UMESTO POGOVORA

Peter Handke / Žarko Radaković razgovor

Vođen 27. 2. 1985. u Salzburgu

(Snimila Zoria Papadopolos)

Radaković: Gospodine Handke, moje prvo pitanje odnosi se na sam čin intervjuisanja: Razgovor sa piscem zapravo i nije lak: S jedne strane to je uplitanje u privatan život, s druge strane raz-skrivanje tajnovitosti literarnog, konačno i onog minimuma sujeverja... Kao kad upitam svoju babu, »šta će sutra biti?«, a ona nerado govori o tome, nerado priznaje što je naumila, rađe bi ćutala o budućnosti... Nije li tako i sa piscem? Nije li intervju gnjavljenje intervjuisanog... Šta mislite o tome?... Ili intervju, uz malo sreće, možda može postati i prijatna igra?

Handke: Intervju uvek prekida i razara stvarnost. Ali postoje i razgovori koje ne možemo nazvati samo intervjuima. Kao, na primer, pitanja koja stižu iz neke druge zemlje, iz neke druge oblasti, sa nekog drugog kontinenta. I tada, uvek, u najmanju ruku nisam bezvoljan da razgovaram. Baš kao što to sa ljudima iz, na primer, Austrije nikako ne uspevam. Bezvoljnost je toliko velika da se ne može oblikovati ni jedna jedina reč. Ali sa čovekom iz druge zemlje - gotovo da sam znatiželjan, naprosto želim da govorim. Tada i zaboravljam da sam intervjuisan... Shvatate?

Radaković: Dolazi li tada do obratne situacije?, te i Vi pitate... zapitkujete onoga koji Vas intervjuiše?

Handke: Ne!... Bilo je to ranije. Ranije sam to često činio...

Radaković: Eksperimentalno?

Handke: ...često sam onome koji me je ispitivao uzvraćao pitanjima. Jednostavno da vidim kako će reagovati. No kod profesionalnih pitača običaj je da zauzmu neko pseudoprivatno držanje, da se čak i ispovedaju i pričaju stvari koje sami ne misle, samo da bi pitanog razvezali. Takvo intervju-držanje imaju, na primer, oni što rade po nemačkim glasilima, eto u »Spiegelu.« Ponašaju se kao da su naivni i sve vreme izigravaju osetljivce, samo da bi ispitanika »otvorili«, kao kakvu konzervu. Pričaju mu o svom sopstvenom životu, o sopstvenoj nesreći, o tome kako ne mogu više istinski osećati. Ali oni glume svoju nesreću - samo da bi toga kojeg ispituju stvarno i ispitali. Ne da bi ga nešto pitali, nego ispitali ... U nemačkom jeziku je to lepa reč - ispitivanje. Ona je bliska saslušavanju, čak i žrtvovanju nekoga... Da, tako je to u novinarstvu uopšte, ne samo u nemačkom, nego u svakom onom koje ja zovem Spiegel-novinarstvo - odvratna, gadna pojava.

Radaković: Može li se kod Vas, ipak, bar u izvesnoj meri, javiti potreba za ispitivanjem samog ispitivača, kao posledica izvesne radoznalosti?

Handke: Nije to radoznalost. To je pre želja da se nešto sazna... o onome koji vodi intervju: Odakle je? Iz kakve je sredine? Kako je došlo do toga da on iz jedne zemlje pređe u drugu da bi mi postavljao pitanja? I tome slično. Ali ne želim nikako da ga pri tom ispitujem? To nikako!

Radaković: Sledeće pitanje: tiče se problema - Biti pisac po zanimanju. Možda ste često bili upitani: Može li se po zanimanju biti pisac? Može li to biti poziv kao i svaki drugi? Čini mi se da zanimanje - pisac nikada nije do kraja priznato. Osećate li se Vi kao neko ko je u pisanju zbilja našao svoj poziv?

Handke: Da, u pravu ste. Pisanje nije nikada priznata profesija. S druge strane mnogi - takvi, međutim, nikad ne pripadaju grupama nego su uvek pojedinci - priznaju piscu nešto što je i više od poziva... Ali većina je onih - ovi poseduju svest grupe - koji misle da od toga nema hleba. Šta će nam knjige! Čovečanstvu nisu potrebne knjige! Mom detetu nije potrebna knjiga! Mojoj ženi nije potrebna knjiga! Mojoj ženi nije potrebna pisana reč! I kod mene je teško išlo. Dugo, u vreme kad sam bio mlad - mogu sada kao četrdesettrogodišnjak to da kažem - dugo sam imao problema da izjavim: ja sam pisac... ili »pesnik«... Ali došao je jednom i taj trenutak kada sam posle niza godina rada i borbe za svaku knjigu pomislio: e sad ću kad dođem u neki grad i odsednem u nekom hotelu u knjigu gostiju u rubrici zanimanje ubeležiti - pisac... Bilo je to kada sam imao otprilike trideset godina. Dakle tek tada sam se prvi put u životu usudio da sebe i odredim. I kad me sada neko pita, šta sam po zanimanju?, ja kažem - pisac. Ja sam pisac!... Jednom sam bio u Karstu, ili Krasu, kako se to na Vašem jeziku kaže. Tomaj u Krasu je rodno mesto Srečka Kosovela. Bio sam tamo jer mi Kosovelove pesme nešto znače. I stajao sam na njegovom grobu, na ploči je pisalo samo: »Srečko Kosovel« - on je umro veoma mlad - »slovenački pesnik«. Prvi put sam pomislio: Zašto da ne? Zašto ne bi i meni kad umrem stajalo na ploči pored imena - austrijski pisac... Da... I dalje tako mislim...

Dakle, moraš sebe da odrediš i takav se ljudima nametneš, ali i da ostaneš nedohvatljiv. Poštovanje! A ne počasti, one su mi odvratne. Kad pesnik uživa počasti, kada mu kažu, obožavamo Vas, odmah znam da lažu. Želim poštovanje. Odstojanje i poštovanje. To čak i zahtevam. A kad mi se neko i suviše približi i u mene zuri, odmah mi je jasno da taj u životu ništa nije čitao...

Dakle, eto, ja sam po zanimanju pisac. Ja sam austrijski pisac.

Radaković: Imati zanimanje znači raditi, proizvoditi. U piščevom slučaju to je književna produkcija. Odmah se nameće i pitanje - šta, za koga, ali i kako proizvodi pisac? Ima raznih odgovora. Čini mi se da ih možemo grupisati u piščeve i čitaočeve, pri čemu su ovi drugi često i proizvod želja i očekivanja. Kao da se od pisca uvek priželjkuje - pisati za čitaoca, o nečemu što se čitaoca tiče, o stvarnosti bliskoj čitaocu. Često se odlazi i tako daleko da se i zahteva: Ja, čitalac, hoću da se piše tako i tako. Ja čitam; utoliko je pisac moj; on piše za mene.

Po svemu sudeći, nesporazum između pisanja i čitanja je uvek prisutan. Od pisca se traži da ne bude »hermetičan« / »subjektivan« nego »komunikativan« / »objektivan«.

Kakav je Vaš stav prema ovom problemu? Kako se Vi odnosite prema očekivanjima svojih čitalaca? Mislite li Vi na njih u toku pisanja? Mislite li Vi za vreme pisanja na »subjektivno« / »objektivno«? Šta se to zapravo događa u pisanju?

