2. ZABRANJENI PROSTOR 3 страница

U isto virne bilo je to veče komplimenata. Rekao je bračnom paru: »Vi ste meni dragoceni«; ali i, sa istim onim držanjem gotovo značajne ozbiljnosti (muškarcu): »Izgled Vaše prugaste pamučne košulje nedostajaće mi u Evropi«; i pohvalio je (pred ženom) »prirodnu mnogougaonu mustru« na kori belog hleba. I ponovo je prepoznao sebe u sopstvenoj učtivosti; ona je proizvela te večeri ideju jedne »zemlje«, koju je učtivi Zorger otelovljavao i u njenom obličju se sasvim predavao drugima; njegovo je ime čak ukazivalo i na provinciju, odakle je nosilac imena (sa mnogim istoimenima) poticao; i konačno, on je tako po sebi razumljivo govorio na svome gotovo zaboravljenom dijalektu da niko to nije ni primećivao.

Nije više bilo na njemu ničeg od uobičajene odmerenosti onog ponešto ukočenog gosta; podupro je laktove o sto, cimao druge za njihovu odeću i istraživao im izraze lica nekakvom rođačkom poverljivošću. Ni jednog trenutka nije mogao ostati sam i svuda je išao za ljudima: za muškarcem u podrum, za decom u spavaću sobu, za ženom u kuhinju. Lepota tragova! Nalivao je pića. Odvodio je decu u krevet; tu su mu ona pričala o svojim najintimnijim stvarima o kojima čak ni roditelji ništa nišu znali. Onda je u razgovoru stalno išao gore-dole po dnevnoj sobi, kao da je on domaćin. »Tako ste daleko«, rekao je svojim domaćinima i zahtevao je od njih da se pomere bliže njemu. Svaka rečenica kojom se, savlađujući pretnju puke govorne prinude, obraćao drugima pomogla bi mu samo ukoliko bi se pri svakoj reči smatrao (sam) odgovornim da se ponovo pripoji svetu ljudi. Svakom rečju koju je Zorger te večeri (s naporom) izgovorio (»lagano uobličiti!« mislio je) tražio je u isto vreme da ga prime u tu kuću, među te ljude - u svoju »zemlju« (»samo ako stvorim oblik, sa drugima sam«); i on koji je izgubio velike prostore razumjivo da se udubio u male.

Noć u kući beše vidna; napolju je sjao pun mesec. Deca su se smejala u sobi. Na jasnoj svetlosti te večeri, gde je svaka stvar dobila svoje mesto u novoj prostornoj dubini, »setni igrač« (to mu se sada javljalo kao reč vodilja, ne samo za taj trenutak njegove egzistencije) ugledao je pred sobom lice žene kako to još nikada nekog drugog nije video.

Započelo je time što je uočio kosu žene; bilo je to uživanje u uvojcima, u liniji razdeljka, u samoj masi kose. Postepeno su mu se ukazale i pojedinosti lica: izvan sumnje je sada bila njihova lepota - ali su istovremeno postale dramatične: jedna crta vodila je njegov pogled (nije on hteo nikada više bilo šta drugo da bude) dalje ka sledećoj. »To se za mene događa«, mislio je. Pri tome nije on zurio u ženu: svojim pogledom je pre upotpunio učtivost, opažajući učinivši sebe nevidljivim, u jednom običnom ljudskom bivanju-prisutnim. Doživeo je sebe opet preobraćenog u »prijemnik«, kao pri snimanju mnogougaonih mustri u blatu na obali reke; ipak nije on ovde više tek tako prikupljao snage, nego je, obratno, bio u stanju da u naknadnom oblikovanju drugačijih figura iscrpi do kraja sve tamo u prirodi sakupljene sile, sve dok, konačno, to čisto Moći-Primati ono Nasuprot (do tada upućeno na Simpatije, a ograničeno na pojedine, one posebne) nije postalo sveobuhvatna nova snaga: sada njegova jedina - koja mu je, međutim, bila dovoljna.

