СМРТНИЦИ. Преглед. Дављеник. Реконструисање

СМРТНИЦИ

«И смрт више неће господства имати». Д. Томас

Преглед

Циљ је формулисан. Остаје да се пронађе начин. Своју потрагу започињем питањем, зашто је колосалан део интелектуалних и материјалних ресурса усмерен против живота, на војна истраживања, уместо да је концентрисан против смрти? Све је то врло чудно, и без разумевања узрока овакве ситуације, конструктивног разговора не може да буде. Да би се разумео разлог, у изузетно крупним цртама описаћу историју односа човека према смрти.

У првобитним људским заједницама, бринули су се о преживљавању — трагали за храном, топлином, безбедношћу. Кад људе покрећу само инстинкти и шаблони, не може ни да буде других мисли, из истог разлога као што ви, када сте гладни и смрзавате се, а унаоколо је опасност, немате друге потребе, сем да се заситите, угрејете и будете безбедни.

На том првобитном стадијуму развоја, пећински човек није ни имао свест о смрти. Према мртвој сабраћи поступао је као што чине животиње према својим угинулим. Оне не разумеју шта се догодило. Оне не поседују асоцијативно размишљање, за њих нема сутра, и зато нема смрти. Гледајући мртвог сабрата, животиња не види у њему и своју будућност.

Са даљим развојем човека, појављује се загарантовани минимум безбедности, хране и топлоте. Овим се човек подиже на ступањ, са кога чини огроман продор — поставља питање: шта се то даље дешава са мртвим људима? Почиње и да тражи одговор на ово.

У почетку, човек принципијелно негира смрт. Живи у мистичној епохи, у којој је све продуховљено. Ту није било ни самог појма „мртво“. Свемир и звезде, вода и земља, шуме и реке, биљке и животиње — за човека је све било равно живом, али све на свој начин.

Нико није сматрао умрле људе мртвим. Сматрало се да је човек напросто одбацио своје тело, као змија кожу. Није нестао, него само постао невидљив. То га није ослабило, него ојачало. Сматрало се да невидљиви човек и даље живи међу видљивим људима.

Преминуле саплеменике су хранили, приносили им жртву, тражили од њих помоћ. Питања превазилажења смртности није било пред нашим далеким прецима, јер ни самог појма смрти није било. Било је једино живота, који из једног стања прелази у друго.

Мистично доба трајало је плус-минус десет до двадесет хиљада година. Заменило га је религијско доба, које траје неколико миленијума. Ни овде нема смрти. Ипак, за разлику од мистичног доба, мртав човек не остаје да живи у овоземаљском свету. Током овог раздобља, појављује се појам загробног живота, у који човек доспева после смрти.

У ранијем периоду, још увек нема узрочно-последичне везе између овоземаљског и загробног живота. Сумерци су називали загробни живот „Земљом без повратка“. Веровали су да сви људи после смрти одлазе у ову „земљу“, где их даље чека неко јадно постојање.

Од Сумераца, преко Вавилона, ова концепција се даље утврђује у јудаизму. Он прихвата загробни живот, али о томе не говори директно, него посредно. На пример, за вавилонског цара се каже да се загробни живот “... усколеба тебе ради, да те срете кад дођеш“ (Исаија 14, 9). Забрана позивања мртвих: „Не обраћајте се онима што призивају мртве“ (3. Мојсијева 19, 31), сугерише да има мртвих и да, такође, постоји место где се они налазе и одакле могу да буду призвани. Међутим, још увек се није појавила зависност загробног живота од квалитета овоземаљског. Теорија награде и казне настаје касније.

У древним религијама, загробни живот није одређиван тиме како си живео, него статусом. На пример, код Инка су само поглавари и жреци доспевали у више сфере. За остале су унапред биле одређене ниже сфере. Изузетак су чинила жртвована деца.

Силе природе у овом периоду добијају своје облике. Ако су се раније грмљавине и олује само бојали, не визуализујући их, онда сада виде и моћна натприродна бића, од којих оне потичу. Њима се мора клањати и приносити им жртве, како би се имало среће у лову и рату, како би се излечило од болести, и како би било плодности. Ако се не приноси жртва ономе што баца муње и громове, он ће послати сушу, болести, неуспехе и друге несреће.

Како се друштво развија, концепција оног света постаје све сложенија. У другој половини религијске епохе, појављује се теорија награде и казне. Сада виша бића не очекују од човека само приношење жртве, него и испуњење датих правила (заповести). Од тога зависи где ће човек након смрти. Богови су послушне људе слали у рај — место боље од овоземаљског живота. Нарушиоце су слали у пакао — место горе и од саме смрти.

Друштво религијске епохе може да се упореди са бродом који тоне. Сви људи на палуби знају да брод тоне. Сви они сматрају спасење главним задатком. Сви су укључени у решавање овог проблема, у највећој могућој мери. Неки покушавају да запуше рупу на дну брода — иду у свештенике и монахе. Други бирају живот мирјана: гаје стоку, граде, тргују. Првима, који улажу све напоре у победу над смрћу, дају десетину својих прихода.

Верско друштво је подсећало на земљу у рату. Подељено је на два дела — на фронт и на позадину. Свештеници су били на првој линији фронта, лицем у лице са непријатељем људскога рода. Мирјани су, из позадине, активно помагали развоју фронта.

Друштво наставља да се развија. И тако, долази до нивоа на коме искључује веру у делотворност религиозних технологија. Повећава се број људи који не верују у могућност савладавања смрти путем махања рукама, изговарања речи и спровођења обреда.

Оно што се некада сматрало путем у вечни живот, у новој етапи развитка доживљава се као бесмислено траћење времена и енергије. Од тог тренутка, религија се брзо урушава. Из погледа на свет, претвара се у сујеверје простих људи и испразну традицију.

Епоха атеизма, која је заменила религијску епоху, траје неколико векова. У овом периоду, човек препознаје као постојеће само оно што може да помирише, да додирне, угледа, чује и лизне. Ономе што не може, томе и ускраћује постојање. Читав свет као да се смањио до граница пет чула. Никад још није био толико мали.

