Чепови. Путници. Појашњење

Чепови

Богати и сиромашни, паметни и глупи, стари и млади, сви, баш сви знају: за десет, двадесет, педесет година, сви ће умрети. А нико не жели да умре. Ако неко за себе и жели смрт, онда би најбоље било да то буде када тај сам и пожели, а не услед фактора који не зависе од њега. „Ми кажемо смрти само једно — немој данас" (из „Game of thrones“).

Као што је Стив Џобс рекао, када је већ био оболео од рака: чак ни они који верују да ће отићи на небо после смрти, такође не желе да умру (уосталом, то показује праву вредност њихове вере). Међутим, нико не покушава да реагује на проблем. Али, зашто? Ту нешто није у реду. Човек увек реагује на проблем, када га је свестан. Није важно колико је у томе ефективан. Важно је то, да је реакција на проблем кога си свестан — одраз разума.

Људи из цистерни не реагују, зато што за њих постоји само онај свет који доживљавају својим чулима. Оно што чулима не региструју, за њих ни не постоји. Једино реално за њих је оно што могу да додирну и виде својим очима. Смрт не може да се додирне и зато нема ни свести о превазилажењу смрти. Чули су за то, али подсвесно верују да их се то не тиче. Једном речју, деца. Тело велико, али схватање реалности — дечије.

Друга група — путници теретних вагона. Они су свесни опасности. Међутим, немају појма шта чинити. Како да се одговори на такав изазов смрти? И када већ нема како, онда налазе за сходно да запуше непријатан проблем тврдњама без икаквих доказа — чеповима.

На пример, у улози чепа се појављује измишљотина да човек не умире, него после смрти живи у сећањима људи. Или, у ономе што је створио, у својој оставштини. Обућар ће живети у ципелама, јунак у подвизима, песник у песмама, научник у открићима итд. „Дизни и Куросава су мртви. Одлична уметност их није спасила. Мртви су. Заборављени. Ко још гледа Бамбија? Куросава, већина би рекла да је то суши“ (из филма „Сценариста“).

У овој средини, чеп који се најбоље показао за ову сврху звучи овако: „живиш после смрти, кроз своје потомство“. Из тога се изводи читава концепција да је смисао живота у деци, јер су она — наш наставак. Па иако на свету нема једног човека који би осећао своје преминуле родитеље како живе у њему (као резултат — читав родослов, јер су и родитељи имали родитеље), такве чињенице уопште не збуњују ову публику. Причају да онај у коме преминули родитељ „живи“, не мора да га осећа у себи. Са истим приступом можемо рећи да покојник, са читавим родословом, живи кроз папуче које је оставио за собом, а да се то никако не испољава. Оваква тврдња се не може оповргнути, јер... Не испољава се, па шта?

Снага оваквих чепова је у њиховој непроверљивости. Чеп се ни не осмишљава и даје људима, да би се на тај начин разумео проблем и кренуло неким путем до решења. Његов смисао је — да запуши питање колико је то могуће, и да се на ово заувек заборави. Након II светског рата, међу народима који су чинили најтеже злочине, многи су позивали на заборављање чињенице да су правили концентрационе логоре. Логика овог чепа је да, пошто су они нормални људи, а нормални не праве концентрационе логоре са свим тим брдима лешева, следи да логора није ни било. Чак и ако јесте — ипак их није било.

Ниједан чеп није у стању да издржи анализу свог смисла и адекватности. Он може да буде бесмислен преко сваке мере, било да је „живети кроз папуче“, било да је „кроз своје потомство“. Принцип дејства му је „далеко од очију, далеко од срца“. Делотворност овога се види по резултатима истраживањима, према којима 30% до 60% људи никада у животу није размишљало на тему смрти. Од ње се скривају баш у стилу ноја — глава им је у песку текућих дешавања, и то је то... Ништа не знам и не желим да знам, оставите ме на миру...

Некима се чепови о живљењу након смрти, кроз своје потомство или оставштину, не свиђају. Они се од ове теме бране цитирањем популарних писаца. Гете пише да је смрт када живиш без икакве ћари, и закључује да није потребно размишљати о смрти, него како да човек што слађе проживи. Марк Твен пише да ћемо на самртној постељи жалити јер смо премало путовали и волели, и зато треба више волети и путовати. Старогрчки филозоф Епикур и његови следбеници подучавају: док је нас — смрти нема, када смрт наступи — тада више нема нас. Уопште, шта год да кажу, испада да смрт није никакав проблем, него ту некаква ситница. Човек има важније ствари да уради, него да мисли о томе. Ипак, ево у чему је ствар: шта год да човек хоће да уради, он мора да буде жив, да би то урадио...

