Личност. Беспомоћност

Личност

Средином XX века, постаје општеприхваћена чињеница да Универзум није статичан, него динамичан. Пре око 13, 7 милијарди година, он је био микроскопских размера и живео према нејасним законима. Затим је попримио садашњи изглед и сада живи према другим законима. За милијарде година, његово ће се стање опет променити до непрепознатљивог.

Хиљадама година су људи претпостављали да је могуће направити идеалну државу, економију, човека, породицу, појмове добра и зла, норме и табуе (списак идеалних појмова може да се продужи у недоглед), полазећи од своје уверености у то да постоји апсолутни идеал. Из тога је следило, да је принципијелно могућ идеалан модел било чега.

Људи су били слични творцима перпетуум мобилеа, који су полазили од чињенице да, пошто се небеска тела крећу вечно, то значи да се може направити перпетуум мобиле. Међутим, чим је доказано да је ово немогуће, покушаји да се он изгради су престали.

Пропаст теорије о вечном Универзуму и теорије да је Универзум створен од стране идеалног бића, представљао је и нестанак еталона, којим су се оријентисали теоретичари различитих врста идеала: идеалне државе, идеалног човека, породице итд. Показало се да, гледано кроз традиционалне замисли, нема никаквог идеала. Ако се погледа сама суштина ствари, све је још горе: испада да је појам „идеално“ чак неспојив са појмом „постојање“.

Идеал је непроменљивост. Постојање је кретање, што значи — мењање. Израз „идеално постоји“ синоним је за израз „променљива непроменљивост“. Сусрет идеала и постојања налик је сусрету пројектила који све може да пробије са апсолутно непробојним оклопом. Оба облика засебно могу да се замисле, али њихов контакт — никако.

Док су хришћани видели Сунце које се креће пред њиховим очима, имали су основа да верују како је у Библији на ову тему написана истина, коју је Свети Дух изрекао на саборима и путем светаца. Међутим, када се појавила прилика да се ситуација види кроз прорачуне и телескоп, људи су остали без основе да верују како Црква говори истину.

Док су људи видели пример апсолутно идеалног, у виду баш таквог Универзума, имали су основа да верују како је идеално могуће. И на основу тога, постојала је тежња ка идеалном политичком устројству, идеалној економији, понашању, сексу, спољашњем изгледу и другим идеалним стварима у нашем свету. Али када су, путем научних чињеница и онтолошких размера, увидели да идеал НЕ ПОСТОЈИ, основе такве тврдње су нестале.

Пропаст апсолутно идеалног Универзума утицао је на замисао о појму личности. Од давнина се личност човека сматрала целовитом и одрживом појавом. У њој су видели свеукупност јединствених и непоновљивих особина. Индивидуа се увек замишљала као скуп одрживих менталних, мисаоних, бихејвиоралних и моралних карактеристика.

Стари Грци су речју „атом“ (недељив) називали примарне цигле, од којих су претпостављали да је свет састављен. Цицерон је осмислио латински аналог атома за личност: ин-дивидуа (не-дељива). Смисао је у томе да је личност даље недељива појава. Као што је атом основа материјалног, тако је индивидуа основа друштвеног света.

Замисао о материји, која се састоји од примарних и даље недељивих цигли, образује одређену логику и успоставља научни правац размишљања. Формира се механицистичко размишљање које је апсолутно потчињено законима узрочно-последичне везе. Оно што се не уклапа у ову матрицу — немилосрдно је исечено, занемарено и проглашено ненаучним.

Појам недељиве личности задаје правац традиционалног западњачког размишљања. Из њега произилази теорија аутономности и индивидуалности човека, која постаје основа хуманистичке цивилизације. Овим се задаје курс и утврђује коридор даљег размишљања.

Пре рушења теорије о вечном и идеалном Универзуму, појам недељивости личности почиње да се оповргава мисаоним путем. Ниче у свом делу „С оне стране добра и зла“ пише како нас је Коперник уверио, супротно свим нашим осећајима, да Земља не стоји непоколебљиво. Генијални научник Руђер Бошковић (кога у Русији називају „српским генијем“ и „другим Теслом“), представник следеће генерације после Њутна, позива на одрицање од вере у последње што је од Земље остало „непоколебљиво“, од вере у „твар“, у „материју“, у земни остатак, у најмањи комадић — атом. Ниче сматра да треба ићи даље, и доказати веру у недељиву и вечну природу душе, чему је подучавало хришћанство.

Судбина личности у корак понавља судбину материје. Хиљадама година, сматрало се да постоје даље недељиве честице материје. Ипак, са удубљивањем у тему, постало је јасно да се материја састоји од не-материје. Данас не постоји јасно одређење материје, какво је важило вековима. Постоји неодређена дефиниција. Наука, дотерана до дувара, оваквим одређењем прикрива своју неспособност. Баш тако, пре неколико векова, верници који су били поражени у спору, крили су се иза Тертулијановог „Верујем, јер је апсурдно“.

Слична перспектива указала се и у односу на личност. Хиљадама година је сматрана нечим недељивим, монолитним, целовитим. Нико није мислио о другачијем разумевању личности, јер се чинило да је другачије немогуће. Као што је било немогуће размишљати о материји, другачије него о монолитној и растегљивој. То је било „разумно“ и „природно“.

Следећа важна фигура, након Ничеа, која је понудила другачији поглед на личност, био је Фројд. Као што су атом поделили на три дела, на неутроне, протоне и електроне, тако је и Фројд поделио личност на Ид, Его и Супер-его.

