Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 32 страница

Потребама стиха условљене су и многе друге особине језика народних песама: елизија (зашт’ м. зашто, ак’ м. ако), афереза (’вако м. овако, ’нако м. онако), синкопа (до’дио м. доходио) употреба номинатива место вокатива (да би се добио један слог мање, нпр.: царСулеман’, и отац и мајко; изиђ’ амо, Вуксан’ од Роваца), изостављање предлога (нпр.: којих жешћих у Приморју нема), задржавање прве именице у номинативу док се идућа која је с њом у вези употребљава неком другом падежу (нпр.: своме брату Милош-чобанину; ја ћу поћи за Уступчић-Павла), растезање ѣ (да би се добио један слог више, нпр.: дијевојка м. дјевојка, бијежати м. бјежати), употреба суперлатива место позитива (нпр.: на тебе су побоље хаљине; да умесим пребеле колаче), употреба генитива место акузатива (кад именица у генитиву има један слог више, нпр.: на Солуна порез ударио; али — о аналогији — и кад је исти број слогова у генитиву и акузативу, нпр.: чувај, царе, ти господства твога), употреба вокатива место номинатива (кад именица има један слог више у вокативу, нпр.: опреми се Вукашине краље; али — по аналогији — и кад је исти број слогова у номинативу и вокативу, нпр.: што је јунак Петре Мркоњићу), употреба диминутива (нпр.: коњиц, горица, бојак, братац, данак, санак, криоце, јетрвица, недарца), удвајање (нпр.: од сестрића од Војиновића; Мурат пао на Мазгит на поље), двојако изрицање истог падежа (нпр.: побратиму НоваковићГрују, њему даде златна бошчалука), употреба непотребних речи: ми, ти, га, баш, бре, пак, а, ја, та, да, до, тај, онај, ту, онде (нпр.: једно ми је Сава од Посавља; Кајица ти на ноге устаде; зле га сео, Предрагарамбаша; саградише Високе Дечане, баш Дечане више Ђаковице; Предраг мајци до коња дорасте, а до коња и до бојка копља; већ ћеш, болан, умријети, Марко, ја од бога, од старог крвника; не може ми га образ поднети; оставих му будак више главо, да чим ће га закопати Турци; па га баци у то море сиње; завиде му оне ране грдне; браћо моја, до два побратима; ето доље под бијелом кулом, ту имају три коња витеза; та ономе Биограду стојну, онђе бјеху два Јакшића млада), разна понављања (у једном стиху, у два или више стихова, на разним местима у стиху), необичан ред речи (поред осталог, стављање присвојног датива испред предложног израза од кога зависи, нпр.: а кад дође Задру на капију).

У песничке особине језика спадају (поред онога о чему је у уводу било речи) и апострофа, персонификација и хипербола, али то нису особине само народног песничког језика. Ипак, треба истаћи то да их у народном има више него иначе. Нарочито то вреди за хиперболу (особито кад је реч о сребру и злату).

УЗ ПОЈЕДИНЕ ПЕСМЕ У ОВОЈ КЊИЗИ

Lеђан је непознат град. Једни нагађају да је то Љеш, а по другима је град у Пољској. „Првобитно Леђан“ — каже Водник — „значи пољачки град, а Леђанин Пољак, што је изведено од маџарске ријечи Lengyel (Пољак, у старом српскохрватском језику Лех). “

Мијаило (Михаило) је стајаће име за странца краља.

Роксанда је стајаће име за жене висока рода. Неки мисле да је ово име ушло у наше народне песме из средњовековних приповедака о Александру Великом, чија се жена звала Роксанда. Из историје је познато да се Душан оженио Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра.

Тодор везир је Душанов доглавник за кога не зна историја; певач га назива везиром зато што су тај назив носили доглавници турског цара.

Војиновићи Вукашин и Петрашин су личности за које не зна историја. Историја зна за Војиновог сина Војислава, који је био рођак цара Уроша.