Handke: Da... To je pomalo i dijabolično pitanje. Postavili ste mi ga i redovno ga ljudi postavljaju. No kao da nema rešenja. Nikada neće biti odgovora na to pitanje. Jer pisac, samim tim što je pisac već poseduje svest o tome da ono što doživljava jeste doživljaj - ono što doživljavam jeste doživljaj. To je više od doživljavanja. Utoliko je to onda i dijalektično - ja koji doživljavam, time što uopšte doživljavam, jer doživljavam retko - slobodno mogu da kažem da ne doživljavam uvek - ... dakle to što ja doživljavam time što uopšte doživljavam jeste doživljaj, prema tome je i objektivno. Znači subjektivno - to da ja doživljavam - jeste doživljaj, objektivno. Prema tome već u trenutku doživljavanja pisac - onaj koji piše, koji sebe zove piscem - svestan je toga da je subjektivno objektivno. Utoliko za njega uopšte ne postoji problem. Inače, ne bi on to nikada zapisao. Nikada... On bi o tome samo govorio. A to je velika razlika. Kada bi sve bilo samo njegova stvar, on bi o tome samo govorio. No on je svestan da sve što doživljava jeste doživljaj - Erlebnis, ta čudna, čarobna reč nemačkog jezika... može li se ona uopšte preneti na drugi jezik, na srpskohrvatski?

Znači, to što doživljavam jeste doživljaj. Čim to znam, pisao sam, i za mene ne postoji problem - za koga pišem. Pisac zna da ono što je doživljaj važi za svakog koji želi/može/mora/sme da čita... Da... Problem se začinje sasvim rano. On se zapravo i ne začinje. Problem, pitanje, za koga se piše, postavlja se samo kod onih koji su tzv. pisci za »svakodnevnu upotrebu«, koji su se ko zna kako domogli posla, valjda nisu znali šta bi drugo, misle pisanje može doneti dobit, njime se osvaja tzv. publika, koja tom, pak, literaturom ubija dokolicu. U tom slučaju zbilja postoji problem. Ali to onda i nije problem pravog pisca. Uopšte ne!

Radaković: Ukoliko svet u kojem živimo shvatimo kao »sistem«, a sistem pak i kao nešto zatvoreno, celovito, zaustavljeno u kretanju (naravno da postoje i druga shvatanja sistema), pitamo se - gde u takvom svetu svoje mesto nalazi pisac. Čini mi se da je pisac »smetnja« sistemu, izazov. Kao da je uvek na rubu sistema, čak ispada iz njega.

Handke: Možda... Možda je to što kažete samo jedna pomisao, ali ne i opšteprihvaćeno mišljenje. Ona je tačna, ali istovremeno se i ne tiče stvarnosti. Oni koji tako misle, kao da kažu: »Želim da moj sistem uvek biva ometan«. I ukoliko nisu postali ljudi automati, oni priželjkuju: »Mom sistemu je potrebno da uvek ostane otvoren.« Dakle, umetnik, ili pisac, vrši specifičnu odbrambenu funkciju odbraniti sistem od umiranja. To je nužno. To je neophodno sistemu, društvenom i svakodnevnom životu.

Ali svako, pa i političar, ukoliko nije sasvim obamro u svom političkom životu, tačno zna da su umetnici potrebni baš da bi sistem ostao otvoren i da tu nema oprečnosti. Umetnik je čovek sistema. Bez sistema ne ide. Ali isto tako i zatvoren sistem umire! U njemu umire sve duševno!... »Duševno« - ta reč je već ozloglašena, ali se uvek nameće! U kasidskim pričama istočnih Jevreja, govori Martin Buber... piše on... priča nam Martin Buber o rabiju koji kaže, duša je nešto što nas svakodnevno nečemu uči.

Radaković: Pođemo li eventualno od pretpostavke da se otvorenost sistema ostvaruje u volji, želji za promenom sveta...

Handke: Uopšte ne želim da menjam svet!... Ne znam šta mislite pod tim!... Ali recite.

Radaković: ...Ja bih baš da upotrebim reč menjati: Menjati svet, u smislu sagledati ga iz druge perspektive... Drugačije ga osmotriti... Zauzeti neko novo stanovište... Hm... Mislim da to baš dolazi od umetnosti, da umetnost, umetnik, pesnik, pisac isijavaju neku drugu »svetlost«... Nije to zapravo nikakva nova svetlost... Nova je samo utoliko što smo je u svakodnevnom življenju zaboravili... Nenadano se pojavljuje umetnik i podseća nas: Postoji, ipak, i drugo stanovište, ono koje smo negde ispustili... Umetnik nas vraća njemu!... Shvatate li šta mislim kad kažem menjanje sveta?

Handke: Ma sasvim je jasno... čak i prejasno... Jer, ako umetnika ne gledamo kao nekog anđela - ...Pa to je sasvim običan čovek, možda samo malo svojeglaviji od ostalih, onaj koji načini samo jedan korak u stranu... kao kad ponekad - ...Evo, izgleda da mi upravo sada na pamet pada parabola: Kao: Živiš u nekoj kući, gledaš na ulicu, uvek isti pogled... i... odeš jednom kod suseda, i pogledaš sada na ulicu: kuće, iste one koje si ranije gledao, samo iz nešto pomerenog ugla. I, najednom, svet je drugačiji. Tako je to. U suštini nije umetnost ništa drugo.

Radaković: Da, baš tako!... A u pogrešnom shvatanju uloge umetnosti i umetnika u društvu išlo se u pojedinim zemljama predaleko: očekivalo se, pa i zahtevalo, da umetnik »avangardista« bude »revolucionar« i »istinski« iznuđuje promene u društvu... A Vi rekoste da ne želite da menjate svet... Pa upravo sam to i hteo od Vas da čujem.

Handke: Ja samo želim... Hoću da kažem... Želim svet... da svet prikažem u svom bogatstvu i svom večnom miru... u svom bogatstvu i svom miru... u svojoj punoći i širini... u svojoj silnoj širini... Ništa drugo. Dakle ono što je oduvek tu i bilo. U svojoj raznorodnosti. To je ono što želim svojim pisanjem.

Utoliko se i može reći menjati. Ali reč menjati ima toliko mnogo primesa ideologije.

Želim samo da ono što jeste, što je zapravo bilo skriveno, dovedem do svog sjaja... Reči ću dakle: Ono što obično stoji u senci želim malo da pomerim na svetlost... To, i ništa drugo.

Radaković: Kao čitaoci, čini mi se, postojimo negde tu između produkcije i recepcije... Možda mi to i nije najjasnije...

Handke: Ne ustežite se! Smete... Morate... Samo pričajte, govorite, pitajte!

Radaković: Dok čitam osećam se često kao da fantaziram. Pri tom u svemu nisam sam, nego zajedno sa piscem. Dobijam napade, rađaju mi se ideje. Kao da se u sve napisano uplićem... (Smeh)... I uvek mi je negde u pameti činjenica da takvo čitanje nije samo moja sopstvena stvar, nego naša zajednička - moja i piščeva, onoga koji čita i onoga koji piše.

Zahtevate li Vi, bolje reći, očekujete li da čitalac fantazira, baš onako kao što to i Vi činite dok pišete... Pa moglo bi se reći da je pisanje neka vrsta fantaziranja.

Handke: Da, to je tačno!

Radaković: Zahtevate li Vi od čitaoca saradnju?

Handke: Ne zahtevam uopšte ništa! Izvinite, ali grozno je nešto zahtevati!

Radaković: Očekujete li Vi to?

