Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 30 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 31 из 37Следующая ⇒

и честиту Босну полазити! “

84 БОЈ НА ЧОКЕШИНИ

Pолећеше два врана гаврана

саврх Цера, изнад Чокешине,

крвавијех кљуна до очију

и крвавих ногу до кољена;

салећеше у богату Мачву,

те падоше насред Прњавора,

на бијеле Крсманове дворе,

баш Крсмана кнеза Вујичића.

Ту излази љуба Крсманова,

излазила, па је говорила:

„Ја два врана, два по богу брата,

јесте л’ скоро са Цера планине?

Јесте л’ вид’ли цркву Чокешину

и у цркви славна игумана,

игумана Аџи-Костантина?

Јесте л’ вид’ли Ћурч’ју арамбашу,

који чува страже од Турака

с његовијех триста и три друга,

да не буде робља из Поцерја?

Јесте л’ вид’ли мога господара,

а Крсмана кнеза Вујичића?

Јесте л’ вид’ли Ваљевца Јакова,

та Јакова, српског комендата?

Је ли дошô Ваљевац Јакове?

Је ли дошô и довео војску?

Је л’ колико војске у Јакова?

Отишô је Крсман пред Јакова,

да дочека војску Јаковљеву,

под Јаковом коња да привати.

Ђе је Крсман? вода г’ однијела!

Што с’ не нађе код својега двора?

Турска ћу се назвати робиња

за живота њему и за здравља.

Мене Турци јесу додијали

свако вече двору долазећи,

свако вече и свако ми јутро;

не могу им ватре надавати,

ја како ћу љеба нам’јесити,

како ли ћу воде нанијети?

Сви питају куд је Крсман ошô,

а ја, јадна, казати не смијем.

Јуче су се пушке испуцале,

сву је Мачву тама попанула:

није тама ода зла времена,

ни година што родити неће,

већ је тама од прâ пушчанога“.

Ал’ бесједе двије тице вране:

„О госпођо, Крсманова љубо,

ради бисмо добре казат гласе,

не можемо, већ каконо јесте.

Ми смо јутрос са Цера планине,

а јуче смо ваздан почивали

на бијелој цркви Чокешини.

Виђели смо Аџи-Костантина,

Костантина, славна игумана,

ђе Србиње јунак причешћује

без канона и без испов’једи,

јер Србиње на бој опремаше;

заклиње их крстом и законом

да брат брата у боју не изда.

И вид’ли смо Ћурч’ју арамбашу

с његовијех триста и три друга,

који чува страже од Турака,

да не буде робља од Поцерја.

И вид’ли смо Ваљевца Јакова, —

у Јакова није млого војске,

нема више од триста Србова,

и четири с њиме арамбаше:

до два брата, два Недића млада:

Димитрије и с њим Глигорије;

треће бјеше Дамњан Кутишанац,

а четврто Дамњановић Панто.

Сва четири јесу једнолика:

једног раста, а једног погледа;

једне ћуди, а једне помисли.

На њима је рухо једнолико:

чиста свила до земље спушћена,

а кадифа у краћем скројена,

све оружје у злато облито,

у рукама пушке једнолике —

једног арча, од дванаест драма;

на глави им капе кадифлије,

златне ките бију по појасу.

Јадној мајци, сви ти су једнаци!

Када дође Ваљевац Јакове,

када дође и доведе војску,

под Јаковом Крсман коња прими,

добра коња, крилата ђогата.

Како дође Ваљевац Јакове,

како дође и доведе војску,

те се Јаков саста са Ћурчијом,

у образ се они пољубише,

ал’ за здравље питат се не ћеше;

веће одмах кавгу заметнуше.

’Вако рече Ћурч’ја арамбаша:

„Та Јакове, српски комендате,

оћеш, болан, више довест војске?

Ако л’ нећеш више довест војске,

ја се први с Турци бити нећу:

јер ја нисам дрво врбовина,

кад пос’јеку, да с’ омладит могу,

па да будем врба кô и била,

већ Ћурчија, горски арамбаша, —

кад пос’јеку, омладит се нећу!

