Преосмишљавање

Замислите планету на којој живе разумни, али слепи људи. Слепило је за њих — исто толика норма, као што је за нас гледање. Њихова објективна реалност је — оно што региструју четири чула: додира, укуса, слуха и мириса. За њих нема боја, звезда или неба. У њиховој глави ни не постоје одговарајуће слике и речи за овакве облике постојања.

А онда се једном, на тој планети, појавио овакав генетски дефекат — родио се човек са видом. Почео је да прича о бојама, звездама и небу. Слепима је то изгледало као глупост. Сви су се сложили да овај има некакав ментални поремећај. Прегледом је утврђен узрок поремећаја — две избочине на лицу (очи). Након што су дијагностиковали проблем, добри људи су извели операцију и одстранили му очи. Оперисани човек је излечен — постао је нормалан и пуноправан грађанин друштва, као и сви... Постао је слеп.

Ми, у односу на замишљену планету слепих, имамо чуло више — вида. Баш као што су слепи уверени да нема звезда, јер немају чуло којим би их могли регистровати, тако смо ми — да нема бића ван граница наших чула. Наша увереност има исте основе као њихова.

Што се бржи слепи растану са сигурношћу да је свет ограничен њиховим чулима, брже ће видети звезде. Што се пре ми растанемо са вером да је реалност — оно што имамо обичај да сматрамо реалношћу, то ће објективније бити наше разумевање света.

Са таквог становишта, гледам на свет који ме окружује, који ми је дат кроз осећаје. Гледам звезде, видим човека који иде улицом, осећам своје тело, телефон у руци, свежину кише, миришем цвеће и остало. Све то заједно и јесте — објективна стварност.

На основу чега могу да будем сигуран, да све што перципирам — и реално постоји, а није аналогно слици на монитору? Као што је речено, када погледам пеглу, у главу ми не улази сама пегла, него скуп сигнала од којих мозак ствара слику, утврђену као пегла.

Тврдња да су слике које видимо и заиста реалност, почива на истим основама као и ранија увереност људи да се Сунце окреће око Земље. Дакле, на обичају да се све на шта смо навикли — сматра истином. А та истина се поткрепљује дечијим доказима, попут оних које је користио Лењин у спору са солипсистима. Они су тврдили да је свет илузија, а он им предлагао да ударе главом о сто, па да виде да ли је то илузија. Овакви духовити аргументи вероватно су довољни за оне, чије су мисли утамничене у затвору устаљених истина. Међутим, за човека који је у стању да се уздигне изнад уобичајено очигледног, такви „докази“ су смешни. Они само показују ниво размишљања онога ко их користи.

Чини се као да овим наводим на солипсизам (учење по коме је свет око нас илузија). Ипак не, сматрам га неосмишљеним. Солипсизам тврди да постоји истинска реалност, и да је она изван наших чула, а да свет који нам је дат у осећајума није реалан, него илузија. И ако је реалност — оно што постоји, а према солипсизму постоји само биће изван материје, онда се добија да је илузија реалност, а да је оно што називамо реалношћу илузија.

Овако нешто личи на гомилу речи, у којој нема ничега конструктивног. Уместо тога, балансирање речима, које само повећава маглу, а смањује разумевање. На таквој основи, црно можемо назвати белим, али не можемо да формирамо мишљење о томе шта је биће.

Па ипак, са друге стране, у том солипсизму постоји и део истине. Заиста, једино у постојање чега је немогуће сумњати — то су сопствени осећаји и мисли. Још јача изјава, у свој њеној необичности, јесте та да нема никаве шансе да верујем како је нешто од онога што могу потенцијално да посматрам, могуће изван мојих чула, осећаја и мисли. Свака слика коју региструјем може да буде само у границама мојих осећања или мисли.

