Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 2 страница

ПЕСМЕ ДУГОГ И КРАТКОГ СТИХА

Eпске песме, према стиху у коме су испеване, деле се на две групе: гусларске и бугарштице. Прве су у десетерцу (кратком стиху), с цезуром после четвртог слога, и без припева. Друге су у дугом стиху, најчешће од петнаест или шеснаест слогова, с цезуром после седмог или осмог слога (а ако је стих краћи од петнаестерца или дужи Од шеснаестерца, онда са цезуром иза петог или шестог и иза деветог или десетог слога), и често са „припевом иза сваког, или сваког другог, или сваких неколико стихова“ (припев је од шест, ређе од пет слогова, и „понајвише не додаје стиху иза кога се налази ништа ново, него га само раширује“).

Гусларске песме добиле су назив по томе што се певају уз гусле. Међутим, назив бугарштица је мутан: по једнима, реч бугарштица значи тужна песма (од бугарити тужно певати); по другима, то је carmen vulgare, тј. пучка песма.

Бугарштице су се певале у XVI и XVII веку у Дубровнику, Далмацији и западној Хрватској, и тада су и забележене. Гусларске песме певале су се на много ширем подручју и одржале су се до најновијих времена.

Не зна се које су старије. Судећи по томе што су бугарштице раније записане и што су раније изишле из употребе (угасиле се у току XVII века), рекло би се да су оне и старије. Али судећи по другим особинама, изгледа да је старији краћи стих. Те особине су следеће: у гусларским песмама, врло често. да би стих био десетерац, употребљава се генитив место акузатива, вокатив место номинатива, номинатив место других падежа, деминутив и удвојени предлог, или се нека реч из претходног стиха понавља у наредном. Те особине не захтева природа дугог, растегљивог стиха, од петнаест и шеснаест или од више и мање слогова, па ипак се и тај стих њима одликује. Та појава се не може друкчије објаснити него утицајем десетерачких песама на бугарштице.

Сем тога, бугарштице „не опевају онолико историјских догађаја колико песме краткога стиха, мада често певају исте догађаје н јунаке које и те друге песме. Оне певају, на пример, кнеза Лазара, Милоша Обилића, Југовиће и друге косовске јунаке и познату катастрофу од 1389; оне то чине са многим детаљима и мотивима који се налазе и у поезији краткога стиха и певају то каткада сувље, каткада са више нежности... Оне певају и Краљевића Марка“, „али доста суво, иако не историјски верно него по легендарним мотивима. Нежнија је само песма о њему и брату Андријашу, она из XVI века, коју је Хекторовић забележио, и у којој Марко смртно рани Андријаша, и овај му на самрти поручује да не казује матери о томе кад се кући врати, а кад кроз гору пролази, да „кликује“ Андријаша не би ли се разбегли од његовог страшног имена „клети гусари“ горски. Важне су још песме о Марку и Арапци девојци, о Марку н страшном Мини од Костура; предмет њихов познат је већ по гусларским песмама. Оне певају и деспота Стефана (1389—1427), али врло укратко и фрагментарно, и легендарно у исто доба, чинећи га, нпр., родитељем Сибињанин-Јанка. Оне Певају и деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456), његове односе с Мађарима и његове личне незгоде, све то легендарно н епизодично. Оне нарочито и највише певају Змај-деспота Вука (1471—1485), унука Ђурђева, његову женидбу, разне авантуре његове, бојеве и односе с Мађарима, често са много историјског смисла, каткад са нешто легендарног увеличавања, углавном са пуно топлоте, нежности и осећаја... Оне певају н браћу Јакшиће, јунаке српске с краја XV века, који су заједно с Бранковићима војевали против Турака, и представљају их нежно као идеалну браћу чију љубав њихове жене или виле кваре; „историјског карактера ове су песме потпуно лишене“. Најпосле певају и догађаје локалне, бојеве с Турцима и несреће и авантуре по Боки Которској и северној далмацији, по целом Приморју од Котора до Задра, којем је последњем граду посвећена нарочито лепа песма Мајка Маргарита из почетка XVII века... У исто доба, оне певају и хрватске јунаке и догађаје, Зрињскога на пример, и његове бојеве с Турцима. Поред хрватских, оне певају, и то симпатично, и мађарске краљеве и јунаке, краља Владислава и Матију, Јанка Хуњадија и Михаила Силађија, вишегодишњег управника Београда и од 1458. губернатора Угарске, изабраног на пет година (Свилојевића у песмама), којем је последњем посвећена и врло лепа песма XVII века Попивка од Свилојевића, која описује његово легендарно јунаштво... Оне још певају мађарске бојеве с Турцима, битке на Варни (1444) и Косову (1448) нарочито“.