Међутим, људи превиђају тако нешто. Они тврде да не траже начин да победе смрт, јер смрт није зло, већ неопходност. Смрт нас тера да уживамо у сваком тренутку. Она даје животу хармонију и смисао. Зато не би ни хтели да буду заувек млади и да не умру, јер ту нема среће. Одакле им да су заувек млади људи који не умиру несрећни — ни не питају се.

Неки су против превазилажења старења и смртности, јер није занимљиво бити заувек млад, а ако још и не умиреш, сам живот ће брзо да ти постане чиста досада. Оно што човека чини срећним и достојанственим, то је чињеница да стари и да ће, на крају, да умре.

Веома сумњив аргумент. Живот не може да досади човеку. Досадни су занемоћалост, старост, гашење осећаја, када не може да се дође до јарких емоција, попут онога како се човек осећа кад је млад, у пролеће. Ко живи пуним плућима, њему то не може да досади.

Најистакнутији заговорници тезе да није потребно реаговати на проблем смрти, присећају се Платонових речи: „Нико од нас није рођен бесмртан. Да се то некоме десило, не би био тако срећан, као што се чини“. И ово као објашњава, зашто људи желе да умру.

Желе, само не баш одмах. Као што је по том питању рекао Станислав Лем: „Људи не желе да живе вечно. Људи само желе да не умру“. Па да... Уопште им не смета умирање, али после одређеног времена („одређено време“, мора да се схвати као никада).

Сви који се противе превазилажењу смртности, задржавају такав став, докле год су безбедни. У удобној атмосфери, самоувереним тоном изјављују како немају страх од смрти, и зато желе да умиру када то случај одлучи. И неће да се мешају у тај процес. Они се предају у руке смрти, сматрају да је чак и понижавајуће плашити се тога. Пуни храбрости, људи сталожено и смело гледају у лице сабласном косачу, који се приближава. Старији додају да су већ проживели своје, и да им долази време... Чекају да им куцне час...

Још се овде може присетити и људи који су преживели клиничку смрт и, након тога, сведочили колико је ТАМО добро. Други их гледају, и од те приче их обузима смиреност. Нема страха, јер значи да нема ни краја. Људи су били ТАМО, и лично све видели.

Ипак, спроведимо још један мисаони експеримент — сместимо све ове храбре и промућурне људе у ситуацију реалне смртоносне опасности. На пример, на брод који тоне. Мислите ли да би поштовали изговорене речи о томе да је смрт добра, да је увек спремно чекају и да им је сад дошло време? Укључујући и оне који су већ били „тамо“, а сада тако истакнуто и племенито деле своја виђења. Мислите ли да би иједан од њих седео у миру, и прихватао смрт онако како је о њој говорио — одлучно, дубокомислено, и са молитвом? Такви људи су заиста могући. На пример, Бенџамин Гугенхајм, путник из прве класе на " Титанику", практично је на силу угурао своје најмилије у чамац за спашавање, убеђујући их да не брину, и како ће проблем ускоро бити решен. Заједно са својим личним слугом, обукао је смокинг и засео у свечану дворану, да уради као што је и говорио да ће — „да умре господски“. Сведоци, који су га последњи пут видели живог, говоре да је тако и било.

Да пишем романтичну књигу, овај чин би се могао описати на одговарајући начин. Али, не пишем такав роман, него анализирам ситуацију. Зато ни нема потребе прибегавати емоцијама. Напротив, постоји потреба да се дистанцирамо од њих и гледамо на ситуацију непристрасно, са стране. Такав поглед омогућава необичне закључке из анализе ситуације, и ту бих мало преформулисао Аристотелове речи: „Драг ми је Платон, али ми је истина дража“, у облик: „Уобичајено емотивно расуђивање ми је драго, али ми је истина дража“. Истина је таква, да понашање људи апсолутно одређују ставови и тежња ка свом добру.

У друштву постоји веома мало појединаца са толико јаким ставовима да је њихово нарушавање у тој мери болно, да су више спремни да умру за њих, него да дозволе њихово кршење. За њих, то је као да одсечете руку живом детету, да бисте се спасили. Људи то не могу да ураде (ни ја), јер је нелагода од тога превелика. Пре ће да умру, него то да ураде.

Од свих тих храбрих и племенитих људи, који се у својој удобној дневној соби или пред камером поносе својим личним презиром према смрти, огромна већина ће се, пред стварном смртоносном претњом, бацити на тражење излаза — како да се спаси. Доћи ће тренутак истине. Речи о томе колико је смрт корисна, неће се подударати са поступцима.

