Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 33 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 34 из 37Следующая ⇒

Обећава небројено благо, тко погуби Мусу Кесеџију, тј. обећава небројено благо ономе који погуби Мусу.

Ћуприлић (в. Речник) је из XVII века.

На милости, царе господине, тј. милостиво ме саслушај.

Јеси л’ ђегођ у животу, Марко, тј. јеси ли иоле, ма и најмање у животу.

Новак ковач је историјски неодређена личност.

Превари се, уједе га гуја, тј. направи кобну грешку.

Пребио га на три половине, тј. на три дела.

Ђе су тебе гује из потаје, тј. скривени ножеви (вила каже гује да Муса не би разумео).

Ђема је (можда) Јеген (Јеђем-паша) из друге половине XVII века.

Богосав је измишљена личност.

Ти се јеси крви научио, тј. научио си се да проливаш крв.

Неће родит вино ни шеница, — ове речи указују на могућност да је песма о Марку и Ђему настала иа основу неке старије песме у којој се говорило о вешању змаја.

Па да видиш части и поштења, а и лепа, брате, дочекања, тј. како се указује почаст, како се гости дочекују.

Да ј’ нараниш леба бијелога, тј. да их нахраниш (ј’ место их).

Азна (тј. хазна) значи овде: благо и моћ.

Мурат везир је измишљена личност.

Сервана је измишљена река.

И јунаком младим оженити, тј. и младим јунацима оженити.

Покривају сабље јапунџети, тј. покривају сабље јапунџетима (јапунџићима — кабаницама).

Већ и Марко остави за правду, тј. остави их да казују истину.

Да ј’ не кљују орли и гаврани, тј. да их не кљују (ј’ место их).

Хоће једном бити према глави, тј. једноме се ради о глави, о животу.

Када будеш вису на планину, тј. када дођеш на вис планински.

А кад Марко лице огледао, вероватно је видео исто оно што и дахије у тепсији у песми Почетак буне против дахија.

Марко ломи оружје и убија Шарца зато што, по старом веровању, оружје и коњ само у том стању („мртви“) могу да припадају мртвом господару.

Васа и Исаија су обична калуђерска имена.

Биљеге му никакве не врше, тј. не стави на његов гроб никакво обележје (натпис).

Пријезда и Јелица су личности историјски неодређене.

Није Мемед освојио Сталаћ, него Муса (1413).

С покој душе Пријезде војводе, тј. за смрт војводе Пријезде.

Усо је измишљена личност.

Дука и Илија су песничка имена (због риме).

Петар налбантин је измишљена личност.

Хоћу исти Арапу на мејдан, тј. хоћу ићи...

Кајица Радоња је непознат историји.

Краљем од Маћедоније овде се назива деспот Ђурађ Бранковић.

Па се маши Влашке, земље равне, тј. источног Баната (који је неко време био под румунским војводама).

Немеш (мађарска реч) значи племић, а овде је име личности (непознатој).

Дојчегић Вук је (можда) Дојчевић из црногорског предања.

Бошко Рајчевић, Стојан (Степојев син), Јовица Ресавац, Орловић Павле и Радобег Мијајло нису познати историји.

Големовић Ђура је челник деспота Ђурђа.

Шајновић Дамњан су — по једном мишљењу — уједно сливени Ђурђев војвода Шахин (пореклом Турчин) и Дубровчанин Дамјан Жуњевић, Ђурђев дипломата.

Иштван и Геција су историјски неодређене личности.

Варадински бан Петар је мађарски војвода Петар Доци, који је за владе краља Матије био заповедник у Јајцу и Варадину.

Уз стих да белегу своју посведочи Вук напомиње: „И сад кад се момци бацају камена, ваља биљегу своју посвједочити, тј. по други пут бацити донде, иначе се не броји. “

Да бијемо нишан за облаком, тј. да стрељамо мету.

Остављање оружја, коња и побијених непријатеља на гробу умрлог јунака веома је стар обичај (нешто слично видимо у Илијади на Патрокловом гробу).

Бијелић војвода, Златокосић Павле, Тодор од Сталаћа и Појезда (по свој прилици, рђаво изговорено Пријезда) су личности за које не зна историја.

Косовац Јован је историјски неодређена личност.

Преобраћање човека у змију је врло стар и врло чест мотив.

