3. ZAKON 2 страница

U gradu na Zapadnoj obali Zorger nije nikada bio na putu ka nekome; sada je imao muškarca iz aviona ka kome je išao. Stranac se zvao Eš i još uvek ga je netremice gledao, kao jutros u taksiju, kao da je i u Zorgerovoj odsutnosti on uvek imao njegovo lice pred sobom.

Sedeli su u prostranom restoranu, najpre gotovo sami, sa mnogobrojnim praznim stolovima pred sobom, uskoro ipak tako reći zaposednutim mnoštvom gostiju u punom broju, koji su po spušta nju noći veliku salu ispunili kao jednim jedinim pokretom. Čitavo veče ispod njih je vibrirao Subway. Njihovo mesto beše ugaona klupa u niši, i kad bi podigli glave, ove bi dotakle listove gumi-drveta koje je tu stajalo. Pozadina prostorije beše beličasta i isparavala je od kuhinje; tanjiri su se u trenutku pokretali kao parobrod sa točkovima.

Strančeve usne su najpre bile vrlo blede, što kasnije nije više bilo uočljivo, i često je glavu podupirao rukom, čak i kad je govorio, jeo i pio. Rekao je (pri čemu je stalno plazio jezik): »Nemojte misliti da hoću da vam postavljam pitanja. Ne želim da vas upoznam. Kada sam u toku dana mislio na naš dogovor, požalio sam zbog svoje prenagljenosti. Pozabavio sam se idejom da čak uopšte ne dođem ovamo - pri čemu sam isto očekivao i od vas.«

Zorger je nehotice oborio glavu. Kada je ponovo podigao pogled, trajalo je to jedan avetinjski trenutak, kao da je gledao u svoje sopstvene razrogačene oči; tek je tada primetio da je stranac plakao. U isto vreme je boja tih očiju postala stvar za sebe (kao i golo čelo), i oboje se pomakoše dublje u nišu i niko ih više nije mogao videti. Muškarac je zamolio Zorgera za maramicu, iskašljao se i rekao: »Poslušajte me malo.« I ispričao je o »bankrotstvu u poslu«, o »nesposobnosti da se bude koncentrisan«, o »ženi i deci«, o »novcu« i o »nemogućnosti da se vrati u Evropu«, jednu povest koja je imala ova tri usklika: »Uopšte ne znam ništa!« - »Sve što umem jeste stisnuti pesnicu!« - (I na kraju samo:) »Oh, ja!«

Zorger je poželeo njegovu snagu i preobratio se (beše to teško) u nišu u kojoj obojica sedeše, nadvio se nad slučajnim poznanikom i primio ga u sebe, njega koji je već počeo zaprepašćeno da trese glavom nad svojim stanjem, i povremeno je opet učtivo pozajmljivao maramicu, sve dok ukočeni torzo onoga drugoga postepeno ponovo nije oživeo i nije pridobio najpre grotesknu, a zatim vrednu ljubavi detinju glavu, i dok na kraju nije protrljao oči iz kojih je, kako reče, upravo »odzujao strah«. U tom trenutku Zorger oseti kako ga iz dubokog prostora noći obuze kao neka stvaralačka jeza gde se on, zabezeknut nad samim sobom, hteo telesno da sjedini sa muškarcem: kao da je to bila jedina mogućnost da ga zadrži u životu. - Onda je ipak bio dovoljan jedan snažan pogled sasvim drugačijih namera, i kojim se stranac tako reći mogao unazad podupreti. Kasnije je Zorger čak izričito skretao pogled od njega - kao da se bolesni svet može i izlečiti ako se duže okreneš od njega.

Pri tome mu je od početka bilo kao da je slušao priču o samome sebi; ne zato što je bila slična, nego zato što je u čoveku koji je sebe okrivljavao prepoznao onaj glas koji je i njemu samom često oduzimao pravo na život. Ovde, međutim, iz tuđih usta (a ne neka bezvučna pesma iz sopstvene unutrašnjosti), taj glas ga nije proklinjao, nego je provirivao kao protivrečnost koja nije samo njega s vremena na vreme davila. Tako je Zorger mogao, otvarajući »kapije smisla« i pomerajući se od sebe i od toga drugog, da postane »treći koji se smeje«, koji je njima obojici davao vedru uređenost; čak i pogođen tuđom nesrećom, osetio je on ipak, slušajući i gledajući, kako to inače publika uvek saučestvuje, neko bezbrižno zadovoljstvo. Smeškao se čak povremeno, a Eš, koji je upravo još zastajkivao, primećujući to, uzvratio je poverenje i slobodno je govorio.