Једно је причати о томе колико си неустрашив пред смрћу. Скроз друго је да се и на делима стане иза својих речи. Једна ствар је да се са удобног кревета или из фотеље говори о спремности да се до смрти истраје за идеале. Друга ствар је да се и заиста истраје. Људи често користе лепе речи не да би открили своје праве намере, него да би изгледали лепо.

Хероји из фотеље и експерти по форумима на нету савршено разумеју за себе да, у реалној ситуацији, неће стати иза својих речи. Међутим, не желе да признају да кућа гори, као што знају, док они, уместо дела, гледају филмове и воде празне разговоре (празни су, према овом проблему). Признати такво стање у ком суделујеш, значи признати да си идиот.

Да би се лишили психолошке нелагодности због овога, ти паметни људи проналазе веома занимљиве и изузетно разноврсне чепове. Један од њих је и тема екологије планете. „Зелени“ заговарају смртност људи, јер ће бесмртност сигурно изазвати пренасељеност и исцрпљивање ресурса. Тако леп и узвишен чеп — ови добри људи не брину за себе, него за наредне генерације. А са њима шта ће бити, то није важно. Шта буде, нек буде. Јунаци...

У XVIII веку, сличне бојазни износио је и енглески мислилац, парох Малтус. Он је сматрао да су куга, глад, рат и остало — природни регулатори броја становништва. Ако у свету не би било епидемија, ратова и глади, човечанство би се суочило са пренасељеношћу планете. Бог је зато створио ове инструменте регулације, како би се одржавала хармонија.

Малтусове изјаве потврђивали су и прорачуни: популација је расла брже од количине потребне хране. Он је писао да је плодност тла врло ограничена, док су нижи слојеви народа „изузетно плодни“. Да би се избегао фатални лом система — глад, ратови и куга косе углавном ниже слојеве становништва, чиме се и цео свет спашава од хаоса и колапса.

Малтусу се није имало шта приговорити, на нивоу логике. Ипак, његови беспрекорни аргументи нису зауставили људе. Упркос приказаним ужасима у стилу „шта би се десило да на свету нема куге“, и даље су трагали за начином да је савладају. И на крају, чим су црквени окови спали, нашли су га. У XIX веку пронађен је узрок куге, и проблем је решен.

Па онда, шта се десило са Малтусовим прорачунима? Да су тачни, популација је требало да надмаши количину хране, и већ одавно бисмо морали да сведочимо страшним сценама канибализма и сличном хорору. Али, ништа тако ми не видимо. Зашто?

Малтусова логика била је беспрекорна, али само за своје време. Са развојем науке, раст производње хране ускладио се са порашћу становништва. Отприлике се десило исто што се сада предвиђа у погледу нафте — може да се израчуна до када ће бити исцрпљена, а затим се предвиђају апокалиптичне сцене. Ипак, постоји висока извесност да ће људи до тада развити потпуно нове изворе енергије. Велика очекивања за ово не леже у разним ветрењачама (које ни нису нове технологије, јер су на истом принципу радиле и врло старе ветрењаче), него у истраживањима атомског света. Зато се и граде хадронски сударачи.

Сада је слична ситуација и са смрћу. Стари малтузијанци су закључили да је куга добра, јер је природни регулатор. Уверавали су да ће човечанство пропасти, без ове горке пилуле. Нови малтузијанци нису за то, да је куга добра. Уместо куге, сада имају смрт, која је, по њима, велико добро и природна ствар. Кажу да, ако људи почну да умиру кад желе (а многи не желе ускоро), доћи ће до пренасељености, са свим пратећим ужасима. Без горке пилуле у виду смрти, све нас чекају чак и теже последице, него што је Малтус предвиђао.

Некада је друштво пронашло у себи снагу да игнорише Малтуса и присталице куге. Сада треба да пронађе снагу да игнорише малтусовске присталице смрти. У ту сврху, мора да се заузме став: ако већ нешто убија људе, није важно да ли је куга или смрт, не треба тражити изговоре, него решавати проблем. Кад проблем буде решен, биће нова ситуација. И ту ће бити нових проблема, који ће исто морати да буду решавани, чим се то буде могло, а не да се смишљају смешни аргументи како су све те смртне претње корисне и неопходне.

Да би се следила логика нових малтузијанаца, у сврху борбе против пренасељености морало би се порадити не само на популаризацији контрацепцијских средстава и абортуса, него и онкологије, туберкулозе, кардио-васкуларних и свих осталих обољења.

Ако би се било до краја доследан, а не половичан малтузијанац, онда би се требало супротставити свим излечењима од ових болести. Зато што излечити човека, заправо значи повећати број живих људи. Ово ће увећати преоптерећеност наше планете. Из тога следи, да је здравствена заштита — зло. Међутим, коме би још таква логика изгледала уверљиво?