Атеизам проглашава: ако нико није видео мртве који су оживели и загробни живот, ако није виђен ванземаљски или небиолошки облик живота који је изнад човека по развоју, онда то значи да ни нема живота после смрти, нити икаквих облика живота изнад човека.

Из тога следи — да је човек највиши облик живота, и да је он сам уједно и највиша вредност. А оно што је таква вредност, то је Бог. Човек се нашао на месту Бога. Из атеизма се родио хуманизам. Његови теоретичари тврде како је највећи циљ човека — стицање свемогућности и бесмртности. Обратите пажњу, не животно благостање, како то сада кажу хуманисти свих врста, него превазилажење смрти, што би било резултат свемогућности.

Овакав циљ није означавао одбацивање свакидашњих вредности. Сви су желели да живе свој живот у добробити, благостању, задовољству. Али, овоземаљске вредности нису имале статус главног циља. Биле су у улози бонуса на путу. Уколико је уређење живота ометало кретање по курсу, идејно друштво је одбацивало бонус, да би се даље кретало.

Ово је изискивало и усредсређивање ресурса на развој науке. Знања стечена у првој фази, требало је да продуже животни век. У другој, да омогуће превазилажење смрти и да учине човека свемоћним (шта то значи — схватало се више интуитивно, него рационално).

Добре намере су се разбиле о реалност. Проблем је био у томе што атеизам, за разлику од религије, никада није био јединствено, општеприхваћено учење. Уместо тога, постојао је скуп површних ставова људи, којима је друштво доделило статус филозофа. За њих је филозофија била уочавање парадокса и објашњавање истих, на свакидашњем нивоу.

Када је хуманизам прогласио свет вечним, и на основу тога порекао Бога — ту је логика била јасна. Међутим, чак и ако се претпостави како је свет вечан и да нема Бога, из тога не произилази да нема нематеријалних облика живота, нити загробног живота.

Атеисти и хуманисти никада нису имали поглед на свет, ни своју Књигу. Никада нису имали разумних одговора на озбиљна питања (нити их имају сада). Хуманизам је био хаос еклектичних, неповезаних шаблона, оскудних мисли и општих речи. Свако га је тумачио како је желео, и као целину, а и делове. Логично да је прелепо дете атеизма, хуманизам, било још замагљеније од родитеља, а унутар његових редова настали су збрка и смутња.

Фигуративно речено, сви хуманисти су се сложили око форме и особина детаља. Али, неки су сматрали да је боље хладно жигосање, а други вруће. Свако је себе сматрао исправним, а супарника у најбољем случају идиотом, али чешће свесним непријатељем.

Хуманизам се распада на три главна правца: комунизам, либерализам и фашизам (као што је хришћанство раније на католичанство, православље и протестантизам). Унутар сваког од праваца, јавља се мноштво подврста.

Убројавање фашизма у правце хуманизма некоме звучи шокантно. Чини се, као да су фашизам и хуманизам — потпуно супротне концепције. Фашизам је — нешто нељудско и страшно, док је хуманизам — човекољубље и доброта, сам мед и млеко. Просто, нешто тако универзално, тако добро, безоблично и неодређено.

Овај шок се лако превазилази. Главно обележје хуманизма је — проглашавање човека највишом вредношћу. Фашисти сматрају за највишу вредност човека, а не Бога. Према свом полазном обележју, то су управо хуманисти. Да су имали одређено божанство које су признавали за више од човека и приносили му, у својим гасним коморама, на жртву људе, које су сматрали нижим од себе, онда не би били хуманисти. Међутим, они нису имали такво божанство. Жртве су приносили у име човека. Немачког човека. Због тога, фашизам није ништа друго, него врста хуманизма. Да, са неким особеностима, али то су детаљи.

Међу гранама хуманизма, долази до Великог раскола. Почео је унутрашњи раздор — најжешћи могући облик раздора. У почетку са пеном на устима, а затим и са оружјем у рукама, свако заступа и брани предности своје технологије, у односу на супарничке.

У ситуацији конфронтације, ресурси се не могу усредсредити на било шта, осим на идеју како победити конкурента. Да се неко у то време усудио да подсети остале да главни циљ није био да се победе супарници, него да се постигне свемоћност и бесмртност, браћа по хуманизму би га одмах срушила. Сва памет и злато иду на сучељавање хуманистичких групација. Главна идеја је склизнула у други план. Током времена, полако се заборавља.

Гаранција успеха је — привлачење симпатија маса на своју страну. Будући да већина људи, из различитих разлога, не машта ни о чему другом него о добро уређеном животу, хуманисти свих боја носе на својим дресовима идентичан грб — бољег живота. На различите начине обећавају народним масама хлеба и игара — изградњу светле будућности. Ако је за ране хуманисте ово био бонус на путу ка циљу, за касније хуманисте сам бонус постаје циљ.

Борба фашизма, либерализма и комунизма изискивала је решавање много актуелних, краткорочних проблема. Ово је одредило и даљу кадровску политику. Денг Сјаопинг ће је описати путем алегорије: „Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве“.

У ранијим варијантама хуманизма, до врха су се пробијали само носиоци идеје. Касније идејно друштво одбацује — управо носиоце идеја. Најпре почиње да подиже организаторе и администраторе. Када је конструкција окоштала, ка врху иду победници бирократских ратова. Ако је генијалац за бирократску борбу, а за државна питања потпуни идиот са никаквим размерама размишљања, систем га сада гарантовано диже на сам врх.

Од тренутка Великог раздора, идејно доба се завршава и почиње четврта епоха. Атеизам коначно пропада и претвара се у вулгарни материјализам. Систем који се ослања на ову основу, претвара се у ужасну заједницу потрошача. Људи у новом систему постају цеви, са циљем да кроз себе пропусте што више робе. Смисао живота постаје потрошња.