Јанко 1448. године није ишао преко Кучева и Браничева на Косово, него другим путем.

Немој дати умље за безумље, тј. немој погрешити, слудовати.

А сунашце тад из мора св’јетла кола промаљаше, тј. сунце се рађало из мора.

Цара бана Михаила жива га су уфатили — овде је сувишно га, као и у следећем стиху.

Око себе угледао често јато клет’јех Турци, тј. угледао око себе густу гомилу клетих Турака.

Бјегу ми ти бјегаше, тј. бежаше.

На здравље ти дојездише, тј. здраво дођоше.

Јанко бјеше на дворове слугом свој’јем одшетао, тј. Јанко је отишао кући са својим слугом.

О Свилојевићу в. увод, III.

Је ли и сад у животу, а да су га изгубили, тј. је ли у животу или су га погубили.

Заручници млади, тј. младој заручници.

Кој’ Турака побијаше, тј. који је убијао Турке.

И нитко мур супрот сташе, тј. и нико није могао да му се супротстави.

А он јунак гдо бише младо момче голом сабљом на дуратом једном, тј. ко беше младо момче са голом сабљом на дорату.

Бил дошал до шатора на витешким коњем, тј. био дошао до шатора на витешком коњу.

Којоум смртјом хоћеш гинут? избери си највољењу, тј. којом смрћу хоћеш да погинеш? Изабери ону коју највише волиш.

Чини мене посадити, тј. заповеди да ме посаде.

Заповидал цар делијам’, три стотине јаничаром, Турком витезовом, тј. јаничарима, Турцима витезовима.

Али сиду проста чинит и руке му одвезати, тј. али кад су га ослободили и руке му одвезали.

У стиху тере јунак доведе на бусију Краљевића, по Миклошићевом тумачењу, Краљевић је син султанов на кога се односи и оно му из следећег стиха. „Али ми“ — каже Водник — „ради онога „него једнога пропушћаху“ закључујемо да се Свилојевић није сам борио с Турцима, већ му се придружио и Марко Краљевић који чекаше у бусији. “

Вси Турци ми изгиноху, тј. сви Турци изгибоше.

Дмитар иште коња старјешинство, тј. Дмитар тражи да њему као старијем припадне коњ.

Она му се не да ни гледати, тј. све време он бежи пред њом.

Влашић Радул је влашки војвода Радул IV (1495—1508). По Вуку, он се оженио синовицом Ивана Црнојевића, али Маретић каже да се не може утврдити да је одиста тако било.

Дињар Бањанин је непозната личност.

О Црнојевићима в. увод, III, 5.

Јаше коња сјетно и весело — (по једном тумачењу) сјетно погрешно употребљено место сретно, (по другом тумачењу) сјетно и весело значи да је Иван у исто време и тужан и радостан (радостан што се враћа кући и забринут на шта ће наићи после дугог одсуства).

А код твоје земље државине, тј. а код земље која припада теби.

Уз стих од Жабљака до воде Цетиње Вук напомиње: „Код Жабљака је вода Морача, која се више њега раздваја и тако оптјечући га утјече у Скадарско језеро, које се онуда зове Блато; а вода је Цетиња чак у Далмацији (извире близу варошице Врљике и утјече у море код Омиша). “ Али треба имати на уму и то да је некад кроз сам град Цетиње протицала речица, која је после пресахла.

Синоћ пољу легох под чадором, тј. синоћ легох испод шатора који је подигнут на пољу.

На перо ме ћурком покриваше, тј. покриваше ме ћурком тако да ми један његов пеш (скут) буде на глави а други на ногама.

Да учине сеир од сватова, тј. да радознало посматрају сватове.

Шемишљика је некаква трава, али Вук каже да не зна да ли се по њеном листу може писати.

О Јовану и Максиму в. увод III, 5. Њихова мајка Анђелија (Ангелина) била је кћи албанског „великаша Ђурђа Аријанита, а сестра Гојисаве, жене Ивана Црнојевића“.

Милутин је песничко име.

Фрушка планина (тј. Фрушка гора) налази се у Срему.

Богосав кнез је личност непозната историји.

Не бојим се никога до бога, тј. никога осим бога.

Џафер-бег, Ибрахим и Хусејин су измишљене личности.

Епитет бијела употребљен је у овој песми (необично) уз именице: авлија, чаршија, ризница.