Ту је и још један проблем са малтузијанством: људи редовно умиру и природном смрћу, а и тако што се марљиво међусобно истребљују, на разне начине — од рата, па до других облика насиља. У нашем друштву, смрт је одавно уздигнута на пиједестал. Ипак, популација и даље расте. Као резултат, ресурси се топе, а животна средина погоршава. То значи да корен проблема није у томе што људи не умиру довољно, него у нечему другом.

Лично мислим да је корен свих проблема нашег света тај — што на планети не постоји домаћин. Смртници живе по обрасцу: само нека буде док сам ја жив, а после мене — може и потоп. На Земљу гледају као на гостионицу, из које ће данас-сутра да оду. Посетиоцу не пада на памет да решава капиталне проблеме објекта у који је дошао. Али, када би му га дали у власништво, тада би, у својству газде, итекако засукао рукаве.

Проблем ће бити решен, ако се на планети појави домаћин, који зна да ту не борави привремено, него заувек. Нико не разграђује кућу од дрвета ради огрева — ако зна да у њој треба и да презими. Домаћин може да постане само човечанство, које је победило смрт. До победе над смрћу, друштво ће неизбежно имати психологију привременог размишљања.

Док год над друштвом виси натпис „живот се завршава“, нема смисла размишљати о будућности. Зато што је будућност — смрт. И пошто је тако, мора да се живи по формули: узми све од живота, после нас нека буде и потоп. А ово само увећава оптерећеност света.

Путници

Након разматрања чепова људи из теретних, хајде да видимо како људи у путничким вагонима правдају своју неактивност. Многи од њих траже одговор од филозофа, али свуда наилазе само на веома оскудна размишљања, у односу на размере постављених питања.

Људи из бољих вагона најчешће решење виде — у науци. Тиме испада да они нису неактивни, него на проблем смрти реагују као порески обвезници. Свако је заузет својим послом. Једни на фронту, други у позадини. Једни плаћају порез, други развијају науку.

И заиста, огромна средства из буџета одлазе на истраживања у области здравства и фармације. Њихов обим превазилази улагања у енергетски сектор. Овако нешто пружа основу да се верује како негде тамо постоје разне јавне и тајне лабораторије. Ту научници у белим мантилима раде са својим епруветама и развијају оружје за победу над смрћу. Ово је вероватно најбољи чеп, од свих који постоје. Притом, нико се ни не пита на шта се то тачно троше огромне новчане своте. Оне се троше на борбу против рака, сиде, кардио-васкуларних болести и много тога другог. Међутим, колико год то парадоксално звучало, из буџета ниједне државе ништа не одлази на борбу против смрти. У најбољем случају, на њу оде само оно што некада преостане. Приступ је отприлике као до XX века, према истраживању свемира. Ако је неки ексцентрик баш желео да се позабави овом темом — нека га. Међутим, друштво овај проблем није схватало озбиљно. Тако је и са смрћу данас.

Свако може дa постигне резултат сразмеран сили којом ка нечему тежи. Ко учи да свира виолину, једног дана на њој и засвира. Ко копа рупу, на крају је ископа. Ко не делује, тај не може ни да дође до резултата. Човечанство не тежи да створи технологију против смрти. Напротив, сви напори су усмерени баш у супротном правцу — према стварању технологија против живота. Најбољи мозгови и огромни буџети усредсређени су на војну сферу. Наравно да друштво има атомску бомбу, а нема начина да превазиђе смрт.

До шансе ће доћи ако ресурси, пре свега интелектуални, почну да се концентришу не против живота, већ супротно томе — против смрти. Тада ће се уместо делотворних начина убијања људи, појавити делотворни начини да се не остари и да се не умре.

Међутим, док идеја победе над смрћу представља само лево сметало, резервисано јој је место на дну буџетског списка. У оваквој ситуацији, за њу није предвиђено чак ни парче буџетског колача. У најбољем случају, може да рачуна на мрвице које падну са стола.

Рећи да наука тежи победи над смрћу — велико је претеривање. Наука трага за новим начинима лечења болести, а и усавршава старе. Она ни уста не отвара на тему победе над смрћу, макар зато што ова тема изискује филозофско осмишљавање. Међутим, пошто на планети нема науке која би се бавила овом темом, не постоје ни теоретичари овог правца.

Како ме неки не би упућивали на геронтологију или експерименте засебних ентузијаста, како појединаца, тако и група истих, рећи ћу још да под „бављењем темом“ не подразумевам спорадичне, асистемске епизоде, инициране од стране приватних лица или кроз државне донације, него системску концентрацију ресурса, сразмерних проблему.