Гусларских песама има много више и о већем броју тема. Према њима извршена је подела епских песама на циклусе (кругове): неисторијски, преткосовски, косовски, Марка Краљевића, Бранковића и Јакшића, Црнојевића, Угричића и јунака Хрваћана, хајдучки, ускочки, муслимански, ослобођења Црне Горе, ослобођења Србије. По једној другој подели, која потиче од Вука Караџића, нашу епику чине песме старијих времена (тј. о догађајима пре хајдучког и ускочког војевања), песме средњих времена (тј. о хајдуцима и ускоцима) и песме новијих времена (тј. о ослобођењу Црне Горе и Србије). Између ових трију група постоје многе разлике и сличности, од којих ћемо већину поменути у току даљег излагања, а овде истичемо само једно: да су песме старијих времена, зато што су настале дуго после догађаја о којима говоре, више легендарног него историјског карактера, док је са песмама средњих времена и још више са песмама новијих времена друкчији случај.

1 Неисторијске песме

Nазив неисторијске песме тачан је само утолико уколико се мисли да те песме не говоре о личностима и догађајима који су познати историји. Али, зато што сликају обичан, свакидашњи живот, различна веровања и обичаје, породичне и друштвене односе итд., тзв. неисторијске песме помажу нам исто толико колико и историјске да упознамо прошлост нашега народа, тј. његову историју.

Наши преци су морали да издрже страшну борбу са многим завојевачима, у првом реду с Турцима. О томе говоре историјске песме. Али они су морали да се хватају укоштац и са разним другим недаћама: са неродним годинама, са болештинама, са безбројним несрећама које су одасвуд навирале. Тај део живота наших предака описују донекле и понеке историјске песме, али су неисторијске њему потпуно посвећене.

Особито велико место у неисторијским песмама дато је религији и тешком положају жене.

У прошлости живот је био веома мучан. Људи су били притиснути тешким незнањем, које се као какво огромно стабло гранало у безбројне предрасуде. Неписмени, незаштићени, немоћни, они су осећали сујеверни страх како пред појавама у природи тако и пред појавама у друштву. Помрачење сунца или месеца, падање звезда, земљотреси, претерана суша или киша, болест и здравље, богатство и сиромаштво, добро и зло, све је то за њих било дело божје воље. А та воња је најчешће била зла. Бог је пуштао морију и уништавао читаве породице, бог је допуштао ужасне злочине, бог је радост изненада претварао у жалост, бог је излагао људе небројеним патњама. Зашто? Зато што је таква његова воња, зато што су људи нешто скривили, зато што је њихов праотац Адам окусио од некаквог забрањеног плода. Тако су попови тумачили злочиначку воњу измишљеног бога, тако ју је схватао и сам народ. Али тај бог говорили су попови и народ је веровао може да буде и милостив. Ето, на пример, он је како казује једна песма поморио деветоро браће, поморио их без разлога, а онда се ипак сажалио, подигао најмлађег брата из гроба и послао га сестри у походе. Очевидно, богом се није ништа објашњавало, њиме се само обележавало постојеће стање мучан живот људи који су били лишени многих средстава за борбу са разним невољама.

Ти људи вису умели да уреде како треба ни своје односе у породици и ван ње. Има, додуше дирљивих примера међусобне љубави, али има и примера тешког неразумевања и нечовечног поступања и према најближима. Осуђујући те негативне примере, песма је истовремено осудила и читав ондашњи живот који је био препун муке и туге.

Нарочито је истакнут тежак положај у коме се налазила жена у прошлости. Ако је била дорасла за удају, није могла да пође тамо куд би хтела, него куд би била воња њених родитеља и браће, који су скоро увек били руковођени неком коришћу. А после удаје њен је живот потпуно зависио од мужевље ћуди: могао ју је злостављати на разне начине, могао ју је чак и отерати. А ако би јој умро муж, она би с великом муком подизала децу, „на преслицу и десницу руку“, или би се преудавала против своје воље и умирала од жалости за остављеним породом.

