3. ZAKON 3 страница

»To je sada!«

I nije li se, sa svakim pogledom preko grada, zbivalo ponovno vraćanje (i osnaživanje) nekog drugog, negde drugde doživljenog i kao izgubljenog događaja? - I hotelskom sobom su se pomicale senke ptica (i aviona), i u potkrovlju susedne kule neko se kretao prostorijom, suncem oflekanom, sa štosom čaršava u ruci, koji pri tom postajaše čas svetao čas taman, kao voda kad u potoku teče preko šarenih kamenova. Jedan trkač, za kojim je jurio pas, podiže se u vazduh kao galeb i ogledaše se u jezeru. »Dobiti smisao za ponavljenje! Dole k’ ljudima.« Ali prethodno uđe još i sobarica, i reče: »God bless You. Touch home soon.« (I vide ga onda kako je zvučno udisao.)

Zorger je još otišao i u crkvu i prisustvovao je nedeljnoj misi, posebno praćen do klupe od muškarca odevenog u crno i sa belim karanfilom na reveru (»Gde želite da se molite?«). (Nedelja mu se ukazala najpre sa malobrojnim automobilima koji su se daleko, na gotovo praznoj, vodeno-sivoj Madison-aveniji ljuljali kao mali čamci.) Sa bakarnog lima na žrtvenim kesama svetlucala su lica vernika, i Zorger, koji je takođe dao prilog, dožive sebe u zajednici novca, pri čemu su ruke prikupljača na pritkama proizvodile zvuke kao pekar kada u pećnici lovi hleb. Svet se zanjihao, kao da se hleb preobratio u božansko telo, a, »simili modo«, vino u božansku krv.

»Na sličan način« je narod išao na pričešće. Na sličan način se »ja, Zorger« opet spotakoh, kao pomoćnik pri misi, preko ruba tepiha. Odrasli je odlučno klekao. Na sličan način su ga nepoznati pozdravljali; na prepodnevno-svetloj ulici prošao je pored veselog pogrebnog zavoda; na susednoj aveniji posmatrao je poprilično vojnički kostimiranu paradu južnoslovenske nacionalne grupe u koju su se njegovi preci još ubrajali (gde su se i najmanja deca, još nejaka, ukrašena odorama, spoticala), i u parku je bez prestanka gledao u trkače koji su kraj njega promicali (za njim neprestano snažno dahtanje i tapkanje) i koji pri tom, za razliku od gomile tek tako prolazećih, ipak nikada nisu zadobijali crte poznatih: u povorci je čak uočio iscrpeno lice muškarca sa kojim se nekada za vreme studija u Evropi bio sprijateljio, i samo se kratko osvrnuo za leđima nekog ko je postao stran; a i taj drugi, pogledavši ga sjajnim očima, protrčavajući, samo reče: »Kao onaj Valentin Zorger!« - Nikada se oni neće više videti.

Poslednju sliku drugog kontinenta Zorger je doživeo u muzeju. Još osnažen delima pred kojima se, kao pred strogim (ali i drsko praskavim) primerima, postepeno uspravljao, stajao je gore na monumentalnim kamenim unutrašnjim stepenicama, i, tako reći u jednom jedinom skoku srca, obuhvati on zacrnjenu dvoranu u koju su odozdo, zbijenih glava, nadirali ljudi, a zajedno sa ljudima unutra, kroz staklene kapije, visoke koliko i kuća, i čitavo dno stenovito-sive 82. ulice koja je vodila ka zgradi (koja je ležala na rubu parka), i sasvim na kraju ulice, ispresecane mnogobrojnim avenijama kojima su gusto prolazili automobili, jedan sivo-plavi odsjaj uskog morskog rukavca, zvanog East River, koji je oivičavao ostrvo Manhattan, i preko vodene prevlake beličasto jato ptica koje je stalno lepršalo tamo-amo i svaki put u trenutku zaokretanja bivalo prozračno.

