Излаз. Правац. ТРЕЋИ ДЕО

Излаз

Претпостављам да, у очима многих мојих савременика, изложени поглед на свет изгледа толико лудо, као што је Галилејева изјава о непомичном Сунцу и Земљи која се креће, изгледала у очима средњовековних грађана. Али, шта ја ту могу, кад одбацивање вере у познате истине води до такве слике. За мене је она исто тако необична, као и за вас. Ипак, пошто сам последњих година толико о свему овоме размишљао, наравно да је мој мозак припремљенији за ово лудило од вашег, и зато ми је лакше да све то прихватим.

Никада у животу нисам доживео толику душевну узнемиреност, као када сам схватио колико се другачије може разумети стварност која нас окружује. И даље сам под утиском. „Најлепша емоција која нам је дата, то је осећај тајне. То је главна, основна емоција на извору сваког правог искуства и науке“ (Ајнштајн).

Па ипак, за сада је то све само лирика. Потребна је пракса. Какви закључци следе из различитог разумевања стварности? Који је то главни циљ, који може да се назове смислом живота? Шта је добро, а шта зло? Какве норме, табуи и вредности, проистичу из тога?

Лативши се одговарања на постављена питања, полазим од чињенице да сваки облик живота тежи ка свом добру. Долазак до благостања директно зависи од могућности. Што су оне веће, веће су и шансе да се оствари жеља. Максимална моћ даје највећу добробит.

На совјетским универзитетима, дипломце су питали: шта је главни циљ комунизма? Опште речи о радничкој срећи, правди, уређености живота, повећању приноса производње и другим циљевима из слогана, сматране су погрешним одговором. Тачан одговор је био: човек ће, путем науке, покорити природу, постати свемогућ и доћи до бесмртности.

Да бисмо, у стратешком смислу, оценили способности научног знања, погледајмо у будућност, у време када буде створена вештачка интелигенција, када човек буде научио како да створи тродимензионални виртуални свет, који се по реалистичности неће разликовати од нашег. Сви његови елементи биће баш тако подређени програму, колико су све честице нашег света подложне физичким законима. Као што сада не постоји ниједна елементарна честица и ниједан објекат, који се понашају мимо закона физике, тако у тродимензионалној виртуалности, која ће наступити у будућности, неће бити ни пиксела мимо програма. Програм за виртуални свет, исто је што су и закони физике за наш свет.

Замислимо да виртуални свет насељавају тродимензионалне фигуре, које имају вештачку интелигенцију. То нису компјутерски ликови које наводе играчи, нити су демо карактера, него самосвесна виртуална бића, која су у стању да мисле и да еволуирају.

Она себи постављају онтолошка питања, из категорије: шта је реалност коју видимо? Како је настао? Ако га је неко створио, онда ко и зашто? Ако вечно постоји, шта из тога следи? Ко смо, онда, ми? Одакле смо се појавили? Шта ће бити са нама после смрти?

Виртуална реалност може да буде, примера ради, и тако устројена, да се већа тела окрећу око мањих, да дрво привлачи стакло, а да у ваздуху висе стене. Становници тог света не траже објашњење, зашто је то тако. Они кажу само да су такви закони природе.

Зашто су ти закони такви, а не некакви другачији — они никада не постављају ова питања, као што научници из наше реалности никада не постављају питање зашто су закони природе овакви, а не другачији. И за једне, и за друге, довољно објашњење је фраза „тако је свет уређен“. То и јесте прави одговор, али много дубљи него што они мисле.

Ко разуме да су закони — програм, за тог је питање зашто делују тако, а не другачије, као да питаш зашто мач пресече камен у компјутерској игри. Зато што је тако програмер унео у код. Да је написао обрнуто, и било би обрнуто. Да је написао како је ружа + слон = ружичасти једнорог, или да жаба прекривена плавим папиром постаје телефон, све би било баш како је и написао. За оне који посматрају све те чињенице, то би било тако природно, колико је за нас природно да зором свањава, а да камен бачен у вис пада на земљу.

Правила по којима су организовани компјутерска игра или наш свет — одраз су маште програмера. Што боље разумете закономерности у својој реалности, тиме су веће и ваше могућности. Максималне могућности јављају се — када су познати сви закони.

Познавање закона повећава ваше могућности унутар реалности (није важно да ли наше или виртуалне). Међутим, чак и ако савршено познајете законе, то не може да вас изведе ван граница утврђених програмом. Плафон ваших способности, и даље је унутар.