Током времена доминације Цркве, ресурс друштва био је усредсређен на реализацију мистичних технологија. Људи на ово нису гледали као на посао, него као на смисао свог целог живота. Све остало је било на десетом месту. Били су опседнути том својом жељом. Резултата није било из јасних разлога, али овде говоримо о нивоу посвећености. Да помера планине, може само фанатизам религијског интензитета. Искључиво ради новца, немогуће је и да се скочи изнад занатског приступа. Он има своје предности, али је преслаб за ово.

Сама по себи, чак и најтемељнија анализа ДНК је — ништа, наспрам размера овог задатка. Ако не видите компјутер као целину, пажљиво проучавање његових чипова неће вам дати знање о принципима његовог рада. Научници-ентузијасти, који траже одговор на изазов смрти, налик су на научнике из XVIII века, којима је неко дао USB флеш, на коме је цела библиотека. Нека чак они и не сумњају у то. Па ипак, док размишљају у уобичајеној парадигми, немају шансе да схвате како је толико текста записано на толицкој стварчици. Мисли ће им ићи у смеру некаквог микро-фонта, али ту је ћорсокак. Докле год се држе старог здравог разума, принцип записивања на USB флеш, биће за њих недокучива тајна.

Има смисла проучавати чипове, када постоји појам о томе шта је уопште компјутер. Слично томе је и са проучавањем ДНК, теломера и Хејфликовог феномена — све то има смисла, када постоји утемељење у адекватном погледу на свет. Ван онтологије, научници који се боре са ДНК проучавају длаке на репу слона, мислећи да проучавају целог слона.

Лоша страна овога је и привлачење научних варалица. Тако зовем људе који немају јасну концепцију, али притом јасно разумеју коју песму треба да певају пред спонзорима. Тумачећи резултате на њима погодан начин, просто злоупотребљавају приче о овци Доли или о чудотворном дејству матичних ћелија. Или, предлажу замрзавање тела након смрти, неразумно претпостављајући да ће једног дана моћи да се оживи, и да ће се тако поново некада живети. Новинари преузимају тему, и тиме нова бајка обогаћује друштво.

Ко одлучи да се бави овим, увидеће да су многа „научна открића“ 99% састављена од медијских измишљотина. Исто као и многе изјаве на друштвеним мрежама, наведене као чињенице, а такође измишљотине. На друштвеним мрежама, ове бајке су измишљане из различитих разлога, од побожног стварања митова (религиозни људи измишљају дивне приче да би ојачали веру) до заборављања да се помене како је у питању фикција, начин да се изразе емоције. Мотиви за стварање научних бајки увек су исти — новац и слава.

Не оспоравам перспективност матичних ћелија, нити је хвалим, из простог разлога што нисам компетентан за такве процене. Говорим само о начину предочавања, да се оно што се прижељкује, представља као већ актуелно. Научници одређеног соја проглашавају могуће за чињеницу, а себе за творце те чињенице, и на тој основи траже финансирање.

За надвладавање смрти није најбитнији новац, него интелектуални капацитет. Новац је потребан, али тек на другом месту. Ту је као са формулама, није важно на каквом папиру и чијим рукописом су написане. Главно је — шта пише, а не како и на чему. Уколико је нека формула тачна, она не губи своју вредност, чак ако је написана и на тоалет папиру.

Оваква тврдња многима се чини чудном. У потрошачком друштву се верује да сваки проблем може да се реши за новац. Ипак, то уопште није тако. Јеврејска изрека гласи: ако се проблем решава новцем, онда то није проблем, него расходи. Смрт се новцем не може победити, што су и сви моћници нашег света потврдили својим старењем и умирањем. Све што се продаје и купује њима је доступно — па ипак, и они умиру, исто као обични људи.

Не постоје проблеми који су препознати као значајни, а да им је решавање доведено у питање услед недостатка новца. Али јесте, услед недостатка идеја. Историја показује: ако су људи у свом развоју дорасли самом проблему, ако је он правилно формулисан, ако су ка теми привучени сразмерни ресурси, решење се проналази УВЕК. Без изузетка.

Човек може да уради све у шта верује. Непостижно је само оно што је и сам признао за непостижно. Речено сажето: „Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“ (Матеј 17, 20).

Проблем се не решава, ако ка њему није привучен неопходни интелектуални ресурс, и зато нема идеје. Под идејом не мислим на инжењерске проналаске, него на филозофско осмишљавање теме. Човек који је уједно и уски специјалиста, и мислилац, може да буде на том нивоу. Такви се појављују, за неки контекст, ако је критична маса људи усредсређена на њега. Ако их је мање од минимума, такви људи се не појављују и проблем се не решава.

