Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 1 страница

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Ђурић

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®

Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.

Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www. ask. rs.

2009.

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Ђурић

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Садржај

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА.. 2

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА.. 1

ПОСТАНАК, РАЗВОЈ И КАРАКТЕР ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ. 2

ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ И ЕПСКА ПОЕЗИЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ.. 6

ПЕСМЕ ДУГОГ И КРАТКОГ СТИХА.. 11

ПЕСМЕ СТАРИЈИХ ВРЕМЕНА.. 115

1 ЖЕНИДБА ДУШАНОВА.. 116

2 ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА.. 145

3 ЗИДАЊЕ СКАДРА.. 158

4 ЖЕНИДБА КНЕЗА ЛАЗАРА.. 169

5 УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ.. 177

6 ЗИДАЊЕ РАВАНИЦЕ. 188

7 МИЛОШ У ЛАТИНИМА.. 194

8 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА.. 199

10 ДЕВОЈКА НАДМУДРИЛА МАРКА.. 211

11 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВУЧА ЏЕНЕРАЛ.. 216

12 БАНОВИЋ СТРАХИЊА.. 229

13 КЛЕТВА КНЕЖЕВА (ОДЛОМАК). 263

14 ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА.. 265

15 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА.. 271

16 КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ (ОДЛОМАК). 274

17 ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА.. 277

18 ТРИ ДОБРА ЈУНАКА.. 282

19 МУСИЋ СТЕВАН.. 283

20 ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА.. 291

21 СЛУГА МИЛУТИН.. 294

22 СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА). 298

23 КОСОВКА ДЕВОЈКА.. 302

24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА.. 308

25 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ОРАО.. 312

26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ. 315

27 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АЛИЛ-АГА.. 322

28 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МИНА ОД КОСТУРА.. 329

29 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АРАПИН.. 344

30 МАРКО ПИЈЕ УЗ РАМАЗАН ВИНО.. 363

31 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА.. 368

32 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЂЕМО БРЂАНИН.. 380

33 МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН.. 390

35 МАРКО КРАЉЕВИЋ УКИДА СВАДБАРИНУ. 397

36 ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА.. 408

37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА.. 410

38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ. 418

39 БОЛАНИ ДОЈЧИН.. 423

40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ. 436

41 ОБЛАК РАДОСАВ. 448

42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ.. 452

43 СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ ПРЕТВОРИО.. 458

44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД ТУРЦИМА.. 463

45 ПОПИЈЕВКА ОЛ СВИЛОЈЕВИЋА.. 466

46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК. 470

47 ДИОБА ЈАКШИЋА.. 477

48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ. 482

49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ. 487

52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА.. 551

ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА.. 557

53 СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ. 558

54 НОВАК И РАДИВОЈЕ ПРОДАЈУ ГРУЈИЦУ. 563

55 СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ-РАДИВОЈЕ. 572

56 ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА.. 577

57 ЖЕНИДБА ГРУЈИЦЕ НОВАКОВИЋА.. 586

59 ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА.. 608

60 ЛОВ НА БОЖИЋ.. 625

62 ЈАНКО ОД КОТАРА И МУЈИН АЛИЛ.. 657

63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА.. 670