Уколико закони налажу свему што постоји у вашој реалности, да се разгради на саставне делове после одређеног времена — све ће се и распадати. Уколико је прописано да се тиме добијени делови саставе у нове објекте, они ће се и састављати. На пример, све ствари које видите, распадну се на атоме или чак на елементарне честице. Укључујући и вас. И од овог градивног материјала ће бити направљени нови објекти и настати појаве.

Ако вам се не свиђа, на пример, то што ћете да умрете или што не можете да се крећете у простору искључиво снагом воље, не зависећи од закона гравитације, и желели бисте да то промените, желели бисте да не умрете и да можете да лебдите — све је то могуће. Само вам је за то потребно да измените програм који ствара реалност коју видите.

Први корак у том правцу је — тражење начина да се пређе преко граница познатог живота. Тражење решења у оквиру нашег бића, бесмислено је. Колико год добро изучили сва правила и детаље компјутерске игре, то знање вам неће помоћи да изађете ван игре.

Данас из најнапреднијих делова науке стиже пуно информација, које указују на то да је наш свет — огромна компјутерска симулација. На пример, веза између математичких и физичких закона објашњава се само тиме, да је наш свет — аналоган компјутерској игри.

У компјутерском свету, реалност која се види на монитору, последица је програма. Догађаји у нашем свету су подједнако строго повезани са законима. Посматрана реалност, није важно да материјална или виртуална, одраз је програма.

Са ових позиција, погледајмо на научну делатност. Наука је — посматрање, искуство и експеримент. Даље, анализа информација, утврђивање закономерности и усаглашавање са већ познатим законима. Чврсто установљене закономерности добијају статус закона.

Информације добијене путем огледа, искустава и запажања — то су информације до којих се дошло чулима. Чула региструју слике и објекте које ствара програм, али не и сам програм. То је исто као што наше очи региструју слику на екрану, али не региструју узрок, захваљујући коме се те слике појављују на екрану. И колико год да пажљиво покушавамо да запазимо све што се приказује, то нас ни за педаљ неће приближити узроку саме слике.

Оцртала су се ограничења науке, које она никада неће моћи да превазиђе. Научници уопште нису таква сила, за коју их сматрају у пострелигијском друштву — за свемогуће богове. Научници увек проучавају последице, а никад узроке. То су играчи, који откривају нове цаке у компјутерској игри (с тим што је ова игра много већа и сложенија). Што боље схватају устројство игре, то се више повећавају њихове могућности у њој. Међутим, чак и да изуче све законе и тиме стекну највеће могућности, то ће их једино учинити изузетно способним за саму игру. Ипак, изван границе игре, њихово знање има нулту вредност.

Вратимо се сада полазним тачкама... Започињући своја разматрања, полазио сам од фундаменталног својства живота — тежње ка свом добру. Да би постигло максималну добробит за себе, живо биће мора да има и максималну свемогућност.

Постоје два начина како може да се схвати свемогућност. Први је — бити ограничен искључиво својом маштом, ослободити се ограничења која намећу закони нашег света. То значи бити у стању да мењаш физичке законе, и као резултат тога, да мењаш реалност.

Друга опција следи из тога да су закони непоколебљиви и непроменљиви, па је онда свемогућност — могућност да се ради све, али само што закони дозвољавају. Оно што не дозвољавају, о томе не треба ни маштати. Овде постоји убеђеност у то да су чуда чак и у теорији немогућа, јер не може да буде онога што није унето у програм. На све необично, гледа се не као на нарушавање закона, него као што је већ поменути Св. Августин рекао, да „чуда нису у супротности са законима природе, него са нашим представама о природи“. Дакле, овде се држи позиција да је вера у чуда заснована на недостатку знања.

Друга опција — то је став науке. За прву опцију би се могло рећи да је то став религије, али то не би било баш скроз тачно. Тачније је назвати то религијским размерама, када се закони не сматрају непрелазним, а реалност није само оно што се осећа.

Сматра се да су бића наредног реда, након човека — божанства, која могу да мењају законе. На пример, старозаветни пророк зауставио је Сунце. Јеванђеље говори да је Христ забранио ветру да дува и мору да се таласа, воду је претварао у вино и нахранио хиљаде људи са седам хлебова, после чега је преостало и неколико корпи хране, коју нису појели.

Постоје задивљујућа сведочанства ове врсте. На пример, о Лидскалнину, творцу киклопске грађевине „Корални замак“, архитектонске структуре од џиновског камења. Тврдио је да је научио како да искључи гравитацију, захваљујући чему је сам ово изградио.