Najpre na licu ožive malko pomerena gornja usna, koja je lako senčila zatvorena usta kao da su ova u isto vreme bila i malo otvorena: u svakom slučaju ih Zorger nije video samo kao zanemela, nego i spremna da progovore reči bodrenja — te bi usne bez pripreme odmah tvorile za drugog prave reči, a i posle govorenja ostale bi i dalje za njega rečite. Obrazi žene nisu posedovali neku osobitost (pogledu koji je bezuslovno primao, i tako pronalazio lice, uopšte se ništa više na njemu nije činilo osobitom), i delovali su poput glatke, čvrste površine sa koje je gledaocu doletala neka trenutna (ne stalno održavana, već uvek ponovo prizivana) širina koja se sažimala sa linijama obraza. Onda oči, kao spremne da pomognu (opet bez posebnog obeležja, jedino kao živa činjenica), senkama zatamnjene, u samoj svojoj »zatamnjenosti« već sve razumevajući; i potom pojava zasvođenog čela, jedne povredljivo blistave i kao bez kosti ostavljene presvetle okrugline, kao da traži zaštitu (pozivajući ga na delanje poput svršetka drame). Konačno, Zorger nije više bio prosto samozaboravljeni posmatrač dešavanja na nekom drugom licu, nego se sada događalo da se njegov ograničeni lični život nekakvim pobedonosno nežnim zahvatom potirao u crtama lica čovečanstva i u stvarnosti ovoga neopozivo dalje nastavljao.

Povremeno je ustajao od stola gde je sa muškarcem igrao šah, dok je žena kraj njih sedela i čitala, i bio se udaljio, krećući se po kući, od tog lica koje mu je, ipak, tu uvek ostajalo jednako blizu; i onda je, sa te udaljenosti, u povećanoj senci pod svetlošću lampe, čitava ta prilika, poput ljudi koji su se u zamračenim međugradskim autobusima javljali kao »zaspali i probuđeni«, postala »savremenica«; tome je išla u prilog i lako udvostručena brada, obrazovana saginjanjem glave: »Mi smo iz iste oblasti.« Na vratu beše malani krug svetlosti: »Jak za dvoje«, a na šaci, kao slobodno lebdećoj, jedan je prst ipak čvrsto stajao na knjizi: »svakodnevno kao ti«.

Zorger je ponovo seo za sto i, umesto da u igri povlači šahovske figure, otpočeo govoriti. Još uvek kao nevidljiv, gledao je u lica drugih kao da se već bio odvojio od njih, ne skokom u vreme, nego padom u vreme koji je njega (govorenjem) sasvim postepeno odmakao, padom koji je on, govoreći i pričajući, osećao kao postojano blagi dodir; tako je on, obazrivo govoreći, usred toga pomislio: »Sve što sam ikada o sebi mislio nije ništa: ja sam samo ono što mi je uspelo da vam kažem.«