Вила се често помиње у народним песмама. Вук каже да — по народном веровању — „виле живе по великим планинама и по камењацима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником неће зла учинити докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло, или на вечеру, или друкчије како), а кад их ко увриједи, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце, те одмах умре“. Али понекад — како су представљене у песмама — оне поступају као зла бића и кад нису увређене (на пример, Зидању Скадра). Сем тога, како се види из песама, оне имају и крила а нашим јунацима су посестриме, па чак и љубе. Свакако због тога што је замишљана у белој хаљини, вила има стални епитет: бела.

Милош Војиновић био је „ставилац“ (према Стојану Новаковић столник; према Светозару Матићу, изгледа: војни старешина) код цара душама.

Ти се кажи земље Каравлашке, тј. кажи да си из Каравлашке ( изостављено због стиха).

Радул-бег је један од десет влашких војвода који су имали име Радул (није јасно на кога од њих мисли певач ове песме).

Једно јесте Ђаковица Вуче, а друго је Нестопољче Јанко, тј. једно је Вук из Ђаковице, а друго је Јанко из Нестопоља (Нестопоље измишљено име).

Јест слободно, ал’ није прилике, тј. али нема много изгледа ћеш ти убити заточника.

Пребио га на три половине, тј. на три дела.

И на њима три пламена мача, тј. мачеви светли као пламен, и који пале кад секу, или који су у облику пламена („измјенице накривљени на једну и на другу страну“).

Честита ћу тебе учинити, тј. учинићу да будеш срећан и уважен.

Балачко је личност непозната историји (по једном мишљењу, под тим именом се крије потурица Балабан, турски јунак из XV века).

Скадар није био у Вукашиновој држави.

Поводом стиха Момчил’ има коња Јабучила Вук каже: „Приповиједа се да је онамо негдје у некаком језеру био крилат коњ, па излазио ноћу те пасао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногама у трбух, те се изјалови (да не би ождријебила крилата коња). Кад то дозна Момчило, а он узме бубњеве и таламбасе, и остале којекакве справе што лупају, па отиде дању те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он почне лупати у бубњеве и у остале справе те се коњ поплаши и не узима кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби (Момчилу) крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни ђогатом, а овдје се пјева Јабучило и, краткости ради, чилаш и чиле“.

У Момчила сабља са очима, тј. сабља на којој су насликане очи.

Именица краљ у овој песми има двострук вокатив: краље и краљу.

Скадар је подигнут много пре него што су живели Мрњавчевићи (који се у овој песми зову Мрљавчевићи).

Именица краљ, и у овој песми има двострук вокатив: краљу и краље.

Не мож, краље, темељ подигнути, тј. не можеш (мож је стари облик).

Стоја и Стојан треба да се узидају у град да би он био постојан.

Раде неимар, градитељ манастира Љубостиње (где се потписао: протомајстор Боровић Рад), живео је у доба кнеза Лазара и стојао на челу једне школе у области архитектуре. „Из те су школе цркве у Раваници, у Новој Павлици, у Манасији, Љубостињи, Каленићу, Руденици, Велућу, Наупари, Крушевцу и др. “

Тебе здравље! — била здрава, бог ти дао здравље!

Уз последњи стих ове песме Вук је написао следећу примедбу: „Кажу да и сад из онијех прозора, гдје су сисе биле измољене, тече некака мокрина, која се низа зид хвата, као креч, и жене које немају млијека, или их сисе боле, носе оно те пију у води. — У народу се нашему и сад приповиједа да се никаква велика грађевина не може начинити док се у њу какво чељаде не узида; зато се таковијех мјеста клоне сви којима је могуће, јер кажу да се и сен чељадету може узидати, па оно послије умре“. — А код Албанаца „се прича о Роси који је градио Скадар, а није могао да га огради, па узидао своју сестру Фа, и она га замоли да јој остави рупу у зиду, да доји своје чедо, и тако на зиду града остаде једно мјесто особите бјелине, као траг овога догађаја“.

Вољан, буди, царе, на бесједи. тј. буди добре воље према ономе што ћу рећи.

Кад дођемо из лова планине, тј. из лова из планине (из изостављено због стиха).

Старославне књиге (или: староставне, цароставне, цароставници) су списи који су излагали општу историју и српску. Народ је мислио да се у тим списима говори и о будућности.

Израз пошљедње вријеме значи: пропаст света, а и пропаст српске државе и долазак Турака.