Ponovo je počeo da pada sneg; deca su se napolju pod pahuljama okretala i plazila jezike; perecarnice su se pušile; i onda opet već dođe sumrak. — U takvoj oblasti, naseljenoj civilnim stanovništvom, živahno pokrenutoj, gde između mermernih stepenica u prednjem planu unutrašnjosti prostorije i morskog rukavca daleko na horizontu nije više bilo udaljenosti, kotrljali su se i krivudali automobili, stajali su i išli prolaznici i tociljali se i ostavljali tragove jedni drugima za petama trkači u svim pravcima, kao u nekoj blagoj uređenosti koja je postepeno ulazila u veče, a kojoj je Zorger čežnjivo hteo da se priključi, obuzet saznanjem da je samo svojim pogledom, u sopstvenu pretpovest tako udubljenim, osposobljenim za odmerena prodiranja u prostor, i upravo sada i ovde njega usrećujućim, sudelovao u lepoti mira stvarnosti i u tom tamnom raju ove večeri.

»O, spori svete!«

Ali zašto je upravo njegovu snagu čežnje, koja se iz najdublje sopstvenosti izdizala sve do najudaljenijeg sveta, time što je njega samog htela da zauvek sjedini sa celovitošću sveta, odmah pratila neka bleda, bezvučna munja, u kojoj je to tako jako Žuđeno Iako, gotovo nežno opet od njega odmicalo i pri tom ostavljalo prazninu dodira smrti koji se razapinjao oko zemlje, munja koja ga je slabila i naprasno ga ostavljala da posrće u sebe? Od svakog koristoljublja ipak pročišćen do samog prisustva duha, i jedino još uzavreo od želje za nadopunjavanjem sveta (»Hoću te, i hoću da budem deo tebe!«), bi on tek tu pogođen saznanjem o nekom neisceljivom nedostatku koji nije bio ni u njemu lično zasnovan niti je mogao biti prenesen na ovu istorijsku epohu planete Zemlje, u svakom slučaju voljene. Pa nije on više želeo ni u jedno drugo vreme - ali ono što je u Sadašnjosti, čak i sa najčistijom, najusrdnijom strastvenošću, dostigao od sveta i zaokružio beše još uvek suviše malo.

Nije li se nekada osećao bogatim? Seo je na stepenice, koje na rubovima behu pune ljudi koji su se odmarali, i, vrlo lagano, zavezivao je i odvezivao pertle na cipelama. Čuvari su već pljesnuli šakama, i pred njima se narod kretao ka izlazu. Kratko si ti, Zorgeru, tu imao predstavu da bi povest čovečanstva mogla biti uskoro okončana, skladna i bez užasa. Da, bilo je milosti. (Ili?) Ta beda, bez mašte, krvopijuća, popuštala je pred tobom, i osećao si svoje očne kapke kao pomazane večnom divljom potrebom za spasenjem. Duboki jecaj nije prošao samo tobom nego čitavom gomilom, i pogledao si ponovo osnažen i tražio si pogled drugih očiju koje bi bile isto toliko teške kao i tvoje. Osećao si jad, konačno i gorak bol pri pomisli da bi tu scenu mira morao odmah napustiti, i hteo si da budeš bar među poslednjima koji su izlazili; lepo u tom bolu ipak beše da se zemlja tu preobražavala (kao što se nekada u drevna vremena na toploti i pritisku krečnjak preobraćao u mermer, koji je sada blistao tik pred tvojim stopalima.)

U noćnom avionu za Evropu beše kao da si, dragi moj Zorgeru, bio na svom »prvom istinskom putovanju« gde se tako bi rečeno, uči »šta je sopstveni stil«. Iza i ispred tebe urlala su bolno novorođenčad, koja onda, pošto su se konačno umirila, zuriše tamnim očima kao profeti. Nisi više znao ko si. Gde je bio tvoj san o Velikom? Bio si Niko. U prvom jutarnjem osvitu ugledao si nagaravljeno krilo aviona. Vaša neispavana lica behu kao umazana marmeladom. Stjuardese su već obuvale cipele za grad. Prazno filmsko platno, još svetlucajući na izlasku sunca, tamnelo je. Brujeći, avion se probijao kroz oblake.

»Lagano iščezavajuće lice!

Kamenovi mi kraj nogu te primiču:

U njih se udubljujući,

njima otežavam nas.«

Žarko Radaković

UMESTO POGOVORA

Peter Handke / Žarko Radaković razgovor

Vođen 27. 2. 1985. u Salzburgu

(Snimila Zoria Papadopolos)

Radaković: Gospodine Handke, moje prvo pitanje odnosi se na sam čin intervjuisanja: Razgovor sa piscem zapravo i nije lak: S jedne strane to je uplitanje u privatan život, s druge strane raz-skrivanje tajnovitosti literarnog, konačno i onog minimuma sujeverja... Kao kad upitam svoju babu, »šta će sutra biti?«, a ona nerado govori o tome, nerado priznaje što je naumila, rađe bi ćutala o budućnosti... Nije li tako i sa piscem? Nije li intervju gnjavljenje intervjuisanog... Šta mislite o tome?... Ili intervju, uz malo sreće, možda može postati i prijatna igra?