Uz to, još neko vreme, detinji smeh; onda krici galebova. Zorger beše sada tako miran da je ono »o izmicanju prostora« na zamišljenoj »prevojnoj koti« jednostavno saopštio. »Danas me je, sa jednim udarcem, jedna moć napustila, i izgubio sam svoj naročiti smisao za oblike zemlje. Iz trenutka u trenutak moji prostori ne behu više nazovljivi, ne više ni vredni imena.« Onda je mogao da pojača glas i kaže: »Čujte me. Ne bih hteo da propadnem. U trenutku tog velikog gubitka javio mi se refleks povratka kući, ne samo u neku zemlju, ne samo u neku određenu oblast, nego u kuću rođenja; a ipak sam hteo da i dalje ostanem u tuđini, sa nekoliko ljudi oko sebe koji mi ne bi bili suviše bliski. Znam da nisam zlikovac. Neću da budem ni neko po strani. Vidim sebe kako hodam usred gomile i verujem da sam u pravu. Čak sam prijatno sanjao one koji su mi želeli smrt i često sam osetio snagu za neko trajno pomirenje. Je li drsko to što hoću sklad, sažimanje i vedrinu? Jesu li moje fiks-ideje savršenstvo i dovršenost? Da postanem bolji, doživljavam kao dužnost: bolji od samog sebe. Hteo bih da sam dobar. Ponekad osećam potrebu za grešnošću, i, s druge strane, progoni me ideja kazne; i onda, opet, postoji potreba za Večnom Čistotom. Danas sam se setio iskupljenja: pri tom mi se, međutim, nije javio bog, nego kultura. Nemam kulturu; i toliko dugo nemam kulturu koliko nisam u stanju da uzviknem; sve dok sebe žalim, umesto da oplakujem strogost. Neću da budem neko ko je nestao u bedi, nego moćno žalosno telo. Moj poklič je: Potreban si mi! Ali kome se ja to obraćam? Moram sebi ravnima. Ali ko su to Meni-ravni? U kojoj zemlji? U kom vremenu? Potrebna mi je bila izvesnost: biti sobom i biti odgovoran za druge. Mogu da živim! Osećam snagu da kažem kako Jeste, a ipak, uopšte ne bih želeo da budem nešto, i uopšte ne bih želeo da kažem nešto: svima, i nikome, biti poznat, u svemu Živ. Da, osećam ponekad pravo na sveopšti prostor. I moje vreme je Sada; sada je Naše vreme. Ističem, dakle, zahtev za svetom i ovim vekom - jer to je moj svet i moj vek.«

Zorger ugleda sebe kako pomera glavu kao neka smešna, ali i ponosna životinja (u isto vreme su laktovi pumpali u žalosnom pokušaju zamaha krilima, a posle dugog govora imao je želju za nečim »Slatkim«, i dobio je od domaćice ponuđenu »štrudlu«. Osim toga, poželeo je da sluša muziku, i prepustio se pričanju povesti suseda. Ovi su započeli, svakako da bi se pokazali njegovim saveznicima, raznim nesrećnim slučajevima, ali uskoro su odatle skrenuli i opisivali mu konačno kako su postali par, pri čemu je iz mirnog pričanja postepeno nastajao uzbudljiv dijalog u kome su uloge bile podeljene, a da su jedno drugome stalno upadali u reč. Zorger se zahvalio za »toplo jelo«, i još je reko: »Molim vas, ne zaboravite me.«

Posle, dok je odlazio (otišao je, bez namere, najkraćim putem kroz šumu ka obali), primetio je da su se njih dvoje smejali njegovoj poslednjoj rečenici, ne samo iscrpljen nego i pomalo preplašen, kao da se oko takvih stvari ne zbija šala; i tako je sada tiho dodao: »Želeo bih uskoro ponovo da sedim ispod Vaše lampe.«

Noć je bila topla, bez magle. Sa uživanjem je osećao, još među drvećem, morski pesak pod nogama. Vetar je u rojevima raznosio kroz šumu zimzelenog drveća lišće koje je po žbunovima ostajalo da visi kao na plotu od bodljikave žice i ukazivalo se kao isušene froncle algi. Šum bicikla u pesku dolazio je od psa u trku. Vetar je između gotovo patuljastih borova hujao kao u visokoj šumi. Zorger je na licu osetio vazduh, kao da je to bila ponovo otkrivena stvarnost, i kao da je ova na njega pirila poput vazduha sreće.