Handke: Hm... Čitaocu mora napisano... Čitalac mora da bude spreman... kako to da kažem... ne samo da »guta« tekst, nego da bude spreman da u čitanju, da u čitanju dođe do osvešćenja ili spoznaje sebe. On to mora... Ako on to ne čini, onda je jednostavno samo najobičniji gutač.. .romana... Istinski čitalac je sasvim nešto drugo. Čitanje je umetnost. Ja sam u toku svoga života učio da čitam. I sam sam takođe gutao...: Bio sam počeo sa avanturističkim romanima. No onda bih nekako probuđen epskim, ritmičko-epskim opisima, u kojima se uopšte ništa nije događalo. Tek tu sam bio probuđen i spreman za čitanje. Spomenuću Williama Faulknera - neko satima tera kravu kroz stepu i ništa više. A baš je to bilo istinsko događanje, veličanstveno, koje me je sasvim otvorilo. I tada pomislih: Ne! Ti vestern-romani i sve što sam ranije uvek mislio... Ne! To više ne važi, i neću ga više... Ne interesuje me sada!... I napredovao sam sve više... Na red su došli klasici. Postoje vrlo sugestivni klasici, kao na primer kod nas Schiller. Pa Shakespeare. Njih možeš vrlo lako čitati jer u sebi nose neku dramatičnost. Ali postoje i klasici poput Goethea, oni uopšte ne sadrže u sebi tu dramatičnu shemu. I njih, u suštini mlad čovek može vrlo teško da čita, jer nisu sugestivni... Goethe. ... Dok Schiller i Shakespeare imaju tu sugestivnost... Dakle, nisam mogao... Goethe mi je tada kao sedamnaesetogodišnjaku bio dosadan. A Schillera i Shakespearea sam, kako se to kaže, naprosto gutao... I... Čitao sam i čitao... I onda, negde u dvadeset petoj - ... ne, ranije... dakle počeo sam tada sa onim što se naziva savremenom literaturom. Austrijska me pri tom uopšte nije interesovala; u njoj se govorilo samo o monarhiji i tome slično; a takozvano religiozno-lirsko bilo mi je strano... Otkrih francuski Nouveau Roman... Bilo je to davno... U njemu pronađoh veliko olakšanje i oslobođenje - sve sami opisi predmeta i stvari... Robbe-Grillet i ostali. Ali Nouveau Roman mi se učinio teskobnim, začudnim. Istovremeno mi je sve moje... sve moje unutrašnje uši načuljio, otvorio mi je oči...

Zatim je išlo dalje... I... I onda... I onda se vratih ponovo natrag... Jer sam sve to što je bilo moderno, pa i te Robbe-Grilletove filmove... sve sam to negde prezirao.

Radaković: Stvarno?

Handke: Da!... Reči ću sada samo: Da!... Tu igru sa erotikom i zalogama naših dnevnih snova, koji uopšte više nisu vredni pažnje, nego samo još... To sam prezirao!... I, naravno, onda je sve vodilo natrag ka našim klasicima. Čitao sam Hölderlina, Hyperion možda pre dvanaest godina - u vreme kada sam pisao Kratko pismo za dugo rastajanje — čitao sam Hyperion. Ali nisam mogao... nisam jednostavno mogao... razumevao sam ga... ali, izgledalo mi je to nekako mladalački, sasvim prazno, neodređeno, bespredmetno... bez opisa predmeta... A ja sam u suštini tom tzv. predmetnošću bio tako razmažen. Gotovo da za mene gotovo i nije više postojalo značenje, poruka. Tražio sam samo predmete, opise predmeta... I nisam razumeo Hölderlina. Ali ga nisam odbacio. Poštovao sam ga. Osetio sam tu neki stav. Ali, da se izrazim u žargonu, ništa tu nisam nalazio... Sledeći korak bio je Stifter. Čitao sam Stiftera - opise prirode u Poznom letu. I tada mi je najedanput nešto došlo. Tu sam u »Poznom letu« Stiftera, Adalberta Stiftera, tu sam čini mi se počeo istinski da čitam. Čitajući mogao sam sebe da usporim. A u usporenosti pokretale su se uspomene, ređala sećanja - sećanje je ipak nešto drugo od uspomena: uspomene su kretanje, sećanje... sećanje je divno stanje gde su prošlost i sadašnjost jedno. Dakle, u opisu prirode najednom oživi detinjstvo i najednom sam tu. Prevlaka je bila uspostavljena. Počeo sam sa pažljivim čitanjem, reč po reč, rečenicu po rečenicu... Možda sam tada imao trideset godina.. .

Pet, šest godina posle toga, u vreme kad sam pisao prozu Spori povratak, za mene jedan od najznačajnijih događaja u mom životu, nisam više znao kako se može pisati. Svakom sam rečenicom morao da tražim jezik, priču, pripovedanje, tragao sam za prelazima iz jedne rečenice u drugu, pitao se šta meni još znači pejzaž, šta povest, kakav bi jezik svemu tome odgovarao... I tada... tada čitah još jednom Hölderlina. I najednom svaka rečenica mi postade jasna, baš kao što plameno pismo može biti jasno. Ono što dnevna kritika zove napetim, suprotno mu je dosadno - uvek sam prezirao te pojmove -... uistinu... za mene nije bilo ničeg napetijeg ni svetlijeg od Hölderlinovog Hyperiona. Dakle, u toj četrdesetoj godini rekao sam, sad mogu da čitam, sad sam naučio da čitam...

To bi bila moja čitalačka povest...

Od tada sam mogao da čitam i stvarno veliku evropsku književnost dvadesetog veka, onu francusku, često zapostavljenu, zaboravljanu: Rene Chara, Francis Pongea... Konačno sam počeo istinski da čitam. U čitanju sam mogao da sagledam stvari u njihovom dejstvu, samosvojnosti, ispravnosti, uzornosti pre svega. Kao kad ugledaš veliku zemlju i saznaš gde joj je kraj...

I utoliko su čitanje i pisanje jedno! Jer čitalac postaje pisanje, i jeste pisanje. A svet postaje uz pomoč literature naprosto raj... neki mogući raj... Uz pomoć literature raj ne biva izgubljen... Sve to time što nekom čoveku uspeva da opiše stvar - da li je to luk, da li je to sapun, da li je to neka reka: tu se svet otvara!

Radaković: Jednog autora niste spomenuli, a ja sam ga očekivao... niste spomenuli Franza Kafku... Mislio sam, Vi ste ga morali čitati.

Handke: Da, jesam... čini mi se sve... gotovo sve sam čitao. Ponešto i nekoliko puta.

Radaković: Da li Vam je Kafka nešto značio?... Znači li Vam on još uvek... ?

Handke: Značio je... Znači... znači... znači mnogo... mnogo... mnogo. Čini mi se. Čini mi se onako kako to on uvek znači jednom čoveku koji izrasta, čoveku kome se svet čini neuhvatljivim, staklenim bregom. Franz Kafka će svojom rečitošću i čistotom jezika uvek mnogo značiti.

Ali on mi se ovih poslednjih godina potpuno izgubio iz vidokruga... Tako nešto reći, nije lepo.

Radaković: Harold Bloom je svojevremeno istoriju književnosti pokušao da koncipira kao istoriju recepcija: kao istoriju razmimoilaženja među piscima...

Handke: To je tačno!

Radaković: .. .Svaki pisac ispoljava neku vrstu straha pred svojim uzorom... I dve su mogućnosti da se prevaziđe taj strah:...

Handke: Nije to strah!

Radaković: Možda i nije strah... Ne znam...

Handke: To je erotsko odnošenje prema tako reći dvojniku... Pre bi se moglo reći da je to strah od dvojnika, da se ne bude dvojnik.