64 СЕСТРА ЂУРКОВИЋ-СЕРДАРА.. 674

66 ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА.. 696

66 ЖЕНИДБА СТОЈАНА ЈАНКОВИЋА.. 709

67 РОПСТВО ЈАНКОВИЋА СТОЈАНА.. 725

68 ЧОВЈЕК ПАША И МИХАТ ЧОБАНИН.. 732

69 ВИДЕ ДАНИЧИЋ.. 736

70 ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА.. 743

71 УДАЈА СЕСТРЕ ЉУБОВИЋА.. 751

72 БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ.. 757

73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША.. 766

74 СТАРИ ВУЈАДИН.. 773

75 МАЛИ РАДОЈИЦА.. 776

76 ЈАНКО ОД КОЊИЦА И АЛИ-БЕГ. 784

77 ВУК АНЂЕЛИЋ И БАН ЗАДРАНИН.. 793

78 ПРЕДРАГ И НЕНАД.. 800

79 ХАСАНАГИНИЦА.. 809

80 ЈЕТРВИЦА АДАМСКО КОЛЕНО.. 814

ПЕСМЕ НОВИЈИХ ВРЕМЕНА.. 820

81 ПЕРОВИЋ БАТРИЋ.. 821

82 ТРИ СУЖЊА.. 827

83 ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА.. 833

84 БОЈ НА ЧОКЕШИНИ.. 860

85 КНЕЗ ИВАН КНЕЖЕВИЋ.. 874

БЕЛЕШКЕ. 890

О ЗНАЧАЈУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ.. 891

О ИЗУЧАВАЊУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ.. 893

О ПЕВАЧИМА.. 898

О ЗАПИСИВАЊУ И ПРЕВОЂЕЊУ. 903

О ЈЕЗИКУ. 906

УЗ ПОЈЕДИНЕ ПЕСМЕ У ОВОЈ КЊИЗИ.. 908

РЕЧНИК мање познатих речи и историјских и географских имена. 942

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

ПОСТАНАК, РАЗВОЈ И КАРАКТЕР ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

Kлицу епске поезије треба тражити у најдубљој старини, већ у периоду дивљаштва. Јасне њене елементе (причање о разним догађајима итд. ) садрже, на пример, тужбалице и нарочито ратничке песме, које иду међу најраније људске творевине. Из тих елемената упоредо са развитком култа предака, са развитком мита, са општим развитком друштва, и под огромним утицајем бајке (која се по садржини умногоме подудара са епском песмом) постепено је настала посебна епска песма. То се, свакако, догодило већ у варварству. У томе периоду епска поезија судећи по томе каква је била код Вавилоњана, старих Индијаца и, у првом реду, код старих Грка достигла је веома висок степен развитка.

Њен задатак је био већ у најстарије време да чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито, јер је рат веома дуго био једак од основних видова привреде, и да васпитава млађе нараштаје у ратничком, херојском духу. Ту тежњу недвосмислено изражавају или личности о којима се пева или сами певачи. У вавилонском Епу о Гилгамешу Енгиду — после победе над не беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити? “ У Илијади лепа Хелена зна да ће о њој и Александру бити песме „међу потомцима“, а Ахил вели Агамемнону: „Ахејци дуго ће памтит, мислим, и твоју свађу и моју“. У Махабхарати стари Бхишма упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“. У нашим народним песмама сретамо стихове ове врсте: „Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“.

Али за настанак епске поезије, поред ове тежње (и за саму ову тежњу), неопходни су и одређени социјални услови, без којих она не може да се појави или се гаси. Поводом тога, мислећи пре свега на старогрчку епску поезију, Маркс каже:

„Што се тиче уметности, познато је да одређени периоди њеног лроцвата не стоје ни у каквој сразмери с општим развитком друштва, па према томе ни с материјалном основом друштва, као са скелетом његове организације. На пример, Грци у поређењу с модерним народима, или пак Шекспир. У погледу облика уметности, као што је, на пример, еп, чак је признато да у свом класичном виду, који ствара епоху у историји, никад не могу бити произведени чим наступи уметничка производња као таква; у области саме уметности извесни њени значајни видови могу да се појаве једино на неразвијеном ступњу развитка уметности. Ако се то односи на разне родове у области саме уметности, још ће мање зачудити да то важи за однос читаве области уметности према општем развитку друштва. Тешкоћа се састоји само у општој формулацији тих противречности. Чим се оне спецификују, већ су објашњене.