Handke: Intervju uvek prekida i razara stvarnost. Ali postoje i razgovori koje ne možemo nazvati samo intervjuima. Kao, na primer, pitanja koja stižu iz neke druge zemlje, iz neke druge oblasti, sa nekog drugog kontinenta. I tada, uvek, u najmanju ruku nisam bezvoljan da razgovaram. Baš kao što to sa ljudima iz, na primer, Austrije nikako ne uspevam. Bezvoljnost je toliko velika da se ne može oblikovati ni jedna jedina reč. Ali sa čovekom iz druge zemlje - gotovo da sam znatiželjan, naprosto želim da govorim. Tada i zaboravljam da sam intervjuisan... Shvatate?

Radaković: Dolazi li tada do obratne situacije?, te i Vi pitate... zapitkujete onoga koji Vas intervjuiše?

Handke: Ne!... Bilo je to ranije. Ranije sam to često činio...

Radaković: Eksperimentalno?

Handke: ...često sam onome koji me je ispitivao uzvraćao pitanjima. Jednostavno da vidim kako će reagovati. No kod profesionalnih pitača običaj je da zauzmu neko pseudoprivatno držanje, da se čak i ispovedaju i pričaju stvari koje sami ne misle, samo da bi pitanog razvezali. Takvo intervju-držanje imaju, na primer, oni što rade po nemačkim glasilima, eto u »Spiegelu.« Ponašaju se kao da su naivni i sve vreme izigravaju osetljivce, samo da bi ispitanika »otvorili«, kao kakvu konzervu. Pričaju mu o svom sopstvenom životu, o sopstvenoj nesreći, o tome kako ne mogu više istinski osećati. Ali oni glume svoju nesreću - samo da bi toga kojeg ispituju stvarno i ispitali. Ne da bi ga nešto pitali, nego ispitali ... U nemačkom jeziku je to lepa reč - ispitivanje. Ona je bliska saslušavanju, čak i žrtvovanju nekoga... Da, tako je to u novinarstvu uopšte, ne samo u nemačkom, nego u svakom onom koje ja zovem Spiegel-novinarstvo - odvratna, gadna pojava.

Radaković: Može li se kod Vas, ipak, bar u izvesnoj meri, javiti potreba za ispitivanjem samog ispitivača, kao posledica izvesne radoznalosti?

Handke: Nije to radoznalost. To je pre želja da se nešto sazna... o onome koji vodi intervju: Odakle je? Iz kakve je sredine? Kako je došlo do toga da on iz jedne zemlje pređe u drugu da bi mi postavljao pitanja? I tome slično. Ali ne želim nikako da ga pri tom ispitujem? To nikako!

Radaković: Sledeće pitanje: tiče se problema - Biti pisac po zanimanju. Možda ste često bili upitani: Može li se po zanimanju biti pisac? Može li to biti poziv kao i svaki drugi? Čini mi se da zanimanje - pisac nikada nije do kraja priznato. Osećate li se Vi kao neko ko je u pisanju zbilja našao svoj poziv?

Handke: Da, u pravu ste. Pisanje nije nikada priznata profesija. S druge strane mnogi - takvi, međutim, nikad ne pripadaju grupama nego su uvek pojedinci - priznaju piscu nešto što je i više od poziva... Ali većina je onih - ovi poseduju svest grupe - koji misle da od toga nema hleba. Šta će nam knjige! Čovečanstvu nisu potrebne knjige! Mom detetu nije potrebna knjiga! Mojoj ženi nije potrebna knjiga! Mojoj ženi nije potrebna pisana reč! I kod mene je teško išlo. Dugo, u vreme kad sam bio mlad - mogu sada kao četrdesettrogodišnjak to da kažem - dugo sam imao problema da izjavim: ja sam pisac... ili »pesnik«... Ali došao je jednom i taj trenutak kada sam posle niza godina rada i borbe za svaku knjigu pomislio: e sad ću kad dođem u neki grad i odsednem u nekom hotelu u knjigu gostiju u rubrici zanimanje ubeležiti - pisac... Bilo je to kada sam imao otprilike trideset godina. Dakle tek tada sam se prvi put u životu usudio da sebe i odredim. I kad me sada neko pita, šta sam po zanimanju?, ja kažem - pisac. Ja sam pisac!... Jednom sam bio u Karstu, ili Krasu, kako se to na Vašem jeziku kaže. Tomaj u Krasu je rodno mesto Srečka Kosovela. Bio sam tamo jer mi Kosovelove pesme nešto znače. I stajao sam na njegovom grobu, na ploči je pisalo samo: »Srečko Kosovel« - on je umro veoma mlad - »slovenački pesnik«. Prvi put sam pomislio: Zašto da ne? Zašto ne bi i meni kad umrem stajalo na ploči pored imena - austrijski pisac... Da... I dalje tako mislim...