Ми, који смо слепо убеђени у то да су закони физике непроменљиви, не верујемо баш пуно оваквим тврдњама. Зашто тако мислимо — ми ни сами заправо не знамо. Ми смо — чудни верници. С једне стране, верујемо науци, која тврди да су у првим тренуцима Великог праска на снази били потпуно другачији закони него сада. Другим речима, да су се закони изменили. Ипак, прихватање чињенице да су се закони барем једном променили, не спречава нас да задржимо увереност у то да су закони непроменљиви во вјеки вјеков.

Сумња се у лажи и превару, али нема другог објашњења за то како је један човек, без технике, урадио толику количину посла, осим да је заиста успео да искључи гравитацију. Сам замак постоји, у шта сваке године може да се увери мноштво туриста.

Даљу пажњу нећемо фокусирати на то да ли је овога и било или не. За нашу тему, то чак није ни важно. Важно је изнети идеју, да ако постоји приступ програму, онда са реалношћу коју овај програм ствара може да се ради све што може да се замисли. Природне границе су одређене само вашом маштом.

Правац

У овом тренутку, ми смо се развили до нивоа религијске свемогућности у односу на дивља племена. Ми смо, у дословном смислу, богови за живот који је још увек на претходном, нижем нивоу развоја. Ову чињеницу недвосмислено потврђује феномен карго култа. И ми настављамо да се и даље развијамо...

Појам „Бог“ — то је граница људског маштања на тему свемогућности. Али, зашто смо тако сигурни да је данашњи човек — сам врх развоја, а његова фантазија — апсолутна граница? Пре бих рекао како је човек — минимум, са кога почиње развој. И да границе његовог маштања не представљају апсолутне границе. Ако живот буде увек стремио ка бољем, и развој ће ићи напред. Када се накупи критична маса иновација, квантитет ће прећи у квалитет, и разум ће прећи на следећи ниво. А са тог на још виши, и тако даље.

Не назире се ситуација, у којој би се развој зауставио, и када би наступио „крај историје“, где би даље кретање ишло само у ширину, али никада више у вис. Зато што је стремљење живота ка добробити незаустављиво. Као последице, развој ће се неизбежно наставити, и изаћи изван граница наше фантазије. Бог о коме говоре религије — није ултимативна граница развоја. Живот ће се уздићи изнад тог бога — постати над-бог, па над-над-, и тако до бесконачности. Не могу чак ни да претпоставим, где је крај развоја...

За човека је максимална слика свемогућности, изнад које не може ни да замисли — религиозно стварање чудеса, појављивање у нашој реалности онога чега по законима не може да буде. На пример, материјализација мисли, мењање реалности само снагом воље.

Научни пут искључује прелазак са човечанског нивоа на божански. Он је добар за повећавање способности у оквиру наше реалности, али никако изван њених граница. Као што је већ речено, наука је по својој природи занат, и ништа више од тога.

Дакле, свемогућност — то нису апсолутне могућности унутар граница нашег света, него могућности ограничене само нашим фантазијама. За већину је ово сулудо, али већина такође не може јасно ни да објасни зашто. Главни аргумент: необично је. Међутим, то није аргумент. Уколико човек може о нечему да машта, то само по себи значи да то може и да оствари. Оно што не можемо да остваримо, о томе не можемо ни да маштамо.

Нема везе што немам појма како да постигнем зацртани циљ. Моје незнање ништа не мења. Чак и ако је као дан јасно да ниједно онтолошко питање нема одговор, решење и даље мора да се тражи. Парадоксално, али тако је.

Дуго сам веровао да је могуће изаћи ван граница реалног света и добити приступ програму путем мењања свести, техникама као што су луцидни снови. У томе сам чак успео, и имао једно лично искуство, када сам доспео у некакво другачије биће, не толико различито од реалности, да нисам одмах разумео како то није наш свет. Тек када сам почео да причам са расположеним животињицама које су дошле до мене, а затим помисливши да сам у неком другом свету, покушао и успео да полетим, тек тада сам заиста схватио да то није наш материјални свет. Осећања су била неописива. Међутим, није дуго трајало, и онда сам се пробудио. Невероватно добро расположен, и невероватно одморан.

Многи дубокоумни људи су средином XX века експериментисали користећи разне супстанце, како би проширили своју свест. Олдус Хаксли, аутор познате књиге „Врли нови свет“, написао је на ову тему још и дело „Врата перцепције“. Овакав правац сам сматрао перспективним. У овој сфери имао сам изузетно мало, али генерално позитивно искуство.