Рикну јелен, а рикну кошута, тј. Новак и Радивоје су се јавили Грујици имитирајући рику јелена и кошуте.

Посред паса, укиде га с гласа, тј. уби га.

Са сувијем узведену златом, тј. проткану сувим златом.

Кад се паша с рухом одлакшао, тј. кад се свукао.

Завлачит му руке у пазухе, тј. под пазуха.

Пладин је измишљен град (или рђаво изговорено име неког града).

Бугарске хаљине, тј. просте, сењачке.

Бороје и Средоје су песничка имена.

Новаково страшно одело није измишљено, јер су и турске мегданџије носиле одело од медвеђег крзна и вучетине и јагњеће шубаре са орловим крилима.

Не би бахом из клисуре тврде, тј. (каже Вук) „нећеш ме поплашити и плашњом истјерати из клисуре“.

Уз стих а камоли орлу перушину Вук напомиње: „Горе стоји крило од лабуда, а овдје и послије орлу перушину. То је може бити зато што је у стиху горе било тешко казати крило орлово, као и овдје лабудову перушину“.

Новак је у другим песмама везан за Романију, а овде за Стару планину (где је хајдуковао Баба Новак).

Маргита је личност непозната историји.

Рајко је, по једном мишљењу, челник Радосав из XVI века, који је био у служби цара Јована у Суботици, а затим турски вазал у Срему и најзад у служби мађарског краља Фердинанда.

Мирко војвода (сремски), Стеван војвода (на равној Ресави), Тодор војвода, Станиша војвода, Бијелић, Златнокосић, Стеван војвода (на Сјеници), Бошко Бошњанин, Обрен-бего, Мијајло војвода и Кратовац Радоња нису познати историји.

Кузун Јањо је, по једном мишљењу, Јован Кантакузин, рођак деспотице Јерине. По песми, он има сто и педесет година и „кад он паши на диван изиђе, пред њим паша на ноге устане“.

Поцерац Милош у овој песми и у п. 9 је Обилић Милош, „али то име носи и народни јунак из првог устанка Милош Стојићевић“.

Владислав старац је влашки војвода (1360—1373) који је године 1369. освојио Видин и у њему се настанио.

Каравлах Радуле, Радул-бег је (свакако) Радул I Басараба, чији је син Мирче (1386—1418) потукао 1395. на Ровинама турску војску.

Војин војвода није био у Вучитрну, него у Гацку, а имао је три сина: Алтомана, Војислава и Младена.

Лека капетан је један од више великаша с тим именом у XIV и XV веку у северној Албанији.

Петар Шекуларац је, по предању, живео у доба кнеза Лазара или Јанка Сибињанина.

Иван-бего је (вероватно) Иван Црнојевић, господар Зете од 1465. до 1490. Био је једно време турски вазал, али се није потурчио; потурчио се његов син.

Иво Сенковић (или Иво Сењанин) је историјски Иван Влатковић, поглавица сењских ускока.

Ђурађ Сенковић није отац Ивана Влатковића. Иван је имао брата Јурја (Ђурђа), а отац му се звао Новак.

О страшном оделу (од рисовине и самуровине).

Бојно копље вуком покројено, тј. обавијено вучјом кожом.

Лепо Турци помоћ приватише, тј. „божју помоћ“, поздрав.

И без ране и без мртве главе, тј. да те не раним или убијем.

Робом икад, а гробом никада, тј. роб се може ослободити, а мртав не може оживети.

Метну главу у јанкесу пасу, тј. метну главу у торбу која је висила о појасу са стране.

Не могу вас кроз гору терати, не би вама коњи требовали, тј. кад бих могао да вас терам кроз гору, побио бих вас, а онда вам не би били потребни коњи.

Именице Ђурађ и Иво имају још један облик у номинативу: Ђурђе и Ива.

Сењанин Јуре (Јуриша) је (по једнима) Јуриша Војковић, познати сењски ускок; (по другом мишљењу) капетан Јуриша Лучић, који „се помиње у документима која се односе на капетана Ивана Влатковића“, тј. Сењанина Иву.

Петровица је измишљена црква.

Од пушака нашијех кундака, од мачева нашијех ножница, тј. од кундака наших пушака, а од ножница наших мачева.

Стадоше се огњем преметати, тј. почеше да пуцају једни на друге.