Ид — то је урођено, несвесно стремљење ка добробити. Овај део је, према Фројду, основа личности. Его — настаје у процесу овакве тежње, али узимајући у обзир реалност. Супер-его стварају вештачка ограничења: морал, норме, вредности и остало.

Даље ће истраживачи личност видети не као индивидуу, као целовиту и недељиву појаву, него као „дивидуу“ — појаву раздељену на фрагменте. У наше време, француски филозоф Делез се посебно истакао на ову тему. Он тврди да није личност то што производи мисли и ствара идеје, него управо супротно, мисли и идеје стварају личност, и зато је она нешто што се стално сакупља и разврстава, укрупњава и разлаже. Тело може да остане исто, а да се у њему појави потпуно нова личност — препорођена, поново рођена.

Из непостојања непроменљивог стања, следило је да личност не може да буде заувек упакована у неки идеалан облик или оквире. Да личност не мора обавезно да се придржава прописаног идеала, који није важно од кога потиче, да ли од Цркве или од државе.

Личност остварује своју покретну природу, само уколико је слободна од сваког условљавања, норми и шаблона. И онда, шта је то личност — постаје потпуно нејасно. Чак није јасно ни како би она могла да се замисли.

Експерименти са оживљавањем органа извађених из тела после смрти, не могу да се објасне са религиозног становишта о јединственој души (личности). Оваква искуства указују на то да је душа дељива, и колико органа, толико и „душа“. Ту се може ићи и даље — колико ћелија, толико и душа. И даље — колико елементарних честица, толико и душа.

„Мислим да је загонетка људског живота нарушена научним редукционизмом, са његовим тврдњама да ће „материјализам који много обећава“ пре или касније да објасни читав духовни свет, процесима до којих долази у неуронима. Оваква идеја може да се сматра обичним сујеверјем“ (Џон Еклс, „Еволуција мозга: Стварање личности“).

Личност никада није била монолитна. Она се увек састојала од фрагмената и слојева, испресованих од система, што је стварало привид њене монолитности. Када је свест ослобођена од окова идеала, личност се ослободила монолитности која јој је заповеђена.

Уколико је развој — развој оног чега има (чега нема, то се ни не може развити) и ако је личност свеукупност фрагмената, онда развој не треба схватати као тежњу ка идеалном- монолитном, него баш обратно, као цепање и појединачни развој фрагмената.

Колико год да ми је тешко да замислим како могу себе да осећам у више облика, а да истовремено и даље будем свестан себе као „Ја“, толико је очигледно да развој иде баш у том правцу. То је незамисливо за наш ниво развоја, али је ово, заправо, божанско стање — монолит, издељен на фрагменте, који није тиме изгубио своју целовитост.

Данашња личност је попут прљавог стакла које лежи на земљи — кроз њега се ништа не види. Будућа личност биће попут разбијеног стакла, чији комади лебде у ваздуху попут облака. Стакло се није утопило у спољашњој средини, комади се нису разлетели, и зато се личност није распршила. Међутим, пошто је услед разбијања прљавштина спала, и комадићи постали провидни, кроз сваки од њих се спољашњи свет види из посебног угла.

Сада се присетимо да постоји оно што може да се региструје (није битно чиме, да ли умом или чулима). Важно је да се региструје, поима, перципира. Перцепцију остварује посматрач. Без њега нема осећаја, а услед тога, ни постојања. Испада да је посматрач, као минимум, основа постојања. Без посматрача, постојање није могуће чак ни замислити.

Разумевање постојања лежи у разумевању личности посматрача. Шта је то личност? Речници говоре да је то сложен скуп особина, спојених у једно и да се тиме остварује индивидуалност. Изгледа као гомила речи које је пред таблом изговорио ученик, који није савладао лекцију. Овакве дефиниције никако не откривају природу личности.

Да бисмо разоткрили тај појам, погледајмо на човека са традиционалног гледишта. Као и сваки други објекат материјалног света, он је 100% састављен од елементарних честица. Ако сви детаљи који чине човека нису слободни, одакле онда у њему слобода?

У потрази за одговором, посегнућу за компјутерским играма. У виртуалном свету нема слободе. Тамо је све подређено програму. Ниједан пиксел на екрану се не покреће сам од себе. Када је могуће за главног лика игре рећи да је „слободан“? Када човек почне њиме да игра ову игрицу. Играч као да оживљава фигуру. Религиозном речником, сам човек-играч, у телу виртуалног лика из игрице, има улогу душе. Слобода у виртуални свет, у игрицу, долази од бића изван оквира виртуалног — од људског бића. Доноси је човек, представник тог бића. Када човек престане да игра, душа као да излази из главног јунака игрице. Главни лик се опет претвара у мртав скуп пиксела, који трепере према алгоритму.

По аналогији са виртуалним светом, као што у лику из компјутерске игрице нема човека, тако у човеку нема... личности. Као што је играч изван компјутерске реалности, тако је личност изван наше реалности. Слобода, воља, жеље, потичу ван оквира постојања.

Основа постојања је — посматрање. Личност је посматрач, и она је изван оквира постојања. Произилази да је у човеку биће, дефинисано као постојање, упарено са бићем, дефинисаним као не-постојање. Као што је теорија древних атомиста упаривала учење Хераклита о вечној покретности бића, са учењем Парменида о апсолутној непокретности, тако је и личност упарила у себи две врсте бића. Део личности, који представља биће изван постојања, апсолутне је природе. Она је непроменљива и непокретна, и о њој се не може рећи ништа, осим да је изван оквира постојања. Назваћу овај део језгром личности.