Поводом израза ситна књига каже В. Јовановић: „Гуслари који су народне песме казивали, и онда кад нису били слепи, нису знали ни читати ни писати. Све што је било писано, њима је изгледало написано одвећ ситним словима. “

Недељко је стајаће име за старца.

Док у цркви закон савришмо, тј. док се одслужи служба.

Кол’ко Марко тежио на правду, тј. колико је хтео да поступи по правди.

Не била ти моја рама клета, тј. не било ти клето млеко којим сам те дојила.

Ђетету је од кољена царство, тј. дете наслеђује царство по рођењу.

Именица краљ има у овој песми двострук вокатив: краљу и краље.

Анђео који затвара врата да би спасао Марка има исту улогу као и грчки богови у Илијади који спасавају поједине јунаке на тај начин што их завијају у облак или маглу. Такође је веома старо и спасавање бекством у цркву.

У Крушевцу, шанцу шареноме, тј. у шареном граду (како су га Турци звали, ваљда због цветних башта).

Сву господу зове на светога са књигама и са здравицама, тј. зове на славу писмима и усменим позивима.

Таман бише вина највишега, тј. „баш кад су били у највишем пићу“.

Ти остаде у столу њиноме, тј. онде где су они некад седели, па њином престолу.

Код речи задужбима каже Вук: „Највећа је задужбина начинити намастир или цркву, као што су српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води или преко баре, калдрму на рђаву путу, воду довести и начинити близу пута (и то се каже градити и начинити — себи — задужбину), усадити или накалемити воћку близу пута, гладног нахранити, жедног напојити, голог одјести (и ово се каже чинити и учинити задужбину итд. ). “

Слијеваће у топе ђулове (певач губи из вида да у доба кнеза Лазара још није био пронађен топ).

Од вијека до суда божјега, тј. од постања до краја овога света.

После зета Милош-Обилића (историја не зна да је Милош био зет Лазарев и свакако да — као незнатан племић — то није могао бити).

Код Дежеве, старијех дворова, тј. код Дежева, где је био двор краља Драгутина.

У напомени уз ову песму Вук каже да се овај догађај везује за Котор. За исто место он је везан и у једној бугарштици и у лепој десетерачкој песми Милош Војановић и бан од Котора (из Црне Горе).

Реч побратим означава веома важан и у народним песмама често помињан однос међу људима. Човек или жена побратими некога кад му у каквој невољи (у сну или на јави) каже: „Да си ми по богу брат! “ или „Братимим те богом и светим Јованом! “ (св. Јован је заштитник братимства и кумства). На исти начин може се неко посинити, посестрити, поочити, поматерити.

А красну је песму започео од сви наши бољи и старији, тј. о свим нашим бољима и старијима — старим јунацима.

По с три копља у висину скаче, по с четири добре унапредак — по три копља у висину скаче, по пуна четири копља скаче унапред.

Преврће је с десне на лијеву, тј. са десне на леву страну.

Ал’ је Марко милостив на бога, тј. милостив кад га заклињу богом.

Поречка крајина је „крај у Србији, тако назван по острву и граду Поречу, на доњем Дунаву (крајински округ). Варошица је 1832. године исељена на десну обалу Дунава и прозвана Доњи Милановац. “

Љутица Богдан је историјски неодређена личност (по некима, рођак деспота Оливера, који је владао у југоисточној Македонији).

Реља од Пазара (Реља Бошњанин, Реља Крилатица) по једнима је Душанов војсковођа, а по другима — личност чија се надгробна плоча сачувала у цркви Никољачи код Новог Пазара.

Мезете га грозним виноградом, тј. пију вино и уз то једу грожђе.

Војевода Јанко је Сибињанин Јанко, који је млађи од Марка и није могао с њим да другује.

Уступчић Павле је непозната личност.

Вуча џенерал је личност непозната историји.

Писање крвљу, по некима, води порекло из приповетке о човеку који је продао душу ђаволу и који је уговор о томе морао да напише крвљу.

Поводом стиха и пусти ми старога Топлицу Вук каже: „У другој пјесми, која је управо као почетак овој, пјева се да је отац Топлице Милана био отприје затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли да га отму, те и њих (пошто су разбили капију и ушли у град) некако ухватио Вуча џенерал“.