О тешком положају жене у прошлости сведочи и чињеница да су њој приписивани најстрашнији злочини који се могу замислити. На њу се често гледало као на некакво ниже биће, које је кадро да без разлога измишља и чини свакојако зло.

Но, с друге стране, песма је сачувала дивне, мученичке, дубоко људске женске ликове. Иако у потчињеном положају, иако злостављана, жена је најчешће била стуб породице, она личност која постоји не себе ради него других ради, која брижно бди над драгим створењима и која је способна да се потпуно жртвује не жалећи себе. И поред предрасуда о женској злоћи, таква жена је морала добити своје место у песми по снази закона да права песма, ма колико се у њој измишљало, мора да наслика саму стварност.

Махом, скоро увек неисторијске песме су тужне, испуњене страдањем и умирењем (и зато с много лирских елемената).

2 Преткосовске песме

U преткосовски циклус спадају, пре свега, песме о Немањићима (Немањи, Сави, душану, Урошу) и Мрњавчевићима (Вукашину, Угљеши и Гојку).

Стефан Немања прогласио се за великог жупана око 1170. Од тога времена па до 1196, кад се закалуђерио, он је у низу ратова успео да знатно прошири српску државу и да је учини независном од Византије. Поред осталих области, освојио је и Зету. За његове владавине процес феудализације у Србији прилично је одмакао. „Ослањајући се на цркву и подижући нове манастире, Немања им је додељивао простране поседе. “ Умро је у Хиландару 1200. и ускоро после тога проглашен за свеца. Песме га највише и помињу у вези са његовим задужбинама.

Култ Немањин нарочито су ширили његови синови Сава и Стефан Немањић. О Сави има више песама и много приповедака. Он је био вишеструко значајна личност: први српски књижевник, активни учесник у многим политичким догађајима, организатор цркве. У првом реду његова је заслуга што је Србија добила 1219. самосталну црквену организацију. Као архиепископ, за неких петнаестак година (умро 1235), он лично је много допринео да се та организација учврсти (оснивањем епископија итд. ). А „оснивање самосталне цркве убрзало је њено укључивање у феудални поредак и омогућило јој да се развија у све моћнији фактор феудалног друштва и државе“. Но још већу улогу имала је самостална црква после пропасти старе државе, за време турског господства у нашим земљама. Тада је највиши степен достигао и Савин култ. У очима сиротиње раје Сава је тада био симбол националне независности, застава отпора турским поробљивачима, и зато што је то био Турци су му спалили тело.

Други Немањићи све до Душана (изузимајући само Дечанског) и не помињу се у песмама. О душану и његовом сину Урошу има више песама. То је разумљиво кад се има на уму да је стара држава под Душаном дошла до највеће снаге, а под Урошем се распала. Додуше, представа о снази Душановог царства у песмама је врло магловита. Налазећи се на челу српске државе од 1331. до 1355, Душан је освојио многе нове територије (јужна граница његовог царства ишла је „од Волоса до улаза у Коринтски залив“), подигао архиепископију на степен патријаршије, дао Законик и спремао се да заузме Цариград. Уместо свега тога, у песмама о Душану налазе се разни легендарни мотиви (свакако, зато што су оне настале у времену које је било врло далеко од Душановог) и неке његове углавном негативне особине: подложан је рђавим утицајима, окружен лошом околином, готов на тешке грехе. С разлогом се сматра да је таква представа о Душану последица проклетства којим је праћено проглашење српске патријаршије: у доба турске владавине поменуто проклетство могло се сматрати као један од узрока пропасти домаће државе.

Урош је постао владар после Душанове смрти, 1355. За петнаестак година његове владавине (умро 1371) распало се Душаново царство: неки су се великаши одметнули од Уроша (стриц му Симеон и Ар. ), а неки су се врло осамосталили. То је једина историјска истина која је сачувана у песмама о Урошу, све остало тамо је легенда (смрт Урошева од Вукашинове руке итд. ).