Opisujući svoj očaj, postao je on glumac očaja: to nije značilo da ga je glumio - pre mu je polazilo za rukom da za to pronađe jedine odgovarajuće grimase i rečenice i da ove svaki put u jedinom mogućem trenutku pribrano izrazi. Tek kao izvođač samog sebe, vatreno i u isto vreme lakonski, odavao je on sliku svoje nesreće i postao je obznanjivač svoje istine; izbegao je tako (sa Zorgerom kao nužnim naspramnim) paniku i postao je čak, bez truda, predusretljiv prema svojoj publici, prema kojoj je, pri tome nezbunjeno nastavljajući svoj lament, svakim priticanjem u pomoć - dolivanjem vina, mašanjem za račun - uzgred bivao uslužan. Na kraju je ovladao svojim stanjem već u tolikoj meri da ga je u burlesknom nizanju znakova izveo svome gledaocu kao urnebesni završetak. Rekao je: »Mogao bih stalno da plačem - pogledajte!«: i stvarno su mu potekle i suze, svakako samo kao nagoveštaj - u sledećem trenutku je pokazao, isto tako zakratko, svoje drhtave ruke - na šta mu je, odmah opet i nestajući, na krajevima kose navirao hladan znoj - na šta je sledila pauza vedrine, koju je pripovedač ipak (takođe u pravom trenutku) prekidao time što je slušaocu šaptao na uvo: »Bio sam blizu kraja« - onda je uzeo u ruku tanjir sa računom, gde je ležala olovka, i, spustivši pogled na njega, mirnim glasom izložio kraj svoje povesti: »Još su popodne tu bile litice smrti iz parka, i kavezi zverinji u zoološkom vrtu behu prazni. A sada, uveče: kakvog li zadovoljstva u ruci na tanjiru, na kome se kotrlja olovka. Dug život želim svima nama.«

Svoju predstavu je zaključio samoparodijom, time što je ukazao na restorantski akvarijum gde behu mali komadi granita kao dekoracija za ukrasne ribe; na kraju je, ozbiljno i bez zajedljivosti, skrenuo Zorgeru pažnju na susednu nišu u kojoj se - tu inače nije bilo ničeg da se vidi - lepa noge žene, koja je tamo sedela, njihala gore-dole, i zakleo se, ne izbegavajući Zorgerov pogled, da će »umreti prirodnom smrću«. (Prethodno su na pitanje o želji za smrću samo njegove zenice sevnule.)

Sada je stranac dobio apetit. Nije jeo pohotno, nego uz upravo ceremonijalne pokrete, uzimajući svaki put samo mali gutljaj vina; posmatrao je svaki zalogaj dugo i prinosio ga je ustima sa izrazom naklonosti prema tome što jede. Rekao je da je jelo i piće osećao kako su u pravom smislu reči »zračili« u usnoj duplji; i zasmešio je onda jedan osmeh koji je trajao minute: kao da je tako skupljao energiju.

Zorger je posmatrao ovoga što jede i osetio je, učeći od njega, toplinu na čelu. Njegovo je lice bilo prevučeno licem drugog, i konačno ne beše više drugog.

Sedeli su u niši kao na mostu; gotovo da ništa više nisu govorili; bilo je dovoljno da se s vremena na vreme klibere poput drugara. Utonuli su, svaki za sebe, u lične predstave i u tome su nalazili zajedničko zadovoljstvo. »Neki je bog terao šalu sa njima.« Zorger je čak u jednom trenutku zaspao otvorenih očiju, i bi probuđen glasom naspramnog, ali samo je još čuo završnu njegovu rečenicu: »Vi ste prvi kome to kažem.« - Šta je to rekao taj muškarac?

Još jednom je, dakako, ovaj delovao jadno kada je, vrativši se iz toaleta, zalutao i, ne primetivši, spustio se za sto među napoznate ljude, odakle ga je onda Zorger, dok je tamo nepomično gledao preda se, pokupio.