Узмимо, на пример, однос грчке уметности, а потом Шекспира, према садашњици. Познато је да грчка митологија није само арсенал него и родно тле грчке уметности. Је ли онај поглед на природу и на друштвене односе на коме се заснива грчка фантазија, па према томе и грчка уметност, могућан при аутоматским разбојима, железницама, локомотивама и електричним телеграфима?... Свака митологија савлађује, надвладава и обликује природне силе у уобразиљи и помоћу уобразиље; она, према томе, ишчезава са стварним господарењем над тим силама... Грчка уметност претпоставља грчку митологију, тј. саму природу и друштвене облике већ прерађене у народној фантазији на несвесно уметнички начин. То је њен метеријал. Али не ма коју митологију, тј. не коју му драго несвесно уметничку прераду природе (укључивши ту и све предмете, тј. и друштво). Египатска митологија никад није могла постати тле или материнско крило грчке уметности. Али у сваком случају једна митологија. Дакле, ни у којем случају то не може бити такав друштвени развитак који искључује сваки митолошки однос према природи, свако митологизирање природе, који, дакле, од уметника захтева фантазију независну од митологије.

Са друге стране, је ли Ахил могућан уз постојање барута и олова? Или уопште Илијада уз штампарску пресу или чак и штампарску машину? И зар певање и казивање и музе не престају нужно с појавом штампарске тезге, и зар с тим не ишчезавају нужни услови епске поезије? “

У прво време, и кад се издвојила у посебан род, епска песма је по начину казивања била хорска; тек током времена она је постала индивидуална песма, а на крају родовског и на почетку класног друштва појавили су се и професионални певачи (као и професионални приповедачи, па чак и професионалне нарикаче). У прво време, и као посебна песма, она је била неодвојива од музичке пратње, а касније је казивана и без тога.

У развитку епске поезије уочене су три етапе. Прву етапу карактерише широка, слободна импровизација у народној маси; тада „нема никаквих постојаних форми, песме се непрекидно мењају“. Другу етапу карактерише постојање појединих песама које се понављају, углавном, у одређеном облику. Трећу етапу карактерише „сливање песама око једне фабуле“, постанак великог епа. Између прве и друге етапе — сматра се — није велики временски размак, јер се врло рано јавља потреба да се песмом сачува успомена на подвиге хероја; зато се из слободне импровизације издвајају поједине песме које се понављају, углавном, у непромењеном облику. Али између друге и треће етапе постоји врло велики временски размак. Наша епска поезија, која је крајњу тачку свога развитка достигла у циклусима, налази се на граници између друге и треће етапе. Сличан развитак имала је и епика огромне већине народа. Велики епови су, у ствари, изузетне појаве. Они су стварани под нарочито повољним околностима, несумњиво на једном таквом ступњу развитка који многи народи нису имали. У сваком случају, био је то такав ступањ на коме су изузетно обдарени појединци — познати или легендарни песници, али свакако појединци — из богате песничке традиције и традиционалним стилским средствима створили у потпуности или, бар, највећим делом „националну“ епопеју. Судећи према познатим епопејама. то се догађало при крају високо развијеног родовског друштва (Илијада и Одисеја) и у раном класном друштву (Еп о Гилгамешу, Махабхарата, Рамајана, Нибелуншка песма, Еда, Беовулф, Песма о Роланду).

У развитку епске поезије карактеристична је и улога певача. У периоду цветања, уопште у периоду стварања епике, главни су фактори певачи ствараоци, какви су код Грка били аеди, код Француза трувери, код нас гуслари слични Вишњићу, а у периоду одржавања већ створене епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из прошлости, као што су код старих Грка чинили рапсоди, код Француза жонглери, код нас многи певачи из познијих времена.