Уз име Текија Вук напомиње: „Текија је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића; да ли је он пак и прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја управо не знам“.

О Бановићу Страхињи говори и једна бугарштица, али га не везује ни за које место. Овде је везан за Бањску, претпоставља се, због везе имена бан и Бањска.

Нетко бјеше Страхињићу бане, тј. био је необичан човек, јунак.

Што од воде чоха црвенија, а од сунца чоха руменија, тј. црвенија уколико се више пере и руменија уколико се више носи по сунцу.

Тука и Манџука су речи нејасног значења (по једном мишљењу: Тунгузи и Манџурци).

Турчин Влах Алија је непозната личност.

Што је земље те облада царе, тј. што је земље којом је овладао цар.

Некакога млада Немањића (не зна се на коју личност певач мисли).

Караман је, по једном мишљењу, пас пореклом из Караманске у Малој Азији.

Каил сваки заспат на уранку, тј. радо увек спава на уранку.

Препали се цареви везири да им почем сабљу не ударим, тј. да их сабљом не ударим.

До јабуке и до десне руке, тј. сломило се копље тамо где му се завршава врх и тамо где се држи десном руком.

Но ти подби један комат сабље и жута хрта за уши подбила (овде подбити употребљено уместо сподбити — шчепати).

Мисли, љубо, кога тебе драго, тј. удри кога хоћеш.

Но му грлом бане запињаше, тј. затезаше (подижући му браду навише).

Различито су тумачени завршни стихови:

„Не дам вашу сестру похарчити,

без вас бих је могао стопити,

ал’ ћу стопит сву тазбину моју,

немам с киме ладно пити вино;

но сам љуби мојој поклонио. “

По једнима, бан је опростио жени да не би изгубио пријатељство моћне тазбине. По другима, он је праштајући жени истакао свој презир према кукавичкој тазбини, која не заслужује његово пријатељство. Ово тумачење је у складу са смислом читаве песме.

Именица господар има у овој песми двострук вокатив: господару и господаре.

Једног сестри брата од заклетве, тј. да сестра има брата којим би се заклела.

Голубан је непозната личност (песничко име).

Од Чечана врху до планине, тј. од Чечана до врха планине.

У овој песми (испевала је слепица из Гргуреваца која је била под очигледним црквеним утицајем) налазимо два узрока поразу на Косову: божју воњу и Вукову издају. Први узрок је овде представљен друкчије него у песми Зидање Раванице. Тамо је божја одлука о поразу неизменљива, а овде Лазар може да бира борбу и победу (тј. земаљско царство) или пораз (тј. небеско царство). Лазар, у складу са својим светачким карактером, бира друго. Али одмах затим, у другом делу песме, он улази у жестоку борбу (баш као да се бори за земаљско царство), и био би победник да није било Вукове издаје. У томе је противречност ове песме.

Мрњавчевићи Вукашин и Угљеша (Гојко је непознат историји) погинули су у боју на Марици (1371).

Ерцег Степан (Стјепан Вукчић Косача, херцег од св. Саве, господар Херцеговине од 1435. до 1466. године), „иако је живео пола века после косовске битке, опеван је у народним песмама као косовски јунак“.

Не дају се ни гледати Турком, тј. (каже В. Јовановић) „гоне тако брзо Турке да ови немају времена ни да се осврну и погледају своје гониоце“.

Срђа Злопоглеђа је непознат историји (песничко име).

Мусић Стеван је сестрић кнеза Лазара по сестри Драгињи, а син челника Мусе, господара Лаба. Није погинуо на Косову. Његово закашњење је измишљено ради оправдања пораза. У вези с тим је и прича која га везује за Мајдан пожаревачки (зато је закаснио што је имао да пређе велико растојање).

Ваистина је име направљено од старог израза „ва истину“ — доиста.

Рђом капô док му је колена, тј. (каже В. Јовановић) „скапавао као рђа, они и његови потомци, док их буде било“.

Коб га коби Стеванова љуба, тј. сусрете га Стеванова љуба.