Ја сам јунак душу огр’јешио

и уз часне посте омрсио, —

у Љешници три ноћи ноћио,

и три дана по њојзи одио,

док сам турску уводио војску,

с Турцима сам мрсно вечерао,

вечерао мрсно и ручао,

с Турцима сам ишô у џамију,

турски клањам, српски бога молим;

у Турака млого има војске:

седам хиљад’ и триста Турака,

и пред војском до два серашћера:

Дервиш-ага из града Зворника,

Ножин-ага од села Маоче;

па сам чуо што говоре Турци:

Турци веле да Поцерје робе,

да запале цркву Чокешину,

да погубе Аџи-Костантина“.

Ал’ беседи Ваљевац Јакове:

„Ти Ћурчија, један пржибабо,

ни стари ти четовали нису,

већ чували краве по Сријему.

Ласно ти је, море, бабе пржит

у поноћи, кад нико не види,

ал’ је мучно мејдан дијелити

у по подне св’јету на видику:

нећу, море, више купит друштва,

с ово брата дочекаћу Турке! “

Истом они у ријечи бише,

кренуше се Турци из Лешнице:

бубњи бију, а свирале свире,

сва се земља испод Цера тресе,

право Турци иду Чокешини.

Кад то виђе Ћурч’ја арамбаша,

он докопа пушку по средини,

обазре се, рече три ријечи:

„Моја браћо, до триста другова,

ко ће са мном, нека иде за мном:

ја се први с Турци бити нећу! “

Што бијаше огња пламенита —

са Ћурчијом оде у планину.

Кнез Мијајло Ружичић пошао

из лијепа села Метковића,

и он води три хиљаде војске;

кад Мијајло опази Ћурчију,

ђе Ћурчија струже уз планину,

препаде се Ружичић Мијајло,

намах своју распустио војску:

„Моја браћо и моја дружино,

кад Ћурчија бјежи у планину,

нема данас боја са Турцима!

Ви бјежите сваки своме двору,

да се сваки код свог двора нађе“.

Ту Мијајло распустио војску.

Чича Јаков остаде пред црквом

су својијех три стотине друга,

су четири своје арамбаше;

а игуман Аџи-Костантине

није требе да с’ у боју деси:

Костантин се игуман уклони.

А чича се Јаков препаднуо,

посједнуо крилата ђогата,

голу сабљу држи у рукама,

па дружини ’вако говораше:

„Браћо моја, три стотине друга,

да црквену затворим’ авлију,

да бусије себе поградимо,

па да овђе дочекамо Турке“.

Ал’ бесједе два брата Недића:

„Чича Јашо, што си полуђео!

Ми нијесмо једне женске главе —

под затвором женски да помремо,

па да цркву крви обојимо,

да костима цркву потрусимо,

већ хајдуци, убојни јунаци,

што замећу по крајини кавгу

измеђ’ цара и измеђ’ краљева;

да идемо да сретемо Турке,

да се далек’ с њима побијемо,

ђе је свему св’јету на видику! “

То рекоше, па се послушаше,

сви шарене пушке потпрашише,

па Недићи напријед пођоше,

а за њима Дамњан Кутишанац,

за Дамњаном Дамњановић Панто,

а за Пантом дружина остала.

Чича Јаков на ђогату јаше,

голу сабљу у рукама носи,

иде виђет: побит како ће се.

Надалеко сусретоше Турке,

повисоко од бијеле цркве,

виш’ Врањевца, дубока потока,

на високу брду голетноме,

ђе Љешници јесте на погледу.

Слушај, госпо, ко заврже кавгу:

два Недића бусије не траже,

већ падоше оба на колена,

а обадва пушке оборише, —

обје пукле, остаће им пусте.

Бого мили, чуда големога!

Ђе два брата, два Недића млада,

погодише у турској ордији

до два брата, два Турчина млада,

оба брата изврх Вуковија,

оба брата, оба барјактара;

оба па’ше, ногом не макоше,

барјаци им пусти остадоше.

Земљи паде Дамњан Кутишанац,

земљи паде, пушци огањ даде,

и он уби у турској ордији

из Зворника Асан-барјактара;

Асан паде, барјак му остаде.

Земљи паде Дамњановић Панто,

земљи паде, пушци огањ даде,

Пантелија уби у ордији

из Брчкога Глибан-барјактара;

и он паде, ни ногом не маче.

Намах пуче од триста Србова,

намах пуче триста џевердана,

мртвих паде за триста Турака;

од Турака седам хиљад’ пуче,

магла паде од неба до земље,

нит’ се види неба ни облака

од онога праха пушчанога.