Уз стих Јао њему до бога милога Вук каже: „Њему мјесто мене или мени каже пјевач зато као да се не би примијенило њему. Тако се у овакијем догађајима и у говору може чути“.

О Цетињи.

Мердан-ага, Шарац Махмут-ага, Томковићи, Кулишићи, Мркоњићи и Јероглавац Марко нису познати историји.

Пећина Стијена је непознато место (ако певач тако не зове Црвене стијене).

Порча од Авале (код Београда), који је живео много раније, доведен је у везу са јунацима ове песме — свакако — зато што је певач мислио да је он живео у градићу Авали на левој обали Уне.

Тељига је измишљена планина.

Па сиђоше мору у отоку (отока значи: речни рукавац, али није јасно шта је певач подразумевао под „морском отоком“).

Па му пружи седам кољенаца, тј. продужи га помоћу седам коленаца да би даље видео.

Кано мјесец од петнаест дана, тј. пун месец.

Ђуро Даничић је (можда) војвода сењских ускока, аустријски поданик, старији од јунака с којима је овде здружен.

У Латинској краљу латинскоме, тј. дужду млетачкоме.

Јанко од Котара је историјски Јанко Митровић. Рођен је око 1614. у Котарима (у селу Жегару). Храбро је војевао против Турака као харамбаша Морлака (далматинских сењака). Године 1647. одбранио је Шибеник од турске опсаде. За заслуге у рату добио је од млетачких власти чин капетана и затим сердара (1656). Умро је 1659. године од рана задобивених у борби с Турцима.

На пријепис пет стотина друга, тј. по списку пет стотина другова.

Накић Ибрахим је непозната личност.

Наке (крваве) су направљене, свакако, према презимену Накић.

Марија Ђурковић, Шарац Махмут-ага и Кудуз-Дел-Алија су историјски неодређене личности. Жена Илије Смиљанића била је покрштена Туркиња.

Глас је дала на четири стране, тј. свуда се разгласила њена лепота.

Попијева пјесне од јунака, тј. песме о јунацима.

Ви пјевајте и пушке бацајте, тј. певајте и пуцајте из пушака.

Котарац Јован је историјски неодређена личност.

Који може муке поднијети, да ошути, моја браћо драга, кâ одеран ован кроз планину, (допуни са) тај нека пође.

Па на благо одсијече Турке, тј. одреди Турцима откуп.

Милић барјактар, Малета војвода и Виде Маричић нису познати историји.

Према тебе, према дома твога, тј. према теби, према дому твоме.

Све је слика, мио побратиме, тј. девојка одговара теби и твоме дому.

Потегли смо на бога и срећу, тј. пошли смо препуштајући се божјој вољи и срећи.

Ја од чуда лијепе ђевојке, тј. зато што је девојка чудесно лепа.

Но говори цури ђувегија, тј. цурин ђувегија (цури је посесивни датив).

Најбољи је, најжешћијех јада, тј. дар који ће Милићу задати највећи јад.

Посуше је грошим’ и дукатим’ итд. — по старом обичају да се мртвацу даје новац (да купи место на ономе свету) н да му се уопште „дели за душу“.

Мојој старој на муштулук мајци, тј. да мајци однесем вест (муштулук значи пријатну вест, а овде је она жалосна).

Наопако копља окренуше — у знак жалости (као што се у неким случајевима преврће и одело).

Наопако коло поведоше, тј. коло здесна налево, тзв. жалосно коло, познато многим народима (налази се и на стећцима у Босни, а Вук га је видео у Паштровићима).

А преврће како ластавица, тј. цвили (преврће гласом).

И кукаће до суђена дача, тј. до смрти.

У ријечи пали под Удбину, тј. говорећи (разговарајући се) дошли су под Удбину.

И без ране и без мртве главе, тј. да нико од њих није ни рањен ни убијен.

Ко ме виче са тавнице б’јеле? — Овде је необично употребљен епитет бијела.

Огорјелица је измишљена планина.

Не остави сестру без заклетве, тј. без брата у кога се куне.

Стојан Јанковић је робовао у Цариграду само четрнаест месеци. Смиљанић Илија није ни брат ни друг Стојанов, него је друг Стојановог оца. Стојанов брат је Илија Митровић.

Да гледамо робље неробљено, тј. наше породице.