Постоји мишљење да је епика поезија господских класа, насупрот лирици, која је — углавном — народна. То мишљење, наравно, није тачно. Истина, у многим случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су певали краће епске песме — живели су на краљевским и уопште великашким дворовима. Живот у таквој средини, несумњиво, утицао је и на њихово стварање и тенденције господских класа у епској поезији често су сасвим очигледне. Али те тенденције су очигледне и у лирској поезији и у прози. Оне су у књижевност могле долазити и посредним путем, из народних маса које су владајућу идеологију — бар делимично — усвајале и изражавале је као своју. Али упоредо с тим тенденцијама увек иду и тенденције самих народних маса, и оне су најпретежнији, најважнији део усмене књижевности (укључујући ту и епику). друкчије то није ни могло бити, кад се има на уму да је епска поезија бујала у народним дубинама много векова пре појаве властеле, да је у тим дубинама створена и да је отуда дошла и у властелинске дворове. На њима она је, свакако, добијала нове, властелинске црте, али су зато и песме придворних певача имале судбину поточића који падају у широку реку. Епска поезија радних маса развијала се и после појаве властеле, у робовласничкој и феудалној епохи, добијајући различне подстицаје, испуњавајући се различном садржином, узимајући различне видове, али не губећи своје основно обележје — обележје народне поезије.

Да је епска поезија народна исто толико колико и лирска, потврђује и то што су оне по свом општем карактеру — како је тачно запазио Хегел — веома блиске. Лирској поезији (наравно, усменој), као и епској, вели Хегел, недостаје субјект, личност ствараоца. Тај субјект, уместо да испољава своју личност, губи се у своме делу. То није изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности који допушта да се мисли и осећања црпу из једног личног фонда. Индивидуа је још нераздвојно уједињена са својим народом, и ово јединство представља стање у коме је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у духовну средину свога народа, као субјект само орган помоћу кога се изражава лиризам националног живота.

У епској поезији певач само изузетно говори о себи; у лирској поезији он то. напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом случају пред нама је индивидуа која је сва утонула у духовну средину свога народа. Но то не значи да у народној поезији, у народној књижевности уопште, нема ничег субјективног. Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос према људима и догађајима, према животу уопште? То би било немогуће ако певач у своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну свест. На крају родовског и у раном или неразвијеном класном друштву, кад је епска поезија достигла врхунац, подела рада била је већ одавно извршена, индивидуа се већ била у знатној мери осамосталила, али између ње и колектива постојале су још безбројне присне везе, она је у много чему била у пуном складу са колективом. Тај склад и ништи разлику између субјективног и објективног, између индивидуалног и колективног.

Битна разлика између лирике и епике је у томе што су у првој претежне емоције, а у другој догађаји. Но епска песма никад није лишена лиризма, и обрнуто: у лирској песми увек има и епских елемената. С друге стране, од лирских и епских нераздвојни су драмски елементи. У почетку они се сви јављају у исти мах и скоро у подједнакој мери, а неке песме су до краја остале лирско-епско-драмског карактера (на пример, тужбалице и сватовске песме). Током времена, постепено, упоредо са читавим развитком људског друштва, све више се издвајају три основна књижевна рода: лирика, епика и драма.

ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ И ЕПСКА ПОЕЗИЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ

Kад је започето стварање наших епских песама не може се тачно знати, јер прве јасније вести о њима имамо тек од XVI века, али је природно претпоставити да су оне — као и код других народа — певане много раније, пре појаве феудалаца, у вези са другим личностима и догађајима. Вук Караџић тако нешто и претпоставља. „Ја мислим“ каже он „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати. “ На жалост, ми не знамо, и по свој прилици нећемо никад сазнати, ни то какве су изгледале епске песме које су се певале у доба пропадања старе државе, у XIV и XV веку, док су домаћи феудалци још били у животу, и да ли су те песме и у којој мери носиле печат њиховог утицаја. Песме које су до нас дошле, Вукове и старије, кратког и дугог стиха, о ранијим и познијим временима, све су добиле свој коначни облик и смисао у доба турске владавине, у доба кад је хришћанска раја била јединствена у односу према турским феудалцима, и зато су све у основи прожете једним истим, ослободилачким, народним духом и чине једну целину не само садржином него и формом (изузимајући само разлике између дугог и кратког стиха).