U susret tome koji je oko izbočine dune zaokretao kao oko ugla zgrade nenadano je belim udarom talasa zašumelo more; lice tog talasa, odbačeno visoko u noćno nebo, kao da se za trenutak tamo zaustavilo, i tek tada, iz već ponovo suknute svetle pene, razletele su se na sve strane u padu ka zemlji braonkasto obojene pahulje. Odmah potom, okean se, zajedno sa mesecom i galebovima koji su visili nad talasima, povukao natrag u svoju poznatu sliku, i Zorger pođe sa površine vode čiji razbijajući udari behu kao šumovi industrije. Izbegavao je svaki pogled u vodu, i samo je još gledao u svoje noge koje su duboko pod njim, kao iz ptičije perspektive, utabavale površinu peska. »Zatvori kapije svojih čula!«

Potrča; jurio je neko vreme bez pogleda; onda je opet, zatvorenih očiju, išao sve sporije. Sada je kroz udaranje talasa prolazio tramvaj, uz staromodno škripanje po šinama. Tome koji je dalje išao buka mora se preobratila, najpre uz tandrkanje taljiga, u šumove njegove prošlosti. Uz krkljanje i zujanje testere istovarile su se daske i praskale jedna po drugoj; i udenjivači nameštaja nepažljivo su baratali sa teškim stvarima. Šumovi nisu bili ravnomerni; između njih javljala se često, kao trajno uspostavljena, gotovo umilna tišina iz koje su se čuli samo sićušni glasovi nekog u sebe utonulog pokućstva: mleko koje se kipeći podizalo, voda koja je ključala, klik-klakanje štrikaćih igala, i u kantu je sada upala pegla. (Bilo je to kao da se more moglo sakupiti u lonac.) Onda je neko skočio u bazen, i odjeknuo je pljesak šamara. U nadolazećoj uličnoj vrevi opalilo je tupo, na što je telo udarilo o pod. Kante mleka su se slagale na gomile. Nakratko zveckanje iz kadionice; onda urlik ratne vežbe. Brujanje tenka; praskanje i gruvanje; kratko vreme je vladao rat. Potom tišina mira; ili? Pred Zorgerom, koji je otvorio oči, protezao se preko mora, sve do horizonta, široki prostor antičkih stubova.

Iza poslednjeg stuba upravo je zalazio mesec, i za nekoliko trenutaka, sasvim zakratko, beše tamo nebo mesečevog zalaska, sa poljem oblaka obasjanim odozdo, u boji ljutovnica; onda nebo beše kao i svuda crno, samo su zvezde svetlucale neodređeno u isparenju talasa.

Zorger je osećao more za potiljkom, koji postade veliko, veoma hladno mesto. Venci pene behu snežni planinski lanci. Vazduh mu je nanosio miris izgorelog, i prvi put je na obali osećao jesen. Morska jesen i prostor stubova: svet je ponovo postao stari. Stajao je u godišnjem dobu kao upravo prispeo. Njegovo telo postade opipljivo na trostrukoj granici između zemlje, vode i vazduha, i posle dužeg vremena opet je doživeo, poput nekog buntovnog htenja-napolje-iz-grudi, snagu čežnje; i u isto vreme radovao se krevetu.

Pojurio je natrag ka kući. U praznoj spavaćoj sobi druge kuće behu, kao i obično, već od predvečerja upaljene lampe. Susedi su sedeli u polutami dnevne sobe, i muškarac je držao ženine prste. Reka povratka: U vrelini krvotoka približavala se, titravom glatkošću, Indijanka. Obuze ga umor i hteo je još samo da leži i osluškuje u mraku. Čuo se sat, kao da se mačka češala po vratu; i onda su od crno-belih životinja iz basni zazvrjala prostrana polja.

Zorger je legao, i dok je svetlost svetionika »Land’s End« ravnomerno sevala u sobu, čekao je bez nestrpljenja ideje snova. Usudio se čak da misli na svoje dete — što mu je svih tih godina bilo nemoguće: već pri prvom pokušaju glava mu je postajala kamen. Sada je osećao težinu samo na licu, na kome se zatvorila vrela pesnica. To samosažaljenje beše mu, međutim, po volji: jer se pri tome osećala želja za verom, koja bi mu dala oblik: da duže od samo naglih trenutaka misli na to voljeno. »Kada ga ponovo budem video, obožavaću ga.«

Sa zahvalnošću povuče preko sebe pokrivač. Deca i žene behu to što ga uistinu činjaše. U snu se iz mora podiže Jedna, rođena iz pene, i leže kraj njega. Čitavu su noć mirno ležali jedno kraj drugog; oko uz oko; usne na usnama.