Лепо Стојан оправио мајку, тј. лепо је сахранио.

Кад удари цвијет у планину, тј. кад се у планини развије цвеће.

Уз стих кад порасте ружа на божуру Вук каже: „Овдје ружа ваљада значи божуров цвијет, као што се и начињен од чега му драго на ружу налик цвијет зове ружа“.

Ја појавих у Мораву овце, „тј. “ — каже Вук — „доље у Србију. Како се из нахије пожешке и ужичке изиђе к југу, и данас људи ову сјеверну страну, к Дунаву, зову Моравом“.

Завршни стихови:

„Ђе се мука код главе нагнала,

па та мука глави не помогла,

и ту муку опалила муња!

Ђе се глава код муке нагнала,

а та глава муци не помогла,

в ту главу посјекли крвници! “

двојако су тумачени. По Продановићу, они значе: „Нека је проклета мука која не изазива у човеку отпор, не развија његову снагу, и не помаже да победи препреке. И нека пропадну људи који из страха или слабости нису у стању да ублаже или отклоне неки животни терет (муку)“. Међутим, Лалевић мисли друкчије: „Кад се нађе (нагна) имање, благо, стока (мука) код главе (тј. код власника, код власникове главе), па власник (глава) буде у невољи, у животној опасности, а имање (мука) му не помогне да се избави, дао бог да ту муку (имање, замуку, ствар) опали муња! Исто тако кад се нађе глава (власник) поред имања, замуке, ствари око које се мучио, па та мука буде у опасности да погине, а тај власник се не заложио за њу, не помогао јој, — и ту главу посекли крвници! “

У овој песми (из Црне Горе) генитив множине завршава се на х: чардаковах, угичах итд.

Виде Даничић је (по једном мишљењу) сењски ускок који је у песми здружен са М. Томићем, босанским хајдуком.

Хајдук Вукосав је непозната личност.

У златан су калуп саљеване, тј. украшене су златом.

Кога ћаше на путу сретати, тј. кога би срела.

Уз стих е сам млоге ноге осветлила Вук каже: „Што ју је он газно и тукао ногама“.

Костреш и турски јунаци у овој песми нису историјски одређене личности.

Тијана је измишљена планина.

Од Хорвата Мато је непозната личност.

На њему је кршно одијело, тј. дивно, раскошно одело.

Међу њима ножи и синџири, тј. ланци који су се носили за појасом и за које су била привезана пушчана зрна.

Уз стих а на њојзи думен од калаја Вук каже: „Думен од калаја слушао сам и у другијем пјесмама, и може бити да је томе узрок што се од сребра у стиху не може ласно намјестити(? )“.

Лакић Хусејин је непозната личност.

Вујадин и његови синови су историјски неодређене личности.

Не будите срца удовичка, тј. кукавице.

Ја не казах за лажљиве очи, које су ме на зло наводиле, тј. нећу казати (нећу одати дружину, јатаке и крчмарице да бих спасао очи) за лажљиве очи, које су ме наводиле на несрећу, на погибију (Вујадин не мисли да је чинио зло што је сачекивао Турке и трговце, него оптужује очи које су њему зло донеле, које су га слагале те је дошао у положај да буде ухваћен).

Мали Радојица није познат историји.

Задар није био под турском, него под млетачком влашћу и у XVII веку ускочки центар.

Уз стих удрите их под ноктове Раду Вук каже: „У говору би се казало под нокте“.

Јанко од Коњица и остале личности у овој песми нису познати историји.

У каблиће бега учинише, тј. исекоше га на онакве комаде као што је каблић (мало ведро).

Вук Анђелић и Милутин нису историјски одређене личности.

Бан Задранин је млетачки провидур.

Попрженовић је (по једном мишљењу) Попржен, познати непријатељ котарских ускока.

Предраг и Ненад су непознати јунаци. У песми о њима обрађен је старински мотив о борби рођака који се не познају.

На преслицу и десницу руку, тј. оним што би зарадила као преља и иначе.

Предраг мајци до коња дорасте, а до коња и до бојна копља, тј. да јаше коња и да носи копље.

Гаревица је измишљена планина.

А ократко, с горицом једнако, тј. а ократко и зелено као гора.

Да ме жива моја жеља мине, тј. да испуним жељу.

Од мене се оженити нећеш, тј. нећеш се оженити од мога рода (јер немам сестре).