Други део личности, који одражава постојање, није апсолутан, него променљив и покретан. Састоји се од нематеријалних појава, попут знања, креативности, воље, емоција, жеља, сећања, размишљања и интуиције. Овај део ћу назвати омотачем личности.

Ради визуализације језгра личности, замислите тачку у простору, која привлачи зраке. Ова тачка нема никаквих обележја. Она има само способност да привлачи светлосне зраке. Ради визуализације омотача, замислите простор испуњен зрацима различитих боја и густина. Привлачи их тачка, језгро личности, усисавајући их. На том месту где се секу, настаје гравура: бљештава, динамична и прожимајућа кугла разних боја — личност.

Са растом личности, мења се снага и квалитет привлачења. Пређашње зраке више не хвата, али сада привлачи нове, какве раније није хватала. Као резултат, мења се боја, величина, јаркост и облик светлеће кугле — мења се личност.

Процес се увек креће, и личност је увек нестална. Човек прима нове информације и емоције, има нове жеље, превазилазећи старе. Личност некада у вама и сада у вама, две су различите целине. Да данашњи ја сретнем некадашњег, то би био сусрет различитих људи.

Суштина личности је у — стремљењу/привлачењу. Слобода, воља, мишљење и друга својства, која је стекла овим стремљењем, стално се мењају. Оно што је у њој утиснуто, зовемо постојањем. Испада да је личност не толико основа постојања, колико њен творац. И као што тачка има потенцијал сваке геометрије и димензије у себи, тако личност има потенцијал сваке врсте постојања у себи. Постојање је у личности. Личност је стални ток који истиче из нечег непроменљивог — из не-постојања.

Сетимо се речи из Јеванђеља, изречених пре 2000 хиљада година: „Царство Божије унутра је у вама“ (Лука 17, 21). Пре компјутера и технологија које стварају виртуални свет перципиран осећајима, читаву дубину и смисао ових речи мало ко је разумео. И тек сада, њихово значење поприма прави облик. Тек сада се човек, без подсмеха, може односити према идејама које нуде појам реалности и илузије, различит од традиционалног.

Квант

Размотримо једну од најневероватнијих чињеница у историји човечанства. Све време се узимало здраво за готово, то да свет постоји сам по себи, а човек сам по себи. То је било толико очигледно, да нико није ни помишљао на неко другачије могуће виђење ситуације.

Тако се настављало, све док није откривен квантни свет. Он није одговарао нашим представама о... стварности. Нови свет је био основа познатог света, али се састојао од противречности. Не од неразумљивих појава, већ баш од противречности. Главни проблем заговорника традиционалности био је у томе, што је немогуће порећи реалност овога.

На пример, опште је прихваћено да се сви предмети налазе на конкретном месту, сви имају одређени облик, и налазе се у стању или мировања, или кретања. Објекат не може да буде на два или више места истовремено, не може да има два облика одједном, не може да се не креће, а да се уједно и креће. Да је неко пре свега овога рекао да може, његова би изјава била карта за лудницу. Са њим нико живи не би ни започео причу на ту тему.

Међутим, онда је откривен квантни свет и читава традиционалност је отишла у аут. У том лудом свету, објекат може истовремено да мирује, и да се креће. Нема конкретан облик и место, он је и талас и честица, свугде и конкретно нигде. Квантни свет не само да је пун чудеса која надмашују бајку, он се од њих и састоји. У бајкама је објекат на једном месту, а затим може одмах бити на другом. Па ипак, нема бајке у којој се објекат не налази нигде конкретно, него се указује на месту на које је усредсређена пажња. У квантном свету, то се зове суперпозиција — објекат стиче конкретност тек у тренутку посматрања.

Нико на целом нашем свету — не разуме квантни свет. Разумевање је уочавање узрочно-последичних веза. У квантном свету, нема никаквих веза. Зато је разговор о разумевању квантног света — попут разговора о укусу бројева. Можда то и није тако лудо, можда бројеви заиста и имају укус, али то се више не би могло назвати разумевањем...

Квантну механику није немогуће разумети, као што је немогуће размишљати изван граница постојања. То је као са Богом, ако кажете да га замишљате, то је сигуран знак да не замишљате Бога. Слично је и са квантном физиком — ко каже да је разуме, тај не разуме ни квантни свет, нити шта прича уопште. „Свако ко каже да разуме квантну механику и да му се од ње не врти у глави, тај је заправо није разумео“ (Н. Бор).

Покушаји да се нарушавање закона објасни путем закона — осуђени су на неуспех. Фајнман говори овако: „Не могу да утврдим реалан проблем, и зато сумњам да уопште има реалног проблема, али нисам баш ни уверен у то да нема никаквог реалног проблема“.

По први пут су представе о реалности из темеља пољуљане експериментом Томаса Јунга. Он је усмерио ток електрона на плочу са два прореза, иза које је био екран. Електрони пролазе кроз процепе и ударају у екран, стварајући одраз. Ствар је у томе што се, када се посматрају, електрони понашају попут честица, стварајући на екрану један одраз. Када се не посматрају, електрони се понашају као талас, стварајући другачији одраз.