Сада сам дефинитивно сигуран да је грешка сматрати ове технике главним правцем. Не зато што су, као што би могло да се претпостави, дале негативне резултате. Напротив, резултати су били позитивни. Разлози одрицања од овога леже у самом корену проблема.

Шта дају луцидан сан или употреба супстанци, попут мескалина? Они омогућавају човеку да оде у другу реалност. Ипак, по питању овог проблема у вези са преласком, они немају смисла. Шта се добија преласком из бића, које постоји по једним законима, у биће, које је по другим законима, али који су ко зна како створени? Ето, прешли сте из једне игрице у другу, из гвозденог кавеза у бакарни, и шта даље? У чему је смисао? Не треба нам да улазимо у нови скуп ограничења, него да изађемо ван граница игре, ка програму.

Сада на овакве праксе гледам као на могући, помоћни алат. Оне имају фантастичан потенцијал. Узмимо те луцидне снове... Човек ког знам у овом стању је сам себи издробио камен у бубрегу. Ако се замислиш, то је луђе од било које научне фантастике — отићи у другу реалност, из које уђеш у соспствено тело и разбијеш камен... Од перспектива које се отварају, да ти се у глави заврти... Од супстанци, такође (о овој теми ћу детаљније говорити у склопу друге књиге). Међутим, све ово је ту, само као додатак.

У овом тренутку, видим други стратешки правац. Започињући да га објашњавам, изнуђено нарушавам сопствено правило да се ослањам само на оно, у постојање чега не могу да сумњам. Ово из разлога што моје расуђивање излази ван граница реалности — у друго биће, у област где логика никако не пије воду. Даља размишљања у овом поглављу, управо зато, нису строго рационалног карактера и носе у себи пуно наде и интуиције.

За кључ који отвара ова врата и омогућава приступ програму изван игре, сматрам окупљање критичне масе људи посебног соја. На пример, оних који примају информације на неуобичајен начин. Оних који су оданде доносили зачуђујућа знања.

У чудне људе, на пример, спадају и такве познате личности као што су Нострадамус, Ванга, Тарабићи, Кејси, Месинг и остали. Претпоставимо да неке ствари не знамо, и да су међу тим људима и вешти преваранти. Али, постојање оваквих људи се не може порећи.

Још се у такве људе могу убројати и саванти — како се називају људи који не умеју ни дугме да закопчају или нпр. да схвате које је време на сату са сказаљкама, али који лако памте огромне количине информација — знају напамет и читаве књиге.

Код саванта постоји принципијелно другачији начин добијања информација и рада са њима. Они не изводе математичке поступке и не граде логичке склопове. Они знају одмах. На пример, узмите данашњи дан, у коме сада читате ово. Уколико вас питам који је дан у недељи био пре тачно сто година, требаће вам одређено време да одговорите. Савант ће одговорити тачно, не размишљајући ни секунд. Реците му било који датум у било ком месецу или години, и он ће вам као из топа рећи који је то дан у недељи био или ће бити.

У другим случајевима, они раде са информацијама по принципу који не знам ни како да назовем — могу само да опишем. На пример, виде бројеве у облику геометријских фигура. Сваки број је — фигура. Упарујући их, они добијају нову фигуру, а то је и нови број. Фигуративно речено, повезујући фигуре водоравно, они врше сабирање. Вертикално — одузимање. Дијагонално са леве стране дељење, а дијагонално са десне множење. На неки други начин, изводе квадратни корен или степенују.

Саванти толико лако виде резултат операција са бројевима, као што ми видимо нову боју када се помешају неке две боје, или осећамо нови мирис када се споје различити мириси. Или, као што ми видимо како се квадрат добија спајањем два иста једнакокрака, правоугла троугла. Не чинимо никакав напор — резултат нам се одмах указује. Уколико би бројеви мирисали, без имало муке бисмо ухватили нови мирис добијен упаривањем два броја, и на нашем унутрашњем монитору би се упалио број који означава тај мирис.

Колико нам се чини баналном наша способност да осетимо нешто додиром или да нешто намиришемо, толико савантима изгледа банално да именују која је цифра након неколико десетина хиљада децималних места код броја „пи“ (рекорд је на око 70 хиљада).