Radaković: Dakle... Bloom je rekao: Ili se identifikuješ sa svojim uzorom - tada ne postaješ pisac, ostaješ samo čitalac; ili ga čitaš »pogrešno«/»krivo« (misreading) - tim »krivim« čitanjem »odvajaš« se od svoga uzora, odstupaš od njega, »napuštaš« ga... i... postaješ pisac. To je veličanstveno razdvajanje...

Ne znam da li je to i zbilja tako...

Handke: Naravno, može se ovde upotrebiti reč »misreading«. Ali u slučaju Kafke možeš mnogo toga da primeniš.

Znamenito je da je Kafka postao uzorni primer pisca dvadesetog veka!

Vrlo je simptomatično da čovek koji je patio u svom službeničkom biču, koji je patio u svom jevrejstvu - mada opet i nije, nije to baš u potpunosti bilo tako, istraživao je on također jevrejstvo - čovek koji je tako čeznuo za brakom i spasenjem u njemu, pa se posle uplašio svega, čovek koji nikada nije živeo sa detetom i uvek bio dete svojih roditelja, koji je uvek sa roditeljima živeo... e pa simptomatično je da je takav čovek postao egzemplarni pisac ovog veka. Pa to je stvarno znamenito!

Što se njegovog jezika tiče, ništa mu se ne može prebaciti. Premda... — ovo što ću Vam sada reći, govorim prvi put - njegove su rečenice panično nazupčane, a to nije odlika velike umetnosti. Veliki umetnik... Kod velikog umetnika - da imenujem sad samo neke - evo, na primer - kod Goethea i Hölderlina... tu među rečenicama postoji rastojanje. Kod Kafke su rečenice panično nazupčane. Da li je to u Zamku, da li je u Procesu..., nema onih praznina, šupljina, nema mira, tihog opisa prirode - možda je reč opis prirode i progrešna - nikada toga nema. Nikad! Nikad on nije imao otvorene oči za obično drvo, i nikad nije jednostavno prelazio sa drveta na životinju, sa životinje na vodu itd. A podrazumeva se da je to odlika velike književnosti. Pa baš je to velika književnost!... Njemu sve to nedostaje. Sve samo klaustrofobični unutrašnji svet koji on stvara sa najvećom sugestivnošću, možda i u oduševljenju za očaj.

Ja ga jednostavno ne prihvatam kao pisca ovog veka. Uopšte ne! Ni u kom slučaju!

Kafka... Kod svih nas to je samo odnos pun poštovanja prema mladosti.

Jednom sam negde napisao, na što su se svi uzbudili: Mrzim Franza Kafku, večito dete! Mnogi su se tome smejali. Za mene je to tako već godinama.

Kad sam jednom prilikom snimao film, ponovo sam čitao Kafku - jednostavno da bih se smirio jezi kom, jer ne postoji lepše i intenzivnije smirenje od onog istinskim jezikom. Čitao sam dnevnike Franza Kafke. Čitao sam ih kao jezik koji je usklađen sa svojim predmetom. I tu je stajalo toliko toga, naizust izrečenog. Ali i naprosto plivanja i nesreći, a tako retko opisa predmeta, što inače priželjkuješ. Malo za čitaoca... Uvek vidim čitaoca, pisca i predmet kao trougao, pri čemu je po meni predmet, koji inače deluje oslobađajuće, ređe čovek a češće neka stvar ili svetlosno isijavanje... Dakle, čitalac, pisac i predmet po meni grade taj čudesni trougao. Kod Kafke predmet nikada nije stvar. On je uvek prinuda. On je prinudna-stvar. Ali, naravno, iz toga proizlazi sugestivnost. A svi smo mi tako zarobljeni u svojim svakodnevnim poslovima. Mi - većina ljudi, zarobljenici su u svojim dnevnim sistemima. Oni čak vole prinudnost, vole prisilu, vole sugestivne knjige pune fascinantnog očajanja. Tu se prepoznaju. Tu im se nešto »učini«... Ja tu ne želim da se prepoznajem. Ja sebe tu ne prepoznajem.

Radaković: ...Jednom sam u Beogradu poklonio Vašu knjigu Golmanov strah od penala - naš prevod te knjige, bio je to i prvi prevod Handkea u Beogradu, radila ga je Drinka Gojković... Poklonio sam je bio prijatelju, slikaru, zapravo konceptualnom umetniku Slobodanu Milivojeviću Eri, čoveku koji uopšte nije profesionalni čitalac, koji možda i retko čita... No on je Vašu knjigu čitao sa oduševljenjem. Zanimljivo je šta mi je tada rekao: »Čoveče, pa to je slično Kafki, ali to uopšte nije kao Kafka; tu uopšte nema pesimizma!«

Handke: Ne! To uopšte nije pesimistično! Ne, ne!... Ali nije ni optimistično. Prezirem oba - pesimistično i optimistično. Ne mogu ja to!... Jednom sam napisao: Umetnost, to znači držati svet u nekoj silnoj neodređenosti, u silnoj neodređenosti, tako da niko ne može doći na pomisao - optimistično/pesimistično... Mada, ne znam ni sam... Kad padne sneg... Za mene je to... Kada shvatim da sneg pada... To je za mene u detinjstvu uvek bilo nešto... Nagonilo me da pišem... Ili je u njemu unapred počivalo to da sam jednom postao pisac?... Kada se podizao vetar i padao sneg. Pa da, to je jedino što hoću. Ostajem u tome. Danas imam već toliko godina! To je jedino što hoću.

Tako je i sa Golmanovim strahom od penala. To je za mene bilo saznanje... Mislio sam, svakome je od nas predodređen neki crni gol, tamna rupa. I kako sam zapravo, bez namere, bez predumišljaja, došao do kraja gde se sve otvara? Na kraju, kad pomišljaš, taj čovek, što putuje, Jozef Bloh, koji je ubio nekoga, na kraju je, na granici, zapravo u klopci...! Kako se desilo da na kraju opisujem fudbalsku utakmicu i golmana pri izvođenju jedanaesterca i pri tome on uopšte nema šanse...? A i opisano je i - toga uopšte nisam bio svestan u toku pisanja - kako on kome se šutira, golman, jednostavno ostaje nepokretan, miran. Ostao je nepokretan. A strelac, koji želi da mu nanese poraz, puca jednostavno, zbunjen, puca mu jednostavno u ruke... I time je eto priča završena... (Smeh)... Mislim da je to za mene postalo zakon u književnosti,... to sa neodređenošću. Jednostavno znaš da stvar ostaje otvorena. Mora ostati otvorena! Mora! Siguran sam. Ako mi ne uspe da u pisanju učinim svet otvorenim i zadržim ga takvog, bolje je da bacim ono što sam napisao... Sve što govorim možda odudara od onoga što ste Vi prevodili, od Užasa praznine (Bez-željne nesreće), jer tada sam jedini put u svom životu opisivao smrt, propast, možda to, pak, i nije bila propast?... Na kraju se razigrala čak čudna, ludačka radost... Nije mi ni samom baš sve jasno...

Radaković: Na neki način i to ste delo ostavili otvorenim?

Handke: Biće da to ostaje, ipak, otvoreno.

Radaković: Evo nekoliko citata, isečaka iz Vaše proze, koji su mi »nešto značili«... možda u nekim mojim razmišljanjima... (Smeh)... Iz Pouke planine Sainte-Victoire:

»Oduvek mi je ideal u priči bio nežni otisak i meki blagodetni sled«...