»Nekoliko izlazaka sunca kasnije« (tako mu je onda stvarno izgledalo to poslednje vreme na Zapadnoj obali), Zorger ugleda sebe u sjaju još uvek jesenjeg jutra pri pakovanju kofera. Odlazak u Evropu je bio na pomolu. Kuća beše gotovo prazna, bez zavesa i tepiha; u jednoj sobi stajahu još drveni sto i stolica na rasklapanje, u drugoj krevet pomeren u dijagonalu. Zorger je mnogo toga bacio, a ponešto je ispoklanjao; u kofer uđoše, pored brižljivo naslaganih albuma fotografija i terenskih knjiga iz poslednjih godina, i nekoliko svakodnevnih predmeta koji mu behu dragi. Za put je već bio obukao: staru iscepanu košulju od lana koja je blagodetno prijanjala oko ručnih zglobova, svečano plavo »evropsko« odelo od kamgarna, čije su se pantalone lako pripijale u kolenima, i tanke vunene sokne koje su ga odozdo nagore jednako milo utopljavale; obuća mu behu čizme na šniranje sa Severa. Gledajući se odozgo, održao je slovo zahvalnosti svojim vernim delovima odeće.

Vazduh je bio svež i čist: »lepo jutro, američko jutro!« Sunce je sjalo kroz ispražnjenu sobu na patos kao u salon broda, i putnik je kraj spremnog kofera čitao poslednju poštu. On je pri tom stalno gledao preko ka susedskoj kući gde je u svim sobama vladalo kretanje: deca su se spremala za školu, muškarac za kancelariju. U svoj toj gužvi porodica je povremeno ispoljavala savršenu pažljivost: muškarac je uporno bio nagnut nad svojim aktima koji na malom kosom pultu behu otvoreni kao misal; žena je gotovo grotesknom nežnošću srkala čaj; a deca, već sa školskim tašnama na leđima, behu udubljena u čigru koja se obrtala na stolu.

Laufer je pisao: strujni provodnici su zamrznuti. Najpre izvan kuće nosi vunenu masku za lice, a u međuvremenu sledi primer Indijanaca i ide raskopčane košulje. Njegova rasprava mu izgleda »sve fantastičnija« (svaka sporedna mogućnost - oseća se dužnim da je sledi - otvara se u beskraj). Sebe vidi u idealnoj konkurenciji sa Zorgerom: dok je ovaj lud za razmaterijalizovanjem, on je, pak, lud za punoćom materijala; tako je njemu odviše problem »jezik«, a Zorgeru je, pak, opasnost »bezrečnost«. Mačka je »sve nepristupačnija i sve kraljevskija«: samo što nije progovorila.

Oblaci, u koje on nije gledao, povlačili su za sobom spremnog za putovanje, dok je on, čitajući knjigu, sedeo za stolom; krošnje borova njihale su se kao i bilo gde drugde. U isto vreme stalno su iza njegovih leđa tamo-amo išli ljudi, koji su, vođeni posrednikom, razgledali kuću na prodaju, a da se on nijednom za njima nije osvrnuo.

Preko puta se, u međuvremenu, po kući kretala samo još susetka. Preko ruke je nosila bele čaršave koji zableštaše kada je preprečila mesto gde je sunce padalo. Jedanput je ugledala njega i odmahnula, ni zbunjena ni stidljiva, pokretom kao da je on već sasvim daleko; kao da je ona njega, pa i sebe, zaboravila, u nekoj igri koju je od jednog do drugog prostora sama sa sobom igrala.