Nije li on i prethodno često promašivao vinsku čašu? I nije li njegov prsluk od odela bio naopačke obučen? »Snago, vrati se.« Zorger postade njegov pred-govornik: naređivao mu je i zabranjivao (ovaj je u svom post-strahu rado bio poslušan); oslobodio ga je bola; prorekao mu dobro i, konačno, blagoslovio ga, na šta je tome tako ostavljenom uzmaklo poslednje Crno iz usnog otvora, i lice »gentlemana«, kako onda reče žena na garderobi, pokaza samo još »tužno zadovoljstvo«.

Nisu stupili »napolje u noć«, nego su izašli iz restorana na ulicu kao iz jednog prostora grada u drugi. Eš, poput posednika tih prostora, učini na izlaznim vratima pred Zorgerom kao svojim gostom čak gest poziva.

Zorger je jednom čuo za neko neobično sveto brdo u Kini koje je bilo zabranjeno za strance: pričalo se da su sa njegovog vrha domoroci, ipak samo onda kada su imali sreće sa vremenom, mogli videti svoje senke na oblacima nakupljenim ispod i da su u naročitom obličju senki mogli čitati svoju budućnost. Naročita senka se javila u toj noći i na žućkasto osvetljenoj ulici Njujorka kojom su njih dvojica, od istoka ka severu »downtowna« i nagore prema »uptownu«, poludužinom grada, pratili jedan drugoga kući: postala je vidljiva na jednom od mnogih oblaka pare koji su, svuda duž avenije, mirišući na toplo pecivo, i često tiho šišteći, snažno belo kuljali iz podzemlja kroz asfalt i, poprimajući u krajičcima oka obličje svetlih pasa koji beže, brzo se na noćnom vetru vitlali u tminu. Na jednom podzemnom gradilištu, iz koga je limena ventilaciona cev neobično velikog prečnika štrčala daleko iznad gornjeg uličnog stroja, podizao se uvis beli dim, mnogo gušći i deblji; i nije se odmah razilazio u stranu, nego je obrazovao daleko u visini neku postojanu, ipak neprekidno ponovo oblikovanu masu, na koju je jedna od laterni, koje su u Njujorku gorele posebno jakom svetlošću, bacala senku malenog drveta na trotoaru: Onako kako se to telo pare, svaki put popuštajući vetru i ritmičkim naletima odozdo nagore, širilo ili ponovo se skupljajući sužavalo, uvećavala se i smanjivala i senka drveta na njemu - sada se naduvavala u veliku mrlju, a u sledećem trenutku se pokazivala smežuranom, tamno-crnom i jasnih obrisa. Za trenutak, istovremeno i bez dogovora, oba hodača se zaustaviše i posmatraše senke granja na otkosima pare, koje se tu čak precrtavalo sa pojedinim listovima koji su još visili. Nisu to bila ma kakva pitanja o budućnosti na koja im u razigranim siluetama dolaziše odgovori - pre je sa opažanjem te (upravo ne »zabranjene«, ne »svete«, svakom pristupačne) svakodnevice za preostali put započela prevlast neke savremenosti koja je njih obojicu bez razlike primala u sebe, gde su oni sa svakim korakom po asfaltu osećali blagodetnu tvrdoću Zemlje.

Da li je ta lepota na neravnoj aveniji opet bila samo kratkotrajna (i je li to ona samo slučajno presrela ta dva stranca, noćna zanesenjaka)? Da li će ta jedinstvena pozornica žute svetlosti, jarkobele pare i kao tu udahnute senke drveta, koja se napred-natrag pomerala, odmah opet nestati za sva vremena u Večnoj Bezobličnosti?