Отуда је дубље откривање друштвених односа под Турцима необично важно за разумевање наше епике. Али овде можемо да укажемо само на неколико значајних чињеница које је истакао Бранислав Ђурђев. Пре свега, треба имати у виду да је турска владавина од почетка стално била праћена бунама. Велики сељачки устанак избио је већ у првој четвртини XV века. Од тога времена до краја хуј века дешавале су се само изоловане буне. У то доба организовање већег отпора онемогућавала је чврста централна власт, повратак на чисто натуралну привреду на селу (што се одразило у издвајању веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних), постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште (кнезови, слободни сељаци и Власи-сточари, који су били и турски војници) и непостојање све до 1557. године домаће црквене организације (која је после одиграла крупну улогу у уједињавању народа разбијеног на мале територијалне јединице). Од краја XVI века почињу стални покрети против турске власти упоредо са све већим дажбинама које су проузроковане све већим потребама османске државе, ратовима итд., и упоредо са испољавањем нивелизаторске улоге турског феудализма, са његовом тежњом да претвори у рају и домаћи привилеговани слој. Од тога тренутка кнезови и слободни сењаци, којима је запретила опасност да постану раја, почели су улазити у борбу против турског феудализма и уносити у њу војничко искуство (као хајдуци, ускоци и организатори устанака). Заједно с овим слојем ступила је у борбу против турског феудализма и црквена организација, јер се она на тај слој ослањала, јер су високи представници цркве излазили из тога слоја. Од тада па све до укидања Пећке патријаршије 1766. године мада су се и у томе периоду поједини виши свештеници држали опортунистички црквена организација је имала мобилизаторску улогу. Она је поред осталог утицала на одржавања немањићке традиције у племенској и за дружној традицији, а неки њени високи представници (патријарси и епископи) организовали су и водили устанке. С друге стране, насељавање сточара у опустеле земљорадничке крајеве, започето одмах по доласку Турака, јако је утицало на ојачавање родовске организације и имало као и касније миграције (изазване устанцима и ратовима) огроман значај у правцу све тешњег повезивања народних маса. У томе правцу веома снажно је утицао и расцеп између града и села. Градови су били средишта турске државне управе и занатске привреде (која је служила, углавном. војним потребама), насељени претежно муслиманима. Народ је живео у селима, у натуралним односима, кроз патријархалну породичну задругу (која је била једина чврста друштвена и економска јединица). Такво село чинило је потпуну супротност граду и нарочито после читлучења које је обухватило све сељаке хришћане било је јединствено у односу према турским феудалцима. Тако се захваљујући понајвише нивелизаторској улози турског феудализма стварано и створило јединство целокупног нашег народа под Турцима, које се изразило у јединству наше епике.

У доба турске владавине, сем тога, стекли су се и многи од оних услова које је Маркс споменуо као карактеристичне за процват старогрчке епске поезије. Тада је наша земља била далеко од аутоматских разбоја, железница, локомотива, електричних телеграфа, муњовода, штампарске тезге и пресе. Митолошком односу према природи ништа није сметало. У томе погледу наш човек с краја XVIII и с почетка XIX века мало се разликовао од својих врло далеких предака. И да је то доиста био нужан услов и за нашу епску поезију најјасније се види из тога што се она касније, у XIX веку, упоредо са продирањем капитализма и технике, врло брзо гасила и напослетку се (ако одбацимо разне фалсификате) и угасила.

Разуме се, наша народна епика не представља такву целину какву представљају, рецимо, Илијада, Одисеја, Песма о Роланду. Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према турским феудалцима у првом реду (Латини, Мађари и др. имају споредан значај), и што је та тема, уза све противречности, увек схватана и развијана у једном правцу: у правцу борбе за одбрану и ослобођење од поробљивача.