Урошеви такмаци за царски престо како песма каже били су Мрњавчевићи: Вукашин, Угљеша и Гојко. Последњи је непознат историји. Вукашин, који је око 1350. био жупан у Прилепу, прогласио се за краља изгледа 1365. Своју власт учврстио је „у западном делу Македоније над територијом која се ширила од Призрена до испод Костура и од Вардара до албанских планина... Он је ковао и свој новац, у почетку са ликом цара и краља, и доцније само са ликом краља. У његовим областима одржала се у знатној мери трговина која се развила у ранијем периоду, нарочито учешћем Дубровника... У непријатељском односу био је са Николом Алтомановићем. У заједници са Ђурђем Балшићем припремио је поход против њега и са својом војском је дошао до Скадра, али се на позив свога брата Угљеше повратио натраг како би припремио поход против Турака“. У свим овим акцијама Вукашин се понашао као потпуно самосталан владар, који нимало не зависи од цара Уроша.

Мрњавчевић Јован Угљеша „био се учврстио у источном делу Македоније са главним градом Сером. У једној својој повељи из 1368. године он употребљава титулу деспот, али се у неким повељама назива и самодршцем. Уочавајући опасност од Турака, а стојећи им први на удару, деспот Угљеша се залагао да се против Турака, у циљу њиховог протеривања са Балканског полуострва, створи коалиција свих угрожених земаља, у коју би ушла нарочито Византија. У вези са том политиком је и његова осуда душановог проглашења царства и патријаршије. Он је предлагао Цариграду савез против Турака и нудио му и новчану помоћ, а као први корак ка нормализовању односа са Грцима прихватио је измирење са цариградском патријаршијом и признање њених ранијих права на својој територији. Иако није постигао у свему позитиван резултат, Угљеша је од пролећа 1371. вршио припреме за борбу против Турака. Његовом позиву одазвао се Вукашин и прекинуо припремани поход против Николе Алтомановића. Вукашин и Угљеша кренули су са својом војском према Адријанопољу, у чијој су се близини срели са Турцима. Код места Черномена, на десној обали Марице, дошло је 26. септ. 1371. године до битке, у којој су Вукашин и Угљеша катастрофално поражени. Обојица су изгубили живот, а велики део њихове војске настрадао је у борби“.

У песмама у вези с маричком битком помиње се само Вукашин; иначе, и Вукашин и Угљеша представљени су као негативни ликови (вероватно, због тога што су се држали као самостални владари за Урошева живота).

С великим симпатијама у овим песмама говори се само о неколицини личности: о Милошу Војиновићу, војводи Момчилу, младој Гојковици.

Милош Војиновић о коме историја зна само то да је био ставилац код цара Душана у песми се показује као велики јунак: кажњава шићарџије, убија на мегдану краљевог заточника, стреља кроз прстен јабуку, прескаче три коња и на њима три пламена мача, познаје по браћи Роксанду, побеђује троглавог Балачка војводу и уништава латинске катане. У песми он није војни старешина, племић, него човек из народа, чобанин не само по оделу (до онога тренутка кад скида бугар-кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и преварио Роксанду) него и свим својим понашањем и читавим својим духом. Он је такав кад задрема на кулашу, јер је „злу науку“ да поспава свагда око подне научио по планини овце чувајући. Он је такав кад води онај духовити шаљиви разговор са трима шићарџијама који му нуде коња још бољега и још прида стотину дуката и сувише рало и волове, а он све то одбија изговарајући се да не може да умири ни свога „лошијег“ коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац орао (зато што је био чобанин). Он је такав кад на рачун шићарџија, пошто свакога од њих „куцне“ шестоперцем, упути по коју пошалицу: „Толики ти родили гроздови“, „Толике ти јабуке родиле“, „Повали се међу ђевојкама“. Он је такав кад сам, идући од једне те до друге зобнице, набавља зоб за свога коња. Он је такав кад разговара с царем, кад с копљем наопако окренутим полази на мегдан краљевом заточнику, кад не скинувши тешку кабаницу полази да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача говорећи: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна“. Он је такав кад каже да ће Роксанду познати по браћи као што је у Шари од триста јагањаца свако по овци познавао. У свакој од тих ситуација он је обележен не као племић, него као сењак, као чобанин од оваца, као представник радних маса. Он је хитар, лукав, домишљан, неустрашиво безбрижан и помало шерет као они познати и омиљени народни типови из народних приповедака. Чак и кад отвара највећа јунаштва, он показује изванредну сличност са потоњим јунацима који су изишли из самих народних дубина. Многим својим поступцима он подсећа на хајдуке и ускоке. Својим презирањем противника он подсећа на Хајдук-Вељка, Који је го до појаса и у као крв црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске и одовуд и одонуд. Својим необичним руковањем оружјем он подсећа на Јована Курсулу, који није носио сабљу „о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је“. Својим немарним ставом према непријатељу он подсећа на Михаила Глувца, који је „чекајући на мегдану да га противник нападне“, „обично седео на коњу и пушио“, и „тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу, и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје“. Овакав Милошев лик створила је сиротиња раја у доба турске владавине, кад је жеља за стварањем независне домаће државе налазила упориште у чињеници да је таква држава некада постојала. Милошева јунаштва су производ народног поноса и народне вере у сопствене снаге. Милош је имао да покаже Латинима „старим варалицама“ и уображеним господичићима и свима другима за шта су све кадри презрени балкански чобани, каква се физичка и умна снага крије у њима.