Боже мили, срца слободнога

у два брата, два Недића млада!

Ђе с Турцима завргоше кавгу,

триста Срба са седам хиљада:

два Србина уд’риш’ на педесет,

четворица на стотину Турак’,

осморица на двјеста Турака.

Бој чинише пуно и за млого,

ја у дану пуно седам сата;

све разбише Турке на буљуке.

Сташе Турци натраг узмицати,

рањенике Јањи проносити;

ев’ Турцима индат придолази,

Недићима нико ниоткуда!

Ђе је срећа, ту је и несрећа:

кад се седам навршило сата,

ев’ Недићи рана допадоше, —

пребише им Турци обојици

из пушака ноге до кољена;

обја сјела један до другога,

они вичу, рекô б’ вино пију,

око себе Србадију рабре,

пушке пуне, на Турке бацају.

Ђе је срећа, ту је и несрећа:

у Недића нестаде џебане,

а не могу на ноге устати

да потраже по друштву вишека,

већ изгласа сташе дозивати:

„О дружино, браћо Србадијо,

није ли се у ког догодило

ја вишека, да нама докучи?

Празне су нам пушке у рукама,

још видимо према себе Турке:

у кога се вишек’ догодило,

за вишек му ево по жут дукат;

ако му се и то мало чили,

за вишек му ево десет дукат! “

Доста злата, ал’ џебане нема.

Стаде викат један до другога,

ни у једног није се десило;

а то турски шпијуни зачуше,

отрчаше, Турцима казаше

да ј’ у Срба нестало џебане.

Кад то чуше до два серашћера:

Ножин-ага и с њим Дервиш-ага,

од појаса сабље повадише,

из далека Турке повратише,

и на силу Турке наћераше:

„Јала, кардаш, јуриш на душмана!

У душмана нестало џебане“.

Кад ли, болан, Турци јалакнуше,

на Србиње јуриш учинише!

Ту се Србљи покорити неће,

већ се бране и празним пушкама;

изломише пушке наседморо,

ев’ тукући око себе Турке.

А кад танке пушке изломише,

сваки Србин вата по Турчина;

како који докопа Турчина,

сваки паде по Турчину своме:

сваки Србин мори по Турчина,

а Србина по двадест Турака!

Погибоше два Недића млада,

и погибе Дамњановић Панто, —

погуби га Дервиш од Зворника:

Дервиш-ага Панту долећео,

удари га сабљом изненада,

уједном му одсијече главу;

Пантелија оста на ногама,

глава паде у траву пред тело,

мртва глава са земље говори:

„Ти си, дедо, пушка те убила!

Јер ме тако из преваре тучеш? “

Сви се Турци онда зачудише

та што рече мртва српска глава.

Ту погибе за триста Србиња,

а Турака Јањи донесоше

пет стотина, онђе укопаше;

вергијаша ни носили нису.

И данаске стоји коштурница

од Србаља и још од Турака

виш’ Врањевца, дубока потока,

на високу брду голетноме;

та знаће се њино разбојиште

док је Цера и Видојевице

и на небу сунца и мјесеца,

ђе Недићи јесу погинули

у суботу на Светог Лазара

пред Ристово пред Цвјетоносије.

Чича Јаков на ђоги утече

стрампутице путем пријекијем;

а Ћурчији ’вако говораше:

„Еј Ћурчија, да те бог убије!

Јер ме данас издаде Турцима?

Ако бог да и срећа од бога,

ти се нећеш наносити главе,

наносити за ту пријевару“.

И што рече Јаков, не порече.

85 КНЕЗ ИВАН КНЕЖЕВИЋ

Vојску купи Кулин капетане,

крајишнике Турке невјернике,

који драгог бога не познају,

не имају ни вјере ни душе;

војску води на богату Мачву,

куд гођ пређе — свуда Србљу прети:

„Ако бог да те с’одовуд вратим,

хоћу, море, Србље разредити,

ви Кулина хоћете познати! “

Ришћанске га мајке проклињаху:

„Тамо ошô, Кулин-капетане,

тамо ô шо, амо не дошао! “

Кулин прође сву Босну поносну,

Семберију земљу па до Дрине,

Дрину пређе, украј Мачве стаде,

поред Дрине улогори војску,

па Србију зове на предају;

од Србије нико доћ му неће,

већ Кулина у дубину маме, —

више Кулин путоват не смије.