Сликовито говорећи, у идејној епохи људи су, када се засите, сматрали да постоје ствари које су занимљивије од хране. У ери потрошње, људи, када се и засите, долазе до закључка да храна може бити не само начин да се утоли глад, него и да се баш ужива. Зато настављају да једу, док се не преједу, па док се не преждеру, и тако у недоглед.

Хуманисти једу, не осећајући глад, и пију, не осећајући жеђ. Они мењају нове ствари за друге нове, не зато што су претходне изгубиле своју функционалност, него зато што их на тако нешто наводе, на посебне начине. На пример, ствар постаје застарела не зато што више не може да се употребљава, зато што је престала да служи својој сврси, него зато што је „изашла из моде“. Економија сада људима урезује у подсвест, помоћу специјалних технологија (углавном путем медија, филмова, мрежа и сл. ) да у животу нема достојнијег и дивнијег циља — од тога да се повећа ниво потрошње.

«Долази време, у којем човек неће више рађати звезде. Јао! Долази време најпрезренијег човека, који не може више ни сам себе презирати. „Шта је љубав? Шта је стварање? Шта је стремљење? Шта је звезда? “ — тако пита последњи човек, и трепће очима. Земља ће затим постати мала, и no њој ће скакутати последњи човек, који cвe чини маленим. Његов род је неистребљив, као и род инсеката; последњи човек живи најдуже. „Пронашли смо срећу“ — кажу последњи људи и трепћу очима» (Ф. Ниче, „Тако је говорио Заратустра“).

Потрошачко друштво добија потпуно нове обрисе. Ако је главно обележје идејног друштва био заједнички циљ изведен из схватања света, а све остало су или другоразредни циљеви, или бонуси којих се може одрећи, онда је главно обележје потрошачког друштва — изостанак јединственог циља. У овом друштву, сви имају своје мале циљеве, свако иде на своју страну. И нико — изнад свакидашњег. Није важно да ли је животне или комерцијалне, научне или стваралачке, политичке или економске природе. Важно да је тренутно. И да не иде даље од своје природе. У томе нема размера погледа на свет.

Идејно друштво је попут брода који плови ка своме одредишту. Путници и чланови посаде имају своје мале циљеве. Једни пецају, други се сунчају, трећи играју. Сви постижу своје циљеве онако како знају, али у целини сви заједно иду према главном циљу.

Потрошачко друштво је попут брода на коме нико живи не зна куда се плови. Сви само плове. При таквој стратегији, брод потресају спорови, о томе куда је боље пловити — тамо где има пуно рибе, или тамо где је више сунчано. Без јединственог циља, људи су се у својим размишљањима, попут бубашваба, разбежали на све стране, где год могу.

Нема ничег лошег у уређеном, лепом животу. Али, под условом да то није опсесија. Када бољи живот постане највиши циљ, човек се нехотице претвара у дебелу змију, која не разуме шта је то небо... „Ах, шта је то небо? Пусто место... Како да тамо пузим?
Мени је овде прекрасно... топло и влажно! (М. Горки, „Песма о Соколу“).

Потпуна концентрација свих ресурса друштва на потрошњу, доприноси развоју економије. Најпре долази до материјалног процвата, а затим и до стварања вишка. „Несрећа не долази од недостатка, него од излишног“ (Л. Толстој, „Рат и мир“).

Дављеник

Човеку je, по његовој природи, неопходна звезда-водиља. Без ње — човек није ни могућ. Без таквог циља, он брзо потпада под власт инстинкта и претвара се у паметну животињу. „Пакао — то је када не знаш због чега живиш“ (из филма „Град греха“).

У улози ове звезде, може да буде само циљ изван граница свакидашњег. Ниједан циљ у оквиру уобичајеног живота (новац, материјална добра, постизање друштвених успеха и стандарда) не може да буде звезда-водиља, не зато што је немогуће прогласити га главним циљем. Могуће је. Наш данашњи свет управо је пример за то, са својим становницима-малограђанима, чији се живот своди на свакодневну рутину, у којој свако тежи својим циљевима типа: да купи нов телефон, заради новац, изгради породицу и сл. Зашто томе теже — за такво питање, нема ни места у њиховим главама. На свако такво питање, имају само један одговор — зато што тако треба. У правом смислу, стадо сачињено од људи...

Таква народна маса никада неће бити друштвени ток, који се креће у једном правцу. Она никада неће бити река, него увек само мочвара — река која се разлила на све стране. За концентрацију људи и ресурса потребан је не циљ на земљи (свакидашњи), него на небу — звезда, у размери погледа на свет. И тада ће расејана светлост да постане ласерски сноп.

Када обичан живот постане циљ, сви спуштају главе доле. Нико не гледа у небо, сви гледају само у земљу — пред своје ноге. Друштво престаје да буде један организам. Од тог тренутка, заједница се растаче, а њени ресурси се разливају у равници свакодневице.

Друштву су потребни обрасци за понашање — суперхерој и антихерој. Раније је у улози првог био Бог, а у улози другог сотона. Свеци, пророци и чудотворци били су узори за друштво. У том друштву, младићи су сањали да крену у крсташки поход за ослобађање Христовог гроба, а девојке да постану Христове невесте.

Затим је улогу суперхероја играла идеја једнакости и братства, а у улози антихероја појавила се слика тлачитеља радника и сељака. Узор за друштво били су борци за слободу народа. Дечаци и девојчице су у то време сањали о летењу у свемир и насељавању Марса.

Данас, када никакве идеје нема, а оријентир су само материјална добра, у улози Бога наступа Џекпот, коло среће. Суперхерој је Бетмен, а антихерој је Џокер. Ниво јунаштва главних ликова у оквирима је свакидашњег. И, што је такође веома индикативно, данашњи антихерој не ужива ништа мање симпатија друштва, него суперхерој. Ако не и више. Упражњена места светаца и јунака заузели су богаташи. Они су постали идоли и узори, обрасци за подражавање. Чак и људи, којима је свако трговање страно, воде се тиме да се успех изражава, најпре, материјално. Успети значи — обогатити се. Реч „милијардер“ је света. Она се изговара са истим поштовањем, са каквим се некада говорило о свецима.