Из тога произилази да је разумевање природе реалности, најближе могуће истини —схватати је као сан. У осећајима дата реалност, људи, море, планине, телефон на столу, мирис хране, киша иза прозора и све остало, има природу сна. Наглашавам, не кажем да реалност коју видимо и јесте сан. Кажем да има природу сна. Све што региструјемо у сну и на јави — све то је дато кроз осећаје. Реалност коју видимо у сну је мање живописна, а она коју видимо на јави више. Међутим, јасноћа слике која се исцртава није показатељ реалности и илузије. У супротном, неминовно је признати надреални тродимензионални графички холограм за реалност, а спољашњи свет за илузију. Или признати, да је свет видљив кроз мутно стакло илузоран, док је кроз прозирно исти тај свет већ реалан.

Представљајући наш свет оним што се види у сну, ми максимално схватамо његову природу. Чак мислим да нам сан није дат да се мозак одмори (ово је исувише банално објашњење). Мозак се никада не одмара. Он је и у сну активан. Сан је дат као испомоћ за разумевање природе реалности, да би се увидео излаз на следећи ниво игре.

Предмети, објекти и појаве у сну, не разликују се међусобно. Фрижидер, мирис ружа, људи, сунце, звезде и све остало, с једне стране, јесу реалност, дата у осећајима. Са друге стране, нема никавих предмета и објеката, у традиционалном смислу. Постоје само ваши осећаји. Уколико престанете да осећате, свет који видите ће одмах нестати.

У XVII веку, Кампанела је рекао да је „Свако знање — знање сопствених стања“. Посматрач је основа света који види. Без њега, ни света не може да буде. Посматрач може да прошири подручје које осећа и о коме размишља, тј. свет, али не може да изађе изван својих осећаја и мисли. Не може да размишља изван мисли и да осећа изван осећаја.

То је као у компјутерској игри — колико год далеко и дубоко да одете у упознавању виртуалног света, увек сте унутар оквира компјутерске игре. Слично томе, уколико сте се спустили до елементарних честица или уздигли до нивоа Универзума, ипак нисте отишли ни педаљ изван граница света — изван својих мисли и осећаја. Реалност коју видите је у вама, као што је сан унутар оног који сања, а виртуални свет унутар компјутерске игре.

Слике која се види на монитору, у традиционалном смислу, нема. Има информација, које стварају слике — пикселе који трепере, према алгоритму. Ни слике из сна, такође, нема. Свет око нас је — наше посматрање, наш сан. То значи да разлике између објеката стварног света, колико год да они различито изгледају, ни не постоје. Нема никаквих физичких објеката и појава, у традиционалном смислу. То су само структуриране информације. Биће је, по природи, јединствено и недељиво, као целина пиксела на екрану.

Напомињем да су тако свет видели и неки у антици — представници елејске школе. Парменид га је сматрао монолитним и јединственим, а мењање које се види схватао је не као реално кретање, него као илузију коју стварају наши осећаји. Они не уочавају биће, него његове сене, које су ови филозофи из антике називали еидосом бића.

Ако се са пажњом гледа монитор, слика на њему нестаје. Уочавају се само пиксели. Уколико се још више удуби, виде се елементарне честице. А још дубље од тога, не види се ништа. Дубље су само информације, које је немогуће ухватити ван њихових носилаца.

Слично је и са нашим бићем — са смањивањем самог посматрача, слике које се виде нестају. Ако би се човек смањио до нивоа неутрина, он не би видео ништа од онога што сада види. Свет би за њега апсолутно нестао, као прекинути сан.

Најмањи приказ — то је елементарна честица; највећи је — бесконачни простор Универзума. Слика бесконачно великог се подједнако добро уклапа у нулти простор, као и слика бесконачно малог. Да бисмо ово прихватили, реалност мора да буде схваћена не као физика, него као информација — симулација стварности.

Наш језик није погодан за служење оваквим појмовима, као што је језик кувара неподесан за квантни свет. Не постоје подесне речи за јасно изражавање мисли, а ниједна аналогија не помаже. Покушај да се детаљише, уместо јасноће, повећава благоглагољање и множи појаве. У тој ситуацији, оптимално је ухватити само правац мисли и контуре идеје.