Иван кнеже, Семберији глава,

он Кулину често одлажаше,

под чадоре принос донашаше,

не би л’ њему Србљи мирни били;

и тешко се кнеже додворио,

за свашто се умолит могаше.

Мудар бјеше Кулин капетане,

виђе Кулин да је кнеже мудар,

па се Кулин с кнезом побратио:

„Побратиме, оборкнеже Иво,

ев’ ти јеси Семберији глава,

а ја јесам над крајином турском;

одсад, кнеже, да се побратимо“.

То рекоше, па се побратише.

Иде Иво двору Поповима,

па кметове семберске дозива:

„Не бојте се ропства од Кулина! “

Оде Иван по својој нахији

турској војсци таин да саставља.

А Кулин је Иву преварио, —

једно јутро курва поранио,

по Васкрсу, пред Светога Ђурђа,

с војском оде уз ту воду Дрину;

каде дође Јадру, води ладној,

у Добрићу селу освануо,

Добрићане Србље дозиваше:

„Од’те, море, коње приватајте!

Праву рају нигда робит нећу,

а с хајдуци како начинимо“.

Сви у скупу Добрићани дошли;

онда Кулин викну на војнике,

Турци бритке сабље повадише,

добрићанске кмете исјекоше:

седамдесет и четири главе,

што србињске исјекоше Турци;

па Илију кнеза уватише,

и Вилипа, попа добрићкога,

бијеле им повезаше руке;

а сав Добрић село поробише,

поробише, ватром попалише,

заробише триста робињица, —

плијен гоне, а робиње воде.

Савезана и попа и кнеза

кад ордији Турци доћераше,

обадва их на коле набише

и ружном их смрти поморише,

под чадор’ма робље под’јелише.

Ето кнеже из нахије иде,

таин вуче у турску ордију

су својијех дванаест кметове.

Кад се кнеже Турцима прикучи,

испод руке гледну по ордији,

ал’ се турска војска ишарала:

ђе је чадор, ту је и робиња.

Виђе кнеже да је дошло робље;

колико је срца милостива,

трипут пада, па он обумира

гледајући јада ев’ од робља,

низ образе грозне сузе лије:

„Нуто, браћо, јада од Србије!

Неђе Турци јесу преварили,

те ришћанску славу погазили“.

А кад Иван међу Турке уђе,

утр сузе, па се силом смије,

турски Турцим’ бога називаше:

„Добро ти сте, Турци, уранили,

и добар сте ловак уловили! “

„Јесмо, кнеже, не може се љепше“.

Каде дође Кулинову кнеже,

Кулинову свилену чадору,

па му пође руци и папучи,

па му турски бога називаше;

а Кулин му бога приваташе;

па се Кулин с мјеста помицаше,

до себе му мјесто начињаше,

па му пружа каву са шећером;

ал’ се Иван за невољу смије,

и Кулину ’вако говораше:

„Та Кулине, драги побратиме,

ни ћу сиђет, ни ћу каве пити,

кад си мене тако преварио,

и без мене ловак уловио;

хоћеш мене учините исе?

Ја без тебе што сам уловио,

све ћу, побро, тебе поклонити“.

Ал’ бесједи Кулин капетане:

„Побратиме, оборкнеже Иво,

биће тебе исе кô и мене;

на поклоп ти тридесет робиња“.

Кад то чуо Кнежевић Иване,

пред Кулином у земљу пољуби:

„Вала тебе, Кулин-капетане,

а на робљу и на дару твоме! “

Кад виђеше робиње остале

та да Иван може помоћ робљу,

све из једног грла процвилеше,

и до бога тешко протужише,

па кроз Турке јуриш учинише,

Ивану се за скут уватише:

„О Иване, и отац и мајко,

избављај нас како годи знадеш,

не пусти нас ти у турске руке! “

Која брати, а која очими.

Иван пође, а робље му не да;

Иван срцу одољет не може,

сузе рони, а робиње тјеши:

„Не бојте се, драге сестре моје,

ја ћу молит Србље око себе,

не би ли вас како избавили“.

Оде Иван говорит Кулину:

„О Кулине, драги побратиме,

што ћу ти се нешто замолити,

хоћеш ли ме, побро, послушати?

Продај мене свеколико робље,

ишти пусто небројено благо“.