Испред ове песме налази се следећа Вукова примедба (из 1846): „Ова је пјесма први пут наштампана 1774. године у Путовању Фортисовом по Далмацији, и то латинскијем словима с преводом талијанским; а из овога превода превео ју је Гете 1789. године на њемачки језик. Тако је она прва наша народна пјесма која се појавила у ученој Европи. Из Путовања Фортисова ја сам је 1814. преписао нашијем словима и онда је овдје наштампао. У поменутој Фортисовој књизи она је наштампана са много штампарскијех, а, по свој прилици, и писарскијех погрјешака, које сам ја, колико сам и како сам онда знао, гледао да поправим. Послије је више зато нијесам штампао што сам све очекивао нећу ли је у народу гдје од кога чути; но досад нигдје им спомена. Да је Фортис казао мјестимице гдје ју је чуо и преписао, ја бих путујући по Далмацији ишао онамо и питао најстаријих људи и жена; али он то није назначио. Тако је ја сад опет овдје штампам по Фортису. Што сам прије поправио, нешто сам задржао, као што мислим да би народни пјевач према осталијем пјесмама казао; а гдјешто сам се и повратио к Фортису, што сам чуо да се у народу говори и пјева“. Вук завршава примедбу указујући на „смјесу нарјечија, особито босанскога и чакавачкога“.

И вади јој књигу опрошћења да узимље потпуно вјенчање, тј. — каже Н. Банашевић — „бег Пинторовић доноси својој сестри „књигу“ која је потпуно ослобађа веза са Хасанагом, дајући јој право да се преуда и да узме новац који јој по турском праву припада на основу мужевљеве обавезе“.

Ова песма односи се на један истинит догађај. Перо Вучићевић је историјска личност. Крајем XVII века био је кнез у селу Заљути (северозападно од Цетиња). По једном документу види се да је један син Перов убијен у источној Херцеговини.

Да је вила, на више би била, тј. била би на вишем месту.

Ћоровићи су позната породица из херцеговачког Загорја.

Ова песма, по свој прилици, односи се на почетак XVII века, кад се јавио један ослободилачки покрет у Кучима и околним племенима (1614). Касније је овај догађај погрешио везав за Вуксана Булатовића, ровачког војводу који је живео крајем XVIII и почетком XIX века. У једном документу о поменутом покрету помиње се и ретко име Селак (као сеоски кнез).

Лијеш од Пипера је историјски неодређена личност.

Сваку ноћцу мјесец се ваташе, тј. било је помрачење месеца (1800, 1801. и 1804. године).

Све барјаци крвави идоше, тј. појавила се комета (али после устанка, 1806. године).

Гром загрми на Светога Саву — и то је истинит догађај из 1801.

Увати се сунце у прољеће, тј. било је помрачење сунца фебруара месеца 1804.

Константин, син Манојла II и кћери Константина Дејановића, био је последњи византијски цар (1449—1453) и јуначки је погинуо бранећи Цариград.

На душеку све дуван пушећи (певач губи из вида да у доба косовске битке још није био дуван пренет из Америке).

Палалија је Стеван Андрејевић. кнез из села Бегаљице у нахији грочанској, погубљен од Турака у почетку 1804.

Станоје из Зеока — Станоје Миловановић, погубљен по заповести дахија.

Стеван Јаковљев — војвода Стеван Јаковљевић, родом из села Белушића у Левчу, (према једној вести) погинуо 1814. после Хаџи-Проданове буне.

Чарапић Марко убијен је од Турака јануара 1804.

Чарапић Васа (војвода) погинуо је при освајању Београда 1806.

Ђорђије Гузоња — Ђорђе Миловановић, родом из Железника, угледна личност у првом устанку (био је једно време управник београдске тврђаве).

Аџи-Ђера, моравички архимандрит, био је врло угледан човек не само у селима око манастира Мораваца него и по рудничким и ваљевским крајевима. Погубњен је 1804.

Аџи-Рувим, боговаћски архимандрит, био је осумњичен од Турака да је у име Алексе Ненадовића писао аустријском заповеднику Митезеру једно писмо, па су га Турци јануара 1804, кад је дошао у Београд митрополиту Леонтију, ухватили и ударили на муке (кидали му „кљештима месо са груди и ребара да би га присилили на признање и одавање народних првака“), али он није ништа одао и био је посечен 1804.

