Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 31 страница

Касније, антрополошка теорија модификовала се у психолошку теорију, која придаје велики значај сну и халуцинацији.

Крајем XIX века појавила се и такозвана историјска школа. Њен задатак је био да установи конкретне везе фолклора са историјом дотичног народа, „поетизацију историјског факта и историзацију поетског сижеа“, идући од савремености ка старини, уклањајући касније слојеве и васпостављајући првобитни вид књижевног производа. Позитивна страна историјске школе је у томе што је она оштро иступила „против једностране примене теорије позајмљивања“ и што је везала „фолклор са историјом народа“. Али при томе везивању она је погрешно тумачила историјски процес. На основу тога недостатка развила се касније вулгарно-социолошка интерпретација историје фолклора, која је довела до апсурдног закључка да је јуначка Поезија творевина „не народа, не радних маса, него господске класе у епохи феудализма“.

О ИНТЕРНАЦИОНАЛНИМ МОТИВИМА

Nеким нашим јуначким песмама нађене су паралеле у другим књижевностима: Женидби Душановој у шестом, седмом и осмом певању Нибелуншке песме, где се говори о Гунтеровој женидби Брунхилдом (в. Маретић, Наша народна епика, Загреб, 1909, стр. 207), Женидби краља Вукашина у роману Бово од Антоне (ibid., стр. 202), Зидању Скадра у причању Грка, Албанаца, Румуна и др. (ibid., стр. 214), Бановићу Страхињи у руској песми о Ивану Годиновићу (ibid., стр. 204), Марку Краљевићу и Алил-аги у германској легенди о Тидреку („у том делу XIII века има један епизод где се такође витези кладе у живот да ће се надиграти у бацању копља н камена“), Марку Краљевићу и Мини од Костура у старонемачкој песми о Волфдитриху и у јужнофранцуским, талијанским н шпанским народним песмама (ibid., стр. 205), Иву Сенковићу и аги од Рибника у руској песми о Данилу и његову сину Михаилу (ibid., стр. 200), Ропству Јанковића Стојана у руској песми о Добрињи (ibid., стр. 232), Љуби хајдук-Вукосава у руским песмама о Ставру Годиновићу (ibid., стр. 235), Предрагу и Ненаду у новогрчким песмама (ibid., стр. 200).

Али интернационални карактер мотива у овој или оној песми никако не значи да је она морала бити и испевана према неком страном узору.

Прво, сличност или истоветност мотива у две или више књижевности може бити сасвим случајна. Запањујућа је сличност, на пример, наше песме Женидба Стојана Јанковића (Вук, III, 21); Красић, 9) са германском песмом О Валтарију (Валтеру) из Х века, на латинском језику. То је сличност — каже Маретић — „не само у цјелини већ и у појединостима: 1) Валтер и Хилдегунда бјеже с двора Атилина употребивши згоду кад Атила и његови Хуни спавају пијани, а Златија дјевојка у Красића ослобађа Стојана и бјежи с њиме у час кад њезин отац иза многога пића тврдо заспи; 2) брат Хајкунин (у Вука) иде у потјеру са својим друговима за бјегунцима, а у германској пјесми гоне и стижу Валтера и Хилдегунду Гунтер и Хаген с другијем јунацима; 3) Валтер заспи прије него га стигне потјера метнувши главу на кољена Хилдегунди, а управо тако спава у исти час и Стојан; 4) и Валтер н Стојан, прије него што ће се побити с потјером, отправљају с бојишта своје вјеренице; 5) у боју остају побједници Валтер и Стојан; 6) послије боја Валтер и Стојан иду својим кућама, вјенчају се вјереницама н сретно живе; 7) карактери Хилдегунде н Хајкуне (или Златије у Красића) посве су слични“. Али и упркос тој сличности наша песма о женидби Стојана Јанковића — као што је познато — потпуно је прожета народним духом и у свему одговара нашим историјско-друштвеним условима.