Ова чињеница је била невиђена ноћна мора за добри стари здрав разум. Показало се да посматрање ствара резултат. Простије речено, у питању је била материјализација мисли. Показало се да стварности нема саме по себи, него је образује посматрач.

Разум је одбијао да прихвати овакав закључак. Испрва су покушавали да објасне необичан резултат чињеницом да само посматрање има утицај. И заиста, мерење својстава система значи и интеракцију са њим, утицај на њега, промену његових својстава.

Да би избегли овакав ефекат, почели су да посматрају електрон без интеракције са њим — не пре проласка кроз прорез у плочи, него после. Логично је да, након проласка кроз прорез, електрон већ буде у одређеном стању — талас или честица. Ово посматрање је названо „одложени избор“. И оно је дало резултат, који је надмашио сва очекивања.

Волшебност ситуације је кулминирала, када се електрон понашао у зависности од тога да ли планирају да га посматрају или не. Ако нису планирали, понашао се као честица. Када је посматрање било планирано, електрон се понашао попут таласа. Ова чињеница може да се објасни само тиме да је електрон примао информације из будућности. Као да је знао да ли ће га посматрати или не. И понашао се према том знању.

Почетком XX века, Бор је тврдио да квантни ефекти не зависе од времена — да су прошлост, садашњост и будућност, у микро-свету повезани. То значи да будућност — није оно што ће тек да буде, а док не наступи, ни нема је. Будућег већ има. Оно постоји подједнако реално као и садашње, али скривено од нас. Према тој аналогији, прошлост је исто тако стварна, као и садашњост. И шта је онда реалност — потпуно је нејасно.

Догађаји квантног света били су толико супротни здравом разуму, да су многи научници просто одбијали да их прихвате. И сам Ајнштајн је био огорчен овим. А онда, немајући успеха у рационалном објашњењу ефеката квантног света, прорадиле су емоције.

Тврдио је да се Бог не игра коцкицама, алудирајући на одсуство случајности за Бога, на његово свезнање. Одбацивао је да стварност образује посматрач. У том светлу, питао је противнике, да ли заиста верују да Месец постоји само док га гледају? Да ли се Универзум мења, уколико га посматра миш?

Уз поштовање према Ајнштајну, управо је то био став падованског професора, о коме Галилеј пише како не жели да гледа кроз телескоп, јер му је и пре тога све јасно, он већ зна како је то илузија. Ајнштајну је такође све било јасно, па није ни намеравао да прихвати ефекте квантног света, служећи се старим добрим „то не може да буде“.

Међутим, то су још увек само цветови. Плодови ће тек... Донедавно смо успевали да се сакријемо од квантних ефеката, са образложењима у стилу да они нису скроз стварни, да их има само негде тамо, у микро-свету. Ефекти квантног света нас се не тичу. Они су нешто попут илузије, а код нас тога не може да буде. Као што је рекао Пенроуз, квантна суперпозиција је немогућа за објекте веће од атома, јер ако је могућа, онда постоје разне верзије простора и времена. И то отвара такав неописив понор... Стравичан, а необјашњив.

Ми смо убеђени да у нашем свету не може бити квантних ефеката (или бајковитих, од измене термина суштина се не мења), зато што њих — просто не може да буде. Испало је да може... Током 2010. изведен је оглед са материјалним објектом — ситном металном плочицом, која је била у суперпозицији. Ево како аутор тог експеримента, Арон О´ Конел, говори о њему: „Макро-објекат може да буде у квантној суперпозицији, али му за то треба мало помоћи. Ево аналогије: незгодно је возити се препуним лифтом — кад сам у лифту сам, могу да радим било шта, али када у њему има људи, морам да водим рачуна, јер нећу да их узнемиравам. По квантној механици, неживи предмети понашају се слично овоме, а „сапутници“ су за њих светлост, ветар, температура окружења. Да би се видело како комад метала поштује законе квантне механике, морају се уклонити сви „сапутници“! И то нам је успело! Угасили смо светло, ставили га у вакуум и охладили скоро до апсолутне нуле. Сада малени комадић метала може да се понаша како хоће, а ми смо за то време мерили његово кретање. Понашао се чудно. Није мировао, него вибрирао, попут мехова који се шире и скупљају. Кад смо га такли, он је почео да вибрира и да не вибрира, истовремено. На такав начин се понашају само објекти квантне механике. Све што вам говорим је просто фантастично. Шта значи када предмет вибрира, и не вибрира, истовремено? Сви атоми који чине овај комадић метала налазе се у мировању, а истовремено се крећу са једне на другу страну. Само се у одређено време атоми разврставају у редове, док се остатак времена налазе у делокализованом стању, тј. сваки атом је истовремено на два различита места, што значи да је цео комадић метала на два различита места! Ако комадић метала може да буде на два места истовремено, као и атом, зашто онда да не може и човек...? Према квантној механици, све је међусобно повезано. Све је озбиљније. Све те везе са свим објектима који вас окружују — одређују то што ви заправо и јесте“.

Јуџин Вигнер, познат и као „тихи геније“, изјавио је: „Квантни опис објеката под утицајем је утисака, који доспевају у моју свест […] и у том случају солипсизам, може да буде у логичком складу са квантном механиком“. У коментарима на свој есеј, пише: „Без прибегавања концепту свести, било би немогуће формулисати законе квантне теорије“.

На то се надовезује Пасквал Јордан: „Посматрања не само да нарушавају оно што би требало мерити, него и одређују... Ми приморавамо квантну честицу да одабере положај“.