»Avenija savremenosti«, kojom Zorger i Eš nastaviše svoj put, pokatkad idući i uz mnogobrojne noćne hodače, oživljavala je pred njima kao predeo za sebe, sa neobičnim uglovima, pogledima i ispustima koji tu pripadaše, kako to inače neki ograničeni deo grada sebe obrazuje za svoje dugogodišnje stanovnike: i stvarno su u mnogim izlozima stajale i table koje pozivaše na »Nedeljni doručak na aveniji«, kao da je ova, vodeći sredinom metropole, bila tradicionalni izletnički cilj. Sa jedne strane se na kraju svake poprečne ulice kao u pomrčini pomaljao nagnuti park iz koga je tu i tamo sa stenovitih kupa dopirao svetlucavi sjaj; na drugoj strani, svakim pogledom pomeren nešto više ka zenitu, svetleo je sve umanjeniji mesec koji se postepeno - bivalo je i osetno hladnije - bojio u belo, zatim je osvetljavao široko dvorište, a na raskrsnici, gde su se njih dvojica zaustavili ispred samoposluge otvorene čitavu noć (kao da je to mesto za rastajanje), nestao je u naoblačenju, obasjanom samo još gradskim osvetljenjem. Onda su preko asfalta jurila još i krda nejasnih senki za kojima odmah dolaziše njima pripadna tela: veliki snežni kristali koji su se u tiho pucketavim pramenovima spuštali sa noćnog neba; i Eš reče: »Još pre nekoliko časova video bih u ovim senima pacove.«

Nalazili su se sada u prostranoj američkoj oblasti »Snow flurries« (zamišljena slika seoskog brdovitog predela sa tragovima taljiga i sa jednim jedinim stubom drvenog plota), i imali su vremena da jedan kraj drugoga stoje na snežnoj vejavici. Beše posle ponoći; ipak je svuda, do u dubinu avenije, u svim pravcima, još vrvelo od ljudi; neki su već skidali sa krovova parkiranih automobila grudve i pokušavali su njima da se gađaju.

Odmah kraj njih zagrlila je žena muškarca koji kao odgovor samo zadovoljno odvrati pogledom. Ali kada je muškarac, posle kratkog razgovora, hteo da i sam pomiluje ženu, uzmakla je glavom. Tiho joj se obraćajući, još jedanput je objavio pomirenje, time što je nju, koja se pri tom ukrutila, čitavim telom privukao uza se - ali onda nenadano odmahne rukom i okrenu se na stranu. Obrazi su mu bili snažno pocrveneli; i Zorgeru, koji tek sada uoči koliko su oboje bili mladi, u misao dođe učitelj skijanja koji kao mrtav imaše gorko razrogačeno lice, i on sasvim uze u sebe tog momka - a to je značilo: u nadaleko prosvetljenu snežnu noć, u lekoviti zimski prostor, kako bi ga tamo ponovo oživeo.

Onda je primetio da je taj tužni par na trotoaru, kao u nekoj grotesci koja ismevaše svet ljudi, moglo bi se reći još jednom nastupio, unutra u samoposluzi, odmah iza prozora, u obličju dvojice starijih muškaraca na kasi (onog što je sedeo iza kase - belca, i onog ispred kase, što je stajao - crnca), koji tu jedan drugog pogledaše, kao da je između njih dvojice, proizlazeći iz pouzdano sumiranog stanja stvari, tako da behu »nameštenik« i »mušterija«, »crnac« i »belac«, upravo izbijalo nešto zlo poput ličnog neprijateljstva: žalosno nerazumevanje koje je brisalo povest i zapetljavalo smisao - koje ni jedan od njih dvojice nije hteo i koje je obojicu odmah činilo nesrećnim.

Za razliku od mladog para napolju na ulici (gde je muškarac, lica okrenutog na drugu stranu, opet snishodljivo golicao ženu), lica dvojice starih u samoposluzi behu prevučena dubokim bledilom. Nisu govorili; nisu se gotovo pomicali; (samo je crnac gužvao svoju smeđu papirnu kesu). Obojica uporno ostadoše jedan prema drugome oborenih očiju na kojima su kapci podrhtavali, ne tračeći ni jedan jedini put potvrdu ili pomoć od preostalih ljudi koji su sa svojim kupljenim stvarima stajali iza njih u od hladnoće ukočenom redu, čak ni ne čekajući, isto tako bledi, nemi pojedinci; i tek kad je crnac, bez glasa pomerivši usne, konačno otvorio vrata, kasir podiže glavu zbog sledećeg kupca - nije se ipak ovome podsmehnuo (kako je to svedok napolju očekivao), nego je samo pokazao (nikome određenom) svoje tamne, neutešno široke i za trenutak molećivo sjajne oči.