Израз „симулација“ озбиљно збуњује и замагљује ситуацију. Симулација и јесте реалност. Али, не та реалност која се уобичајено сматра реалношћу, него потпуно други тип бића, до разумевања чије природе се долази путем схватања природе сна.

Ова изјава је озбиљнија него што се то чини на први поглед. Она значи да нема прошлости и будућности. Ако у сну или компјутерској игри видим чињенице, које доказују постојање прошлог и неизбежност будућег, то не значи да је прошлог и било, а да ће будуће бити. То значи да игра има у себи „демо“ са прошлим и будућим, потврђеним аргументима, направљеним баш са циљем да потврде све ове чињенице.

Уколико је у мом сну или компјутерској игри био Велики прасак, и ако су живели фараони, а као потврда за то постоје Универзум и пирамиде, то не значи да све и јесте тако. Стање није реалније од оног из бајке „Иза седам гора, седам мора, седам планина и седам долина, живела аждаја... “. Да, у бајци постоје такви описи, али они никако не доказују да је та аждаја и заиста живела. Постоји прича о њој, али то не доказује да је сама аждаја постојала или да постоји. Ако Универзум и пирамиде постоје у мом сну, то не значи да је био Велики прасак и да су живели фараони. Све је то само тако записано у програму.

Сви аргументи у корист традиционалног разумевања реалности не могу да издрже критичко преиспитивање. Немогуће је дати било какав доказ да свет постоји независно од посматрача, и да га је било и пре. Било које чињенице нису ништа више, него осећања Ја.

Настаје питање: шта је Ја, које види гигантски сан — посматра, перципира, осећа и размишља? Рећи да је „Ја" личност — празне су речи, јер шта је она? Где се она налази? Чини се као да је личност у мозгу или у ДНК. Ипак, зашто смо сигурни да мозга или ДНК и заиста има? Ако видимо мозак у сну, из тога не произлази да слика коју видимо и заиста постоји. Ако у сну видимо ДНК под микроскопом, то не значи да та слика постоји.

Ништа од тога што региструју или могу да региструју наши осећаји, није погодно за улогу „Ја“. Једино што одговара овој улози је — душа. Међутим, овај религијски појам је крајње неконкретан. Не уочава се осећајима и мислима, јер мислити значи уклапати се у облик, а душа је изван граница облика и, услед тога, неухватљива за мисли и осећаје. То је само реч, без икаквог конкретног садржаја (опште речи се не рачунају).

Уколико је стварност коју видим — мој сан, испоставља се да сам од ње нераздвојив, као што је онај ко сања нераздвојив од свог сна. Ја сам творац стварности, њен посматрач и... сама стварност. Луј XIV, звани „Краљ Сунце“, давно је рекао: „Држава — то сам ја“. Чини се да имам основа да кажем нешто још радикалније: „Стварност — то сам ја“.

Ипак, анализирајући даље, увиђам да се то тако само чини. За свој сан, могу рећи да сам његов творац. То би била хипотеза из серије, да је мозак током дана наслагао утиске и од њих ноћу створио слике које сањам. Све је ово, ако ћемо озбиљно, неозбиљно. Али, за површно разумевање, нека и буде. Нарочито ако знамо за појаве попут луцидних снова, где онај ко сања, освестивши се у сну, може да ствара реалност — да буде у сну попут Бога.

Да ли могу себе да сматрам творцем стварности коју видим? Никако. Ни под разно. Творац има одређена својства. На пример, ако сам ја творац овог текста, могу да нацртам било коју слику или напишем коју год реч. Желим да напишем „тачка“, и великим словима сам написао „ТАЧКА“. Желим да обришем ту реч: „ “ и ви више не видите ову реч.

Да сам творац света, могао бих да мењам физичке законе, положај звезда на небу или барем да померам планине, уколико то пожелим. Исто тако као што творац компјутерске реалности може да мења оно што је створио, како год му његова машта налаже.