Zatim:

»Pripovedna stvarnost, kao svetlina u kojoj rečenica rečenicu pruža, a ono istinsko - nadolazeće saznanje - nanjušuješ samo na međurečeničnim spojevima kao nešto glatko« ...

Zatim:

...»nije bilo neposrednog spoja, mogao sam ga samo zamišljati«...

Zatim:

...»za mene su ti prelazi jasna razdvajanja ili i preplitanja«...

Ovi citati baš potvrđuju ono značajno u priči, značajno sa stanovišta savremene teorije recepcije - teorije tekstualnih praznina. U »aktu čitanja« nailazimo na »prazna mesta«, neodređenosti, koje se ukazuju negde između tekstualnih celina, različitih pasaža, susednih rečenica. Ta se mesta uvek različito mogu »iskusiti«, utoliko su ona i potencijali čitanja: Na šavovima teksta, tamo gde se dotiču njegovi delovi - ponekad se oni uz prasak sudaraju - najednom iznikne nešto što čitaoca zaustavi i nenadano povuče njegovu pažnju u nekom »drugom« smeru; i tu počinje intenzivni »rad«, tu počinje čitalac, kako rekoste, da »zamišlja«, da fantazira. .

Recite mi šta o ovome svemu mislite...

Handke: Nikada ništa ne mislim!

Dok mislim, glup sam

Kad sanjam, mudar sam.

... (Smeh)...

Radaković: ... Ti »prelazi«, »spojevi«, to »nežno«... Tu i ne postavljam neko pitanje. Samo ukazujem na njih u Vašem tekstu. Nauka o književnosti želi da ih upotrebi...

Handke: Da, da!... Za mene su to ključna mesta Pouke planine Sainte-Victoire... Hm... Pouka planine Sainte-Victoire... (Konobaru)... Mogu li dobiti još jedno vino?... (Radakoviću)... Popijte i Vi jedno!... Popijte vino!...

Radaković: Okay!

Handke: (Konobaru)... Dva vina, molim!... (Smeh)...

(Radakoviću)... Dakle, bila je to dramatična situacija u mome životu. Osetio sam potrebu da shvatim, šta je za mene pisanje, šta je za mene pripovedanje...

Ha, evo, u ovom razgovoru primećujem da pisanje uvek poistovećujem sa pripovedanjem. Čudno! Zašto?... Pa ja nisam pesnik. Nisam liričar. Ja sam, jednostavno, lirski pripovedač. Ni Homer nije ništa drugo - izvinite što tako govorim... Ni Vergilije...

Dakle, u »Pouci« se skriva problem čitave posleratne Nemačke - nadam se da ne govorim paušalno: - Toliko pojmova, time i pogleda, i obratno: pogleda pa pojmova, naprosto je izumrlo u narodu za vreme Hitlerovog režima. Kakva gnusoba! Time je i nacija prestala da postoji!... Ha, možda je u Nemačkoj nikad nije ni bilo?... Uopšte, taj problem - biti narod!?... Dakle, bile su u vreme nacizma zabranjene mnoge reči - priroda, istorija, lepo, milost, bog... sve... svi pojmovi prirode, svi relegijski pojmovi behu zabranjeni... pa i reč narod.. A kako sam bivao stariji, ipak — naprosto doživljavajuči, da, baš doživljavajući,... jer pisati možeš samo ako doživljavaš, ako imaš doživljaje - nisam se mogao suzdržati da se ne prepustim mislima o religiji, o prirodi, pa i o jedinstvu poput naroda,... morao sam imati bilo kakvu ideju o narodu, telesnu, od krvi i mesa. Međutim, kako se probiti do toga, kroz jezik tako gnusno izsilovan od strane nacista? I to je Ono što u Pouci planine Sainte-Victoire vidim - obrt u nemačkoj književnosti!, ono što prethodno niko nije ni smeo da pokuša, da se usudi — da označi prirodu, Boga, lepotu, ono što umetnost u sebi sadrži kao upaljač! Niko nije nalazio hrabrost... To što je Heidegger činio... Pa Heidegger je već dovoljno bio ozloglašen, zbog svoje prošlosti... jer ipak, mora se reči, bio je saučesnik nacista... Ono što je on tvrdio, delajući tvrdio,... a bio je jedini koji je tako nešto činio, svakako je sebi natovario mnoge neprijatnosti time što je pisao tako... gotovo kamenim jezikom u kome skoro da i nema vazduha, nema prelaza u rečenicama, mekoće, glatkosti... A jezik mora biti gladak, blagotvoran. Mora... Dakle, nije bilo takvog pesnika... Možda Paul Celan... Paul Celan... bio je Jevrejin... Ja se, inače, uopšte ne osećam pesnikom. Osećam se pripovedačem, ali ne poput onih što pišu storije, kao Amerikanci, ili poput onih što po receptu prave nekakve epove, kao što je to bivalo u socijalističkom realizmu. Sve to istinski prezirem... Mada, ponešto u tome smatram i korisnim... Priča mora biti zbivanje, mora biti primerna i mora imati saznajnu moć... Da, te tri stvari... Dakle, moja »Pouka« je - tako mislim posle ovih pet godina - neverovatna provokacija čitavoj književnosti nemačkog jezika, literaturi u kojoj se sve što je lepo, svaki religiozni impuls, to što je u čoveku materija... - o religiji sam počeo da razmišljam kasnije... upravo ja, internatski čovek, religijom odsečen,... ja takav, ponovo sam se vratio religiji,... da se razumemo, mrzim zvaničnu religiju i uvek ću je mrzeti, i biću neprijatelj onih koji u ime religije čoveka čine poniznim, ali tvrdiću da je religija - svejedno koja i kada - izgradila forme, klasične forme, neverovatno potresne, najdalekosežnije, forme kojima se izražavaju najsmisleniji sadržaji što ih je čovečanstvo ikada dostiglo.

O tome piše u Pouci planine Sainte-Victoire. To je upravo priča o svemu što umetnost hoće... Može li ona danas uopšte još nešto?... Stvari su nestale,... narandže što ih još vidimo imaju voštani oblik, kao mrtvaci,... plastične kese, u kojima leže novine... Ni trunke istinskih stvari... Pa to je, ipak, problem sviju nas. Zar ne?

Radaković: Da!

Handke: Pa jeste!...

Ja sam duboko... u potpunosti dijalektičan pisac. To je deo pisanja... Umesto dijalektike možemo reči i: tkati - tamo, amo... To tamo, ama promišljaš... U promišljanju toga tamo, amo nastane oduševljenje pripovedanja... Shvatate li...

No ne znam da li sam Vam time uopšte nešto rekao što ste i želeli da čujete?

Radaković: Da... Rekli ste mnogo... Želim to i dalje...

Da navedem, evo, još jedno mesto, ovog puta iz Vaše pretposlednje knjige Fantazije ponavljanja... Parafraziraću: Sada sam manje lud nego ranije, kad sam bio dete... (Smeh)...

Handke: Da... Mislim da sam kao dete bio malo »blesav« ... luckast. Mislim da su mnoga deca sasvim luckasta. Samo ne pokazuju to. To se ne vidi... (Smeh)...

Radaković: Mislite, nemirni?... (Smeh)...

Handke: Ne!... Sumanute ideje, fiks-ideje, snovi, zamisli, pa posmatranja ljudi: šta su odrasli, šta je priroda, šta je veče, šta jutro... Sve je to tada bilo sumanuto. A kad dođe do nekog jasnog trenutka, ostaje on trajno zabeležen. Baš ti jasni trenuci iz detinjstva postaju večni. Ali njih je malo...