Dakle, moraš sebe da odrediš i takav se ljudima nametneš, ali i da ostaneš nedohvatljiv. Poštovanje! A ne počasti, one su mi odvratne. Kad pesnik uživa počasti, kada mu kažu, obožavamo Vas, odmah znam da lažu. Želim poštovanje. Odstojanje i poštovanje. To čak i zahtevam. A kad mi se neko i suviše približi i u mene zuri, odmah mi je jasno da taj u životu ništa nije čitao...

Dakle, eto, ja sam po zanimanju pisac. Ja sam austrijski pisac.

Radaković: Imati zanimanje znači raditi, proizvoditi. U piščevom slučaju to je književna produkcija. Odmah se nameće i pitanje - šta, za koga, ali i kako proizvodi pisac? Ima raznih odgovora. Čini mi se da ih možemo grupisati u piščeve i čitaočeve, pri čemu su ovi drugi često i proizvod želja i očekivanja. Kao da se od pisca uvek priželjkuje - pisati za čitaoca, o nečemu što se čitaoca tiče, o stvarnosti bliskoj čitaocu. Često se odlazi i tako daleko da se i zahteva: Ja, čitalac, hoću da se piše tako i tako. Ja čitam; utoliko je pisac moj; on piše za mene.

Po svemu sudeći, nesporazum između pisanja i čitanja je uvek prisutan. Od pisca se traži da ne bude »hermetičan« / »subjektivan« nego »komunikativan« / »objektivan«.

Kakav je Vaš stav prema ovom problemu? Kako se Vi odnosite prema očekivanjima svojih čitalaca? Mislite li Vi na njih u toku pisanja? Mislite li Vi za vreme pisanja na »subjektivno« / »objektivno«? Šta se to zapravo događa u pisanju?

Handke: Da... To je pomalo i dijabolično pitanje. Postavili ste mi ga i redovno ga ljudi postavljaju. No kao da nema rešenja. Nikada neće biti odgovora na to pitanje. Jer pisac, samim tim što je pisac već poseduje svest o tome da ono što doživljava jeste doživljaj - ono što doživljavam jeste doživljaj. To je više od doživljavanja. Utoliko je to onda i dijalektično - ja koji doživljavam, time što uopšte doživljavam, jer doživljavam retko - slobodno mogu da kažem da ne doživljavam uvek - ... dakle to što ja doživljavam time što uopšte doživljavam jeste doživljaj, prema tome je i objektivno. Znači subjektivno - to da ja doživljavam - jeste doživljaj, objektivno. Prema tome već u trenutku doživljavanja pisac - onaj koji piše, koji sebe zove piscem - svestan je toga da je subjektivno objektivno. Utoliko za njega uopšte ne postoji problem. Inače, ne bi on to nikada zapisao. Nikada... On bi o tome samo govorio. A to je velika razlika. Kada bi sve bilo samo njegova stvar, on bi o tome samo govorio. No on je svestan da sve što doživljava jeste doživljaj - Erlebnis, ta čudna, čarobna reč nemačkog jezika... može li se ona uopšte preneti na drugi jezik, na srpskohrvatski?

Znači, to što doživljavam jeste doživljaj. Čim to znam, pisao sam, i za mene ne postoji problem - za koga pišem. Pisac zna da ono što je doživljaj važi za svakog koji želi/može/mora/sme da čita... Da... Problem se začinje sasvim rano. On se zapravo i ne začinje. Problem, pitanje, za koga se piše, postavlja se samo kod onih koji su tzv. pisci za »svakodnevnu upotrebu«, koji su se ko zna kako domogli posla, valjda nisu znali šta bi drugo, misle pisanje može doneti dobit, njime se osvaja tzv. publika, koja tom, pak, literaturom ubija dokolicu. U tom slučaju zbilja postoji problem. Ali to onda i nije problem pravog pisca. Uopšte ne!