Војвода Момчило живео је у XIV веку. Био је „у почетку прост хајдучки четобаша у горама родопским (мећу Драмом, Пловдивом и Самоковом), на ондашњој тромеђи мећу српским, бугарским и византијским земљама“. Касније је постао деспот и севастократор, и своје хајдуке прометнуо је у најамнике. Био је велики јунак; „добит није тражио за се, него за своју дружину“. Имао је кућу у Ксантији, и ту му је жена седела. Погинуо је 7. јуна 1345. под градом Перитеоријем. Тај догађај описао је сам Кантакузин, који је и навео турску војску на Момчила. „Чудећи се смелости Момчиловој“ каже Стојан Новаковић „с којом је са својих 4000 луди примио битку с далеко надмоћнијим непријатељем, савезничком грчко-турском војском, Јов. Кантакузин приповеда како се у том тренутку Момчило са својим људима десио при граду Перитеорију. Смотривши силну савезничку војску, Момчило навали да уђе у град, али му грађани затворише врата, показујући му турску војску која се примицала и напомињући да треба најпре с њоме да се бије. Да га не би сувише срдили, пусте у град, као у знак верности, синовца Момчилова Рајка, са пет стотина војника. И тако Момчило немајући куд, уреди војску за бој, с намером да поседне опкоп испред вароши, надајући се да ће се моћи одржати ако успе да га заузме, што би, уистину, не мало и помогло. Али Турци стигну раније и Момчилову војску узбију. И одмах стану кликовати да су победили и растурати се у пљачку. Кантакузин је с турским поглаваром Умур-бегом ишао тек иза те војске, и видео је да тим првим сукобом није ништа свршено, него да бој треба тек да настане, јер је војска Момчилова само устукла испред силе, али се повукла у потпуном реду и без колебања. Стога Кантакузин распореди војску у три правца. На десно крило стави Умур-бега и Турке стрелце, као лакше оружане, према лакше оружаним непријатељима, на које ће стрелама ударити; на лево крило метне Јована Асена, свога шурака, с Грцима оклопницима, који се боре изблиза; а по средини смисли да пође сам с одабраним Грцима и Турцима. Тако и Момчило са своје стране прими борбу. И кад су се војници примакли једни другима, судар је био страховит. Момчило не могаше одолети; многи његови изгибоше. И пошто му остатак војске би прибијен уз градске зидове, и већ се не имаше где борба на коњима водити, а не бејаше прилике да ће их примити у град, први Момчило сјаха с коња, па пешице ударише на непријатеља, борећи се живо и одупирући се јуначки, једно по властитој храбрости, а друго и зато што им је за леђима био град, па се нису бојали да могу бити опкољени. У томе многи изгибоше. И докле се год на ногама држао Момчило, нико од његових нити јунаштвом попусти, нити се хоћаше предати. А кад је Момчило у борби пао, његови сви, колико их је било претекло, предадоше оружје. И од те војске не беше бегунца, него сваколика или изгибе или у ропство паде. “ У песми се од свега тога сачувало веома мало. И у песми он живи у горском крају, али не у родопском, него у дурмиторском. И у песми он је велики јунак, који чак има крилатог коња и сабљу са очима, али се не налази на челу једне велике и одане хајдучке дружине, него на челу своје браће, својих првобратучеда и четрдесет од града левера. И у песми он је окружен љубављу, али не љубављу хајдука, него љубављу своје браће и сестре Јевросиме, о којој историја ништа не зна. И у песми он је ожењен, али док је у историји та чињеница потпуно безначајна, овде је постала пресудна: куја Видосава је организатор читаве трагедије. И у песми он је изненађен нападом, али под сасвим другим околностима и од сасвим других непријатеља: не од Кантакузина и Умур-бега и њихове војске, него од краља Вукашина. И у песми он се храбро бори пред своју погибију: сам удара „војсци по сриједи“ и сабљом „крчи друма низ планину“. И у песми видимо га прво на коњу, а затим као пешака. И у песми он не може да уђе у град, али не зато што су врата затворили грађани Перитеорија, него зато што је то учинила неверна куја Видосава. Оно што у песми нарочито одликује Момчила јесте његова огромна физичка и морална снага. Кад је Вукашин обукао његово одело, изгледао је као кепец према џину. Али тај џин био је безазлено поверљив као дете и способан за изванредно нежна осећања. Кад је срео девет братских коња без јахача, кад је видео да су браћа изгинула, тога тренутка су му малаксале руке „од жалости за браћом рођеном“ и више није био у стању да се бори. Али је ипак на самртном часу имао снаге да своме убици препоручи своју сестру Јевросиму уместо невернице Видосаве у жељи да се роди јунак и човек сличан њему, а не кукавица и злочинац као што је Вукашин и Видосава.