Ja sam, dakle, uglavnom bio luckast. Da! Time što sam napamet znao i učitelju izgovarao datum rođenja Mocarta, dan Mocartove smrti, Betovena takođe. Time... Šta sve ne... Time što sam znao da pojedem jedan za drugim deset komada hleba i butera... Time što sam pomišljao, sad u sledećem trenutku umreće baba... Time što sam.... Bože... Ne mogu da se setim svega... Time što sam večno osećao strah od smrti... Time što sam verovao da iza ugla svake sledeće kuće vreba demon... Time što sam se plašio mraka... Time što sam - kada bi sveštenik rekao: »Nikada ne možeš sigurno znati da li ćemo se kad zaspimo sutra ponovo probuditi!« - čitave noći ostajao budan, od straha...

Radaković: Evo i jednog mesta iz Kratkog pisma za dugo rastajanje. Ono se odnosi na vreme provedeno u internatu. Piše kako ste u internatu bili u izolaciji, ali ste upravo time više mogućnosti imali da se prepuštate mašti.

Handke: Pa da! To je tačno! Baš je to tako! To je veoma dijalektično mesto... U izolaciji dobijete strukturu... Dobijate strukturu doživljavanja... Sasvim preciznu... Naravno, i čitajući. Čitajući biografije svetaca i knjige molitvi, čitajući prediktne forme. Upravo se u apstraktnom, u zatvorenom, dobijaju jake strukture, snažne doživljajne strukture koje mnogi nikada nemaju jer su već kao deca jurcali za devojčicama, kako to često stoji u mnogim biografijama. Oni nisu stekli doživljajne strukture, nego su odmah doživljavali, a kasnije su to nastavljali. Život je postajao samo roman u nastavcima - nastavljanje onoga što su ranije doživeli... A mi koji smo bili izolovani stekli smo jake strukture, u smislu, imali smo pravac i cilj života... Možda ne baš svi. Ipak samo manjina. Mislim da su mnogi po izlasku iz internata bivali sasvim rastureni — duhovno - ubijeni, uništeni.

Radaković: Postaje li se u internatu senzibilan?

Handke: Nemojte, molim Vas, s tim »senzibilan«! Jednom sam pisao komad »Nerazumni izumiru«, tamo je neko cinično rekao: »Reč 'Senzibilno’ stoji na pakovanjima za prezervative«... (Smeh)...

Radaković: Preko 'izolacije’ i 'senzibilnosti’ samo sam hteo da se vratimo Kafki.

Handke: Da... Prema Kafki osećam prezir, ljubav, prijateljstvo i sve moguće - on je moj prijatelj-neprijatelj. Ali izvesno je, propast je nazivati ga najsvetlijom pojavom u književnosti ovoga veka. Ima toliko velikih pisaca...

Radaković: Većih od Kafke?

Handke: Ne većih! Ne bih ja tu pravio poređenja... Ne volim poređenja... Samo kad pomislim na Rene Chara, francuskog pesnika!...

Radaković: Kojeg ste i prevodili.

Handke: ... kojeg sam i prevodio. Kakva je to samo jasnoća a istovremeno i proročansko i sudbonosno u jeziku... ni trunke samosažaljenja!... I kakva... - reč muškost je glupa, ali kažimo otpor, uvek je tu otpor! Otpor i radost! A strah je poništen. Za mene je to neuporedivo zanimljiviji i vredniji bavljenja pisac nego što je to Kafka, koji će pre pripadati piscima sledećeg veka, ukoliko toga uopšte još bude bilo... Poznajem mnoge, mnoge,... pa ne baš mnoge, ali neke, koji su...

Kafka je pisac koji pripada dvadesetom veku, i, nadajmo se, biće on od strane istog progutan, kažimo potrošen.

Radaković: No vratimo se samo još jedanput detinjstvu! Samo bih još nešto s tim u vezi: U poslednje vreme se često suočavam sa rečju »glupiranje«...

Handke: Glupiranje?

Radaković: Da! Glupiranje!... Ali u pozitivnom smislu... Kao da mi se glupiranje čini važnim...

Handke: Ali sve vreme danas dok smo razgovarali Vi se uopšte niste glupirali... (Smeh)... Niste se glupirali!... No, molim Vas, govorite!

Radaković: Ne mislim na sebe. Mislim na književnost!

Handke: E, tu sam spreman da Vam protivrečim!

Radaković: Dobro, videćemo... (Smeh)...

Uzmimo, na primer, Bloha... Bloh se tako često nalazi u sasvim »glupim« situacijama...

Handke: Ernst Bloh?

Radaković: Ma, nee!... Josef Bloch!

Handke: Golman?

Radaković: Da, golman!... Često je on i glup. Sasvim glup... No čudno je da sam kao čitalac baš tom glupošću bio fasciniran... Tim detinjastim, ... infantilnošću, ... tim detinjarijama, naivnošću... Pa bilo je tako olakšavajuće!... Detinjarija je zbilja olakšavajuća!

Handke: Da!... Bez infantilnosti nema umetnosti. A toliko je mnogo odraslih umetnika... Čitava Nemačka je prepuna odraslih, ozbiljnih umetnika: Günter Graß... Sve sami odrasli ljudi? A od te silne odraslosti nisu u stanju da se domognu ni jedne jedine čiste misli. Samo se upliću i mešaju u sve! Ubeđeni su da oni nose državu na svojim leđima...

Ali »glupiranje«!?...

Radaković: Ne mislim samo na puko »glupiranje«! Mislim i na pravo da se glupiraš, da budeš glup, zašto da ne!... Mislim na pravo da budeš infantilan i dete, na pravo da budeš »senzibilan«, da budeš muškarac kao žena...

Handke: To je tačno!... To je sasvim tačno!

Radaković: ... mislim na pravo da budeš slab.

Handke: Da, slabost je krajnji odraz ljudskosti. Biti slab... »Konačno evo nekog ko je slab!« Po meni je to najdirljiviji trenutak u životu čovekovom - »Slab si!« Odmah ti dođe da ga zagrliš. Da li je to političar, da li je to žena, da li je to sportista. Želim da ga jednom vidim slabog! Ne poniženog, slomljenog, nego slabog... Pa to je jednostavno čovek? Tu je i duh!...

Ali to sa glupiranjem!?... To je nekako čudno... Hm... (Smeh)... Postoji jedna teorija, neobično glupa knjiga izvesnog Hans-Peter Neumanna, knjiga o spasenju umetnosti u »bulažnjenju«, zapravo knjiga o Günter Eichu... Svakako knjiga koju je valjalo napisati... dakle učena, teorijska stvar, o glupostima, o tome da se glupošću može spasti propast poezije. To je zbilja glupost. Jer postojala je još u kineskoj, a kasnije i u japanskoj umetnosti, jedna tako jasna forma kojom se spasavala umetnost od tih krutih »ozbiljnosti«. To je naglo skretanje, odstupanje od utvrđenog toka. Možemo reći: zaobilazni put. Ne ostaješ na jednom koloseku, ne krećeš se samo u jednom pravcu, nego najednom taj ozbiljan, gorući problem — kao, glad u Vojvodini, ili nestašica vina u Crnoj Gori... (Smeh)... ili... zlato i Bog... gde je Bog?, gde su anđeli? - preseče neko sa: ah, moji su nokti tako dugi!... (Smeh)... Tako nekako.