Друго, ако је и позајмљен, мотив се могао дуго чувати у предању и отуда ући у песму тек у једном позном моменту. У песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија, на пример (која је могла настати тек онда кад је било врло далеко време Марковог и Мусиног живота, тј. XIV и XV век), има веома старих и, можда, туђих, са стране позајмљених елемената. Један од тих елемената је Марково тамновање и избављање из тамнице, други су три Мусина срца, а трећи — султанов страх од мртве главе.

У рускословенској књижевности налази се и прича о премудром Акиру. Маретић овако приказује садржину те приче и њену везу са нашом песмом о Марку и Муси:

„На двору асирскога цара Синагрипа живи мудри Акир, који нема са својом женом Теодулијом порода и зато nосињује свога синовца Надана. Кад овај Надан одрасте и ступи у царску службу, обиједи Акира пред царем, а цар заповиједи да се Акир погуби. Али онај коме је то наложено смилује се Акиру и мјесто њега погуби некаквога њему сличног роба, а Акира држи у тамници три године. Међутијем се рашири глас о смрти Акировој, те два цара, мисирски и персијски, ударе на Синагрипово царство. Сада Синагрип љуто жали за Акиром. Кад то види онај који је имао Акира да погуби, он приступи к цару и рече му да је Акир у животу. Онда цар оде у тамницу и, нашавши Акира жива, пун радости пита га би ли он могао својом мудрости одољети душманима. Акир вели да би, али се прије мора опоравити од невоље претрпљене у тамници. Опоравља се шест мјесеци и онда оде к мисирскоме цару па погоди све тешке његове загонетке и тако ослободи Синагрипа и његово царство, а послије Синагрипове смрти зацари се на његово место Акир. — И у нашој старој књижевности налази се прича о премудром Акиру... у једном глаголском рукопису из г. 1468. и у једном ћириловском из г. 1520.

Да наведени мотив о затвореном Марку у пјесми Вуковој II, 67 стоји у вези са старим књижевним причањем о премудром Акиру, то врло лијепо доказује готово потпуна истоветност овијех мјеста: у Вука пита хоџа Ћуприлић султана кад га види у невољи поради Мусе: „Шта би дао ономе јунаку који би ти жива казô Марка? “ а у поменутом ћириловском рукопису из г. 1520. онај човјек који је имао погубити Акира пита цара Синагрипа: „Царе, шта би ти тому човјеку дао тко би ти жива Акира сповидио? “ (У Вуковој пјесми одговара султан да би му да везирство над Босном а у ћириловском рукопису Синагрип одговара да би му све дао што би год тражио. ) Вриједно је додати и ово: кад Марко изиђе из тамнице пред султана, „коса му је до земљице црне, полу стере, полом се покрива, нокти су му — орати би могô “; а у ономе ћир. рукопису каже се за Акира кад је изишао пред цара: „обрве му бјеху обрасле како у дивјаку, а нокти бјеху како у дивјака орла, тијело му се бијеше с прстију (тј. с прашином) помијешало“. У једном и у другом опису нема, истина, много заједнице, али је важно то што се и једним н другим хоће да истакне како је Марко или Акир од дугога и тешког тамновања готово изгубио људски облик.

Књижевно причање о премудром Акиру у старој нашој и руској књижевности потекло је преко каквога грчког (византијског) пријевода из арапскога зборника 1001 ноћ, гдје се налази прича о мудром Хејкару, која оној руској и нашој потпуно одговара. “

Мусина три срца, свакако, — каже Маретић — значе три живота, „само су пјевачи заборавили прави смисао тијех трију срца, тј. ако тко има три живота, онда није доста једноћ му смрт задати него то треба трипут чинити, како то видимо у гдјекојим народним приповијеткама које казују како је тко имао три (или четири) живота, па му нитко ништа није могао, макар га и двапут (или трипут) убио, јер му још иза тога остаје један живот... Ова овако схваћена и изведена мисао налази се у VIII пјевању Виргилијеве Енејиде, ст. 560 и д., гдје краљ Евандар прича како је некад у младости убио краља Ерула, којега је морао трипут убијати, јер је имао три душе (тј. три живота):

којему (страшно је рећи) Феронија мати је дала

три, кад роди га, душе и трипут оружјем да маше;

трипут га требало убит, ал’ десница ова му тада

душе је узела све и оружје скинула троје“.