Ал’ бесједи Кулин капетане:

„А мој побро, оборкнеже Иво,

ти не можеш купит тога робља:

ја ћу искат што ти дат не можеш;

ти ћеш с робља изгубити главу“.

Ал’ бесједи Кнежевић Иване:

„А мој побро, Кулин-капетане,

ишти благо све жежено злато,

ишти блага колико ти драго,

ти не жали ни мене ни робља“.

Узе Кулин цијенити робље:

„Даћеш, Иво, пет товара блага! “

Иван пред њим у земљицу љуби:

„Побратиме, Кулин-капетане,

ево тебе три товара блага,

даћеш мене свеколико робље“.

То рекоше, па се погодише.

Узе Кулин бесједит Ивану:

„Хоћеш, побро, сад водити робље?

Кад ћеш мене донијети благо? “

Вели њему Кнежевић Иване:

„Хоћу, побро, сад водити робље,

благо ћу ти донијет послије“.

Бесједи му Кулин капетане:

„Имаш, побро, тврде јамце за се? “

Ал’ бесједи Кнежевић Иване:

„Ја увијек по три јамца држим:

једног јамца — бога великога,

другог јамца — моју тврду вјеру,

трећег јамца — преварит те нећу;

ако ли ми тима не вјерујеш,

ја имадем и друга четири,

сва четири господе Турчина:

Дервиш-агу из града Зворника,

мул’ Амета више Бијељине,

и турскога млада књижевника —

из џамије млада мујезина,

четвртога: агу Омер-агу“.

Сва четири ту се догодише,

за Ивана тако с’ ујамчише:

седмог дана да донесе благо.

Онда Иван покупио лађе,

па он стаде превозити робље,

Турцима се не да превозити.

Каде Иван све превезе робље,

узја Иван дору помамнога,

па он оде свом бијелом двору,

и за њиме триста робињица.

Када робље свом двору доведе,

испред двора посадио робље,

три товара љеба изломио

и све јесте робљу разгодио;

па изнесе вина и ракије,

нарани их љебом бијелијем,

а напоји вином и ракијом.

Кад је Иван робље напојио,

онда Иван коња посједнуо,

па поведе све триста робиња,

одведе их шеру Бијељини.

Кад доведе Бијељини робље,

на конаке робље наредио,

па им даје ручак и вечеру;

слуге Иван посла на све стране

по свој својој земљи Семберији,

а на село свако поручује:

„Од свакога двора бијелога

нека овђе дође старјешина;

која жена јесте удовица,

у својему двору старјешина,

нек и она Бијељини дође;

и која је жена нероткиња,

нек и она дође Бијељини! “

Кад то чула земља Семберија,

сва Ивану по ријечи дође;

кад се свијет слеж’ у Бијељину,

онда Иван по народу пође,

низ образе грозне сузе лије,

а оваке ријечи говори:

„Ко не има од срца порода,

ев’ сад може срце отворити,

купит сина или милу ћерцу,

своју душу врћи у чистоту:

нерођено ј’ боље нег’ рођено;

а ко има од срца порода,

Тај нек купи данас још једнога,

једног сина или милу ћерцу,

зарад бога и заради душе;

који братац миле сеје нема,

сад је може за благо купити,

својој души мјесто уватити.

Откупљујте, моја браћо драга!

Избављајте те србињске душе

а од турске, од нечисте руке! “

Кад то чуше Сембери Србињи,

одмах сташе куповати робље,

а Иван им стаде продавати.

Неће Иван да цијени робља,

не би л’ прије саставио благо;

прода Иван триста робињица

и састави два товара блага,

а трећега саставит не може:

трећи товар узајмио блага

од Омера и од мул’ Амета.

А кад Иван саставио благо,

носи благо Кулин-капетану.

Кад је Кулин опазио благо,

то Кулину врло мило било,

па Ивану кнезу говорио:

„Вала тебе, Иво оборкнеже!

Таквог кнеза до Стамбола нема! “

Опет Иван Србље сакупио

пред бродачку пред бијелу цркву,

па је Иван Србљем говорио:

„Чујете ли, Србљи, браћо драга!

Оно робље што сте куповали,

немојте га глади поморити,

већ све оно робље распустите,

нека иде куд је коме драго;

то је, браћо, мала задужбина

откупити робље од Турака,

па држати да код нас робује, —

већ нек иде куд је коме драго“.