Radaković: Ukoliko svet u kojem živimo shvatimo kao »sistem«, a sistem pak i kao nešto zatvoreno, celovito, zaustavljeno u kretanju (naravno da postoje i druga shvatanja sistema), pitamo se - gde u takvom svetu svoje mesto nalazi pisac. Čini mi se da je pisac »smetnja« sistemu, izazov. Kao da je uvek na rubu sistema, čak ispada iz njega.

Handke: Možda... Možda je to što kažete samo jedna pomisao, ali ne i opšteprihvaćeno mišljenje. Ona je tačna, ali istovremeno se i ne tiče stvarnosti. Oni koji tako misle, kao da kažu: »Želim da moj sistem uvek biva ometan«. I ukoliko nisu postali ljudi automati, oni priželjkuju: »Mom sistemu je potrebno da uvek ostane otvoren.« Dakle, umetnik, ili pisac, vrši specifičnu odbrambenu funkciju odbraniti sistem od umiranja. To je nužno. To je neophodno sistemu, društvenom i svakodnevnom životu.

Ali svako, pa i političar, ukoliko nije sasvim obamro u svom političkom životu, tačno zna da su umetnici potrebni baš da bi sistem ostao otvoren i da tu nema oprečnosti. Umetnik je čovek sistema. Bez sistema ne ide. Ali isto tako i zatvoren sistem umire! U njemu umire sve duševno!... »Duševno« - ta reč je već ozloglašena, ali se uvek nameće! U kasidskim pričama istočnih Jevreja, govori Martin Buber... piše on... priča nam Martin Buber o rabiju koji kaže, duša je nešto što nas svakodnevno nečemu uči.

Radaković: Pođemo li eventualno od pretpostavke da se otvorenost sistema ostvaruje u volji, želji za promenom sveta...

Handke: Uopšte ne želim da menjam svet!... Ne znam šta mislite pod tim!... Ali recite.

Radaković: ...Ja bih baš da upotrebim reč menjati: Menjati svet, u smislu sagledati ga iz druge perspektive... Drugačije ga osmotriti... Zauzeti neko novo stanovište... Hm... Mislim da to baš dolazi od umetnosti, da umetnost, umetnik, pesnik, pisac isijavaju neku drugu »svetlost«... Nije to zapravo nikakva nova svetlost... Nova je samo utoliko što smo je u svakodnevnom življenju zaboravili... Nenadano se pojavljuje umetnik i podseća nas: Postoji, ipak, i drugo stanovište, ono koje smo negde ispustili... Umetnik nas vraća njemu!... Shvatate li šta mislim kad kažem menjanje sveta?

Handke: Ma sasvim je jasno... čak i prejasno... Jer, ako umetnika ne gledamo kao nekog anđela - ...Pa to je sasvim običan čovek, možda samo malo svojeglaviji od ostalih, onaj koji načini samo jedan korak u stranu... kao kad ponekad - ...Evo, izgleda da mi upravo sada na pamet pada parabola: Kao: Živiš u nekoj kući, gledaš na ulicu, uvek isti pogled... i... odeš jednom kod suseda, i pogledaš sada na ulicu: kuće, iste one koje si ranije gledao, samo iz nešto pomerenog ugla. I, najednom, svet je drugačiji. Tako je to. U suštini nije umetnost ništa drugo.

Radaković: Da, baš tako!... A u pogrešnom shvatanju uloge umetnosti i umetnika u društvu išlo se u pojedinim zemljama predaleko: očekivalo se, pa i zahtevalo, da umetnik »avangardista« bude »revolucionar« i »istinski« iznuđuje promene u društvu... A Vi rekoste da ne želite da menjate svet... Pa upravo sam to i hteo od Vas da čujem.

Handke: Ja samo želim... Hoću da kažem... Želim svet... da svet prikažem u svom bogatstvu i svom večnom miru... u svom bogatstvu i svom miru... u svojoj punoći i širini... u svojoj silnoj širini... Ništa drugo. Dakle ono što je oduvek tu i bilo. U svojoj raznorodnosti. To je ono što želim svojim pisanjem.