А поводом тога што је султан, угледавши Мусину главу, скочио од страха, Маретић каже: „Може се мислити да је ова црта неким особитим путем дошла да нашијех пјевача из старогрчких причања о јунаку Персеју, који је са собом носио главу грдосије Медусе, коју је прије убио, па коме би год показао ту ужасну главу, онај би се од страха окаменио, као нпр. краљ Атлас“.

Очевидно, ова три елемента — ако су позајмљена — ушла су у различита времена у нашу традицију и отуда су касније унесена у песму.

О ПЕВАЧИМА

O певачима пре Вукова времена мало се зна. Најранији (неодређен) помен о њима налазимо код византијског историчара Теофилакта Симокате (из прве половине VII века), који је записао да су тадашњи балкански Словени радо певали песме (не каже какве) уз један музички инструменат (цитру). Исто тако је неодређено и сведочанство српског биографа Теодосија (из XIII века). Тек на почетку XV века, 1415, помиње се српски гуслар на двору пољског краља Владислава, а мало касније пољски песник Мјасковски (1549—1622) даје и опис српског гуслара: накривио је главу, превлачи гудало и пева стару песму како су „били Турке Пољаци и храбри Хрвати“. — у XVI веку има више помена о певању, али вести о самим певачима врло су штуре. Словенац Бенедикт Курипешић, описујући свој пут из Беча у Цариград (1531, у Itinerarium), каже да се у Босни и Хрватској много пева о Радосаву Павловићу, Малкошићу и Обилићу. „Један извештај града Сплита сенату млетачкоме 1547. године спомиње да је неки слепи војник певао песму о Марку Краљевићу, а цео га народ пратио, јер су је сви знали. Маџарски летописац Себастијан Тиноди спомиње 1554. године као особито вештог српског гуслара неког Димитрија Карамана. “ Хваранин Петар Хекторовић у Рибању и рибарском приговарању (1555) бележи као народне песнике рибаре Паскоја и Николу и — између осталих — ове пучке стихове:

Наш господин пољем јизди,

јизда да му је;

на глави му свилен клобук,

синца да му је;

у руци му златне књиге,

дружба да му је;

прид њим слуга писан поје;

на част да му је.

У XVII веку занимљиву белешку о певању и певачима оставио је Јурај Крижанић: „Vіdі enіm convivio aѕѕіdenteѕ nobileѕ ас militareѕ viroѕ et poѕt terga іpѕorum ѕtanteѕ miIiteѕ, qui canebant praedictaѕ maіorum laudeѕ. Omnia autem іIla cantіca contіnent laudeѕ Marcі Cralevіtii, Novacі Debeliacі, Mіlloѕѕі Cobіlіtіі et aliorum quorundam heroum“. („Видео сам како на гозби седе племићи и војводе, а за њиховим леђима стоје војници и певају поменуте песме о слави предака. А све ове песме садрже славу Марка Краљевића, Новака Дебељака, Милоша Кобилића и неких других јунака“. ) — У XVIII веку (у другој половини) Доситеј Обрадовић видео је у Далмацији слепог певача Марка. Сем тога, Доситеј је оставио и једно драгоцено сведочанство о распрострањености јуначке песме у то доба: „Старији официри и солдати ништа радије не приповедају него гди су у највећој ватри и крвопролитију били. Пјесне наши стари највише су овога содржанија: „Одсече главу! “ „Скреса до рамена руку! “ и „Изгибе толико јунака! “ Сви славеносрпски народи у разним краљевствам и државам, и кад се жене, и кад празнују, и кад се год часте, и кад год путују, по мору или по суву, оваке певају пјесне“.