По људској лепоти за Момчилом не заостаје млада Гојковица из песме Зидање Скадра. Подвалом доведена у положај да буде жртва једног свирепог обичаја, да буде жива узидана да би се град одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина.

3 Косовске песме

Pриродан прелаз од преткосовског ка косовском циклусу представљају оне песме које приказују Лазара у служби Душановој и као наследника Душановог царства. У њима се налази и један од елемената косовске легенде, тј. да ће српска држава пропасти по божјој вољи.

Лазар је, одиста, био у Душановој служби (као што је код овога био угледна личност и Лазарев отац Прибац). Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио Милицом, ћерком војводе Вратка, потомка Немањиног сина Вукана“. За владе цара Уроша Лазарева моћ је стално расла, а после Урошеве смрти, као самосталан владар покоривши Николу Алтомановића (чија се област простирала од Рудника до Дубровника) и још неке великаше, он је ставио под своју власт „читаво Поморавље и северозападну Србију до Дрине и Саве“. У то време почели су и Турци да упадају у Србију, и у два маха били су потучени: код Параћина 1381. и код Плочника 1386. Неколико година после ових пораза Турци су пошли на Србију с великом војском, коју је предводио сам султан Мурат, „а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб и Бајазид, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова (Евренос, Сариџе, Балабан и др. ). Преко области Константина Дејановића, 1 који се и сам са својим одредом морао прикључити Турцима, избио је Мурат на Косово у област Вука Бранковића“. Лазару је послао у помоћ босански бан Твртко своју војску под војводом Влатком Вуковићем. „Са Босанцима је дошао, како изгледа, и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном. Од српских феудалаца који су помогли Лазара најважнији је био Вук Бранковић, 1 на чијој се територији бој и одиграо. Уз Лазара су били и његови сестрићи Стефан и Лазар Мусићи. Није познато да ли је и други његов зет Ђурађ Страцимировић Балшић суделовао у боју. Сасвим су фантастичне доцније турске вести по којима су кнеза Лазара помагали и Бугари, Арбанаси, Власи, Мађари, Немци и Чеси: требало је приказати турску победу што тежом и значајнијом. До судара је дошло на Видовдан 15. јуна 1389. г. у близини Приштине. О борбеном поретку имамо само доцније вести које се не могу проверити савременим изворима, мада саме по себи изгледају доста вероватне. Центром турске војске, који се налазио свакако онде где је Муратово тулбе, заповедао је сам султан. Европске трупе налазиле су се на десном крилу под Бајазидом, азијске на левом под Јакубом. Према Мурату налазио се кнез Лазар са главнином своје војске. Српско десно крило држао је Вук Бранковић (према Јакубу), а лево Влатко Вуковић са Босанцима (према Бајазиду). Сам ток битке мало је познат. У почетку су Срби имали извесног успеха користећи забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“ то је по доцнијим вестима Милош Кобилић (Обилић) „кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна, претварајући се да као пребеглица прелази на турску страну, убио султана Мурата... Али Бајазид је одмах енергично преузео султанску власт и команду у своје руке, наредио да се погуби и његов брат Јакуб и извојевао победу. Кнез Лазар је пао у турско ропство и погубљен је по Бајазидовом наређењу. Познато је и то да су неки босански великаши били заробљени и одведени у Малу Азију; за њих се тек после ангорске битке сазнало да су у животу. Изгледа ипак да Турци нису потпуно сатрли српско-босанску војску. Вук Бранковић је успео да се спасе, исто тако и војвода Влатко Вуковић: страдао је, према томе, највише центар српске војске. “