Пред крај живота, Вигнер пише: „Потпуни смисао живота, колективни смисао свих жеља човека — основна је тајна, нама недокучива. У младости ме је ово раздраживало. Ипак, сада сам се помирио са тим. Чак осећам извесно поштовање према овој тајни“.

Адријан Кент, гуру савремене квантне филозофије, 2016. године је рекао да мозак не одређује стварност, али сваку стварност чини могућом. Ми видимо једну од бесконачних могућности, коју желимо да видимо, и коју дозвољавамо да видимо. Кент претпоставља да ће се у следећих 50 година ова тврдња моћи и експериментално потврдити. И онда ће се свет променити у бесконачно већој мери, него што је када су пала утврђења религије...

Могу да се сложим са тим, али је практично немогуће прихватити то да постоји само оно што перципирамо. Посматрач посматрањем ствара реалност. А шта је онда реалност? Испада да је она производ посматрања, а да је процес посматрања — њен производ.

Ради лагане илустрације ове мисли, замислите нешто што не постоји, и за шта сте уверени да не постоји. Мислите ли да тај фантастични објект који замишљате постоји? Одговор се чини очигледним — ако сам замислио нешто чега у реалности нема, тога нема, зато што га нема. То је искључиво машта, фантазија, илузија и остало, само не реалност.

Међутим, ако се одговор не даје по шаблону, него према чињеницама, ако се има на уму да се постојање разликује од непостојања присуством особина, па се зато може и регистровати, а непостојање нема особина, па се зато ни не може перципирати, из тога следи, да уколико замишљате неки објекат — ви сте га мисаоно уочили. Колико ће овај објекат имати јасне контуре, то искључиво зависи од вашег замишљања.

Помоћу наших чула, ми региструјемо разна својства разних објеката и појава. Према нивоу реалистичности, све постојеће се дели на више слојева. Први слој: све што је дато кроз осећаје. Све што видим, чујем, миришем, додирнем и окусим, формира реални свет.

Други слој реалности — то је материјални свет, дат кроз осећаје, али који се не може перципирати непосредно, него помоћу алата. На пример, микроорганизме или молекуле не могу да уочим ниједним својим чулом. Ипак, могу да их видим наоружаним оком.

Трећи слој реалности образује оно што се перципира само мишљу. Све слике које су присутне у мом унутрашњем свету (није важно да ли сам их ја сам створио или су то креације уметника, писаца или народа). Ту спадају снови, било какве визије, халуцинације.

Уколико ви фискирате нешто што други не виде, то не значи да тога нема. Чега нема, не може се ни мислити о томе (не може се ухватити). Оно што осећате, није битно како, да ли мислима, чулима или још како, то реално постоји, колико год невероватно да то изгледа. Чињеница да се информације које ви хватате драстично разликују од оних које хватају други, не значи да су мање реалне. Све што се перципира — услед тога, реално и постоји.

Ризикујући да изгледам као мистик, утврђујем: уколико се из свести одстране ограничења, она ће да види много више информација, него што види сада. Домет „антене“ као да се раширио. Пре тога је хватала један талас, а у проширеном стању хвата више.

Четврти слој реалности фиксира само ум. Немогуће га је замислити — дотле мисли једва долазе. На пример, узрок Универзума — опажен је, али се не може замислити. Нема наде да ће бити чак ни генерално ухваћен. Уопште, ништа се ту не може, осим схватити да постоји тај Узрок. Али, шта је он заправо — ту је за нас непрелазна препрека.

Овом слоју припада и вера — знање реалности, коју је створио ум. Све религиозне представе и слике, укључујући и Раселов порцелански чајник, и пастафаријанско чудовиште од шпагета, све то реално постоји, зато што то наш ум региструје.

Апостол Павле дефинише веру као „збивање прижељкиванога, и увереност у оно што не видимо“ (Јеврејима 11, 1). Уколико се нема вере у оно што се ради, то се ни не започиње. Ко не верује да ће саградити кућу, неће ни започети градњу. Пронаћи ће хиљаде разлога и изговора због којих је то немогуће. Да се лати изградње, може онај ко верује.

Свако дејство је, у том смислу — продужетак вере. Људи се лате само онога у шта верују. Што је њихова вера јача, то су веће размере у којима се могу тога латити. У другим случајевима, људе носи ток догађаја, у којима их на све стране бацају случај и околности.

Пети слој реалности је — оно што уочава фантазија, али што не хватају ни разум, ни машта, и чега се облик не може замислити. На пример, апсолутни монолит. Или, контакт свепробијајућег пројектила са непробојним оклопом. Или, петодимензионално биће.

Шести слој реалности је — оно што прима интуиција, али не хватају ни ум, ни машта, ни осећаји, па чак ни фантазија. У својству примера за ово, узмимо сан, који сте заборавили, мада се сећате да садржи драгоцене информације, које нисте запамтили, али се ипак сећате да треба да идете у тачно одређеном правцу. Пробудили сте се, не сећате се ничега, али остало је уверење да морате да идете у том правцу. Зашто, због чега — ништа не можете да објасните. Међутим, ваша увереност у ово се услед тога не смањује.