У Вуково доба јуначке песме су се највише певале „по Босни и по Ерцеговини и по Црној Гори и по јужним брдовитим крајевима Србије“. „По тим мјестима“ — писао је Вук 1824 — „и данашњи дан готово у свакој кући имају по једне гусле, а по једне особито на ставу код чобана; и тешко је наћи човека да не зна гуђети, а многе и жене и ђевојке знаду. По доњим крајевима Србије (око Саве и око Дунава) већ су рјеђе гусле по кућама, но опет мислим да би се у сваком селу (особито с лијеве стране Мораве) по једне могле наћи. У Сријему пак и у Бачкој и у Банату гусле се данас могу виђети само у слијепаца (па и они морају учити у њи ударати, и многи не пјевају песама, него само богораде уза њи), а други би се људи врло стидили слепачке гусле у својој кући објесити; и тако по тим мјестима јуначке (или, као што се туда већ зову, слепачке) пјесме нико други и не пјева осим слијепаца и, по Бачкој, ђекоји жена (које без гусала пјевају). Из тога се ласно може дознати зашто се јуначке пјесме по Сријему и по Бачкој и по Банату горе пјевају него по Србији, а и по Србији око Саве и око Дунава горе него даље унутра, особито к Босни и к Ерцеговини. Тако и к западу од Сријема што се гођ даље иде преко Славоније к Рватској и к Далмацији, све су пјесме јуначке у народу више у обичају. “ И највише их „спјевавају“ — каже Вук даље — „људи средовјечни и старци. По реченим мјестима, куд се данас јуначке пјесме највише пјевају, нема човека који не зна неколико пјесама (ако не читави, а оно барем комада од њи), а има и који и знаду и преко педесет, а може бити и на стотине. Који човек зна педесет различни пјесама, (ако је за тај посао) њему је ласно нову пјесму спјевати“. А по народу највише разносе песме слепци, путници и хајдуци. „Слијепци ради прошње иду једнако по свему народу од куће до куће, и пред сваком кућом испјевају по једну пјесму, па онда ишту да им се удијели, а ђе и ко понуди, онђе пјевају и више; а о празницима иду к намастирима и к црквама на саборе и на панађуре, па пјевају по читав дан. 1 Тако, путник кад дође у какву кућу на конак, обично је да га увече понуде с гуслима да пјева, а осим тога путем по ановима и по крчмама свуд имају гусле, па путници увече пјевају и слушају; а ајдуци зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле, и то највише пјесме од ајдука. “

Наравно, сви људи нису подједнако даровити, и „какогођ што један човек љепше и јасније говори од другога, тако и пјесме пјева и казује“. У томе погледу — између свих људи које је Вук срео — највише се одликовао Тешан Подруговић. Он се родио око 1775. у Казанцима у Гацком, и „изнајприје је“ — каже Вук — „био трговац, па послије убије некака Турчина који њега ћео да убије, и тако проспе своју кућу и отиде у ајдуке, и као ајдук 1807. године пребјегне у Србију“. „Он се по оцу звао Гавриловић па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали што је био врло велики, тј. по другога човека. Ја га у почетку 1815. године нађем у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани; и кад дознам колико и какови зна песама, дам му на дан колико му треба да може живети, и почнем од њега песме слушати и преписивати... Но кад се онда испред Васкрсенија у Србији дигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу. Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од они песама које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одма по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију, да се наново бије с Турцима. Пошто се оне јесени Срби умире с Турцима, он отиде у Босну, и проврљавши којекуда по своме пређашњем обичају, састави неколико коња и намести се негде у наији сребрничкој да живи као кириџија; но наскоро потом испребијају га некаки Турци, па умре од убоја. Кад сам ја од њега песме преписивао, не знам је ли био што старији од 40 година. Био је паметан и, као ајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се при том нигда није смејао, него је све био мало као намрштен. Он је знао још најмање сто јуначких песама, све оваки као што су ове које сам од њега преписао, а особито од којекаки приморски и босански и ерцеговачки ајдука и четобаше (15 песама од самога Мијата арамбаше). Никога ја до данас нисам нашао да онако песме зна као што је он знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није пјевао, него само сазивао) песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори. “ „Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) многи пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с такима сам ја кадшто имао муку). “ Од Подруговића Вук је записао око двадесет песама, између осталих и ове: Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча џенерал, Цар Лазар и царица Милица, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија.