To je neobično lepa umetnička forma. Krhka, tiha forma, koja se na kineskom zove koan. U poslednoj mojoj knjizi, u Der Chinese des Schmerzes, služila mi je ona gotovo kao princip kretanja, kao autobus, kao omnibus. Jer to je ozbiljna priča, priča o napuštenosti čoveka na kraju dvadesetog veka, koji želi da živi, ali nema nikog za njega. I... I... (Smeh) ... Eto koana!... Možda bih mogao još reći i... Uopšte ne volim viceve. U komadu »Kroz sela« stoji: Nema dobrih viceva. Verujem u to...

Koan su čudna skretanja koja moraju postojati književnosti. Čudna, smešna, materijalna skretanja... Šetaju dva sveštenika, kineska sveštenika tamo u neku vreme, kažimo u osmom ili devetom veku posle Hrista... ili posle bilo koga... ili pre bilo koga... (Smeh)... idu oni tako u pravcu visokih planina i najednom kaže jedan: »Pogledaj tu čudnu lepotu tamo«... Da... A na to drugi sveštenik odgovori: - otprilike - »Sve što ti je po volji, zasuto je gomilom izgubljenih mrava«... Dakle, nešto potpuno besmisleno... A prvi sveštenik, koji je bio tako oduševljen lepotom visokih planina, pošto se vratiše kući, ode ocu svešteniku i požali mu se da je on, koji je onakvu lepotu video, dobio onakav odgovor... A na to će mu otac: »E da ti on na tvoje oduševljenje zemaljskom lepotom nije dao onakav odgovor, sada bismo svuda po zemlji videli kosti, sve same izbledele kosti!«... (Smeh)...

Za mene je to primer svakoj umetnosti, pripovedanju, pisanju, stvaranju - za mene je to zakon: skretanje, zaobilazni put... Možda, kako Vi rekoste, »glupiranje«... (Smeh)...

Ali postoji jedna teorija nemačkog pisca, zvanog Heisenbüttel - Nemci od svega odmah prave teorije - jedna teorija, esej, manifest: Heissenbüttel kaže »zajebati«, to bi trebalo da bude nešto značajno. Meni se to čini neprijatnim, veoma neprijatnim! Da se za sveopšte, kosmičko kretanje odmah nalaze reči. Za ono o čemu se inače može i ćutati. Odmah pucaju Nemci, raspaljuju rečima kao iz teškog oružja. I tu nema onih praznina!... Shvatate... (Smeh)... Kao da pojma nemaju šta je to jezik! Nemaju telesni odnos prema jeziku... Nemci... Malo je među njima onih koji to znaju. A to su onda zbilja najveći pesnici, kao Hölderlin ili Goethe... možda Kleist, Novalis...

Radaković: Upitao bih Vas, ako mi dozvolite, nešto i o prevođenju. ... Prevođenje je važno... Vi i prevodite... Prevođenje je, zapravo vrsta čitanja... Prevođenje je kao i pisanje, ono je ponovno pisanje.

Handke: Prevođenje nije baš isto što i pisanje.

Radaković: Ali je kreativno.

Handke: Jeste kreativno. Jeste stvaranje, stvaralačko... Samo... Zamišljam ga ovako, kao sliku: Prevođenje je vrsta pisanja u kome predmet samo još vidim kako svetluca pod vodom - tamo negde ispod površine. Možeš da gnjuraš, pri čemu vidiš kuda gnjuraš. Zaustaviš dah, zagnjuriš se, vidiš ga, možeš da ga pronađeš... Dok je pisanje... tu samo znaš da tamo ispod vode ima nešto, no nikad ne znaš da li ćeš ga izvući na površinu. Ne vidiš ga... A to je drugačije... Prevođenje je - sad mi pada na pamet - kao konjski zubi koji svetlucaju pod vodom. Vidiš ih i gnjuraš za njima. Ili kao kamen, lep. Uvek znaš da ćeš ga izvući. Jer to možeš, možeš da gnjuraš do njega. Ali kad sam pišeš, znaš da ima tamo nečeg, no nikada ne znaš da li ćeš ga izvući. To je velika razlika.

Radaković: Smem li da pređem na sasvim drugu temu, možda srodnu svemu o čemu smo dosad govorili? Radi se o filmu i medijima.

Handke: Je li Vam to važno? Zaokuplja li Vas to?... (Smeh)...

Radaković: Evo zašto mi je važno... Mislim da je današnji čovek pod snažnim uticajem medija. Čak možda i toliko da mu je i svest na neki način postala »medijska«... To je moralo ostaviti uticaja i na čitanje književnosti. Zbilja se postavlja pitanje, kako se, posedujući takvu, »medijski« »pomerenu« svest, može čitati. Kako čitati danas, u tome svemu, jednog klasičnog autora. Ne mislim sad samo na profesionalne čitaoce, autore, TV-autore, filmaše, kritičare, istraživače medija itd, one koji se baš i bave ovim problemima. Mislim na »običnog« čitaoca, onog koji po ceo dan zuri u TV, koji ide u bioskop i tome slično... Kako može takav čitalac danas najednom da čita Balzaka ili Mopasana? Kako on to uopšte čita? Da li je on sposoban da tekst prima kao književnost? Nije li on toliko pod dejstvom medija da u knjizi traži još samo slike, još samo nešto filmsko? Ne čita li on danas Balzaka još samo »filmski«?

Handke: Hm... Moguće?...

Ali to me i ne interesuje baš mnogo. Postati čitalac, to je događaj. Svi smo mi rođeni da budemo čitaoci... kao što to u nama izgleda i propada, biva uništeno od strane medija. Siguran sam da je tako: mi smo svi rođeni da budemo čitaoci. Dete odmah traži pismo. Tamo negde stoji - »U početku bi reč«. Dete gleda i pita majku ili oca: kako se to zove? To njemu mnogo više znači nego što nam se posle čini... Slova...

Morao bih da krenem unazad i razmislim i setim se kako je kod mene išlo. Mogu da kažem da sam u svom detinjstvu, u svojoj sredini bio jedini koji je zbilja čitao. Ja sam bio među otprilike hiljadu ljudi jedini čitalac. Zbilja jedini... Često sam posle dolazio do saznanja - iz pisama koja sam dobijao od mnogih čitalaca, pa i iz priča - da su ljudi postajali čitaoci posle nekog sloma u životu. Teško bolesni, na primer, našli bi se u bolnici; najednom je pred očima samo zid, možda deo nekog drveta kroz prozor, ili tako nešto. I tu počinje zbilja da važi ona Augustinova rečenica, Svetog Augustina, tu posle življenja svedenog sasvim na površnost. Ne na spoljašnjost. Spoljašnjost života je lepa. Ali površnost?... Tada samo funkcionišeš... postaneš funkcioner samog sebe... Dakle, tada dolazi do onog trenutka kada je Sveti Augustin začuo glas - tole et lege - uzmi i čitaj - pošto se godinama zajebavao po svetu - izvinite na izrazu - radio te ovo te ono, pio i... sada, najednom čuo je glas: uzmi i čitaj.

Ubeđen sam da tako sa mnogima biva. I mnogima će, mnogima će to biti spas. Čuće glas. Iako znaju da niko više ne čita, jasno im je da je u čitanju spas. Rešenje, barem rešenje. Jer tu postaje život bogatiji. Rešenje kojim pojašnjavaš sebi život. To nam je potrebno, jer religija više ne postoji. U umetnosti je objašnjenje svega, no u njoj se i sve otvara, jer nije to konačno objašnjenje...