Светац — то је увек слуга свог божанства, више силе. Јуче је Бог био у улози такве силе, и светац се позиционирао као његов слуга. Данас су то финансије. Савремени светац (милијардер), слуга је свог капитала. Ни не може да буде другачије, јер ако је другачије, капитал се не може задржати. Ипак, савремени свеци више воле да се позиционирају као господари, уместо као слуге. Притом, „господар“ посвећује колосални део свог времена и енергије не на себе, него на опслуживање свога иметка. Новац му периодично дозвољава потрошњу, да би се то видело. Са стране, у очима малограђана, овај изгледа свето. Али, да би се заиста разумела слика, замислите акробату који наступа пар минута пред публиком, изненађујући је својим потезима. Она види наступ, а не и количину рада ван сцене.

Уређивање живота је било пожељно у свим вековима, али га нису позиционирали као највиши циљ. Увек је постојао циљ, званично постављен бесконачно изнад свакодневног живота, неважно да ли је у питању доспевање у рај или изградња комунизма. Данас не постоји такав циљ, што још једном доказује — ми смо на крају једне епохе. И као што је у епохи идеје немогућ купац у улози идола, тако је у епохи материјалног само купац могућ у улози идола. Политика и стваралаштво су везани за новац, па су такође облик трговања — политичког или стваралачког. Чињеница да фин тон подразумева да нагласак не буде на томе, не мења суштину саме ситуације. Већина људи из политике, науке и стваралаштва нису слуге народа, нити слуге науке и муза, него људи комерцијалног типа. Правац њихових дела одређује новац. Као резултат, примера ради, креативни људи не покушавају да подигну масу на свој ниво, него да се спусте на ниво масе и прилагоде себе њеним потребама. Једно повлачи друго, и тако се крећемо ка дну. И колико год да чудно звучи, до решења неће доћи заустављањем таквог кретања, него напротив — његовим убзравањем. Потребно је пробити дно, и доћи у другу ситуацију. О томе ћу детаљније у другој књизи о пракси. А до тада, речи: „Све велико се на свету појављује као монструозна, застрашујућа карикатура, да би се заувек утиснуло у срца људи“ (Ниче, „С оне стране добра и зла“).

Атеизам је породио новорођенче, које је објавило претензију на свемоћ и бесмртност. Оно је успело да објави своју намеру, да жели да превазиђе најважнији проблем који стоји над човечанством за целу историју — да победи смрт. Али, текуће ствари су га заокупиле. Изгубило је оријентир и заглибило се у блату свакодневице, кога се онда нагутало и скоро угушило. Идеје више није било. Човек који се извукао из блата, губи и сам појам идеје. Сви циљеви су се сада свели на текућу потрошњу, без вођења рачуна о својој смртности.

Ако се ситуација погледа у максималним размерама, уз занемаривање свих украса и декорације, друштво се вратило у првобитно стање, у епоху која је претходила мистичној. Друштво таквих људи налик је на стадо које иде за заставом, на којој не пише ништа. На њој су видљиви остаци старих избрисаних симбола, али ништа не може да се разазна. Човечанство се, на вишем нивоу спирале, вратило на тачку од које је и кренуло, пре више хиљада година. Са том разликом, што сада његова знања не иду на горе, него на доле.

Далеки предак мотком је скидао банану са гране. Његови потомци направили су за овај посао машину за брање банана. Али, циљ је исти — банана. Разлика је у томе што је она претку била потребна да утоли глад и опстане, а његовом потомку за припрему у сврху врхунског ужитка. Сит је, али пошто не зна за други циљ осим да једе, сви његови ресурси одлазе на стварање врхунске хране, одеће, свакодневице, и других сличних вредности.

Да не бих био исти као морализатори који осуђују саму потрошњу, скрећем (не први пут) вам пажњу на то да ја уопште нисам против потрошње. Она прија и доноси ужитак. Против сам да је видим у својству смисла живота, да јој посвећујем сву енергију и време. Против сам претварања људи у цеви, које систем злоупотребљава да убрза економију. На пример, да би повећао пропусну моћ људи-цеви, систем је учинио максимално доступним кредите. Подстиче нас да купујемо ствари „које нам нису потребне, за новац који немамо, да бисмо импресионирали људе, који нам се не свиђају“ (из филма „Борилачки клуб“).

Једна ствар је када се човек смрзава и гладује. Тада су све његове мисли усмерене на топло и храну. Међутим, када се загрејао и јео, а није прешао на друге активности, него наставља да троши енергију да дође до хране у ширем смислу, онда је то већ дијагноза.

Када су животиње сите, на топлом, на сигурном и удобном, задовољне су животом и не стреме више ничему другом. Човек је организован на сложенији начин. Препушта се простим задовољствима, а у томе може и да претера, ако је пре тога преживљавао жесток мањак основних добара. Када је до њих дошао, подмирује се, па онда и наслађује. Међутим, када дође до неких граница, интересовање за храну (у ширем смислу) јењава. Храна престаје да доноси радост. И што је човек паметнији, то јача осећај бесмислености посвећивања свог живота храни. Осећај празнине и бесмислености надвија се над њим. Статистика сведочи да је међу богатим људима уједно и највећи проценат депресивних.

„Јер тајна људског бића није само у томе да живи, него и зашто да живи. Без чврсте представе о себи, о томе због чега живи, човек не би ни пристао да живи и пре би себе истребио, него остао на земљи, чак и ако би свуда око њега био хлеб“ (Достојевски).

Нису криви људи за то што их систем претвара у цеви, кроз које теку токови робе. Нема ту кривице ни система, коме самом погодује када потрошачка активност стално расте. Систему нису толико ни потребни људи, колико потрошачи.