On je čitao dve hiljade godina staro objašnjenje sveta jednog rimskog istraživača prirode, u čijem jeziku još beše ono »blago, međuprostorno« iz pesme. »Dakle, materija koja se sastoji od čvrstih tela može biti večna, dok se sve drugo razlaže.«

3. ZAKON

Potmula tutnjava, i samrtna daljina u avionu. I u unutrašnjosti beše let. Kako je lako padalo govoriti; kako lak beše život uopšte. Ideje trenutka: »Sa mnom započinje nešto novo.« Grad na Zapadnoj obali brzo se udaljavao dole na prevlaci.

Zorger je leteo sa vremenom, i beše to kao da je postepeno dolazila maštarija dnevnih snova, »promenljiva kao mesečevi pogledi«. Pri usputnom sletanju u gradu koji se, ležeći u istočnom podnožju Stenovitih planina zvao »Mile High City«, padao je sneg. Zorger je, istina sa rezervacijom za daljnji let, uzeo kofer, iskrcao se i povezao se, sada već jednim punim autobusom, poljskim putem po kojem je vejao sneg, kroz prazan predeo u kome još nikada nije bio.

Pahulje su lako udarale u prednje staklo i opet se razletale. Dnevni su snovi sve dublje i dublje zračili. Unutra oni gone preko sopstvenih granica: to beše njegov način da misli na druge. Nije on njih osobito mislima dovlačio na ovu stranu, nego su mu oni postepeno u misao ulazili dok je slobodno maštao.

U daljini je nepomično stajao konj prekriven snegom, kraj isušene vrbe čije je stablo ukoso tonulo u zemlju. Povlačenje rajsferšlusa na vindjaknama školaraca koji su se prvi iskrcavali: sneg je ulazio kroz otvorena vrata, i na toplim rukama se topio tek posle nekog vremena; i autobus je uskoro bio tih, od odraslih.

U dnevnom snu javilo se onda lice okruglih, razgoračenih očiju od kojih su bore polazile kao zraci. Onda je Zorger bio siguran: on će u planinskom gradiću, kuda je autobus vozio, uzeti hotelsku sobu za jednu noć, i posetiće školskog prijatelja koji je tamo bio učitelj smučanja.

Javila mu se slika ovoga kako ga je, jednoga leta na Zapadnoj obali, poslednji put susreo: nagota njegovog lica na kome usta behu otvorena kao u školska vremena, sa gornjom usnom koju je on neprestano pomicao napred, čak i kada nije govorio; dok su, pri govorenju, reči iz usta izlazile kao mali komadi.

I kada je mirovao izgledao je učitelj smučanja napregnut, kao da je stalno pokušavao da nešto tačno razume. Govorio je preglasno, ali nikada nije bio sasvim jasan. Često se izražavao samo uzvicima u kojima je njegov glas baš zvučao strašljivo. Onima u koje je imao poverenja, postavljao je poslednja pitanja, a očekivao je i konačan odgovor. Ukoliko bi se ozbiljno pokušalo da mu se takav odgovor da, odmah bi se on, ponosan čovek, preobraćao u nečijeg slugu: tako je u letnjim mesecima, kada je bio bez posla, posećivao ne svoje »prijatelje« nego svoje »gospodare«, kojima je onda pri najmanjem domaćem zadatku usrdno išao naruku. Nije imao dece i čekao je, već godinama, na ženu svoga života (koju je tačno mogao opisati); ipak su mu se čak i žene kojima se najpre dopao posle samo čudile.

Zorger ga je, u svom dnevnom snu, video kao nekog ko u svojoj nevinosti beše prezren, i zamisli kako ga pri pozdravljanju grli; video je debeo vrat učitelja skijanja, njegov široki srebrni opasač i tanke noge među koje je pri sedenju uvek sakrivao ruke. Sumrak se spuštao u autobus u kretanju, jabučica učitelja skijanja se pomerila, sasušeno žbunje kotrljalo se preko snežne površine, i uveli listovi kukuruzišta stajali su povijeni na vetru.