Ali,... nekog drugog dana... ozdravili ste - dakle, ponovo ste postali bolestan... (Smeh) ... dakle, bolesni ste i, zapravo, tek sada zdravi. Postajete ponovo zdravi, postajete ponovo bolesni... No šta ćete?... Tja... Nema više Homera, onog koji je pričao epos o Odiseju; nema više ni Odiseja, prevashodno njega više nema... Ili?... Možda ga ipak ima?... Mislim da svaki čovek u sebi sadrži nešto herojsko. Gotovo sam ubeđen! Svaki, svaki čovek!... Zapravo, ne baš svaki... Ali kad kažem da nema više Odiseja, onda se to odnosi na malograđanštinu, bez obzira odakle, da li iz kapitalističkog ili socijalističkog sveta, na malograđanštinu koju stvara baš ta uvećana tehnologija i automatizacija, i koja je uništila ono što se zove slobodno vreme, uništila je zanatstvo u kojem smislenost rada iskušavamo. Ta malograđanština, taj besmisao, može se toliko namnožiti da u svetu ne bude ama baš ničeg do malograđanštine. A o herojima neće više biti ni govora. Danas ih možda ima još samo negde na granici, negde na rubu egzistencija - to su bolničarke, nekoliko obućara, nekoliko umetnika - ne govorim o svima, tako je, tako je to,... nekoliko mašinovođa, nekoliko seljaka... Ja ne želim da romantizujem stvar no tako je. Postoje egzistencije negde na rubu. Na žalost svi mi takvi postali smo egzistencije na rubu. Ali mi umetnici, mi zanatlije, mi seljaci, mi pripadamo samom središtu uzorne države. Ukoliko je država uopšte još uzorna, ukoliko ima svoju bit, a ne ne-bit... mi, dakle, pripadamo njenom središtu. I jeste to naš problem. Ja, eto, sad tako govorim, ali, stvarno, sve to jeste naš bol. Nije sada važno ko se bori, da li Beuys ili neko drugi, ta borba je uperena protiv malograđanštine... A što se političara tiče, od moje mladosti nisam mogao nikada da se identifikujem ni sa jednim političarem u Austriji, da ostvarim prema njemu neki erotski odnos. Svakako, bilo je među političarima i rečitih, dobrih, demokratski nastrojenih ljudi.

Radaković: Je li to kod Vas generacijski?... Osećate li se Vi uopšte pripadnikom jedne generacije?... Ili je sve to lično?

Handke: Mislim da je to tako kod sviju nas. Jednostavno je takvo stanje došlo. Ponovo... U Austriji je samo kratko trajalo svetlo doba Krajskog, tada je i država imala svoju uzornost. Sada to nije više uzorna država: Koalicija između socijalista i starih nacista je običan skandal, svima nama propast, oduzima nam želju za životom...

No bolje da ne govorim o politici. Mada, to je takođe deo realiteta. Sve to ide jedno s drugim... (Ćutanje)...

Radaković: Ali Vi ste, ipak, radili filmove?

Handke: Molim Vas, pustite, pobogu, to s film - ...

Da! Ja sam radio filmove! Radio sam takođe i filmove!

Radaković: Ne volite ih više?

Handke: Ne! Rekao bih da je film... Film je... Mislim da je film u poslednjih petnaest godina propao, jer su možda slike propadljivije od reči. Reči se uvek obnavljaju. Upravo je to kod čoveka prvo što se može obnoviti, osvežiti. Sa slikama, međutim, ide teško.

Ipak, mislim da film nije umro. Stvar je jedino u tome što u filmu ima ta grozna obmana, to pojavno života. Film je postao samo pribežište, mesto gde možeš nazovi sanjariti, gde ljudi nikada ne doživljavaju svoje snove, gde se nikada ne ostvaruju njihove životne želje. Nikada!... Međutim, još uvek ima nekoliko filmova koji su i dalje neumorno u igri, koji i dalje doprinose razvoju filmskog jezika. Jer film ne može umreti, kao što ne može ni biti samo onako »vrišteći«, kako su ga to Ameri godinama pravili. I dalje postoje Francuzi, tu je i dalje Godar, ili, da navedem samo jedan film, upravo sam ga gledao, to je film Erika Romera »Noći punog meseca«. On dokazuje da je film i dalje prisutan, da se dalje razvija njegov jezik. U njemu postoji sve: sve zajedno: i muzika i književnost i film. I svi postoje jedinstveno, uspešno, veličanstveno. Znate li zašto? Zato što film traži reč i nosi je u svom središtu, ne razvodnjava se u slici. Reč ostaje odrednica diskurza, platonskog, platonskog dijaloga, onog što je večno, onog što je oduvek bilo... Pa zašto bi sada najednom došlo nešto drugo? I filmu pripada reč! Reči i čine film.

Ja sam, inače, bio strastan gledalac filmova.

Radaković: Između ostalog zato sam Vam i postavio pitanje o filmu!

Handke: I dalje živim u nadi da će film opstati. U poslednje vreme idem nešto ređe u bioskop. No, ipak, gonim sebe, to mi je dužnost, film je deo moje mladosti. Jedna umetnost, jedna umetnička forma, smatram, ne može tek tako da se prekine... I dalje odlazim u bioskop. I otkako sam gledao, eto, taj Romerov film, postao sam miran. Da!... (Smeh.) ... Sasvim sam miran! Siguran sam da će se stvari na filmu i dalje odvijati. Film će i dalje postojati upravo zato što slika postaje sve neznatnija, a reč sve izoštrenija, to mora tako biti, i to će biti! Ne možeš stvari držati u rukama samo slikovnim sugestijama! Slike su potrošne! A reči, njima je potreban jedan jedini doživljaj i postaju opet nove, ponovo oživljavaju. Za sliku, međutim, nema tog doživljaja koji će je, potrošenu, ponovo oživeti.

Radaković: Kako stoji stvar onda sa Cezanneom i slikarstvom? Pa i to su slike?

Handke: Jesu!

Radaković: Različite od filmskih?

Handke: To su statične slike koje ne simuliraju radnju, ne simuliraju nikakav sled slika. To je samo jedna slika, a predstavu u nizanju više slika stvara sam posmatrač. Film je, po pravilu, uvek unapred dato nizanje slika. Posmatrač (gledalac) nema nikakve šanse da sam stvara, da stvara sled. Utoliko slikarsko platno posmatraču ne čini takve probleme kao film. Ono dramatizuje problem, samo je neznatno problematično, a posmatraču pruža mogućnost da i on nešto doda, da, eto, unoseći nešto iz sopstvenog života, stvara sled. Film taj sled uvek unapred ima... Ponekad mi većina filmova zbilja izgleda kao kakva ogavna video-igra. I to, sve vrste filmova. Čak i takozvani umetnički film... (Ćutanje) ...

Sadržaj

Pređašnje forme

Zabranjeni prostor

Zakon

Umesto pogovora

Peter Handke

SPORI POVRATAK KUĆI

Izdavač
DEČJE NOVINE
Gornji Milanovac

Za izdavača
Srećko Jovanović glavni urednik

Recenzent
Drinka Gojković

Urednik
Ljiljana Bojanić

Lektor
Miloje Radaković

Korektor
Mira Marković

Likovno i grafičko oblikovanje
Dušan Popović

Štampa
Tiskarna »Mladinska knjiga«
Ljubljana, Titova 145

Štampanje prvog izdanja u tiražu od 3.000 primeraka završeno aprila 1990. godine

ISBN 86-367-0083-3

⇐ Предыдущая 14 15 16 17 18 19 20 21 2223