Војводи је то и пре и после, тј. (каже Вук) „и прво и пошљедње (нигда више у своме двору неће у славу напијати)“.

За стих у пресвето име Исусово Вук каже: „Ја мислим да је овај стих додат у наше вријеме. “

Владета војвода је босански војвода Влатко Вуковић. Он је 1388. код Билећа потукао јаку турску војску. На Косову заповедао је босанском војском. Потом је био намесник у Далмацији. Умро је (вероватно) 1392.

Вукосава није позната историји.

Мара је Лазарева кћи, жена Вука Бранковића.

Милутин је песничко име.

Уз стих Што је, болан, слуго Милутине? В. Јовановић напомиње: „Придев болан на овоме месту стоји као узречица и показује у исти мах жаљење и пребацивање за нешто што се догодило, а што се није требало догодити“. Исти је случај и у п. 31.

Докле гође један тецијаше, тј. све док је један био у животу.

И ово сам отправила Лазара господара, тј. послала сам Лазара господара (и ово је сувишно, јавља се и даље у овој песми).

Душоме и планиноме је место душом и планином.

Орловић Павле је непознат историји, али народ — вели В. Јовановић — „прича о њему као о историјском лицу; у рудничком округу, у селу Красојевцима, налази се и данас једна кула коју народ назива његовим именом. Исто тако, у моравском округу има један стари градић на врху брда Бабе, више села Лешја, за који се прича да га је градио Орловић Павле“.

Уз стих Ал’ по греку стара родитеља? Вук напомиње: „По греку (по гријеху) родитељ значи прави отац. Овдје се показује знак народнога мишљења да је гријех и женити се“.

По аздији, по имену моме, тј. по имену које је извезено на аздији.

Аџага је измишљена личност.

До сунца (јој бистра вода била), од сунца (се вода замутила), тј. док се сунце није родило и пошто је сунце изгрејало.

Мустаф’-ага је измишљена личност.

Честиту ћу тебе оставити, тј. учинићу да будеш срећна и богата.

У чизмама сједе на серџаду, тј. није скинуо чизме као што би Турци учинили.

Алил-ага је (ако није обично турско име) турски везир у доба косовског боја.

Цариград су Турци освојили после Маркове смрти.

Иди, брате, безистену моме, тј. иди мојој кући, у мој стан (иначе безистен значи трг).

Јелица је стајаће име, а Маркова жена звала се Јелена.

Мина од Костура је непознат историји.

Марко и Јанко Сибињанин не припадају истом времену (Марко је из XIV, а Јанко из XV века), али народни певач често саставља старије и млађе јунаке.

Арапска љута покрајина је — можда — Караманија у Малој Азији, с којом је ратовао Бајазит II (а Марко је био вазал Бајазита I).

Појазет је (свакако) Бајазит.

Алил-ага.

А камоли у славу устао, тј. устао да изговорим славску молитву (која се казује кад буде око пола ручка).

Јер је многу крвцу учинио, тј. јер је много крви пролио.

Ова песма доводи се у везу са хришћанском легендом о св. Ђорђу (који убија аждају и ослобађа девојку). У улози Ђорђа је Марко, а у улози аждаје Арапин.

Обећава благо небројено, ко погуби црног Арапина, тј. обећава небројено благо ономе који погуби Арапина.

Дневи даје у земљу Талију, тј. дању продаје у Италији (у Венецији на тзв. „Словенској обали“).

И град Прилип у пољу Косову (певач не зна тачно где је Прилеп).

За писање крвљу в. бел. В, 11.

Баш ћу поћи, да нећу ни доћи, тј. поћи ћу, па макар се не вратио жив.

Све му каза од краја до конца, тј. каза му све од почетка до краја.

Од његова страха великога, тј. веома се плашећи њега.

Сулеман је Сулејман II Величанствени (из XVI века), али његово име узима се стално за турске цареве.

У овој песми говори се, између осталог, о наредби да се не пије вино и да се не носе зелене доламе. Такве наредбе су стварно постојале: у XVII веку забрањивано је точење вина по градовима (да се не би деморалисали војници), а нетурском становништву забрањивана је зелена боја.

Иду Турци цару на парницу, тј. Турци иду да се туже цару.