Odmah potom, dok je Zorger pratio pogledom crnca koji je tu i tamo podizao ruke krećući se noćnom avenijom, neočekivano je svima koji su još prolazili - i grupi koja je podalje u pomrčini čekala na autobus - jedan svetlosni zrak prešao preko lica, i nastavio dalje niz ulicu, kao reflektor duž cokle zgrade, premda upravo nijedan auto nije prolazio; i tek je sa potresom tla i onda sa promajom postalo jasno da je blesak došao odozdo od Subwaya koji je upravo prošao.

Zorger je pogledao u Eša koji je već bio skrenuo u polusenku; ovaj je odmah uzvratio pogled, i obojica sada krenuše, pogledajući stalno jedan u drugoga, svojim zajedničkim putem kao u nekom unutrašnjem luku: oči najpre bespomoćno zaokrugljene u grozničavom traganju za savetom, onda »kao sveznajuće« poluzatvorene, onda gotovo lupeški namigujući jedne drugima, i na kraju se samo još ponizno opraštajući (kao da su znale da su mogli biti i neprijatelji) - dok nisu svoje poglede, odvraćajući ih jedne od drugih, prostrle u pravcu noćnog grada, gde su jesenji listovi sa snegom leteli za onima što su se ukrcavali u Subway, a noćni avioni, odmah jedan za drugim, pokatkad naglo zasjavši na nebu, lebdeli iznad Skylina, kao na nekoj dodatnoj aveniji.

Na kraju je Eš pružio svoju posetnicu (»tužnog poslovnog čoveka«); zvecnuo je, u znak svoje sposobnosti za povratak kući, svojim »evropskim ključevima« (pri čemu Zorger primeti da on sam uopšte nije više posedovao nikakve ključeve); prekorio je sa upravo prepredenim licem (pri čemu se sasvim približio drugome) Zorgera zbog njegove trenutne »duhovne odsutnosti« koja navodno beše »puna krivice«; recitovao je iz neke pesme: »Hod lepote beše kratak / kao san u svetlosti snega«, i poklonio je »zemljaku« za rastanak svoj šešir.

Nije li katastrofa bila samo zakratko odložena? Niko ne bi da umre! Zorger je imao tu snagu da želi, i zavladao je mir horizontalnog života. Vetar se menjao. Sneg i lišće plesali su uvis: »Sada ćemo svi poleteti!«

Primaća prostorija hotela imala je tu osobitost da je ležala ispod nivoa ulice: više stepenika je vodilo odatle nadole u bleštavo svetli, inače noću prazni suteren gde je u jednom udaljenom ćošku sedeo na šamlici zadremali liftadžija, dok je glas portira, koji sam beše neuočljiv sa ulaza, pozdravljao toga prepoznatljivog na ogledalima zadnjeg zida pitanjem: »Kasni dolazak?« Kroz krilo ulaznih vrata, koje se lagano zatvaralo, još je zakratko šumeo vazduh spolja; onda je najednom bilo tiho u dvorani, i Kasnodošavši je prijavio prekookeanski telefonski razgovor.

Čekajući, seo je u crveno presvučenu fotelju uz bočni zid, pored zaspalog liftboja koji je imao glatko očešljanu sedu kosu. Mogli su se čuti samo još šumovi iz prostorije: klima-uređaj je čagrljao, a iz mašine za pravljenje leda stalno su uz jedno »klik« ispadale svetle kockice. Jedan hodač, crven kao fotelja, vukao se sve do drugog poprečnog zida, a mesingana rešetka ispred otvorenog lifta prenosila je svoj patinasti sjaj na dvoranu koja je najpre (kao uostalom i čitav hotel) izgledala samo robusno. Kada je on to, na kraju krajeva, imao vremena za takve neupadljive, nedramatične predmete koji čak nisu ni srcu davali toplinu? »Hoću li ja to nešto više! Nije li moj životni san bio da samo još zadovoljno oko sebe imam tu zemaljsko-nebesku uravnoteženost stvari?«

Onda je zazvrjao telefon i Zorger posrne u telefonsku kabinu; govorio je uzbuđeno i u isto vreme osećao je nekakav čudan bol koji ga je, kao pri operaciji, sekao iz unutrašnjosti grudi nagore sve do lobanje, praćen mučnim šumom koji beše njegovo najličnije smejanje. (»Je li kod vas proslava?«, bi upitan.)