Филип Вишњић, такође песник првог реда, родио се 1767. године у Босни, у селу Међашима (у зворничкој нахији). Прешао је „у Србију 1809. године, кад се српска војска онога лета испреко Дрине натраг вратила и после тога до 1813. године једнако је живео по српским логорима око Дрине (1810. године био је у Лозници у муасери, кад су Богићевић Анто и Милош Поцерац и Бакал Милосав бранили Лозницу од Турака... ). Кад Турци 1813. године опет обладају Србијом, и он с фамилијом својом пребегне у Срем, и намести се у селу Грку. Чујући ја да он зна лепи песама, особито од Карађорђина времена, добавим га у Шишатовац 1815. године (пошто ме Подруговић остави), те онде од њега препишем како ове песме које су штампате тако и још три од Карађорђина времена, које сам оставио да њима, ако бог да здравље, зачиним пету књигу. Ја зацело мислим да је ове све нове песме, од Карађорђина времена, Филип сам спевао. Како ми је казивао, он је ослепио у младости од богиња, и потом је ишао не само по целоме босанском пашалуку него и у Скадар, те просио певајући уз гусле. Ја сам га онда наговарао да иде опет у Србију, желећи да би онамо још коју песму спевао; но никако га на то нисам могао наговорити, јер му је било врло добро у Срему: где је год дошао, људи су га због његови песама частили и даривали; сива је свога био дао у Грку у школу; имао је свога коња и таљиге, и чисто се био погосподио“. „Пре неколике године“ — лише Вук 1833 — „чуо сам да је и умро у Грку. Кад сам ја од њега песме преписивао, било му је око 50 година. “ Од песама које су ушле у нашу књигу Вишњићеве су следеће: Смрт Марка Краљевића, Бајо Пивљанин и Бег Љубовић, Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Мишару.

Од старца Милије Вук је записао, између осталих, ове песме: Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића. Милија је родом „из Ерцеговине од Колашина, па за Карађорђина времена добежао у Србију и наместио се у наији пожешкој“. Вук се — захваљујући помоћи кнеза Милоша — састао са Милијом у Крагујевцу 1822. „Али кад се с Милијом састанем“, — вели Вук — „онда ми се тек радост окрене на нову тегобу и муку: не само што он, као и остали готово сви певачи (који су само певачи), није знао песме казивати редом, до само певати, него без ракије није тео ни запевати, а како мало сркне ракије, он се — и онако, које од старости које од рана (јер му је сва глава била исечена тукући се негда с некаквим Турцима из Колашина) слаб будући — тако забуни да није свагда редом знао ли певати! Видећи ја то, ништа друго нисам знао чинити, него сам гледао да ми сваку песму пева по неколико пута, док је нисам толико упамтио да сам могао познати кад се нешто прескочи, па сам га онда молио те ми је певао полако (растежући речи), а ја сам за њим писао што сам брже могао; а кад сам коју песму тако написао, онда ми је он опет морао певати, а ја сам гледао у мој рукопис, да видим је ли све добро написано. “ Из Крагујевца, подговорен од неких људи (који су говорили да је Вук „луд и беспослен човек“), Милија је отишао и не јавивши се Вуку. Умро је негде пре 1833.

Од другог једног Колашинца, старца Рашка, који је у почетку буне на дахије добежао у Србију и настанио се у селу Сабанти, близу Крагујевца, Вук је записао више лепих песама, између осталих и ове: Зидање Скадра, Женидба кнеза Лазара, Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице, Женидба Грујице Новаковића, Маргита дјевојка и Рајко војвода.