Јединство наше народне епике потврђује, између осталог, нарочито оцена старе државе, државе домаћих феудалаца. Углавном, та држава је позитивно оцењена у народним песмама. Веома ретко помиње се она као терет народу. И кад се помиње као таква, оптужују се за то поједине личности, међу којима понајвише и скоро једина проклета Јерина. Успомене на патње од домаћих феудалаца могу се још назрети и у извесним негативним особинама које народни певач приписује неким великашима (на пример, Душан хоће да се ожени сестром, итд. ). Скоро увек стара држава се велича у односу према туђим државама, нарочито према турској. Она је културнија и моћнија него што су тадашње суседне државе (на пример, у песмама: Милош у Латинима и Смрт војводе Кајице), она пружа јуначки отпор турским завојевачима. Народни певач се поноси том државом као сопственом. Борбу домаће властеле против Турака певач не одваја од народне борбе. За њега је то једна иста борба. Он у самој чињеници да је некад постојала моћна домаћа држава налази оправдање народној борби, изгледе за њен успех. Он ту чињеницу увек истиче да охрабри, да одушеви, да покрене на борбу. Он као да говори: ето, имали смо моћну државу, моћнију и од турске и од латинске, зашто не бисмо могли опет да је имамо? Та држава по народном певачу никад не би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни певач не одступа. Он гледа са симпатијама на крала Вукашина као на учесника у боју на Марици, али га без милости оптужује као разбијача Душановог царства. Он страшно проклиње Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али коју носи у име свих оних феудалних господара што су, држећи се више или мање пасивно, потпадали под Турке и губили се међу њима. Народни певач као да говори: имали смо некад моћну државу, њеној пропасти највише су допринели великаши издајници; ако сад сви сложно прегнемо, ако међу нама не буде издајника, ми ћемо опет створити своју државу. Како то да се разуме? Пре доласка Турака, па и у прво време турске владавине, однос народа, однос кмета према домаћој држави, свакако, морао је бити много друкчији него после — у току турске владавине. Пре доласка Турака кмет је имао према себи као експлоататора домаћег феудалца, кмет је државу домаћег феудалца осећао као непријатељску силу. Тешко да је кмет према тој држави могао имати симпатија. По свој прилици, слично мишљење о тој држави он је имао и у доба доласка Турака, утолико вре што је његов положај тада у нечем био чак и побољшан. По свој прилици, он се тада налазио у ситуацији сличној оној у којој је приказан Старина Новак у песми Старина Новак и кнез Богосав: тамо неподношљиви захтеви проклете Јерине, овамо обесни турски младожења, није добро ни једно ни друго. Али, кад су Турци завршили освајање наше земље, кад су посмицали или потурчили домаће феудалце, и кад су након тога учврстили свој систем намета, данака, харача и свакојаких зулума, тада је кмет, сиротиња раја, осетивши сву величину смртне опасности у којој се нашао, постепено почео да мења и свој суд о старој држави, о држави домаћих феудалаца. Постепено из његове свести ишчезавале су рђаве стране те државе, утолико лакше што их више није подносио, и уступале су место представи о домаћој држави као снази способној да се супротстави турској најезди. Постепено, упоредо са турским зулумима, и великим делом под утицајем обновљене црквене организације, код раје се формирало мишљење да је стара држава њена држава. Постепено је раја почела осећати отпор који је стара држава дала Турцима као свој рођени отпор. Принуђена турским неделима да тражи излаз у очајничкој борби, раја је у самој чињеници да је некад постојала моћна држава видела јемство свога успеха или бар оправдање својих напора. Плануо је један устанак, други, трећи, низ устанака; заподенуло се дуготрајно хајдучко и ускочко војевање; настале су заједно са борбом сеобе из једног краја земље у други; вршило се све тешње повезивање целокупне сиротиње раје. Из заједничког страдања рађала се свест о нужности заједничког отпора угњетачу. А уколико је заједнички отпор растао утолико се све јасније и смелије истицао коначни циљ сукоба: ослобођење целокупне раје од турских експлоататора, стварање независне домаће државе. При свему томе чињеница да је некад постојала домаћа држава имала је огроман утицај.