Autobus je prolazio predelom gde još nije pao sneg, i beše to kao da se tu baš ništa nije dogodilo. Kasnije je sneg i ovde počeo da pada, tiše, sa krupnim pahuljama. Brda sa svojim nanosnim obroncima nestadoše, i samo su još obližnji parloži bili vidljivi, sa ponekim stadom bivola koji izbacivahu paru daha iz nozdrva i čupkahu po žućkastim vrhovima trave; od automobila koji su se tuda valjali, kao na nekom specijalnom putovanju, razduvavale su se bele fontane, dok su se za zadnjim točkovima po putu kotrljali parčići prljavog snega. Na trasi, inače bez ljudi, pomaljale su se samo pokatkad pojedinačne prilike hodača, sve dok Zorger konačno nije sebi predstavio kako tu neko vežba za svetski rat.

Grudve snega su ležale i na podu hotelskog lifta. Hotel je bio izgrađen po ugledu na evropsku alpsku gostionu, sa drvenom terasom, omalanim prozorima i sunčanim satom. U svojoj opatosanoj sobi — duboko dole behu svetla velike ravnice — Zorger je čitao novine sa u naslovu iscrtanim linijama planinskog vrha. Prelistavajući ih, odmah je ugledao ime školskog prijatelja. Pogledao je: beše to stranica sa kratkim umrlicama. Bez ikakvih misli pročitao je on još i sledeću stranicu i iz kupatila čuo neko šumorenje.

Objavnicu o smrti školskog prijatelja dala je škola skijanja: on je bio »dugogodišnji član«; inače, behu tu saopšteni samo mesto i radno vreme pogrebnog zavoda koji se ovde zvao »Kapela«.

Zorger je odmah otišao u već odavno zatvoreni zavod, koji beše jedna od kuća bez zabata u nizu, i pogledao je sa ulice kroz zastor zavese u osvetljeno prazno predvorje: stojeće lampe, sa štofanim štitnicima po tamnim malim stolovima; na jednom većem stolu, u udubljenju za sedenje, staklena pepeljara; kraj nje telefon, beo kao slonova kost. Zgrada je bila na dva sprata, sa liftom za gornje spratove; kabina, takođe osvetljena, stajala je prazna u prizemlju. Na dvorišnoj strani Zorger nađe portal čije vitrinice behu vrlo široke i spolja bez kvake. Bilo je vetrovito i hladno. Brisači automobila grebali su kao lopate.

Sopstveni koraci po tvrdom snegu podsećali su na šumove košenja livadske trave. Onda je začuo govor-kroz-nos Zapadnjaka i opet je znao gde se nalazi.

Vratio se u hotel sa kožom utrnulom od snega. Na licu su bolele kosti. Pio je i razveselio se; držao je čašu vina obema šakama kao činiju i pokazivao je zube.

U toku noći je sanjao umrlog. Udvoje su išli preko polja. Ipak, učitelj skijanja postade bezličan, i nestade, a Zorger se probudi: kraj njega ne beše niko. Video je nekog drugog, ovaj je nosio plavu kecelju; oči su mu bile zapečaćene crnim lakom koji je sjajio kao ogledalo. Potom je Zorger mislio na nešto divno besmisleno, i opet zaspa, pun čežnje za nekim izmišljenim svetom, kojeg je onaj stvarni, kroz njega prodirući, do izmišljenog uzdizao.

Ujutru je sunce sjalo u praznoj drvenoj kutiji sata koja je stajala u uglu sobe. Zorger je posetio posmrtne ostatke koji behu u mrtvačnici. Učitelj skijanja je ležao u sanduku kao lutka. Bore kapaka bile su se bočno razvukle u slepoočnice kao recke; jedno oko nije bilo sasvim zatvoreno i svetlucalo je. Imao je vunenu kapu, sa kojom su ga gotovo uvek viđali, sa natpisom »Heavenly Valley«; oko vrata amulet od tirkiza.