Utoliko se i može reći menjati. Ali reč menjati ima toliko mnogo primesa ideologije.

Želim samo da ono što jeste, što je zapravo bilo skriveno, dovedem do svog sjaja... Reči ću dakle: Ono što obično stoji u senci želim malo da pomerim na svetlost... To, i ništa drugo.

Radaković: Kao čitaoci, čini mi se, postojimo negde tu između produkcije i recepcije... Možda mi to i nije najjasnije...

Handke: Ne ustežite se! Smete... Morate... Samo pričajte, govorite, pitajte!

Radaković: Dok čitam osećam se često kao da fantaziram. Pri tom u svemu nisam sam, nego zajedno sa piscem. Dobijam napade, rađaju mi se ideje. Kao da se u sve napisano uplićem... (Smeh)... I uvek mi je negde u pameti činjenica da takvo čitanje nije samo moja sopstvena stvar, nego naša zajednička - moja i piščeva, onoga koji čita i onoga koji piše.

Zahtevate li Vi, bolje reći, očekujete li da čitalac fantazira, baš onako kao što to i Vi činite dok pišete... Pa moglo bi se reći da je pisanje neka vrsta fantaziranja.

Handke: Da, to je tačno!

Radaković: Zahtevate li Vi od čitaoca saradnju?

Handke: Ne zahtevam uopšte ništa! Izvinite, ali grozno je nešto zahtevati!

Radaković: Očekujete li Vi to?

Handke: Hm... Čitaocu mora napisano... Čitalac mora da bude spreman... kako to da kažem... ne samo da »guta« tekst, nego da bude spreman da u čitanju, da u čitanju dođe do osvešćenja ili spoznaje sebe. On to mora... Ako on to ne čini, onda je jednostavno samo najobičniji gutač.. .romana... Istinski čitalac je sasvim nešto drugo. Čitanje je umetnost. Ja sam u toku svoga života učio da čitam. I sam sam takođe gutao...: Bio sam počeo sa avanturističkim romanima. No onda bih nekako probuđen epskim, ritmičko-epskim opisima, u kojima se uopšte ništa nije događalo. Tek tu sam bio probuđen i spreman za čitanje. Spomenuću Williama Faulknera - neko satima tera kravu kroz stepu i ništa više. A baš je to bilo istinsko događanje, veličanstveno, koje me je sasvim otvorilo. I tada pomislih: Ne! Ti vestern-romani i sve što sam ranije uvek mislio... Ne! To više ne važi, i neću ga više... Ne interesuje me sada!... I napredovao sam sve više... Na red su došli klasici. Postoje vrlo sugestivni klasici, kao na primer kod nas Schiller. Pa Shakespeare. Njih možeš vrlo lako čitati jer u sebi nose neku dramatičnost. Ali postoje i klasici poput Goethea, oni uopšte ne sadrže u sebi tu dramatičnu shemu. I njih, u suštini mlad čovek može vrlo teško da čita, jer nisu sugestivni... Goethe. ... Dok Schiller i Shakespeare imaju tu sugestivnost... Dakle, nisam mogao... Goethe mi je tada kao sedamnaesetogodišnjaku bio dosadan. A Schillera i Shakespearea sam, kako se to kaže, naprosto gutao... I... Čitao sam i čitao... I onda, negde u dvadeset petoj - ... ne, ranije... dakle počeo sam tada sa onim što se naziva savremenom literaturom. Austrijska me pri tom uopšte nije interesovala; u njoj se govorilo samo o monarhiji i tome slično; a takozvano religiozno-lirsko bilo mi je strano... Otkrih francuski Nouveau Roman... Bilo je to davno... U njemu pronađoh veliko olakšanje i oslobođenje - sve sami opisi predmeta i stvari... Robbe-Grillet i ostali. Ali Nouveau Roman mi se učinio teskobnim, začudnim. Istovremeno mi je sve moje... sve moje unutrašnje uši načuljio, otvorio mi je oči...

Zatim je išlo dalje... I... I onda... I onda se vratih ponovo natrag... Jer sam sve to što je bilo moderno, pa i te Robbe-Grilletove filmove... sve sam to negde prezirao.

Radaković: Stvarno?