Женидбу краља Вукашина (уз још неке песме) записао је Вук од Стојана хајдука, који је био „родом однекуд из Ерцеговине“. Вук је нашао Стојана 1820. године у Брусници, „где је био затворен што је, дошавши из ајдука, убио некакву бабу, за коју је мислио да му је, као вештица, дете изела“.

Од Марка Немањића добио је Вук — између осталих — песме: Облак Радосав, Старина Новак и дели-Радивоје, Смрт Сењанина Ива, Костреш харамбаша, Виде Даничић. Марко је био писар код Васе Поповића, главног кнеза пожешке нахије. Марков отац, поп Филип (у Карађорђево време војвода новопазарске нахије), био је — каже Вук — „знатан певач, а у гусле ударати може бити да нико није знао боље од њега (и умро је готово с гуслама у руци... ); а и Марко је врло добар певач“.

Од свога оца Стефана записао је Вук — поред осталих — песме: Клетва кнежева, Кнежева вечера, Косанчић Иван уходи Турке, Три добра јунака, Диоба Јакшића, Вук Анђелић, и бан Задранин. Стефан је „мало марио за песме“, али их је, „готово неотице, упамтио од свога оца Јоксима и брата Томе, који су не само млоштво песама знали и радо ји певали него и песме спевавали“.

Песме: Перовић Батрић, Три сужња и још неке записао је Вук од Ђуре Милутиновића Црногорца. „Он је, као слепац, негде око 1809. године, донео Карађорђији писмо од црногорскога владике, па потом и заостао у Србији, где је до 1813. године имао нешто плате, као пензију, а 1814. године отиде у друштву с осталим Србима у Бесарабију, где је такођер примао понешто на годину; но 1817. године, оставивши своју плату у Бесарабији, врати се опет у Србију... За Карађорђина времена ишао је у Београду у велику школу, и сила је пута знао лекцију боље него иједан од ђака. “

Вук је записао — бележимо само оне које су ушле у нашу књигу — песме: Старина Новак и кнез Богосав и Мали Радојица од Гаје Балаћа (који је био родом из Лике, а Вук га нашао у Крагујевцу 1830), Марко Краљевић н Алил-ага од слепице Живане („која је седела у Земуну, а родом је била однекуд из Србије, и као слепица ишла је чак и по Бугарској“), Женидба Влашића Радула од једне старе жене у Крагујевцу, Марко Краљевић и бег Костадин од Грује Меанџића (из Сентомаша у Бачкој, с Грујом је Вук „у јесен 1829. године контумацирао у Земуну“), Болани Дојчин од једног трговца из Босне („који се 1815. године — пребегавши 1813. године из Србије — бавио у Карловцима у Срему“), Женидба од Задра Тодора од једног другог трговца из Босне (од кога је прота Јован Павловић преписао ову песму у Шапцу и послао је Вуку у Крагујевац 1859), Царица Милица и Владета војвода од слепице Степаније из Јадра, Пропаст царства српскога, Косовка девојка и Марко Краљевић укида свадбарину од неке слепице из Гргуреваца (препис песама ове слепице послао је Вуку Лукијан Мушицки). Песму Предраг и Ненад добио је Вук од Јована Берића из Будима.

Осим Вукових певача, ваља овде споменути и Леку Мастиловића, „ускока и славног гудца и пјевца из Гацког“, од кога је записивао песме Сима Милутиновић.