Човек је паметнији од система, али је систем бескрајно доследнији од човека. Он му даноноћно сугерише да је главна ствар у животу — трошити, што се више може. Као што капи воде изоштре камен, тако и овакве поставке образују свест. И човек постаје опседнут потрошњом — она му је и религија, којој на олтар приноси целога себе, своје време и таленте. Али, као што је на ту тему рекао Роџер Волш: „Ако се ка срећи пењете лествицом успеха, на крају ћете са изненађењем да схватите, да лествица није била на правом зиду“.

Човек је — огледало окружења. И уколико окружење ствара култ потрошње, човек је немоћан против тога. Вирус потрошње, и мимо наше воље, у нама изазива одговарајуће жеље. Сви ми у себи имамо шаблоне средине у којој живимо. Људи се увек моле ономе чему им је наметнуто да се моле, оријентишу се према вредностима које су им натурене.

Да смо одрасли у атмосфери древне Спарте, где се гајио презир према богатству, a за смисао живота сматрала ратничка храброст и верност традицији, ми бисмо са истом том ревношћу стремили аскетизму и подвизима, као што сада стремимо потрошњи.

У Средњем веку, слика потпуне среће сељаку се приказивала као: да има краву, да му је топло у брвнари и да му газда не даје сувише тешке послове. Данас испада да је срећа — најновији модел телефона и модни додаци (за мушкарце и жене, сваком своји аксесоари).

Замислите домороца којем нуде два пара панталона, један за сто динара, а други за десет хиљада. Функционалност и квалитет су исти. Једина разлика је — у бренду. Кажу му: ако узмеш панталоне без бренда, узми их и носи. Ако су бренд, онда мораш да купиш. А за куповину, треба да се заради новац — да се по минимум осам сати седи у канцеларији и да се бави досадним послом. И шта мислите, шта би од та два глупи домородац одабрао? А шта бисте ви одабрали? И, чији је избор, по вашем мишљењу, паметнији?

Према теорији вероватноће, ви се бавите оним што је управо било исмејано. И ето, прочитали сте ово о домороцу, и слажете се да је он у праву... Па онда, шта кажете у своју одбрану? Претварате се како се ова аналогија не односи на вас? Зашто? Зато што нисте везани за марку одеће? Овде се уопште ни не ради о одећи. Свако има своје „панталоне са марком“. За неке су то супермаркети, ресторани и мултиплекс биоскопи, где су на сваком углу радње и кафићи, а они се шетају усред свега тога, као што су раније шетали шумом. За неке је то седење у канцеларији по 14 сати дневно и стварање каријере. За неке је радост да се има аутомобил, кућа на планини и још много тога. Шта су ваше „брендиране панталоне“, то није ни важно. Важно је да немате циљ изнад тих „панталона“. Критичан број људи са циљевима на овом нивоу — то је показатељ потрошачког друштва.

Додатни показатељ је што човек својим умом може да разуме да је смешно живети тако како живи, али наставља да живи на начин за који је малопре накратко помислио да је смешан. Зато што то хоће, навикао се. Не пада му на памет да може да живи и другачије.

Људи се плаше и саме помисли на мењање стила живљења. Умом се може схватити да је глупо ићи читав живот на посао, да би се зарадило за ствари, без којих врло лако може да се живи. Међутим, навика је јача од рационалних закључака људског ума.

Упоредите услове живота, сада у околностима које су нас задесиле пролећа 2020. године, код оних који живе у стану, у згради, и оних који су се нашли на селу, негде у природи. Провевши неко време у чистој и здравој средини, људи који су се одморили, надисали ваздуха, са жаљењем се враћају кући, да би наставили да раде посао који мрзе.

Ради чега? Ради панталона, којима позади стоји знак одређеног бренда („панталона“, у најширем смислу). Да није ове потребе, могли би стално да се одмарају. Сви разговори о томе да мора да се живи од нечега, и зато се иде на посао, само су празно правдање пред самим собом. Свако има средства довољна да промени свој стил живота. То говорим из сопственог искуства. Трошим много мање него раније, притом сам бољег здравља. А ту је и тај осећај среће... Пре свега, због чињенице да је смисао живота нађен. Не неки слоган и туђе речи прихваћене на веру, него свесни смисао живота, схваћен и прихваћен као такав.

Људи се плаше размишљања о променама живљења, јер су испрограмирани да живе како би носили брендиране панталоне. Да ли су оне вредне тога? Очигледно да нису. Сви то подсвесно разумеју. Зато људи ни не дозвољавају да им се такве мисли појаве у глави.

Изнад сам рекао да за жељу није потребна никаква рационална основа. Све жеље су саме себи довољне. Јављају се код човека мимо његове воље, као што се кожа најежи од хладноће. И када се јаве, гласно захтевају да буду испуњене. Туку право изнутра у груди да буду пуштене напоље, као да су ту бесправно затворене, и имају права да буду пуштене. Ако ум гладном говори да не може да једе, јер је на дијети, глад од тога неће нигде нестати. Можда не испуните жељу снагом воље, али она свеједно неће нестати. Желећете да једете.

Ово се тиче апсолутно свих жеља. Није важно шта желите: да помогнете некоме ко пати или да купите некакву фенси торбицу, да се некоме осветите или да стекнете популарност, да ступите у брак или да преуредите кухињу. Можемо ми и да разумемо бесмисленост, лош тајминг или штетност самих наших жеља, то ништа не мења. Као што бебе изискују да буду храњене, тако и жеље изискују да буду испуњене.

У случају да желите да купите нови смартфон или пеглу, али схватате да та куповина нема смисла, жеља за новом ствари не нестаје услед ваших аргумената. Снагом воље, можете да је сузбијете, али док је у вама потрошачки вирус, жеља да се купи неће нигде нестати. Када није задовољена, претвориће се у извор нелагодности.

Лако је да се схвати умом: чак и да човек добије цео свет у своје власништво, шта има од тога и у чему је смисао, ако ће на крају да умре? „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? “ (Матеј 16, 26). Међутим, само разумевање никога није натерало да одустане од својих жеља. Обрни, окрени, желим је јаче од схватања.