Косовска битка значи крај самосталне српске државе. Убрзо после тога Турци су ставили под своју контролу земље Вука Бранковића: „Скопље су му одузели и од њега начинили своју војну базу према Србији, Зети и Босни; у остале важније његове градове, нарочито у Звечан, сместили су своје посаде. Централна област Балканског полуострва била је на тај начин чврсто у њиховим рукама. Већ су савременици осетили значај боја на Косову, и он је брзо постао предмет легенде, чије је стварање било олакшано и драматичним појединостима самога сукоба, подвигом Милоша Кобилића и погибијом оба владаоца“.

Како је настала косовска легенда и какав је њен смисао?

„Чим је“ каже Стојан Новаковић „догађај мало уступио у прошлост, њега је обухватила поезија. Већ XV века, а може бити и раније, постале су песме у којима се певало чудно дело Милошево. Одмах се почело певати да је побуда тога дела у томе што је Милош од некога своме господару опаднут. Омиљени научник с двора деспота Стефана, Константин Филозоф, у биографији деспотовој, писаној 1431 дакле, само 42 године после боја косовскога у положају да добро буде извештен, пише о косовском боју: „Уста, наиме, кнез Лазар и пође на Турке. Бој се догоди на месту које се зове Косово, и би овако. Војни људи су наступали један против другога са својим заставама. А беше неки веома одличан племић (Милош) којега су завидљивци били опали господару као да ће неверу учинити. И он, да би посведочио и верност и јунаштво, избере згодно време и залети се на самог великог начелника (турскога), начинивши се као да је бегунац. Пут му се отвори, а кад је био близу, залети се и сатера мач у тога самог охолог и страшног самодршца (султана). Ту и он сам падне од Турака. И у Први мах покажу се јачи они што су били с Лазаром, и победа се приви на њихову страну. Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким. И шта је било потом? Блажени се оконча сечењем главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“.

Та српска прича стављена на Хартију око 1431. године, и аутентична колико год може бити, заметак је и језгро целе косовске епопеје. У њој су и све главне побуде њезине. Значајно је да у њој нема спомена о издаји Вука Бранковића. Ако би се рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ, одговорити би се могло да се косовски бој певао још онда по свим српским земљама, а Вук над свима владао није. Осим тога, тако прича и византијски историк Јован Дука, који је писао после 1463, а тако и дубровчанин Цријевић (Церва, Туберо 1455—1527) по изворима из народа који су у његово време били на расположењу. Српски писац са самог краја XV века, којега су Турци при узећу Новога Брда (1454) као младића заробили и у јаничаре одвели, прича углавноме овако исто, само додаје да се на Косову с кнезом Лазаром нису борили сви подједнако, него да су неки „гледали кроз прсте“, те да је „због те невере, зависти и неслоге неваљалих и неверних људи била изгубљена косовска битка“. Али ни М. Константиновић, који је ово стављао на хартију негде око 1499, не помиње Вука Бранковића као издајника, а о њему говори одмах затим, без икаква знака сумње.

⇐ Предыдущая 1 234 5 6 7 8 9 10 Следующая ⇒