Handke: Da!... Reči ću sada samo: Da!... Tu igru sa erotikom i zalogama naših dnevnih snova, koji uopšte više nisu vredni pažnje, nego samo još... To sam prezirao!... I, naravno, onda je sve vodilo natrag ka našim klasicima. Čitao sam Hölderlina, Hyperion možda pre dvanaest godina - u vreme kada sam pisao Kratko pismo za dugo rastajanje — čitao sam Hyperion. Ali nisam mogao... nisam jednostavno mogao... razumevao sam ga... ali, izgledalo mi je to nekako mladalački, sasvim prazno, neodređeno, bespredmetno... bez opisa predmeta... A ja sam u suštini tom tzv. predmetnošću bio tako razmažen. Gotovo da za mene gotovo i nije više postojalo značenje, poruka. Tražio sam samo predmete, opise predmeta... I nisam razumeo Hölderlina. Ali ga nisam odbacio. Poštovao sam ga. Osetio sam tu neki stav. Ali, da se izrazim u žargonu, ništa tu nisam nalazio... Sledeći korak bio je Stifter. Čitao sam Stiftera - opise prirode u Poznom letu. I tada mi je najedanput nešto došlo. Tu sam u »Poznom letu« Stiftera, Adalberta Stiftera, tu sam čini mi se počeo istinski da čitam. Čitajući mogao sam sebe da usporim. A u usporenosti pokretale su se uspomene, ređala sećanja - sećanje je ipak nešto drugo od uspomena: uspomene su kretanje, sećanje... sećanje je divno stanje gde su prošlost i sadašnjost jedno. Dakle, u opisu prirode najednom oživi detinjstvo i najednom sam tu. Prevlaka je bila uspostavljena. Počeo sam sa pažljivim čitanjem, reč po reč, rečenicu po rečenicu... Možda sam tada imao trideset godina.. .

Pet, šest godina posle toga, u vreme kad sam pisao prozu Spori povratak, za mene jedan od najznačajnijih događaja u mom životu, nisam više znao kako se može pisati. Svakom sam rečenicom morao da tražim jezik, priču, pripovedanje, tragao sam za prelazima iz jedne rečenice u drugu, pitao se šta meni još znači pejzaž, šta povest, kakav bi jezik svemu tome odgovarao... I tada... tada čitah još jednom Hölderlina. I najednom svaka rečenica mi postade jasna, baš kao što plameno pismo može biti jasno. Ono što dnevna kritika zove napetim, suprotno mu je dosadno - uvek sam prezirao te pojmove -... uistinu... za mene nije bilo ničeg napetijeg ni svetlijeg od Hölderlinovog Hyperiona. Dakle, u toj četrdesetoj godini rekao sam, sad mogu da čitam, sad sam naučio da čitam...

To bi bila moja čitalačka povest...

Od tada sam mogao da čitam i stvarno veliku evropsku književnost dvadesetog veka, onu francusku, često zapostavljenu, zaboravljanu: Rene Chara, Francis Pongea... Konačno sam počeo istinski da čitam. U čitanju sam mogao da sagledam stvari u njihovom dejstvu, samosvojnosti, ispravnosti, uzornosti pre svega. Kao kad ugledaš veliku zemlju i saznaš gde joj je kraj...

I utoliko su čitanje i pisanje jedno! Jer čitalac postaje pisanje, i jeste pisanje. A svet postaje uz pomoč literature naprosto raj... neki mogući raj... Uz pomoć literature raj ne biva izgubljen... Sve to time što nekom čoveku uspeva da opiše stvar - da li je to luk, da li je to sapun, da li je to neka reka: tu se svet otvara!

Radaković: Jednog autora niste spomenuli, a ja sam ga očekivao... niste spomenuli Franza Kafku... Mislio sam, Vi ste ga morali čitati.

Handke: Da, jesam... čini mi se sve... gotovo sve sam čitao. Ponešto i nekoliko puta.

Radaković: Da li Vam je Kafka nešto značio?... Znači li Vam on još uvek... ?

Handke: Značio je... Znači... znači... znači mnogo... mnogo... mnogo. Čini mi se. Čini mi se onako kako to on uvek znači jednom čoveku koji izrasta, čoveku kome se svet čini neuhvatljivim, staklenim bregom. Franz Kafka će svojom rečitošću i čistotom jezika uvek mnogo značiti.

Ali on mi se ovih poslednjih godina potpuno izgubio iz vidokruga... Tako nešto reći, nije lepo.

⇐ Предыдущая 14 15 16 17 18 192021 22 23 Следующая ⇒