Posle telefoniranja ostao je da sedi bezosećajno u mračnoj kabini, samo još živ. Nije govorio čak ni o povratku; i nije se bilo znatiželjan. Na priznanje o svojim osećanjima dolazio je samo još zbunjeni osmeh. Zorger je shvatio da uopšte nije bio potreban. To mu je čak bilo i pravo, i sedeo je znojeći se, čuvao u uhu drugi glas i hteo da kaže uvek istu reč; i u isto vreme brojao je on u sebi i dalje stepenice koje su vodile sa ulice u hol. Poželeo je zaljubljene, i oni behu tu (sve vreme samo su bili u susednoj prostoriji); i istovremeno između njih se razvlačio okean.

»On je samo životinja.«

Ko je to rekao? Gurnuo je nogom vrata kabine i ugledao je noćnog portira kako kroz okno na lesonitom zidu za ključeve razgovara sa telefonistkinjom koja je tamo iza kao u pregradi čučala pred priključnicama. Kao da se tom rečenicom ni na koga od prisutnih nije mislilo: a Zorger je ipak gledao nehotice u zadremalog liftboja na kome u jednom trenutku uoči krvavu bradavicu na obrazu. I portir opet reče ženi u oknu: »On je životinja - izludela životinja. A jedini način ophođenja sa ludim životinjama je potamaniti ih.«

Duboka noć se probijala poput žestoke (i odmah opet neshvatljive) slutnje u prijatno osvetljeni suteren gde su u jednom trenutku začegrtale pločice klimatskog uređaja kao da su četiri osobe sedele tu izgubljene u nekom avetinjskom vozu: jednim pomakom vremena i prostora iskriviše se lica u maske ubica iz kojih, nepromenjeno zlokobno, odjeknuše parole nasilne prošlosti i u ovoj zemlji koja se pred strancem ponekad stvarno prostirala kao »božanska svojina«. Taj maleni pomicaj beše dovoljan da lobby, jasan kao dan, zajedno sa čitavim gradom svetlosti pred vratima, podivlja u odsjaj džungle u koju su sa svih strana probijale senke vrhova bajoneta. Voz ispusti urlik u kome se čulo i kuckanje telegrafa; i Zorger prepozna na osenčenom licu portira indijansku masku koja predstavljaše čoveka »koji je gubio dušu« i na čijim su drvenim obrazima sedela dva miša koja proždiraše tu dušu. - Onda se ispostavilo, naravno, da je portir samo čitao novine.

Šta je sada zapravo važilo: lepa predigra ili ta grozna naknadna gužva? »Šta hoću ja? Šta je za mene stvarno?«

Stvaran beše dečiji crtež na zidu sa ključevima; stvarne behu nepomično umorne oči telefonistkinje; stvarni behu značajni gestovi kojima je liftboj, preplašen snažnim glasom, pozvao Zorgera u svoju dizalicu ukrašenu staklenim lusterima i sedištem presvučenim crvenim somotom; stvarni behu uredno paralelni, od nekvašenog češlja kruti pramenovi kose, oborena ramena i sjajne lakovane cipele starog muškarca koji je u toj laganoj vožnji nagore u sobu na kuli, okrenut leđima prema svome saputniku, držao ovome neku nerazumljivu propoved i na kraju, u znak oslobađanja, podigao dva prsta između kojih bi zadenuta bakšiš-novčanica: »To je nešto!« Stvarno beše ono što je pomirljivo.

U kratkom hodniku mirisalo je na boju. Zorger primeti da su njegova vrata, jutros još zelena, premazana tamnocrvenim. Nije li i na noćnom putu kući jedna prodavnica, koja je u toku dana šljastila od jarkih piramida voća, postala crno izgorela rupa u kojoj su samo još pojedinačne jabuke, ispucale kože, ležale u pepelu? (I na njegovom mantilu behu pozadi duboki zaseci, kao od žileta.)

Zorger uđe u sobu sa melodijom u ušima, koja je pričala o nekome ko je, ne bi li zbrisao iz »smrtne rupe«, hteo čak i da poput jeftinog detektiva »podmićuje«: »Born to win.« Krevet beše namešten kao za dvoje, a sa obe strane behu žute noćne lampe. Nabori na čaršavu pružali su sliku karte sveta, i Zorger dožive jednim uzdahom vreme od svoga rođenja, tamo daleko u Evropi, do sada, u ovoj sadašnjosti, kao nežan, lagani pokret nagore; i pri tom je osetio kako je sam od sebe postao jak.