Добар пример нерешеног проблема који у теорији има решење је хладна нуклеарна фузија. Ако се њом овлада, човечанство би добило неисцрпни извор енергије. Проблем још није решен, иако се са њиме боре већ деценијама. Ову тему су чак били прогласили за псеудо-науку, почетком овог века. Па онда, свега неколико година касније, поново су је признали за научни проблем. Разлог је у недостатку идеја. Уколико нема идеје за то како да се искључи гравитација, без обзира на то колико се око тога врти новца — он неће помоћи.

Идеје нема, јер не постоји неопходна концентрација мозгова ка тој теми. Да би се то постигло, потребна је опсесија тиме. До ње долази, када постоји идеја на нивоу погледа на свет, и тада тежња да јој се служи постаје мотив за решавање проблема. Други начин је када се ствари лати држава и ствара систем који мозгове усмерава у задатом правцу. На пример, стварају се посебни услови за студенте релевантних факултета. Људи који се баве овиме етаблирају се као хероји, као што су били нуклеарни физичари средином XX века.

Проблем хладне фузије још није решен, јер на њега није концентрисан ни минималан ресурс, на пример на нивоу оног из пројекта „Менхетн“. На њој раде ентузијасти, кад дођу до инвеститора који су спремни да ризикују и надају се чуду. У овом случају, ако би се оно десило, добитак је лудачки, па у ово системски улажу разни људи. Али, и то је премало.

Проблем се не решава, уколико га нико не решава или ако нису привучени сразмерни интелектуални и материјални ресурси. Уколико је проблем дефинисан и ако су у његово решавање укључени пропорционални ресурси, позитиван резултат је загарантован 100%.

По вери нашој — нека нам буде. Све док ни ми сами не верујемо да се мисли могу материјализовати, немамо шансе да то учинимо. Ако поверујемо да су свет структуриране информације, да се мисао може материјализовати, и концентришемо сразмерне напоре, једном ће се, ма колико фантастично звучало, десити прва материјализација мисли.

А онда ће се отворити врата за свет изван граница, какав сада не може ни да се замисли. У односу на данашњи ниво развоја, смрт је исти такав проблем какав је била куга у Средњем веку. Уколико стваралачки и интелектуални потенцијал усредсредимо на задатак, он ће бити решен кроз пар деценија — дакле, за време наших живота.

Савршено добро разумем колико невероватно изгледа предочени циљ данашњем човеку. Вероватно онако како би људима, пре 500 година, изгледало убеђивање да ће човек видети Земљу из свемира. Како је то могуће? Да бисте то учинили, морате да будете изнад птица. То није реално... Зашто није, нико није могао да објасни. Нереално је, и тачка.

Управо тако је и са идејом да се превазиђе смртност људи — она изгледа нереално, зато што... Ниједан критичар на свету не може да заврши ову реченицу. Само ће рећи да је то нереално, и тачка. Све тврдње своде се на чињеницу да, ако људи већ раније нису могли да реше овај проблем, то никада неће моћи. Оваква тврдња је, такође, својеврсни чепић.

Немојте ми говорити на решавање којих проблема је друштво фокусирано. Реците ми на шта одлазе његови ресурси, а ја ћу вама рећи које проблеме заиста тежи да реши, а који га не занимају, и о њима ће се причати само ако тако нешто правила пристојности налажу.

Наука данас говори о превазилажењу смрти, али се тим проблемом не бави. Њу више брину кардио-васкуларна обољења, онкологија и остале болести. Узмимо да је она и победила све срчане болести — просечан животни век ће се повећати за 7-8, нека буде и 10 година. Победа над онкологијом продужиће живот за још 2-3 године. Ако наука победи и све болести које постоје, животни век ће да се продужи за 15-20 година. Ове бројке су преувеличане, вредности реалних показатеља су ниже. Али, чак и ако би било тако, слика је и даље жалосна. Људи ће свеједно умирати. Штавише, последњих година свог живота биће само делимично способни и живети на мекој храни. Тако да су наде у науку — управо један од чепова. Сматрати је надом за решавање овога, велико је претеривање.

Нема сумње, једнога дана, тамо негде у далекој будућности, наука ће и да реши овај проблем. Постепено, еволутивно кретање сигурно ће да доведе наше потомке до циља. Можемо да будемо срећни због њих. Међутим, наде мојих савременика у науку узалудне су — у истој мери, у којој су узалудне и наде верника у религиозне технологије.

Остаје да се схвате ставови људи из локомотиве по овом питању. Али, нема шта да се схвати. Локомотива је празна. Ни ја нисам у њој. Тако је устројена, да једна особа у њој — баш ништа не значи. Зато и трчим кроз воз, вичем и машем рукама. Желим да привучем пажњу и пронађем истомишљенике, како бих изградио тим и заузео празну локомотиву.