Експеримент показује да могу да мењам стварност унутар граница физичких закона — правила овог света. На пример, могу да предмет са једног места померим на друго. Међутим, потпуно сам неспособан изван граница закона. Ако они забрањују да се силом воље мења реалност, онда њом не могу да померим ни честице прашине на друго место.

Из тога следи да ја нисам творац стварности. Са њом сам сродан на фундаменталном нивоу, као што су сан и онај ко сања, али нисам њен творац. Нисам чак ни творац свог унутрашњег света, иако сам ту скоро па Бог. Ту могу да ходам по плафону, попут муве. Тако сам и замислио, прво ходам по зиду, затим по плафону и нема проблема — ходам. У овој стварности ме ограничава само моја машта. Ипак, ни овде није баш све до мене.

У глави ми се понекад стварају слике, и мимо моје воље. Ко их ствара? Не ја. Не могу да се ослободим неких мисли, мада бих то желео. Ко ме спутава? Неко. Шта ћу да сањам вечерас, то не могу сам да одредим. Моја машта се заснива на улазним подацима, које нисам ја одабрао. Били су у мени од рођења, или су стечени у процесу живљења.

Ако је стварност коју видим аналогна сну, али ја нисам творац тога, онда следи да сан (постојање) има творца (узрок постојања). Ради разумевања, узрок постојања зваћу Богом. Ово нема везе са „дедом на облаку“ или било којом религијском концепцијом. Бог се не може замислити, јер нема облике, карактеристике, координате и друга својства. Он има природу информације, али шта то конкретно значи — то ми не успева да замислим.

Бог је — информација, а истовремено и програмер који ту информацију структурира из себе, стварајући тако наше биће. Пошто је она бесконачна, Бог-програмер је без икаквог утрошка по самог себе, створио од себе (тј. од информација) све што постоји.

Закони, простор и време, у улози тродимензионалног монитора, — чине сцену, на којој се дешавања одвијају. У улози позоришног амбијента су — живи и неживи прикази, појаве и објекти. У улогама глумаца су — људи око мене — исте такве личности, као и ја.

Износећи такву тврдњу, полазим од чињенице да своје постојање утврђујем као несумњиво, на основу тога што мислим. Да не мислим, не би ни било сумње, јер не би имала одакле да потекне. Без мисли, нема ни личности. Пошто уочавам мисли људи које видим и схватам да их нисам ја створио, закључујем да и они постоје, исто као и ја. Све остале слике и појаве које се не односе на личност, него на неживу и живу материју, ближе су сликама на монитору или онима које се виде у сну. Оне постоје тачно онолико, колико је божанских информација присутно у њима.

Све варијанте постојања могу да се поделе у три групе — према капацитету онога у чему су присутне божанске информације. Најнижи слој је — мртва материја. Елементарне честице, атоми, молекуле, звезде, галаксије и њихове свеукупности — сви они живе по крутом алгоритму, према програму по имену „физички закони“. Сви електрони и звезде се крећу онако како је прописано програмом, односно законима.

Други слој је — жива материја, која обухвата сва створења, од ћелија и биљака до морских и копнених, виших животиња. У овим капацитетима има више божанских информација, па зато не живе према механичком алгоритму, него према сложеним програмима, званим „рефлекси“ и „инстинкти“. Од свих могућности које имају, бирају ону која им се чини најбољом — теже ка своме добру. Међутим, у овој својој тежњи, они су увек строго у оквиру нагона. Животиња никада не може да изађе изван граница инстинкта.

На врху се налази човек. У овај капацитет стаје толико информација, да му се омогућава да осмисли себе, да апстрактно размишља, и поставља питања изван оквира обезбеђивања пуког животног опстанка. Животиња није способна за нешто слично.

Сви људи се деле на две врсте. У првима су божанске информације активне, у другима делимично замрзнуте. Прва врста људи — то су пробуђени. Посматрају свет и јављају им се питања попут: шта је све ово што видим? Одакле се појавило? Ко сам ја? Где сам био пре рођења? Шта ће бити са мном после смрти? Није важно како одговарају на оваква своја питања. Важно је да имају питања изван оквира баналног, свакидашњег.