Па му просто да сам пије вино, тј. могло би му се опростити да сам пије вино.

У песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија, као и у многим другим песмама о ранијим временима, побркани су историјски догађаји. Као што је из историје познато, Муса је био „наметник султан турскога царства у Европи, син Султана Бајазита. Као што је из историје познато, Мусу су, после велике муке, сломили старији му брат Мехмед с турским великашима и деспот Стефан са сестрићем Ђурђем. Марка Краљевића тада није било ни у животу“. Међутим, од читаве историјске истине у песми се задржало само сећање на „она пуста самовољства, беде и насиља којима је Балканско полуострво међу 1410—1413. обасуо Муса“ и на чињеницу да је Марко био султанов вазал. Супротно историјској истини, доведени су у везу Марко и Муса, Мусу је родила љута Арнаутка „код оваца иа плочи студеној“ итд. А то све сведочи да су историјски догађаји били веома удаљени од тренутка у којем је настала песма оваква какву је имамо.

У неким песмама о Марку основна идеја је да турски цар и царевина зависе од Маркове снаге. Та идеја је и у песми о Марку и Муси. Да ли је та идеја самоникла или је позајмљена, тешко је утврдити. Но и ако је позајмљена, она изражава реалну тежњу народну за надмоћношћу над вековним непријатељем. Замисао о надмоћности има веома важно место у нашој епици и јавља се у различитим видовима. У овоме виду, тј. у виду зависности турског цара и турске царевине од снаге и памети неког нашег јунака, налазимо ту мисао искључиво у песмама о Марку (турском вазалу). Разуме се, то је наивна представа о надмоћности: надмоћан си, па — уместо да се ослободиш — спасаваш поробљивача! Али треба имати на уму да је власт турскога цара трајала веома дуго и да је — у извесним тренуцима бар — морала бити посматрана и као неизменљива чињеница. Сем тога, слабљење цареве, централне власти увек је било праћено појачаним насиљем феудалаца над рајом. У таквим моментима замисао у поменутом виду била је утолико оправданија.

Сама песма о Марку и Муси прилично је мутна. У њој много шта није доречено ни усклађено. Историјски Муса стварно се ослањао — при крају — на антифеудалне елементе, али ради феудалних циљева. Ти његови феудални циљеви јако су наглашени и у самој песми. Што уставља „царевину благо“, по томе би он био као некакав револуционар у односу према цару, али што све уставља себи и што од њега пишти „љута сиротиња“, — то га приказује као разузданог феудалца, као кесеџију, разбојника.

Но ваља узети у обзир и оне стихове у којима сам Муса наглашава супротност свога и Марковог порекла. Сами за себе, одвојени од осталог текста, ови — лепи и снажни — стихови доказују да је Марко представник феудалаца а Муса представник сељака, тј. народа. Судећи само по овим стиховима, овде се оштро испољавају две непријатељске класе. Али судећи према целој песми, изгледа вам да је народни певач пре (и, можда, само) хтео да истакне разлику између Мусине и Маркове снаге него разлику између њихових класних интереса. Муса је рођен на плочи студеној, у природи, и отуда потиче његова чудовишна снага. Марко је рођен на меку душеку, и зато је мање снажан, отпоран, издржљив. Такво гледање може се наћи у нашем селу и данас. Народни певач на тој основној супротности, на супротности између огромне Мусине и недовољне Маркове снаге, изграђује читаву песму. Муса је поломио хиљаде царевих војника и оборио Марка; Муса је — као што видимо на крају песме — имао троја ребра и три срца. Марка је убила мемла, он се с муком и после дужег времена опоравио и најзад је победио не снагом него преваром.