Код оних који живе у тропском поднебљу, тен зависи од карактеристика коже. За људе који живе у свету потрошње, опседнутост стварима зависи од особина личности. Али, као што сви у тропском поднебљу имају таман тен, тако сви у потрошачком друштву желе да поседују оно што систем налаже. Укључујући и оне који се противе потрошњи.

Шта год да причамо, у свакоме од нас лежи глад за потрошњом. Желимо све оно што нам је сугерисано да треба да желимо. Кад нисмо у могућности да удовољимо својим жељама, ми смишљамо изговоре, како има нешто веће од тога. Међутим, чим се појаве могућности, зауздавамо овакав резон. Аскете по сопственој вољи, а не услед околности, веома су ретке. То су људи који су доживели веће задовољство аскетизмом, него потрошњом. Али, такви људи су озбиљна реткост. Већина аскета није то постала својом вољом, него их је ситуација натерала. Па ипак, пошто људима није лако да то признају, у помоћ долазе изговори и плаћени семинари, где се прича о томе колико је добра духовност.

Потрошачки животни стил може да се исмеје на много начина, али уколико је човек уроњен у окружење које култивише као сврху живота потрошњу ради потрошње, он не може ни да машта изнад тога како да „намлати паре“. Није важно како: да украде, заради, уштеди, превари. Они који не успевају у томе, моралишу на ову тему. Али, ако им довољно новца изненада дође у руке, моралисање одмах уступа место потрошњи. Импотентни, коме се вратила ерекција, оставља се приче о доброти и моралу. Сад нема времена за то...

Главна вредност једне епохе може да се назове „религијом епохе“. Религија наше епохе су — ствари. Наше служење стварима је — трошење. „Ми смо потрошачи, Џиме. Купуј више и добар си грађанин. Али, ако не купујеш, не желиш да купујеш, ко си онда после тога? Умно поремећени. То је чињеница, Џиме, чињеница“ (из филма „12 мајмуна“).

Велика већина људи живи на програму, који генерише њихове жеље. Они не знају зашто целог живота јурцају у једном или другом правцу, и шта би на крају, у коначном исходу, желели да постигну. Филмски јунак Џокер је то стање изразио овако: „Знаш ко сам ја? Ја сам пас који јури за аутомобилом. Не бих ни знао шта даље, ако бих га сустигао... ".

Људи нису под влашћу самих себе. Људи су под влашћу жеља. Жеље генеришу програми који су у самом човеку — то су инстинкти и навике. Скраћујући ланац, произилази: људи су под влашћу онога ко ствара програм. А то дефинитивно нису сами људи. По линији инстинкта, човек је под влашћу природе. По линији навика — под влашћу система. Он шаблоне уноси међу инстинкте, и шта од тога испадне — то је човек.

Сви људи се деле на три врсте. Прва врста: они који ништа не знају и ни не желе да знају. Њихови циљеви не иду даље од списка за куповину првог наредног викенда. Ова врста људи „само живи“. Па „само умре“. То је, заправо, читава њихова стратегија живота.

Друга врста људи: они који знају шта НЕ желе, али немају појма шта желе. Они су као купац у продавници, који не зна шта му треба. Поглед му иде по полицама, а у глави му се јављају мисли: „Ово ми не треба, ни ово, ни ово, ни ово... “ Колико је његово кретање хаотично у продавници, толико је и у животу. Опште речи су му од помоћи, да буде — нико. Он изгледа гордо до нивоа из фразе „човек — како то гордо звучи“, и то је све.

Трећа категорија људи: који имају осмисшљен циљ, а не слоган или навику усађену од система. Међутим, када је свет уроњен у идејни вакуум, такви људи немају одакле да се појаве. Све је у тренутку, празно и бесмислено. Већина се савршено прилагодила таквом животу, акомодирала се у њему, и не доживљава ни најмању нелагоду од тога.

Реконструисање

Пошто је под влашћу потрошачких жеља, човек не може ни да слуша мисли које нису везане за овај правац. У таквом стању, он није способан да адекватно реагује на ситуацију. Адекватно — није нужно и делотворно. Када људи у паници јурцају по кући која гори, такво понашање није делотворно. Али, адекватно јесте. Међутим, ако је отац засео у оваквој ситуацији да гледа фудбал, а мајка носи децу на спавање, без обзира да ли су њихови поступци делотворни или не, за ову ситуацију — они су, априори, неадекватни.

Ако оценимо потрошачко друштво са ове позиције, оно се састоји од неадекватних људи. Сви су свесни тога да болују од болести зване „смрт“. Нико ни не сумња да ће умрети. Па ипак, свест о томе не подстиче никога да тражи решење проблема.

Како објаснити да сви желе да проживе до смрти, а нико не жели да доживи до живота? Могу да објасним зашто животиње не реагују на приближавање смрти — оне ни не знају да ће умрети. Могу да објасним зашто верници не траже одговор на изазов смрти — они га имају. Они верују у делотворност религијских технологија. Верују да ће им молитва, махање рукама, обреди и испуњавање заповести, на крају донети вечни живот.

Јасно је зашто се овом темом не баве људи који ни не знају за своју смртност, као што то није знао древни принц из Северне Индије. Његов отац је учинио све да син живи, а да ни не зна како на свету има старења и смрти. Старији људи су уклањани из његовог окружења, а око њега држани само млади. Принц је живео, не помишљајући да је смртан.