Илија Бирчанин је рођен у селу Суводању под Медведником (у ваљевском округу) 1764. Био је оборкнез у Подгорини. Погубљен је у Ваљеву јануара 1804.

Кнежина је била мања од нахије а већа од среза. „Првијех година владања Милоша Обреновића“ — каже Вук — „над кнежинама су били кнезови отприлике као и за владања турскога; али кад он, готово пред свршетком владе своје, кнезове назове капетанима, онда се и кнежине назову срезовима, и тако тога имена у Србији готово нестане. “

Грбовић (Никола), колубарски кнез, храбро се борио при освајању Београда 1806. и убрзо потом умро.

Алекса (Ненадовић), ваљевски кнез, за време аустријско-турског рата 1788—1791. дигао је на оружје свој крај и попалио Чачак и Ваљево. За владе београдског везира Мустафа-паше организовао је народну војску и с њом одбио јаничарски напад на Београд 1797—1798, а после смрти Мустафа-паше почео да организује отпор против дахија (ради тога 1803. упутио писмо у Земун аустријском мајору Митезеру, које су дахије ухватиле) и због тога био погубљен 1804 (заједно са Илијом Бирчанином).

Јаков (Ненадовић), млађи брат кнеза Алексе, један је од најугледнијих војвода из времена првог устанка. Године 1804. побунио је ваљевску и шабачку нахију, победио Турке код Свилеуве и играо важну улогу у биткама за Ваљево и Шабац. Године 1805, „поред Јанка Катића, имао је иза Карађорђа највећи углед у земљи“. Године 1810. постављен је за председника Правитељствујушчег совјета, а 1811. за попечитеља унутрашњих дела. „Домало, он је с Младеном и кнезом Симом Марковићем, поред Карађорђа, вршио главну власт у земљи“. Године 1813. прешао је у Аустрију, а затим у Бесарабију. Отуда се 1831. вратно у Србију, где је и умро 1836.

Аџи-Мелентије, ахримандрит манастира Раче (на Дрини), рођен у босанском селу Бирчу (у нахији сребрничкој), ишао је у Јерусалим 1794. и на повратку добио у Цариграду одобрење да оправи манастир Рачу. Учествовао је у првом устанку као војвода. Живео је до 1824.

Гагић Јанко, родом из Болеча (у близини Београда), погубљен је од дахија јануара 1804 (сам се предао да би спасао сина кога су Турци били ухватили).

Петар из Ресаве, родом из Гложана, убијен 1804. у Ћуприји, кад је однео Турцима ресавски данак.

Ћурчија арамбаша — Ђорђе Ћурчија, родом из сремског села Босута, прешавши као дете у Србију, био је прво ћурчија у Крупњу, „а потом хајдук и на свему ономе крају најславнији харамбаша свога времена“. Није хтео да се бори код Чокешине, али је после подигао на устанак Јадар и Рађевину, но зато што је при томе радио против интереса Јакова Ненадовића — био је убијен од његових људи.

Недићи Дамњан и Глигорије били су родом из Осечине (у околини Ваљева). „Истакли су се као хајдуци против турског зулума. Прославили су се у боју код манастира Чокешине, 16. априла 1804. “

Ножин-ага — Мула Ножина, родом из Маоче, отишао је пред први устанак из Београда (где се био „побашио и постао господар“) у свој род у Босну, а кад је устанак избио, хтео је да се врати у Београд (где је имао кућу и жену) и покушао је то са војском од око 1500 људи, али је претрпео пораз код Чокешине и морао сам да се врати у Босну.

Иван Кнежевић, кнез од Семберије, рођен је у селу Дворовима (у срезу бијељинском). Године 1806. откупио је од босанских Турака заробљене Србе (по предању за 8000 дуката), а 1809, кад је Карађорђева војска прешла у Босну, подигао је народ своје кнежине на устанак против Турака, и потом се са српском војском повукао у Србију, где је остао до пропасти 1813. Те године — каже В. Јовановић „прешао је у Срем, где се у сиротињи мучио, а после кнез-Милошева устанка вратио се у Србију, добио службу у Шапцу, где је и умро у дубокој старости око 1845. године“.

⇐ Предыдущая 28 29 30 31 32 333435 36 37 Следующая ⇒