Уколико се садашња ситуација настави, нико од оних који сада живе и читају овај текст 2020. године, неће да дочека 2120. Шансе да прославимо Нову годину и кроз сто година појављују се — ако се убрза развој. Других опција НЕМА. То је наша једина шанса.

„Када бих био попут човека који живи у шуми, из које зна да нема излаза, могао бих да живим; али ја сам попут човека изгубљеног у шуми, који се препао због тога што се изгубио. Такав срља на све стране, желећи да се домогне правог пута, зна да је са сваким кораком збуњен све више, и ни не може друго него да не срља“ (Л. Толстој, „Исповест“).

Појашњење

Када говорим о превазилажењу смртности, то не треба да се схвати као присилна бесмртност, него као право да се умире по својој вољи. Када неко жели да умре, да тада и умре. Док то не жели, остаје млад и здрав. Жив. И тако, док му не досади ово стање, и не пожели егзотику — да остари, оболи и умире. На крају, мртав. Ко шта хоће, нека и добије.

Ако се људима понуде две могућности као избор: да умру по својој жељи, или као и до сада, насумично, шта ће они да одаберу? Према логици, требало би да то буде по својој жељи. Жеља да се умире по туђој вољи подсећа на нешто изврнуто и неприродно.

У Немачкој, 2001. године неки тамо Армин Мајвес објавио је на интернету да тражи човека који жели да га овај поједе. Испоставило се да чак није ни мало људи са таквом фантазијом (по речима тог Мајвеса, око 700 њих му је одговорило). Наравно да неки нису ишли даље од само разговора о овоме. Неки се нису свидели овоме људождеру. Од свих кандидата, изабрао је неког Јиргена Брандеса. Партнери су се срели и прича се претворила у праксу: одабрани кандидат се сам убио, након чега га је људождер исекао и почео да једе. Сама чињеница таквог рутинског развоја догађаја у овој ситуацији може једино да згране човека. Само услед помисли, да је један човек појео другог, по његовој жељи и вољи.

Шта рећи, чин поједеног Брандеса, да постане вечера људождеру, веома је чудан. Главно је, да је то било по његовој вољи, његовом одлуком. Може се ужасавати, како му је тако нешто уопште и пало на памет. Могу се претпоставити разне ствари, да је болестан и томе слично. Али, ако се удаљи од емоција, то је била његова и само његова одлука.

Огроман број људи се изјашњава против смрти по сопственој жељи. Они желе да им се смрт деси по туђој вољи. Ако се поразмисли о оваквом њиховом ставу, мора се признати да је монструознији и много необичнији, од жеље тог Брандеса да га неко поједе.

Како објаснити жељу да се умре по туђој вољи, а не по својој? На ово питање нисам добио адекватан одговор ни од једне особе са којом сам разговарао. Неки су ми доказивали да једноставно треба да живиш, а онда просто умреш, и никад да не мислиш о томе. Такви ме не занимају. Сам по себи, став „да не мислиш“ указује на интелектуални ниво човека.

Други, који су схватили апсурдност овог става, говорили су да свеједно ипак бирају устаљени живот, у коме није обичај да се постављају таква питања. А да не би изгледали попут идиота, на првом месту себи самима, аргументе против идеје о победи над смрћу су базирали на томе да је немогућа, као перпетуум мобиле. Ипак, наука зна за законе који онемогућавају перпетуум мобиле, али не и за закон који онемогућава савладавање смрти.

Уколико некада нешто није могло, из тога следи да ће то некада сигурно моћи. Ако у програму стоји да је смрт несавладива, то значи да овај задатак нема решење у оквиру наше реалности. У том случају, мора се ићи изван њених граница и тамо потражити решење (тамо је могућ и перпетуум мобиле). Ако програм нашег света то не забрањује, онда се проблем решава у оквирима реалности. Пошто не знам шта пише у програму, не могу ништа засигурно да кажем. Само тврдим да, концентришући на задатак ресурсе човечанства, имамо највећу могућу шансу да нађемо решење. Не гаранцију, него шансу.

То што су многи покушавали да ми докажу да било ко, осим њих самих, треба да располаже њиховим животом, и тврдоглаво одбацивали саму намеру да се превазиђе смрт, то је нешто у чему видим испољавање дечије незрелости и страха од великих питања.

Немам ништа против таквих људи. У њиховим ставовима, уочавам испољавање унутрашњих закона друштвене заједнице — да би опстајала као таква, неопходни су јој људи који су чврсто уверени да постоје питања из категорија „за мој ум“ и „нису за мој ум“. Само што ја немам о чему да причам са таквим људима... А и њима је непријатно да причају са мном. Они су сами себе интелектуално уштројили... Па добро, имају право на то, и у томе се такође може видети слобода. Друштву као целини, њихов став је користан.