Да би играли шах, довољно им је да знају правила игре и како се која фигура креће. Не треба им да уче било какве стратегије. Гледајући таблу, они виде делотворност потеза путем боја. Црвена пулсирајућа боја представља — опасност. Жута — ништа се не мења. Зелено је — добар потез. Најбоља опција је — пулсирајућа зелена боја. Они разврставају све потезе док не наиђу на треперећу зелену боју и направе потез.

Механизам таквог размишљања (ако је ту уопште умесно употребљавати реч „размишљање“) неразумљив је, попут природе плацеба. И да нема чињеница, никад не бисмо веровали да се може тако радити са информацијама. Ипак, чињенице су признате.

Има пуно људи са невероватним способностима. Али, насиље материјалних догми ствара одређену атмосферу, као што су некад раније то чиниле и религијске. Нико не жели статус умно поремећеног, и зато се већина људи не дичи оваквим својим способностима.

Уколико човек види оно што му поставке материјализма забрањују да види, он то или потискује у себе, да би био нормалан и исти као сви, или, ако то не може да се потисне, покушава да барем никоме не каже о својим визијама и контактима. Или мора да каже, када је то баш немогуће сакрити. Као што је, на пример, било у случају Кејсија, познатог као спавајући пророк. У почетку, он је баш патио због своје способности да падне у транс и постави дијагнозу. Осећао се нелагодно услед тога што је несвесно изговарао непознате речи, а да се након буђења ни не сећа шта је говорио. Међутим, увек је испадало тачно.

Драгоцени су и људи који немају такве таленте (као што их ни ја немам), али на овоземаљске вредности, на све виле, скупа кола, милијарде и раскош, гледају исто као да је све то у сну, или у компјутерској игри. Колико обичног човека мучи губитак материјалног богатства у сну, толико необичног човека који прихвата мој поглед на свет, такав губитак узрујава на јави. Можда и више од тога, али сигурно не у мери као типичног потрошача, коме је новац све, и оно што може њим да се купи чини му смисао живота, главни циљ.

Сваки пробуђени човек има у себи расположив максимум божанске енергије. Али, колико год био добар, његова енергија није довољна за постизање циља — излазак из граница реалности, према програму. Међутим, критична маса пробуђених претвориће се у ласер који све пробија — у кључ, који откључава оно што је нама сада закључано.

Први практични циљ је — окупити људе са необичним способностима (који знају да лебде, или да разговарају са мртвима и сл. ), или који заиста доживљавају реалност око нас попут сна. Ако имате таленте, покажите их. Да ли сматрате да је реалност света око нас попут сна, то може да покаже само ваше понашање. Нико не може да се односи према вредностима које сматра истинским, као према илузорним. Немојте да ми говорите за шта сматрате материјалне вредности. Ваш однос према њима на делу — прекрасно ће рећи све.

Већина будућих истомишљеника најпре ће разумом схватити да је свет симулација. Међутим, срцу не може да се наређује — ми смо одрастали снажно увијени у атмосферу која нам је сваке секунде, током целог живота, наметала да је овај свет, дат у осећајима, реалан. Нема начина да се то превазиђе преко ноћи. За већину ће бити потребне године, како би се растали од таквих ставова, чак и ако разумом прихватају све што је речено.

Шта ће такви људи да раде? Па, шта друго него да се претварају. Да ли је то добро? То је природно. Људи не могу против своје природе, тек тако да раде по налогу ума. Људи и јесу људи, јер се понашају према навици, а не према разуму. Ипак, истовремено са тим...

Жеља да се изгледа разумно, а не као по обичају, створиће праву атмосферу. Сви који се нађу у тој атмосфери ће се мењати. Ово је закон. Они који живе на хладном, мењају се под хладноћом. Они који живе на топлом, мењају се под топлотом. Немогуће је живети у атмосфери и не мењати се под њом. Да бисмо замислили какви ће процеси започети, узмимо герилски одред, који је тек настао. Састоји се од људи наоружаних сачмарама и вилама из села. У почетку, они се играју борбеног одреда — команданта и подређених. Ако их послужи срећа, доћи ће и до ратних трофеја — митраљези и слично војно наоружање замениће сачмаре и виле. Прича о чети ће се проширити и испуниће је људи из суседних села. Видеће однос између чланова одреда и неће то сматрати игром, него реалношћу. То значи, наређење је наређење, а за неиспуњење наређења стрељање. Ко настави да сматра да су односи унутар одреда исти као у почетку, познанички, прекршиће дисциплину и неће извршити наредбу. Неће испунити наређење свог команданта, дојучерашњег сељака, јер је превише лењ, хоће да спава, да лови... Међутим, сада ће на његов поступак да одговори систем, који каже да за неизвршење следи стрељање. Ако командант не стреља борца који јавно одбије да испоштује наређење, систем ће стрељати команданта. Зато ће командант да поступи у складу са својим местом у систему, а не по мери другарских односа са борцем.