О ЗАПИСИВАЊУ И ПРЕВОЂЕЊУ

Nајстарије записане наше јуначке песме су оне које налазимо у Хекторовићевом Рибању (XVI в. ); о Марку и Андријашу (лирско-епска) и о Радовану Сиверинцу и Влатку Удинском. У XVII веку записана је Мајка Маргарита (лирско-епска) и Попијевка од Свилојевића; прву је записао Јурај Бараковић, другу Петар Зрињски. Све су то песме дугог стиха. Прве десетерачке песме записане су тек у XVIII веку на почетку тога века у Дубровнику и Боки (објавио их 1878. године В. Богишић у књизи Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, где већину песама чине бугарштице), око 1730. године у Војној Граници (рукопис непознатог Немца, сачуван је у Универзитетској библиотеци у Ерлангену, објављен 1925. године под насловом Ерлангенски зборник), 1756. године у Качићевом Разговору угодном (две песме: једна о женидби Јанка Сибињанина, друга о Секули), 1774. године у Фортисовом Путу у Далмацију (лирско-епска песма о Хасанагиници), 1779. године у Рељковићевом Сатиру (песма Јакшићи кушају љубе).

Систематски рад на бележењу и објављивању јуначких песама (и других народних умотворина) започео је тек Вук Караџић. Он је тај посао радио боље него ико пре и после њега. Мањи број јуначких песама (уз женске) објавио је 1814. и 1815. године. Друго издање његових Српских народних пјесама изишло је у Лајпцигу и Бечу од 1824. до 1833. године (у четири књиге), треће у Бечу од 1841. до 1866. године (у шест књига), четврто (државно) од 1887. до 1902. године (у девет књига, од којих само прва и пета садрже женске песме).

После Вука бележили су и објављивали јуначке песме: Сима Милутиновић (Пјеванија црногорска и херцеговачка, 1837), Петар Петровић Његош (Огледало српско, 1845), Јукић и Мартић (Народне пјесме босанске и херцеговачке, 1858), Богољуб Петрановић (Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине, 1867, 1870), Коста Херман (Народне пјесме мухамедоваца у Босни и Херцеговини, 1888, 1889) и др. Велику збирку јуначких песама издала је Матица хрватска (почев од 1896, у више књига). Бугарштице је објавио (поред Богишића) Миклошић у књизи Volkѕepіk der Kroaten, 1870.

Пре Вука преведена је на стране језике само песма о Хасанагиници: на талијански у Фортисовој књизи, убрзо затим (1775) на немачки (Вертес), а неколико година касније превео ју је опет на немачки сам Гете и била је објављена у Хердеровим Народним песмама 1778 (уз још неке песме из Качића); ове године изишао је и француски превод Фортисове књиге, а 1799. године превео је Хасанагиницу на енглески (по Гетеу) Валтер Скот (али није штампао превод). После Вука наше песме су превођене на многе стране језике, а нарочито на немачки, француски и енглески.

Великом угледу који су наше песме стекле међу Немцима, па и иначе, много су допринели Копитар, Јаков Грим и Гете, „Године 1814—15, “ — каже П. Поповић — „кад је Вук издавао своју прву збирку песама, и кад је Копитар те песме с највећом ревношћу препоручивао туђем књижевном свету, општио је с њима Јаков Грим, и овај велики пријатељ народних књижевности загреја се одмах за нашу поезију. Он одмах почиње песме приказивати, преводити, хвалити; његово мишљење о њима, тада и доцније, врло је похвално. „Помислите“, пише он 1824. после другог издања Вукових песама, „да су већ три књиге песама издане, а међу њима тешко да има иједна песма рђава: наше немачке народне песме морале би се пред њима сакрити. “ Он воли лирске песме које „у себи спајају лепоте и источне и западне лирике“. Он још више воли епске песме. „Ми бисмо их“, каже он 1824, „могли поредити најпре са шпанским јуначким песмама, али их и од ових стављамо више. “ „На Омира“, каже он другом приликом, „човек се једнако сећа кад их чита“; „све је као у Омиру“, каже даље; или, 1827: „од Омирових спевова наовамо нема у целој Европи ниједне појаве која би нас тако јасно могла обавестити о суштини и постанку епа као српске народне песме“... Уз Грима и Гете се поново занима нашим народним песмама. Он пише и говори о њима, и хвали их; то бива у рефератима његовим, или у разговорима с Екерманом и иначе. “ Али као преводилац наших песама на немачки највише заслуга има Тереза фон Јакоб: она је под именом Талфи 1825. и 1826. године објавила две свеске свога одличног превода (рађеног уз Вукову и Копитареву помоћ) изабраних песама из Вукових књига. После ње преводили су наше песме на немачки Е. Весели, П. Геце, В. Герхард и др.