Другу врсту људи, оне код којих су божанске информације делимично залеђене, назваћу спавачима. Онтолошка питања код њих су немогућа. Они схватају реалност онако како им је прописано да је разумеју. Њихов разум је довољан за дејство у оквирима система. Они су оријентисани на достизање подешавања на која су испрограмирани.

„Дајте нам узоре! — гласно вичу жене. — Реците нам, какву породицу треба да стварамо? Какав секс треба да буде? Какво понашање јасно одаје утисак успешне жене? Каква одећа, обућа, торбе, козметика, груди, усне су у тренду? Шта је у моди? “

Читава војска филмских јунакиња, ТВ водитељки са својим гостима, спортисткиња и политичарки, моралиста, стилиста, блогера, блогерки, новинара итд., одговара на захтев дама. Што жени више успе да се усклади са прописаним обрасцем, то је и срећнија.

За женама нимало не заостају ни мушкарци-спавачи. Они такође желе да знају какву породицу да граде и какав секс да имају, да би их признали за праве мушкарце. Они имају своје украсе: „Реците какве аутомобиле, фризуре, браде и друге друштвене индикаторе, торбице и уређаје, треба имати да би то одавало утисак о успешности? “ — питају хорски.

Војска филмских јунака, ТВ водитеља, блогера и спортских коментатора, заједно уз мушке часописе и сајтове, детаљно нам одају: ко, шта, са ким. Какву кућу или стан треба да имаш, какву породицу да ствараш, где да купиш неки модни детаљ, како треба да изгледаш и како да флертујеш, да би то изгледало кул. Што више мушкарац одговара датом еталону, то је и срећнији. Међусобно се хвале својим украсима, као и жене својим.

Пробуђени људи могу да се упореде са ликовима из компјутерске видео игре, иза којих стоје прави играчи-људи. Спавачи су налик на оне ликове у игрици иза којих не стоје људи као играчи, него их управља програм, да би се тиме обогатио садржај игре, и подигао ниво њене реалистичности. Ипак, и спавачи су ипак највиши ниво бића такође, јер у себи имају тај обим божанских информација. Замрзнут је, али се у теорији може одблокирати.

Узмимо оматорелог човека, који је читав живот провео по механичком алгоритму, у складу са правилима која прописује систем. Никада у животу није размишљао изван граница свакидашњег, ништа осим оног баналног „шта да једем/како да зарадим“. Његов интелект је ограниченији од воза на шинама. Воз може да сиђе са шина и да иде бар неко време на разне стране. Нека је и хаотично и превртањем, али бар то може.

Спавач је попут метка у цеви, који је тако обмотан њоме, као што је нога ногавицом. Његове мисли не могу да изађу изван оквира, јер су жестоко ограничене стандардима размишљања. Са њим је, у принципу, немогуће да се разговара о темама изнад свакидашњих. Међутим, уколико би се потресао из темеља, одмрзнуо би се.

Да би се разумело који је ниво потреса потребан да би се овај одблокирао, замислите да је неко божанство сишло с неба, па му онда показало другачији свет и разна чудеса. Након тога, овај бот би се сигурно одмрзнуо.

Такав догађај је невероватан, али његова имитација је могућа. Само, да ли су напори вредни резултата? Не бих рекао... Као исход, добићемо откаченог декицу или бакицу. Људи су живели са повезима на очима читав живот, а онда су изненада ти повези спали. Не преживи сваки човек такав шок. Због тога је ефикасније продрмати већ пробуђене људе, него трошити време и снаге на буђење ових што су сада у сну, или чак спавају као заклани.

Да би се јасније увидела ситуација, узрок постојања може да се представи као облак који из себе емитује разне порције божанских информација. Мале порције, замислимо их у виду честица које стварају маглу, обезбеђују кретање електрона око језгра. Велике порције информација, замислимо их као капи кише, стварају рефлексе и инстинкте живих створења. Највеће порције, замислимо их као сталне струје, стварају мишљење и личност.