Кад то чули Србљи свиколици,

онда они распустише робље;

оде робље куд је коме драго.

Благо Ива и Ивиној души!

И то Иви нико не припозна,

ни Ивану когоди зафали,

а камоли да Ивану плати!

Иван неће ни од кога плате,

Ивану ће Ристос господ платит

када Иван буде на истини.

86 БОЈ НА МИШАРУ

Pолећела два врана гаврана

са Мишара, поља широкога,

а од Шапца, града бијелога,

крвавијех кљуна до очију

и крвавих ногу до кољена.

Прелећеше сву богату Мачву,

валовиту Дрину пребродише,

и честиту Босну прејездише,

те падоше на крајину љуту,

баш у Вакуп, проклету паланку,

а на кулу Кулин-капетана;

како па’ше, оба загракташе.

Ту излази када Кулинова,

излазила, те је говорила:

„Ја два врана, два по богу брата,

јесте л’ скоро од доње крајине,

од Мишара, поља широкога,

а од Шапца, града бијелога?

Јесте л’ вид’ли млогу турску војску

око Шапца, града бијелога,

и у војсци турске поглавице?

Јесте л’ вид’ли мога господара,

господара Кулин-капетана,

кој’ је глава над сто хиљад’ војске,

и који се цару затекао

да ћ’ Србију земљу умирити

и од раје покупит хараче,

да ће Црног Ђорђа уватити

и жива га цару опремити,

и да ћ’ исјећ’ српске поглавице,

кој’ су кавгу најпре заметнули?

Је ли Ђорђа цару оправио?

Је л’ Јакова на колац набио?

Је ли Луку жива огулио?

Је л’ Цинцара на ватри испекô?

Је л’ Чупића сабљом посјекао?

Је л’ Милоша с коњма истргао?

Је л’ Србију земљу умирио?

Иде ли ми Кулин капетане?

Води л’ војску од Босне поносне?

Иде ли ми, хоће л’ скоро доћи?

Не гони ли мачванскијех крава?

Не води ли српскијех робиња,

које би ме вјерно послужиле?

Каж’те мене кад ће Кулин доћи?

Кад ће доћи, да се њему надам? “

Ал’ бесједе двије тице вране:

„Ој госпођо, Кулинова љубо,

ради бисмо добре казат гласе,

не можемо, већ каконо јесте.

Ми смо скоро од доње крајине,

а од Шапца, града бијелога,

са Мишара, поља широкога.

Виђели смо млогу турску војску

око Шапца, града бијелога,

и у војсци турске поглавице,

и вид’ли смо твога господара,

господара Кулин-капетана,

и видл’и смо Црнога Ђорђија

у Мишару, пољу широкоме.

У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба,

а у твога Кулин-капетана,

у њег бјеше сто хиљад’ Турака.

Ту смо били, очима гледали,

кад се двије ударише војске

у Мишару, пољу широкоме,

једно српска, а друго је турска;

пред турском је Кулин капетане,

а пред српском Петровићу Ђорђе.

Српска војска турску надвладала.

Погибе ти Кулин капетане,

погуби га Петровићу Ђорђе.

С њим погибе тридест хиљад’ Турак’;

изгибоше турске поглавице,

по избору бољи од бољега

од честите Босне камените.

Нити иде Кулин капетане,

нити иде, нити ће ти доћи,

нит’ се надај, нити га погледај,

рани сина, пак шаљи на војску:

Србија се умирит не може! “

БЕЛЕШКЕ

О ЗНАЧАЈУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

V елики значај усменог народног стваралаштва најбоље потврђује чињеница да је оно непрестано и у великој мери утицало на писану књижевност. Антички писци никли су из фолклора. Хуманисти препорода нашли су у њему, снажнији него у антици, „израз идеја праведности, једнакости, слободе од сваког присиљавања и од свих предрасуда, израз изворног оптимизма и признања законитости човекових нагона“. Знаменити борци против псеудокласичног и дворског песништва, против псеудолитературе уопште, и романтичари и реалисти, ослањали су се често и много на народну књижевност. Њом су се инспирисали, узимали грађу из ње и учили се на њој тако велики писци као што су Есхил, Софокле, Еурипид, Вергилије, Бокачо, Рабле, Сер вантес, Чосер, Шекспир, Шели, Гете, Балзак, Пушкин, Толстој.