„Сакиа-Муни, млади срећни принц, од кога су били сакривани болест, старост, смрт, пође у шетњу и угледа ужасног старца, без зуба, свог смежураног. Принц, од кога је још увек била сакривена старост, изненади се и упита кочијаша шта је то, и зашто је тај човек доспео у тако јадно, суморно и ружно стање? А кад откри да је таква судбина свих људи, да и њега, младог принца, неизбежно чека исто то, више не могаде да крене у шетњу, но нареди повратак, да размисли о томе. И он се закључа у одаје и промисли. И вероватно му дође некаква утеха, јер опет весело и срећно пође у шетњу. Али, овај пут срете болесног човека. И угледа напаћеног, избледелог, дрхтавог човека, замагљених очију. Принц од кога су биле сакриване болести, заустави се и упита шта је то. И кад сазна да је то болест којој су подложни сви људи, па да и он сам, здрави и срећни принц, може сутра исто тако да се разболи, опет немаде духа да се забави, но нареди повратак; и поново потражи неку утеху, а вероватно је и нађе, јер по трећи пут пође у шетњу; али и по трећи пут виде нов призор; виде да нешто носе. — „Шта је то? “ — Мртав човек. — „Шта значи то мртав? " — упита принц. Рекоше му да бити мртав значи доћи у стање у каквом је сад овај човек. — Принц приђе мртвацу, откри га и загледа. — „Шта ће са њим бити сада? “ — упита принц. Рекоше му да ће бити закопан у земљу. — „Зашто? “ — Зато што, вероватно више никада неће бити жив, него ће од њега бити само смрад и црви. — „И то је судбина свих људи? Исто ће бити и са мном? Закопаће ме, и од мене ће бити смрад, и црви ће ме појести? “ — Да. — „Назад! Нећу да шетам, и никада више нећу ићи нигде“ (Лав Толстој, „Исповест“).

Када је принц постао свестан старења и смртности, он је радикално изменио свој животни стил. Очекивано је да разуман човек увек реагује на уочену опасност. Тачније, то се само сматра да је тако, у теорији би требало да буде. Али, у пракси то често није тако.

Не знам зашто људи, који не верују у загробни живот и религијске технологије, не реагују на проблем. Зашто Буда није реаговао пре буђења, то је јасно. Зашто животиње не реагују, такође је јасно. Али зашто ви, који сада читате ове редове, не реагујете? Знате за проблем који иде према вама. Знате да ћете умрети, не по својој вољи, већ насупрот њој (ако нисте самоубица). И не желите да умрете (да сте хтели, одавно бисте умрли). Међутим, будући да сте још живи, то значи да не желите. Па онда, зашто не реагујете? Нико то не може разумно да објасни. Сви аргументи се своде на чињеницу, да пошто су људи одувек умирали, то значи да ће и даље увек умирати.

Информације одређују модел понашања. Уколико сада добијете информацију да је зграда у којој се налазите минирана, и да ће експлодирати кроз сат времена, оваква информација ће образовати један модел понашања. Ако знате да нема никакве опасности, ваш модел понашања биће другачији. Људско понашање је попут воде. Као што вода прати облик посуде, тако је и понашање обликовано информацијама. Ако информације не би формирале понашање, то би било чудно, као да знате за скору експлозију, и игноришете то.

Први пут у историји настала је таква ситуација, да је човек свестан своје смртности, али такво знање ни на који начин не утиче на њега. Он се према њој односи као што су се у давна времена односили према куги — сматра је несавладивом, неизбежном и прихвата као неминовност. Ни не помишља да се супротстави смрти. Зато се сада не стиже даље од развоја крема против бора. Гледано са стране, људи као да брину како ће изгледати у гробу.

Човек из религијске епохе није размишљао о уклањању узрока куге, из истих разлога из којих није размишљао ни о уклањању узрока поплава или помрачења Сунца, суше и других сличних појава. То је зато што је веровао да је узрок свему томе — Бог. Од њега се на једног човека или на целе народе проливала или божија милост, благодат, у облику процвата и благостања, или божански гнев, у виду суша и поплава.

Људи се од кише склањају испод настрешнице, ни не размишљајући да униште узрок кише. Од куге су се тако скривали, као од стихије, устројавајући санитарне коридоре и пунктове, где су по четрдесет дана држали госте, који су долазили из ризичних подручја. „Quaranta“ на италијанском значи „четрдесет“, одатле и реч карантин.

Средњовековни човек се пред свемогућим Богом осећао толико беспомоћним, као данашњи човек пред Сунцем. И баш као што нама не може да пада на памет да угасимо Сунце (занемаримо да ли има потребе за то, реч је само о размерама овога), тако наши преци нису могли ни да помисле на супротстављање Богу. Идеја борбе са кугом на нивоу елиминисања узрока, била је аналогна идеји супротстављања Богу. Зато се на то није ни помишљало. Основно средство те борбе била је молитва Богу да опрости нама грешнима.

Међу хришћанима и дан данас постоји чврсто уверење у то да свако добро дело, па чак и ако га је човек учинио својим рукама, у ствари није учинио он, него Бог. Уколико размишља другачије, на пример, ако лекар приписује излечење пацијента себи, онда пада у страшан грех — гордост. Наравно да такво стање ума жестоко ограничава процват мисли.

Свака мисао ограничена је човековим виђењем света. Ако је и међу ученим људима тог времена (готово сви верници, а многи и монаси) било људи који су сматрали да се куга може искоренити, и намеравали да отклоне њен узрок, нису у томе могли да имају успеха. На првом месту, због тога што су се над њима надвијале црквене догме. Ако чак и језик задаје различите погледе на свет, па Кинези и Европљани гледају на свет различито због различитих језика, може да се замисли како тек религијски поглед на свет зауздава мисао.

Док се борба против куге одвијала у виду паљења читавих објеката или резања чирева на телима пацијената, то је давало и сразмерне резултате. Као што је Гогољев градоначелник говорио: „Откад сам преузео начелство, — можда ће вам се то чинити и невероватним, — сви оздрављају као да су мушице. Болесни ни не дође до лекара, а већ је здрав; и то не толико од лекова, колико од реда и поштења“ (Гогољ, „Ревизор“).

Да је неко у таквој атмосфери позивао да се корен болести не тражи у греховима, него у нечем другом, тешко је рећи како би тај безумник прошао. У најмању руку, сврстали би га међу јуродиве, маргиналце и градске лудаке. Није искључено да би било и горе: да га прогласе за јеретика, опасног по Цркву, власт и друштво. А то је већ мирисало на ломачу, у перспективи. У то време, Црква је немилосрдно истребљивала својеглаве.