Огромним, највећим делом наша народна епика у ствари је један бескрајни револуционарни поклич за борбу против насиља, против ропства, против нечовештва. У песмама свих циклуса одјекује један исти непомирљиви, бескомпромисни, борбени зов на жртве, на погибију ради бољег, праведнијег, достојнијег живота. Човек има утисак да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова:

Немој, сине, говорити криво,

ни по бабу ни по стричевима.

Страхин-бане, ти соколе српски,

твоме ђогу и твоме јунаштву

свуд су броди ђе гођ дођеш води.

Волим с тобом часно погинути

нег' љубити на срамоту Турке.

Нек су живе све јуначке главе

које дижу чете на крајину!

Рани сина, пак шаљи на војску:

Србија се умирит не може!

Али револуционарност наше епике није само у покличима, у појединим речима. Ње много више има у садржини, у ликовима и поступцима јунака. Ми смо већ обележили садржину, видели смо главну тему. У потпуном складу са таквом садржином, са таквом темом, стоје ликови и подвизи јунака наше народне епике. У њима је оваплоћена вековна борба. Они су носиоци најдубљих народних мисли и осећања. Сав хероизам, сва страдања, све жеље уткани су у те ликове. Између многобројних подвига у току деценија и столећа народ је издвајао најзначајније, између небројених патњи најтипичније, између најразличитијих херојских црта најкарактеристичније и затим их уопштавао у ликовима омиљених јунака. При том уопштавању народ је обилно уносио и своје револуционарне тежње покаткад изражене у фантастичним одликама. Понека личност добила је горостасну фигуру, нека крила, нека оца и мајку у змају и вили, нека изузетну издржљивост на мукама, нека изузетну хитрину и окретност, нека изванредну сналажљивост у свакој ситуацији итд. А свака од тих личности започињала је свој велики живот управо у тренутку кад је на овај начин створена, кад је песма о њој проговорила, и свака је од тога тренутка била не измишљени лик, него први, најактивнији борац који буди револуционарни однос према мучној стварности.

Распиривању револуционарних расположења служи све, па чак и религија. Битка се бије „за крст часни и слободу златну“, против полумесеца, а то значи: против туђинаца, харачлија и убица. Јунак је дужан да помене бога, а бог обавезан да помогне јунаку. Ако се бог окрене против јунака, онда је он стари крвник. У битку се уводе мртви свеци са задатком да разним чудима уништавају непријатеља. Под златним барјаком на кубету спава црни змај, који је окренуо главу Стамболу те прождире живе Турке. Из облака пада крваво камење и бије по таборима Турке. Планине се клањају земљи и полазе на Стамбол. Издајник домовине одлази у пакао:

Опадô је своју браћу красну

код Турчина, силе пексијанске;

зато гори лице под очима.

Остављен самом себи вековима, без пријатеља, без савезника, окружен леденом равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио, лицем у лице са једном мрачном силом која га је држала за гушу и давила, немоћан према природи, народ је напрезао све своје физичке и духовне снаге да се одржи и испуњавао таму свога живота јарким фантастичним сликама жуђене победе. У тим сликама има и паганских и хришћанских елемената, али више паганских. Но, уопште узевши, религиозне представе у нашој епици имају веома мало места. Оне су ту више као некакав украс. Мало се полаже, кад је победа у питању, на помоћ од бога, вила, змајева итд. Цела вера у победу заснива се на људском хероизму. У томе је и изузетна снага реализма наше народне епике.

Горки је казао да је колективу „својствена свест о бесмртности и увереност у победу над свим непријатељским силама“. Том свешћу и увереношћу одређена је садржина и јединство целокупне наше јуначке поезије.

⇐ Предыдущая 123 4 5 6 7 8 9 10 Следующая ⇒