Посебно наглашавам да се тела људи не разликују од тела животиња. Ствар није у облику тела, него у количини божанске информације/енергије у самом носиоцу. Ако би се информација из човека пренела у животињу, она би одмах постала пуноправна личност.

Све религије, када се баве онтолошким темама (ако се не баве — и нису религије, него сујеверје и народне традиције), утврђују: а) илузорност света; б) структуре објеката; в) различите сложености постојећег — мртво, живо, разумно. Уз то, и различите силе, од којих је свака одговорна за свој ниво сложености. Јудаизам назива силу која организује ниже биће, мртву материју — Нефеш. Живу материју организује сила по називу Руах. На самом врху је Нешама. Технике стварања различитих нивоа постојања такође се разликују. У Библији се описује стварање живе и мртве материје кроз исказе: „И рече Бог: да буде... И би... “. Разуман живот (човек) створен је на принципијелно другачији начин: „и дуну му у лице дах животни“ (1. Мојсијева 2, 7).

При превођењу јудејских текстова, хришћански преводиоци су често занемаривали различитости које постоје у оригиналу. Ради једноставности, све могуће варијанте ове силе називали су само „духом живота“. „Тада изгибе свако тело што се мицаше на земљи, птице и стока, и звери и све што гамиже по земљи, и сви људи. Све што имаше душу живу у носу, све што бијаше на суху, помрије” (1. Мојсијева 7, 21-22). Испада да је и људе, и животиње, и биљке и микробе оживела иста сила — иако је, према смислу Библије, нешто створено по једној технологији, а нешто по другој.

Ако је Бог — творац реалности, а личност — највећи део Бога, испоставља се да људи нису само део Бога, него и ко-ствараоци реалности, тј. мали богови. Уочљиво је да Библија неколико пута указује на ту чињеницу (да су људи богови), нпр.: “отвориће вам се очи, и бићете као богови, који знају шта је добро и зло“ (1. Мојсијева 3, 5); „Ја рекох: богови сте и синови Свевишњега — сви ви“ (Псалам 81, 6); „ богови сте “ (Јован 10, 34).

Једном, струја из облака која иде на човека, почиње да постаје све слабија, тања. Од овог тренутка почиње искључивање функција — процес назван старошћу. Када се струја прекине, у човеку више нема личности/душе. Ово стање назива се смрт.

Када силе које оживљавају материју, њу и напусте, она постаје мртва: „Све је од праха потекло и све се враћа у прах“ (Књига Проповедникова 3, 20). Једноћелијске животиње исто тако старе и умиру, као више животиње и разумни људи.

Оба стања имају своје аналогије у компјутерској игри. Када човек-играч изгуби интересовање за игру и незаинтересовано наводи лика из игре, то може да се упореди са старошћу. Када играч напусти игру, у том тренутку лик умире. „Умрли" лик, кога је човек напустио, прелази у надлежност програма. Човек који је умро, тачније од њега преостало тело, прелази од потчињавања личности, у програм који се зове „закони физике“.

Шта се дешава са божанском информацијом која је напустила тело — не знам. Може се рећи да информација која у одређеном тренутку образује личност, не нестаје нигде, него се враћа у облак-Бога, где се разлаже. Може се рећи да се враћа Богу у коме се раствара, попут капи која пада у океан, где губи сваку своју индивидуалност. Ипак, то су само неке поетске слике, које замагљују ситуацију и ништа конкретно не објашњавају.

Могу да износим хипотезе на тему, шта је то смрт, али шта је то заправо — не знам. Јер никад још нисам умро. А са онима који су умрли, не могу да разговарам, да бих сазнао у каквом су стању. Али, чини ми се да су врата на ту страну отворена, или бар отшкринута.

⇐ Предыдущая 25 26 27 28 293031 32 33 34 Следующая ⇒