Када је тријумфовао нови поглед на свет, по коме се извориштем свега није сматрао Бог, него природа, а људски ум је проглашен свемогућим, способним да стави природу у своју службу, дошло је до другачијег разумевања ситуације. Ако куга није од Бога, него је пројављивање природе, и уколико човек може да покори природу, онда може да пронађе и отклони узрок куге. Кад је добијен такав логички низ, мисли су се излиле из старог канала и преточиле у нови ток. Резултат: човек је, за релативно кратко време, савладао кугу.

Истинска вера средњовековног човека у непобедивост куге разумљива је, јер је испод ње постојала озбиљна основа — религијски поглед на свет. Истинска вера данашњег човека у непобедивост смрти је несхватљива, јер испод ње нема никакве основе. Није реч о квалитету основе, да ли је лажна или погрешна, него о томе да је — уопште нема.

Може да ми се приговори, тврдњом да ако смрт до сада још увек није савладана, онда је она и принципијелно несавладива. Међутим, уколико нешто раније није имало решења, како из тога следи да га ни сутра неће имати? Уопште, ми живимо у свету могућности чије су остваривање, током историје, узорни и покорни људи углавном сматрали немогућим.

Не постоји у природи закон који нас обавезује на смрт. Напротив, постоје организми који својим постојањем доказују да смрт може да буде превазиђена. Ту спада, на пример, медуза туритопсис. До сада није забележен случај овакве медузе, која је умрла природном смрћу. Глодар који се зове „голо слепо куче“, гренландски кит, алеутски морски смуђ — ови организми умиру, али никад не старе. „Умиру" — овде треба узети са резервом. То се претпоставља, али нико још није забележио случај да је голо слепо куче умрло природно.

Шкољка под називом „Margaritifera margaritifera“ може да се схвати као хакер биолошког света. Она зауставља програм старења код неких врста лососа. Биолошки сат рибљег организма почиње да куца у супротном смеру — лосос почиње да се... подмлађује.

Ова детективска прича дешава се кад се мрест лососа поклопи са одлагањем ларви шкољке. Оне падају на шкрге лососа и паразитирају на њима. Ако ларве открију да је риба стара и да ускоро умире, то им не одговара, јер им треба више времена да се развију. Оне почињу да излучују у тело рибе секрет, који блокира њено старење и покреће процес у супротном смеру. Риба се подмлађује. Све старачке болести одлазе, обнавља се рад органа. Полумртва риба, која већ плута потрбушке, претвара се у младу и потпуно здраву рибу.

Ако нема закона да се остари и умре, онда нема ни појма природне смрти. Постоји појам „несавршености организма“. Уколико се несавршеност исправи, смрт ће нестати. Тако да смрт, са ове позиције, може да буде само једна — противприродна.

Природном смрћу може се сматрати прелазак у ново стање. Мене од пет година нема, али не може се рећи да сам петогодишњи ја умро. За гусеницу, која се претворила у лептира, не може се рећи да је умрла. Она се поново родила. Таква смрт следује из закона бића. Ако се све креће, једног дана ће се нагомилати критична маса иновација, и квантитет ће се претворити у квалитет. Противприродна смрт гусенице се деси кад ципела стане на њу. Овако гледано, смрт човека је противприродна. Он престаје да живи из једног разлога — због случајне или намерне грешке у систему. Та смрт је као да му је цигла пала на главу.

Човек који чита ове редове може да се слаже са многим стварима, али вера је јача од знања. Ако је неко решио да то не може да буде, зато што тако нешто не може да буде никад, колико год да га убеђујете и предочавате му чињенице, он ће остати при својој вери.

Свака иновација плаши људе. Не дозвољавају себи ни да изанализирају ситуацију. Као да унапред знају да ће објективно разматрање указати на то — да се понашају као суманути. Такво признавање води до измене стила живота, или признавања себе за идиота.

Прва опција изазива панични страх. Друга доводи до самоуништења. Бирајући између два зла, човек налази да је за њега боље да не анализира свој уобичајени живот и да живи, како је и живео. Својим понашањем, он као да несвесно каже: ја живим тако како живим, и оставите ме на миру са тим причама о перспективама које ми звуче нелагодно.

Ту ми на памет пада и мит о титанима, који су из сажаљења блокирали размишљања људи о смрти која их чека, да би их спасили од ужаса њеног ишчекивања. Од тада, људи не реагују на ову претњу. И на сваки покушај да их неко тргне, исказују незадовољство.

То што виде покојника, накратко може да их изведе из оваквог хипнотичког транса. Пресликавајући ово стање на себе, они уздахну и монотоно изговарају празне, опште речи, прикладне ситуацији, у стилу: „Сви ћемо ми тако... “. Убрзо, заборављају на непријатни инцидент и урањају се у ток актуелних дешавања. И тако, све до тренутка када они сами буду мртви. Једина реакција коју могу да произведу на надолазећу опасност — то је да не размишљају о томе. Не знам чак ни шта да кажем... Разболео сам се, али сам себи као лек преписао да не размишљам о болести. Таква реакција на проблем подсећа на луду кућу.

Људи сматрају за своје главне циљеве да дођу до сопственог дома, имају децу, и тако даље, све у истом духу. Размотрите ове циљеве објективно — све изграђено ће нестати, као снег у пролеће. И са тим, нестаје и сам човек. „Знате, брак, деца, све је то дивно. Али, то не може да чини смисао живота. То намеће обавезе, али не помаже. То је попут провалије између оног живота, као у сну, и оног, што је на јави“ (из филма „Белешке о скандалу“).

У чему је смисао онога што можете да урадите за тих неколико деценија, које ће да пролете као трен, ако на крају морате у гроб? „Ако не већ данас, сутра ће доћи болести, смрт (а већ су и долазили) до мојих вољених људи, до мене, и неће остати ништа, осим смрада и црва. Моја дела, каква год да су, сва ће бити заборављена — пре или касније, да, ни мене више неће бити. Па, зашто се онда мучити? “ (Л. Толстој, „Исповест“).

⇐ Предыдущая 25 26 27 28 29 30 313233 34 Следующая ⇒