Zorger je stajao na trotoaru ispred zgrade. Portir zavoda je u livreju sa mesinganim dugmadima išao gore-dole ispred ulaznih vrata; svuda po ulici dimili su se njegovi bačeni opušci. Iznad njih je visila američka zastava sa zvezdicama; kraj ove su duž kućnog zida lelujali izdanci tamnozelene puzavice. Prokotrljan je veliki kotur kablova. Jasni oblaci su se podizali iznad drugih maglovitih, blizu i u isto vreme daleko.

Izvan grada ukrcao se na žičaru koja je vozila gore u brda. Kabina se najednom zaljuljala od ljudi koji su se ukrcavali i čije su skijaške cipele pucale kao cepanice u vatri. I u toj gomili je bilo dobrih lica.

Napolju na snežnom polju jurila su deca, koja su se, padajući, ustajući, dalje jureći, pokretala kao ljupki točkići.

Na planinskoj stanici Zorger je najpre išao iza grupe nepoznatih, samo zato što su svi nosili iste svetle kapute sa krznom, a onda je, međutim, nastavio svojim putem sam. Otkako je pao sneg, ovuda nije niko prošao. Beše toplo, ali rastopljeni sneg nikuda nije oticao. Sneg je bio visok, pri tom tako rastrešen da se često providela zemlja.

Penjao se sve dok se više ništa nije moglo čuti. Iza jednog prevoja ugledao je istinske Stenovite planine; behu tmurno crveno-žute, i bela pruga oblaka lagano se vukla iza njih. Trčao je uz kosinu, sve dok mu lice nije postalo lepljivo od iglica drveća, i onda se zaustavio kao u nekoj zabranjenoj oblasti. Nikakav ptičiji glas; samo još uvek daleke indijanske prilike planinskih vrhova. Pred njim, na rubu dubokog rova, štrčao je jedan jedini planinski bor; kraj njega je rastao žbunasti hrast između čijih su se suvih listova pušile grudve snega. U drvetu, a da se tu ništa nije videlo, upravo se začuo šum: jedno fino, istovremeno jasno zvrjanje, koje je potrajalo kratko i onda se, nakon utihnuća, ponovilo. Posle nekog vremena zvrjanje se oglasilo po treći put: ali ne više iz istog drveta, nego iz udaljenog, takođe usamljenog bora, daleko dole u rovu. U sledećem trenutku se na oba drveta, okomito odozgo, spustiše jata malenih zvrjećih ptica belih stomačića.

Zorger je stajao u dubokom snegu kao u dodatnim čizmama i gledao dole u žutu izmaglicu velike ravnice koja se od podnožja planina protezala hiljadama milja ka istoku. U tom predelu ratovi nikada ne bi bili dobijeni. Umio se snegom i počeo je jednozvučno da zviždi. Stavio je sneg u usta, ali samo je još glasnije zazviždao. Kašljajo je, i konačno je zajecao. Onda je oborio glavu i oplakao umrlog (i ostale umrle).

Podigavši pogled, poverovao je da ih vidi kako mu se žestoko smeju. Smejao se zajedno sa njima. Sadašnjost je plamtela, a prošlost je sjala. Osetio je duboki užitak pri predstavi svog Ne-više-prisutnog-bića i javila mu se slika obalskog gustiša. »Nikakva ekstaza!« (Nikada više ekstaza.) Da bi ovu savladao, tražio je uporište. U osunčanom rovu sneg je obrazovao blistavu brazdu: najlepša žena koju je ikada video. Nehotičan krik, a iz grmlja se čak vratio i odjek. Setnost i pohotljivost obuzeše Zorgera.

Na povratku u grad, na visini od jedne milje, opet su se po snegu na ugaru poprečno valjali sasušeni grmovi trave. U goloj ravnici, jedan jedini žbun koji je bacao preveliku senku. Ali i kad se ništa ne bi događalo, bilo bi to očekivano. Mogao si se tako igrati da sve bude (sasvim) moguće, i iz nekog besmisleno-živog postojanja nastade, kao iz zemljotresa ljudskog plesa, igra smisla.

⇐ Предыдущая 10 11 12 13 141516 17 18 19 Следующая ⇒