Понашање особе са нејасним знањем слично је понашању испрограмиране особе, која следи наметнуту поставку. Обоје нису у стању да објасне зашто иду баш у том правцу. Да би се разликовало једно од другог, треба имати на уму да је необјашњиво знање — појединачно. Са друге стране, шаблон је — масовни производ. Уколико човек стреми ка нечему што нико не ради и ту своју тежњу не може да објасни, могуће је да прати неко неописиво знање. Уколико човек тежи да ради исто што и милиони људи, а не може да објасни (чак ни себи) зашто — то је показатељ програма. Човеку је наметнуто шта сви пристојни људи треба да раде, стварају, стекну, имају (шта тачно, сваком по укусу) и он тежи томе, а не може да објасни зашто му све ово треба. То је само бот, који задовољава жеље које су му усађене. Живи према програму и не размишља о другачијем животу.

Шести ниво реалности — чини пограничну област. Може се рећи да раздваја биће које се може одредити као постојеће, од бића које се не може одредити као такво, као што се не може одредити ни као не-биће.

Границе наше реалности не утврђују чула и разум, него замишљање, фантазија и интуиција. Како се развијамо, свих наведених начина перцепције биће више, и биће бољи — дакле, и по квантитету, и по квалитету. Као последица, и реалност ће се проширити.

Беспомоћност

Пре него што изложим свој поглед на свет, појмове реалности и илузије, рећи ћу да нас наш ум и логика — не воде до апсолутних истина, јер су последица природе света и његових закона. Да су у нашем Универзуму други физички закони, ми бисмо другачије размишљали и резоновали. Логике нема. Постоје полазне тачке, полазишта. Здрав разум — то је наставак закона света, у коме је и сам настао. Зато размишљање није независно, него је само наставак аксиома, а аксиоми се заснивају на законима. „Ниједна истина не може да опстане изван околности у којима је настала, и у којима делује. " (А. Бард, „Нетократија“).

Уколико се замисле два облика живота, која су настала у различитим световима са различитим законима физике, они ће толико различито размишљати, колико су различити закони тих светова. Ми сматрамо за одраз разума размишљање по познатим принципима. Ако се размишља по другим принципима, људи то не схватају као нешто разумно.

Претпоставимо да унутар црне рупе постоји разуман живот, некаква врста мислеће гравитације. Њена логика била би исто толико различита од наше, колико се закони нашег света разликују од закона црне рупе. Њени житељи били би неспособни да разумеју наш свет, колико и ми да разумемо њихов. Једни у односу на друге, били бисмо попут компјутерских програма са разним протоколима, не бисмо се међусобно ни примећивали.

Физичари кажу да је постојање унутар црне рупе потпуно изван нашег хоризонта. Информације је одатле немогуће добити. Слично томе, наш свет је за житеље црне рупе иза хоризонта. Помоћу посредних знакова, ми можемо да региструјемо присуство црне рупе, али никада не можемо да разумемо њену природу — јер процеси који се одвијају унутар ње, не само да се не могу посматрати, него су и недокучиви за наше разумевање.

„Ми уопште не желимо да освојимо Космос. Желимо да проширимо Земљу до њених граница. Не знамо ни шта бисмо радили са другим световима. Не требају нам други светови, треба нам огледало. Боримо се око контакта и никада га не налазимо. Ми смо у глупом положају човека, који је у ропцу да би дошао до циља, који му није потребан. Човеку је потребан човек! “ (из филма „Соларис“).

Резултат било ког логичког размишљања је стопостотно предодређен полазном тачком. Полазећи од различитих аксиома, добијам и различите истине. Али, шта је онда истина? Покушаји да се дође до разумног одговора подсећају на изјаву: „Ја лажем“. Моје мисли су попут људи са слике „Горе-доле" Морица Есхера, где једна колона људи иде на горе у затвореном кругу, а друга на доле. И колико год ишли, нико никада нигде не стиже. Јер је степениште од другог бића. Није важно где иду, на горе или на доле. Смер не мења резултат. Мислио сам да идем на горе, ка истини. Са истим успехом, могао сам идем и у супротном смеру, на доле. Схватање те чињенице било је за мене као да ме је ударио гром.

Да бих ову мисао приказао другачије, поставићу питање: зашто мислите да је део цигле мањи од ње целе? Питање се чини глупим. Очигледно да је део мањи од целине. Па ипак, зашто сте убеђени у то? На такву упорност, човек пожели емоционално да одговори: ако неко сумња да је део мањи од целине, своју тврдњу може лако да провери — нека подели било коју ствар на делове, а затим упореди резултат са некадашњом целином.

Уверљив аргумент, али ипак... То се односи само на наш свет, у коме важе одређени физички закони. Да су закони другачији, имали бисмо другачије размишљање и логику. На пример, ако би уместо гравитације на делу била сила одбијања... Приликом дељења једног објекта на два, не би се добиле две половине објекта, него два цела објекта... Приликом спајања, два иста објекта би се слила у један објекат (баш то су ефекти из квантног света).

Да овакве ефекте видимо и у нашем свету, имали бисмо другачију представу о здравом разуму. Било би нам очигледно да се дељењем цигле на два дела добијају две исте такве цигле, док се спајањем две цигле као исход добија једна, иста таква цигла.

На тој основи, имали бисмо беспрекорну математичку логику: 1 + 1 = 1; и 1: 2 = 2. Сада ми не можемо ни да замислимо, како то неко не може да разуме да је 1 + 1 = 2. Међутим, да живимо у свету са другачијим физичким законима, такође би нам било тешко да замислимо, како то неко не може да схвати да је 1 + 1 = 1; и да је 1: 2 = 2.