Нашом народном књижевношћу одушевљавали су се и давали јој високо м

есто у светској литератури такви писци као што су Јаков Грим, Хердер, Гете, Мериме, Мицкјевич, Пушкин.

Наше народно стваралаштво извршило је огроман утицај на нашу писану књижевност. Радичевић, Његош, Мажуранић, Враз, Љубиша, Змај, Јакшић, Глишић, Матавуљ, Домановић, Шантић, Назор заснивали су — великим делом — своје стварање на неисцрпним богатствима нашег фолклора.

Размишљање о српскохрватској усменој и писаној књижевности наводи на два општа закључка. Први је да њихов дуготрајан и занимљив однос богатством својих облика пружа испитивачима многе могућности за разна нова открића — више него сличан однос у књижевностима старог Истока и чак старе Грчке и много више него у новим европским књижевностима. Иако се у старим књижевностима, а нарочито у грчкој, може пратити процес настајања и затим обнављања писане књижевности из усмене (не само лирске с њеним различним облицима него и епске и драмске поезије), иако чак и у новим европским књижевностима (италијанској и другима) разни усмени облици постају писали (као страмбото, мадригал, станца, виланел), иако и највећи писци нових европских књижевности (Данте, Сервантес, Шекспир, Гете, Толстој) не могу без помоћи усмене књижевности, иако се к њој једним делом окрећу и модерни правци, све то за свестраније проучавање односа усмених и писаних облика није довољно без српскохрватске књижевности, у којој је сачувано обиље аутентичних усмених облика из разних времена и великих лепота, у којој у току векова активно живе једни поред других усмени и писани облици, у којој многе генерације писаца налазе инспирацију, грађу и чак песничку вештину код усменог ствараоца — у различитој мери и на различите начине, према снази образовања и дара. Други закључак је да је српскохрватска писана књижевност веома дуго била у сенци усмене књижевности и да је због тога највећим делом својим заостајала не само за високим остварењима европских писаца него и за највишим остварењима саме усмене књижевности.

О ИЗУЧАВАЊУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Iзучавање народне књижевности уопште и епске поезије посебно — започето почетком XIX века, у епохи романтизма — узимало је различите правце, које Соколов приказује на следећи начин.

У првој половини XIX века владала је такозвана митолошка школа. Њени представници сматрали су народну књижевност као наслеђе од једног праиндоевропског претка. Настојећи да открију најстарије црте, они су — поредећи књижевности разних народа — главну пажњу обраћали на митове, религиозне представе. Појава, правац и погрешке митолошке школе одређени су општим стањем друштва и науке у поменутом периоду, а посебно непознавањем књижевности многих народа, нарочито оних ван Европе.

У другој половини XIX века — упоредо са продирањем европског капитала у ваневропске земље и са појачаним освајањем колонија — дошло се до низа чињеница које су биле у оштрој супротности са објашњавањем сличности сижеа пореклом разних народа од једног заједничког претка. Тада је изгледало много вероватније да сличност сижеа „није изазвана сродством разних народа, него међусобним културно-историјским везама“, тј. позајмљивањем. Тако је настала такозвана компаративна теорија (или: теорија позајмљивања, миграциона теорија, теорија путујућих сижеа, теорија лутајућих сижеа, — како се она различито назива). И представници ове теорије сматрали су стару Индију као главни извор из кога су европски народи црпли материјал за своје књижевности. Држећи се само опште сличности сижеа, тражећи суштину дела само у схеми сижеа, а не „у уметничком производу укупно узетом, са свим особеностима његове идеологије н уметничке форме“, они су свуда и у свему видели само позајмице.

Крајем XIX и почетком XX века, кад је већ био скупљен огроман фолклорни материјал који је показивао велике сличности и истоветности не само у књижевностима сродних и суседних народа него и у књижевностима народа „јако удаљених н историјски и географски“, теорија позајмљивања није више могла да се одржи. Њу је заменила антрополошка теорија или теорија самониклости, по којој „сви народи — углавном — иду истим путевима развитка и стварају књижевност по истим законима психологије“, те је — према томе — могућ и природан самостални настанак сличних или истих сижеа „код најразноврснијих и најудаљенијих народа“.

⇐ Предыдущая 26 27 28 29 303132 33 34 35 Следующая ⇒