Ја тражим људе који, макар на нивоу теорије, могу да препознају право човека да не умре по туђој, него по сопственој вољи. Препознавање овог права, први је корак ка пракси. Најпре се појављује намера, а затим започињу реална дејства.

Поред права на живот, човек има право и на смрт. Ако је одрасла особа здравог ума и чисте памети одлучила да умре, на то има исто права као и да располаже својим новцем. Кога брига, како га трошим. Како желим, тако и трошим. Ако треба савет — тражићу. Али, сигурно ми не треба од душебрижника и морализатора. Основно право човека је право на слободу, чије је једно од испољавања — право да се располаже оним што имаш. Живот је оно што имам. Сама чињеница да ми је он вреднији од новца, не лишава ме овог права.

Они који се залажу за ограничавање права на располагање најважнијим вредностима, било би добро да погледају људе чији се цео живот своди на дрогу, а кад се пробуде, плачу од бола док опет не заспе. Нисам виђао такве, али су ми о томе причали они који раде у установама. Кажу да се ту живот своди на два стања — наркотички сан и урлање од бола. Увек или вриште, или спавају. Увек леже, јер не могу да ходају, мишићи су им атрофирали. Боли их да живе. Они гноје у својој муци и болу, и прижељкују спасоносну смрт.

Друштво им не допушта да умру. По томе, оно личи на манијака који не допушта смрт својој жртви, да би се до краја насладио њеном патњом. Друштво слично поступа са болеснима, само још горе. Манијак бар не покушава да прикрије свој циљ лепим речима, да измишља изговоре за своје поступке. Друштво свој садизам оправдава позивањем на општељудске вредности, које назива „вечитим вредностима“. Ти лицемери и незналице немају појма да су то религијске заповести, прекројене након пропасти религије у световне боје, ради владања масама. Заправо, потрошачко друштво забрањује човеку да располаже његовом највишом вредношћу, вођено забраном од Бога, у кога оно само ни не верује.

Човек понавља: желим да умрем. Друштво не кошта ништа да му испуни ту жељу — средства која гарантују прелаз човеку из стања паклене патње у стање рајског блаженства са последичним напуштањем живота, не коштају. Ипак, друштво му не дозвољава да оствари своју вољу у вези са његовом највишом вредношћу, јер је тако, наводно, Бог рекао.

Овако накарадну ситуацију још гором чини чињеница, да чак и ако се заузме став да има религијског Бога, за чијег се представника издаје Црква, разлога за такву забрану опет нема. У Библији се не забрањује убијање себе. Постоји „не убиј“, уз десетине исказа који објашњавају како убити, за шта и под којим околностима. Црква је, по налогу власти, сама прогласила забрану самоубиства, зато што је држава заинтересована за пореске обвезнике.

Тешко је замислити веће лицемерје, цинизам и идиотизам. Средњовековни човек, радећи ужасне ствари у име Бога, макар је веровао у Бога. Веровао је да ће, живећи тако, на крају доћи до награде. Ради тог циља, убијао је, надајући се да ће тако угодити Богу. Оваква вера се може сматрати погрешном, а дела ужасним, али се барем могу разумети.

А како разумети вас, моје савременике? Клањате се општим људским вредностима, немајући појма чему се клањате. Не знате да су предмети вашег обожавања — идоли. Ради складности са њима, лишавате људе права на сопствену смрт. Гледано према чињеницама, ви убијате људе попут далеких предака. Разлике су у томе што су преци убијали, верујући да служе Богу и надајући се да ће нешто за то добити на оном свету, као и што су убијали одмах. Ви ове дуго мучите и не допуштате им да умру, не рачунајући на награду. Ако вас неко пита зашто то радите, нико не може дати јасан одговор. Служићете се аргументима о чијој природи немате појма. Тиме сте налик на ботове под влашћу програма, а не на људе. Човек — није његово тело, него мисли. Већина морализатора нема своје властите мисли.

Теорија је предочена — изнео сам циљ, који представља смисао живота било ког смртника. Пракса је изложена у другој књизи. Она је спремна као нацрт, и биће објављена пар месеци након ове. То значи да ће до краја 2020. године, Боже здравља, бити доступна.

Прва књига била је намењена свима који су способни да размишљају шире од свакидашњих размера. Друга књига је намењена онима који се слажу са предоченим погледом на свет, са постављеним циљем, и који су способни да пређу са речи на дела.

⇐ Предыдущая 25 26 27 28 29 30 31 323334 Следующая ⇒