Истине нашег света — нису никакве апсолутне истине, него само истине нашег света. За свет са другим законима, оне су апсурдне. Пре масовних компјутерских игрица, тако нешто је било тешко разумети. Али сада, када је виртуална реалност ушла у сваки дом, тврдња да истина није сама по себи, него је образује програм, постала је очигледна.

Наша устаљена стварност, која се традиционално назива материјални свет, није ништа друго него последица програма „физички закони“. Свака компјутерска реалност, која се традиционално назива виртуалност, такође се ослања на програм, само други.

« — Код нас, — рече Алиса, са тешким уздахом, — када дуго трчиш што брже можеш, неизбежно ћеш да стигнеш на неко друго место.

— Каква успорена земља! — рече Краљица — А ето, да ли знаш да овде мораш много брзо да трчиш, само да би остала на истом месту! Ако хоћеш да стигнеш на друго место, oнда мораш да трчиш бар дупло брже! » (Л. Керол, „Алиса с оне стране огледала“)

У програм нашег света записано је привлачење предмета ка земљи и кретање електрона око језгра атома. Уколико у програм виртуалне реалности буде записано да спајање слона са ружом даје ружичастог једнорога, онда ће тако и бити. Ако буде унето да се парчићи сломљене вазе претварају у лептире, баш ће тако и бити. И као што, према законима наше стварности, камен пада на земљу, тако ће се, према законима те стварности, парчићи вазе претварати у лептире. И једно и друго ће бити закономерно. Биће чудо, ако камен у нашем свету не падне на земљу, а у том свету ако парчићи не постану лептири.

Реалност — то је подударање са програмом (законима, по којима живи реалност). Чудо — то је или (1) промена програма, и као резултат тога, промена у реалности, или (2) испољавање непознатих закона.

Да би се дошло до пробоја изван закона физике, тј. програма који образује наш свет, неопходно је занемарити здрав разум, рођен у складу са овим законима. На пример, права линија — то је најкраћа удаљеност између две тачке. Простор је испуњен микро и макро објектима. Њихово гравитационо поље изобличава простор. У строгом смислу, простор је закривљен. Услед тога, најкраћи пут између две тачке не може бити права. Права линија, повучена у реалном свету између две тачке — то је, заправо, крива. Ипак, ако се не везујемо за реалност, силе гравитације могу се занемарити. И онда, права линија као да пробија закривљени простор. Пут из једног града до другог, међусобно раздвојених планинама, пролазиће не кривинама кроз планине, него правом линијом кроз тунел.

Међутим, уколико се претпостави да се простор може деформисати, нема везе да ли исправљањем или савијањем, тада се пут од једног града до другог може свести на нулу, искривљавањем простора на одговорајући начин. Тада ће се најкраћа удаљеност између тачака смањити на нулу. И права линија, у том случају, неће бити ни крива, ни идеална права, него тачка. Шта је онда права линија, на то питање је немогуће одговорити, јер је права — шта год, као минимум, до тачке, а као максимум, до бесконачности.

Покушаји да се рационално одговори на онтолошка питања воде у противречности и, самим тим, у — нигде. Да би се увидела апсолутна безнадежност оваквог приступа, замислите да на основу закона који делују у једној виртуалној игри, желите да схватите логику свих игара које постоје, логику програмера који су створили те игре, и логику света у коме живе ти програмери. Тиме би се стравично само умножавале идеје и помисли, које никако не пију воду у традиционалном смислу, али је спознати Целину тако — немогуће.

Оно што ми сматрамо под појмом „знање“, своди се на знање програма. Након свега што је речено, треба још једном цитирати Сократа: „Ја знам да ништа не знам“. Ја сам на ивици литице, а испред мене је понор, за чије описивање не постоје чак ни било какве аналогије. Он застрашује својом безграничношћу, а уједно и привлачи. Пред отвореним хоризонтима беспомоћан сам, јер разумем да овде не помаже традиционално „разумети“.

Ово више није некаква интелектуална бојазан — ово је ужас. Он може да се упореди са тим када не разумеш шта да радиш, да би се заштитио. Нацисти су у својим логорима смрти вршили управо такве експерименте. Кажњавали су људе не за грешке, него методом случајног избора. У уобичајеним околностима, поштовање закона штити од проблема. Тада има смисла поштовати закон. У новим условима, није било места за овакву наду. Чињеница да поштујеш закон, не штити те. Уколико не поштујеш, шансе за казну се повећавају. Нестаје и сама могућност да се иоле осети некакав смисао и да се тежи нечему. Затвореници из ове групе нису чак постали животиње, већ су личили на биљке које ходају.

Слично томе је и у ситуацији за коју разумеш — да је не разумеш, и да никада нећеш ни моћи. Путем логике сам закључио да се путем логике може спознати само свет који ју је и створио. Ван света-родитеља, његово дете-логика не функционише. Сликовито речено, округла логика је беспомоћна у квадратном свету. Сви инструменти спознавања, којима располажем, погодни су за разумевање постојања унутар игре. Што се тиче програма који образује реалност игре, а који је изван граница игре, они су апсолутно неприкладни.

Постојање је осећај, и немогуће га је схватити ослањајући се на аксиоме, јер су и аксиоми, суштински гледано, исто осећаји. Ако су осећаји другачији, појављују се и нови аксиоми. Ослањајући се на њих, другачије ћу замишљати биће и изводити нове „истине“. Али, оне ће бити исто бескрајно далеко од истине, као и сада. Само, са неке друге стране.