Први преводиоци наше поезије на француски су познати књижевници Шарл Нодје и Проспер Мериме: и један и други превели су Хасанагиницу (први у збирци Смара, 1821, други у књизи Гусла, 1827). Поводом Меримеове књиге, коју је он у целини представио као превод са „илирског“ и тако успео да обмане многе људе (чак и Пушкина, који је Меримеове песме преводио као српске), појавило се више написа у часописима, а истовремено су у „Глобу“ (1827) изишли и преводи неких наших песама (од госпође Белок). Неколико година касније, 1834, изашле су две свеске превода Елизе Војар (који је рађен према немачком преводу Талфијеве). После Е. Војар преводили су наше песме на француски С. Робер, А. д’Аврил, О. Дозон и др. За свој велики глас у француској наша народна поезија много дугује Клоду Фориелу, Мицкјевичу и Ламартину: први је држао предавања (1831—1832) о вашој и новогрчкој народној поезији, други је — такође — држао предавања (1840—1841) о нашим народним песмама, трећи је многе наше песме (у преводу Елизе Војар) унео у своје Путовање на Исток.

Први енглески превод наших песама (од Џона Локхарта) објављен је 1826. године у часопису „Тромесечни преглед“. Убрзо затим, 1827, појавила се и збирка наших песама које је на енглески превео Џон Бауринг. Касније, преводили су наше песме на енглески и О. Мередит, Е. Мијатовић, Ситон-Ватсон и др.

Наша народна поезија превођена је и на многе друге језике: на талијански, руски, пољски, чешки, мађарски, шведски и др.

О ЈЕЗИКУ

Jезик народних песама по неким својим особинама разликује се од књижевног. Сваки певач, било да ствара нову песму или да пева стару, служи се говором свога краја. Отуда у песмама налазимо не само основне одлике три наречја (јекавског, екавског и икавског) него и речи и изразе и разне језичке особине карактеристичне за једно уже подручје. Тако, на пример, „од Крушевца у Косово, и овамо како по Метоији тако и по оним крајевима Ерцеговине и Црне Горе“, говори се (и налази се у песмама): оруже место оружје, наруче м. наручје, божа м. божја; често се употребљава акузатив уместо локатива: љепоте јој у сву земљу нема, итд. У многим крајевима не изговара се х (сасвим или делимично); отуда у многим песмама: рана м. храна, саранити м. сахранити, и м. их, би м. бих, дођо м. дођох, погибо м. погибох, остадо м. остадох, мого м. могох, побего м. побегох, састадо м. састадох, њи м. њих, њиов м. њихов, саморана м, самохрана, снаа м. снаха, стра м. страх, пра м. прах, вала м. хвала, уватити м. ухватити, итд. итд. Врло су чести и застарели облици: њга м. њега, сватом м. сватовима, Турком м. Турцима, за сватови м. за сватовима, пред сватови м. пред сватовима, по сокаци м. по сокацима, по хајдуци м. по хајдуцима, с Турци м. с Турцима, на врати м. на вратима, мене м. мени, тебе м. теби, себе м. себи, ни м. нам, ви м. вам итд. Сем тога, врло је лабава граница између појединих наречја. То је, пре свега, условљено одређеним бројем слогова у стиху. Јекавац певач, због стиха, често употребљава икавске облике: дите м. дијете, била м. бијела, итд.; а екавац — са истог разлога — употребљава одговарајуће јекавске облике.

⇐ Предыдущая 27 28 29 30 313233 34 35 36 Следующая ⇒