Прво стрељање — то је доказ да се група мушкараца, из герилског одреда, претворила у војну јединицу. Од овог тренутка, старе навике ће брзо нестајати. Коме се то не свиђа, или ће сам да напусти јединицу, или ће га систем уништити.

Ја се не бринем за то како ће људи идеје да се организују у одређену структуру. Они ће се организовати са истом вероватноћом — као да ће сунце опет сутра да изађе. То су закони живота. Главна ствар је да људи разумом схвате и прихвате идеју, да наш свет има природу сличну оној код сна или симулације. Од ума до срца, нека ова идеја и не дође одмах. Главна ствар — да је ум прихвати. Људи који признају идеју на рационалном нивоу, трудиће се да живе у складу са оним што сматрају исправним. Нека у почетку то и подсећа на играње војске, од стране људи са села. Главно је да се играју. Након неког времена, биће нови услови, нова атмосфера, нови људи. Све то, претвориће игру у стварност.

Нико никада није хотимично, са циљем окупио такве људе. Тачније, било је таквих подухвата, али су се брзо уливали у политику или бизнис, и последично се издували. Ипак, чак и за кратко време постојања, давали су задивљујуће резултате. Индикативан је Трећи Рајх, који је радио у областима које наука негира. Експедиције на Тибет и усмеравање пажње на мистично, нису прошли без трага. Резултати говоре сами за себе: инжењерско-техничка генијалност Немачке порасла је, у том периоду, највише у свету.

Да сумирам: циљ је — свемогућност. Начин да се то постигне је — да се иде изван граница реалности коју видимо, у програм који образује и организује наш свет. Кључно је — сакупити критичну масу пробуђених људи.

Остаје да се схвати, како окупити такве људе. Немогуће их је привући материјалним вредностима. Једино од чега ће се покренути, то је циљ раван смислу живота. За смртнике, такав циљ је — превазилажење смрти. Све остало је другоразредно, макар само зато што се, за све остало, мора бити жив. Чак и ако неко хоће да умре за друге, да би то остварио, мора да буде жив. Све постоји само за оне који постоје. За непостојеће, ништа не постоји.

Ја не знам дубину програма и зато могу само да претпоставим како је превазилажење смртности предвиђено њиме. У том случају, бесмртност се достиже у оквиру нашег света. Мада, није искључено ни да програм брани такав исход. Тада је решење изван оквира.

Из мог погледа на свет произилази да у темељима постојања лежи програм. Ако се стигне до њега, могу и да се промене подешавања. Да бисмо схватили о чему је реч, замислимо компјутерски свет, у чији програм је унето да је минимална јединица — цигла. Од ње се састоје блокови, од блокова зграде, од зграда градови, од градова државе и, као резултат тога, планета. Могу да се униште компјутерска планета, држава, град, зграда. Последња ствар која може да се раздвоји, то су блокови — на цигле. Даље се не може.

Цигла се не разлаже, не зато што је од неког апсолутно неразоривог материјала, него зато што је то најмања јединица. Да би се она поделила, мора да се ради не са објектом који се види на екрану, него са невидљивим програмом. Мора да се изнова испрограмира и да се у њему створи појам „део цигле“. Тек након тога, компјутерска цигла може да се подели на комаде. Док се програм не измени, немогуће је поделити циглу.

Аналогно је и са нашим циљем — да би се искључио тајмер, који започиње процес старења и смрти, мора да се ради не са објектом који стари, него са програмом. У томе лежи решење проблема. Сви напори у оквиру објекта су попут покушаја дељења цигле.

Даља дејства су окарактерисана обрасцем „рат ће да изнедри план“. За сада је јасно само једно: морају се усмерити људи овога типа према максимуму, који смртници могу да замисле — према савладавању смрти. Не видим већи циљ од превазилажења смртности. Покажите ми виши циљ, и прећи ћу на тај. „Уништите моје жеље, сатрите моје идеале, али ми покажите нешто боље — и ја ћу вас следити“ (Ф. М. Достојевски).

ТРЕЋИ ДЕО

⇐ Предыдущая 25 26 27 28 29 303132 33 34 Следующая ⇒