У прилог овоме тумачењу — мада сами наведени стихови и даље остају у оштрој противречности са ликом историјског Мусе, Мусе феудалца — иде и чињеница да је Марко краљев син, тј. феудалац и у свим осталим песмама, па му то ипак нимало не смета да заступа интересе раје, интересе сиротиње. Зашто је раја одредила баш њега да буде носилац њених тежњи и схватања, а не неког другог владарског сина, на то је тешко одговорити, но зашто је узела једног краљевића, то је сасвим разумљиво кад се имају на уму предрасуде маса тога доба, кад се има на уму наивно веровање маса тога доба да се њихова боља судбина налази у рукама „доброга“ владара. Но ипак противречност остаје противречност (једна од многих противречности у нашој епици) и том противречношћу замагљен је феудални лик Мусин. Уосталом, ми смо већ видели на примеру Милоша Војиновића и Југовића, а то би се још изразитије могло сагледати на примеру самог Марка Краљевића упркос његовом краљевском роду, како народне црте улазе у ликове и поступке феудалаца. Исти је случај и код Мусе. Забуна проистиче отуда што је Муса туђинац. Но једно је ван сваке сумње: Мусино рођење код оваца и његова борба против цара не поништавају његову насилничку улогу у односу према сиротињи којој цар шаље заштитника у Марку Краљевићу (дабоме, као жито се из саме песме види, цара на то подстиче и „царевина благо“ које Муса уставља себи).

Недоследан у приказивању Мусе, народни певач не мотивише ни Марков пристанак да дели мегдан с Мусом. Марко је царев сужањ, три године заборављен у тамници, поцрнео као камен, аветињских ноктију и косе. Очевидно, цар га је тешко казнио. И после тога било би природно очекивати да Марко — онако плах и ратоборан какав је у многим песмама — потегне сабљу не на Мусу него на цара. Међутим, Марко то не чини. Он одмах прихвата царев позив, и припрема се веома дуго и свестрано. Зашто Марко тако поступа, о томе народни певач ћути. Зато су се — понајвише зато, између осталог — и могла појавити различита тумачења. Али треба се запитати зашто Марково прихватање мегдана није мотивисано. Зашто је народни певач сматрао то излишним? По нашем мишљењу, он је то сматрао излишним због тога што је овакав Марков поступак био у складу с општим мишљењем и расположењем у доба када је ова песма настала. А то мишљење и расположење било је једним делом у извесном смислу опортунистичко — утолико уколико је раја између два зла, између јаке централне власти која је гарантовала какву-такву законитост и ред и слабљења централне власти које се редовно изражавало у појачаном насиљу појединих феудалних господара, била „за“ мање зло, „за“ јаку централну власт, па према томе и „за“ цара. Исти опортунизам изражен је и у другим песмама које говоре о Марковој служби турском цару. Разуме се, све такве песме немају онакав васпитни значај какав има, на пример, песма Марко Краљевић укида свадбарину н њој сличне песме. Али то не значи да од Мусе треба на силу направити народног јунака. Муса — и поред тога што је рођен код оваца на плочи студеној и што је отхрањен овсеним скробом — остаје странац, а народни јунак је Марко — без обзира на то што га је родила краљица и што се појављује у улози турске придворице

Као и у другим песмама ове врсте, и овде је Марко — упркос опортунизму — у исти мах и носилац народне тежње за надмоћношћу над Турцима. Цар је притеран у теснац и принуђен је да изведе Марка из тамнице и да га замоли за помоћ. Тако је у почетку означена Маркова надмоћност над царем, односно надмоћност ка којој је тежио сам народ. А на крају песме та надмоћност је још снажније изражена царевим страхом од мртве Мусине главе н Марковим подсмехом:

„Како би га жива дочекао,

кад од мртве главе поиграваш? “

Дакле, историјски посматрани, феудалци су и Марко и Муса, а кад се кроз песму гледају: Муса је велики јунак странац, царев одметник и насилник, а Марко је народни јунак у улози турске придворице. Нама се чини да је народни певач Мусину снагу толико увећао колико је желео да кроз Марков подвиг изрази надмоћност над Турцима: хиљаде Турака, читава турска царевина нису могли оно што је могао сам Марко уз помоћ своје посестриме виле. У пуном складу са наглашавањем изузетне Мусине снаге, односно изузетне величине Марковог подвига, јесте и Маркова жалост што је погубио „од себе бољега“. Уосталом, ово није једини случај кад Марко признаје бољег од себе; у једној другој песми он каже: „Бољи Реља од седамн’ест Марка“.

⇐ Предыдущая 28 29 30 31 323334 35 36 37 Следующая ⇒