Схватио сам да грешим на фундаменталном нивоу. Моја пређашња расуђивања следила су из чињенице да постоји Целина, под којом сам подразумевао свеукупност постојећег + узрок постојања. Сада мислим да је појам „Целине“ — производ устаљеног размишљања, у коме се користе уобичајени клишеи. Он не може да се примени на онтологију, исто као што је и механицистичка логика неприменљива на квантне ефекте.

Целина је апсурдна и бесмислена, већ по својој суштини, као „највећи број“. Намера да се обухвати СВЕ слична је жељи да се изрази бесконачан број. Ја не негирам овај појам зато што је узрок постојања ван надлежности ума и недокучив за разумевање. Да је само то, Целине не би било само за ум, јер он ради само са постојећим, али би је објективно било. Говорим да Целине нема без обзира на могућности ума — немогућа је као појам.

Чак и ако се Целином сматра само све оно што постоји, са обележјима, координатама и својствима, занемарујући сам узрок постојања, ни тога такође нема. Зато што је постојеће неодвојиво од посматрача. Замишљати Целину, то значи замишљати постојеће + посматрача. Међутим, ако посматрач постоји, ко ће онда посматрати посматрача? Ако нико, онда ни он не постоји, па ни постојање такође не постоји. Ако посматрача неко буде посматрао, ко ће посматрати посматрача, који посматра посматрача?

Немогуће је било где да се заустави и каже како је обухваћена Целина. Као и код примера писања своје стопостотне биографије, немогуће ју је написати, јер би се морало писати и о том себи, који пише своју биографију, и тако у бесконачност.

Може да се обухвати само оно што има границе. Није важно да ли су то јасне физичке контуре дијаманта или нејасне, као код облака на небу или Сунчевог система. Или мисаоне, као код црне рупе или тачке сингуларности у тренутку Великог праска. Важно је да границе раздвајају једну појаву од друге, што омогућава да о њима може да се мисли.

Можемо да замислимо наша физичика тела или Сунце, језик или галаксију, хладноћу или математику, јер све то има своје границе. Целина, према својој суштини, нема границе, јер је она СВЕ и, услед тога, није раздвојена ни од чега. Немогуће ју је замислити. Израз „обухватање Целине“ је оксиморон. Он има толико смисла, колико и квадрат без углова.

Колико год да се покушава, то чак није ни важно — јер Целина не може да постоји, зато што је постојање перцепција. Ум као да се налази у затвору, са бесконачно дебелим зидовима. Колико год да се пробија тунел, из тога никада не може да се изађе напоље.

Након овакве изјаве, појавио се ризик да ће свет бити обогаћен још једном књигом, колико обимном, толико и празном — у смислу практичне примене. И да сам човек мора да се помири са животом према шаблону, уз испуњавање програма званог „текући живот“. Да поразмисли како што боље да се придружи мноштву симпатичних, али и оних других малограђана, како би зарадио новац, саградио кућу, посадио дрво, имао децу и потом умро у читавој тој сујети, ни не разумејући зашто је живео.

Већини такав програм одговара. Немам ништа против, желим вам успех у послу, и срећу у приватном животу. Ја се већ од саме такве перспективе најежим. Међутим, ако нема циља, онда не преостаје ништа друго, него да се живи као малограђанин. Паметан или глуп, богат или сиромашан, на врху друштвене пирамиде или на дну — све то није важно. Важно је да и најбољи могући живот нема смисла, када је бесциљан. Кад само живиш као алга, и то је то. „У том свету, нагојени срећници живе задовољно целог живота. Све потребе су задовољене, осим једне. Нема циља“ (из филма „Свет дивљег запада“).

Једина шанса да се избегну неумољиве чељусти система је — да се схвати суштина реалности која те окружује и да се, из тога, изведе закључак који ће дати циљ и смисао живота. Али, у ком правцу да идем како бих изашао на светло — то дуго нисам разумео.

Уобичајено размишљање водило је у ћорсокак. Требало је тражити излаз, негде ван оквира. Нејасно сам видео курс, али ми се чинио превише лудим. Када сам коначно доспео у слепу улицу, нашао сам се пред избором: или да се одрекнем од свог погледа на свет, или да постанем лудак. У пракси, ово потоње је означавало размишљање без корекција у смеру жеље да се изгледа нормалним, у очима уважене јавности. Помислио сам да и није толико велика цена бити луд у очима гомиле малограђана, за могућност да нађем смисао живота. Латио сам се апсурдног правца, спреман да будем луд за све и почео сам да размишљам без икаквих ограничења. И током 2019. године, квантитет се претворио у квалитет.

Не кажем сада да ми је апсолутно све јасно. Далеко од тога. Међутим, изашао сам из слепе улице и, у најкрупнијим цртама, изградио свој поглед на свет. Мом погледу на свет потребне су појединости, али је довољан да би се из њега извео општи правац живота, као и основни појмови добра и зла, норме и табуи, систем вредности и све остало.

Пошто из мог схватања реалности следи циљ који не може да оствари појединац, тражим истомишљенике. Да би неко то и био до краја, мора да разуме ове информације и да дели циљ који из њих следи, као и упоредне закључке. Предлажем да се упознате са мојим виђењем реалности око нас, циљем и вредностима који из тога произилазе.

⇐ Предыдущая 24 25 26 27 282930 31 32 33 Следующая ⇒