Ponovo je podigao zavese i žaluzine (mušičave pahulje na prozorskom staklu, i crnilo noći) i pogledao je crteže iz poslednjih godina. Pri tome mu je postalo jasno koliko su se njegove predstave o planiranoj raspravi promenile; u zainteresovanost za dugotrajne oblike prirode uplela se pogođenost oblicima prostora, koji su se, svejedno gde (ne samo u prirodi), obrazovali čisto epizodno, pri čemu »ja, Zorger« postade tako reći »njihov trenutak« koji ih je u isto vreme činio pojavama vremena. Ali da li je uopšte postojala terminologija za tu jedinstvenost koja se šunjala gotovo ne ostavljajući reči i slike za sećanje?

To Teško, Glatko, koje je Zorger sada ugledao pred sobom i potiskujući ga uz prasak istovremeno u sebi imao, beše staklasto brdo koje mu je uskraćivalo povratak kući, i on pogleda na drugu stranu u beli krevet kao u mogućnost bekstva. Nije li tim nepravilnim vremenskim razmacima, zato što su se ukrštali sa unutrašnjošću njegove ličnosti, pre odgovaralo prepričavati ih? Nije li to bilo tako da ga je svaki put ono kratko »kruženje prostora« oduševljavalo poput srećnog slučaja saznanja koje je onda žudelo za trajanjem u nekom obliku i prenosilo mu tako ideju o istinskom ljudskom radu gde bi gađenje i bol od razdvojenosti između njega i sveta bili uklonjeni? Ali kako »pričati« o prostorima koji po sebi nisu znali za »malo-pomalo«?

Zorger je preko stola rasprostro svesku sa crtežima tako da se svaki ponaosob javljao u svojoj posebnoj boji, i čitava površina stola u neku ruku postade geološka karta na kojoj su šarene površine označavale razna doba zemlje. Neko snažno, neodređeno osećanje nežnosti obuze ga: naravno, poželeo je »dodatnu svetlost!«. I nepomično je stajao povijen nad tom raznobojnom, na nekim mestima već od starosti izbledelom mustrom, sve dok i sam nije postao neka tiha boja, među ostalima. Prelistavao je svesku i ugledao sebe kako nestaje u rukopisu: u povesti o povestima jedne povesti o suncu i snegu. Sada je mogao svakog da ubedi u sebe, i tamna Zemljina kugla ukazala se kao mašina kojom se moglo ovladati, čak je i do u tančine dešifrovati.

»Krivotvorenje!«: Ali to sada nije više bilo prebacivanje krivice, nego spasonosna ideja: on, Zorger, pisaće »Jevanđelje krivotvorenja«; i beše to trijumfalna zamisao, da bude krivotvorac nad krivotvorima. (Pojedinac beše dobar samo za tričarije.) I u isto vreme oseti se on sposobnim da podnese stradanje: već je nestao između »svojih« stubova. U potoku je bila voda, u vodi behu komadi leđa.

U krevetu je otresao na dušek poslednju napuštenost i upalivši svetlost poželeo je svima svako dobro. Predmeti su u tamnoj sobi govorili glasovima pripadnika. Video je dva oka, osećajući da ga vole; a glas, sasvim dalek, ili sasvim blizu njegovom uhu, stvarno reče: »volim te.« Nije disao, zadovoljno, i onda je već spavao.

Evropa je ležala pod njim kao lavirint koji je u noći odjekivao, gde je treštalo od automobilskih sirena. Ugledao je Veliki rukopis u kome beše opisan njegov život, čak je i pročitao iz njega jednu rečenicu (koja se svetla izdvajala iz preostalog napisanog): »On beše jedared on, a ogledalo, ništa i gravitet dodirnuše jedno drugo.«

Bio je to san preobražaja: od ruke zavučene među kolena postade drvo, i prsti su poput korenja rasli u zemlju. Pri tome nije bio sam: Lauferovo nezgrapno rame pod širokim tregerom drhtalo je u telefonskoj kabini u indijanskom selu na Aljasci; nadvijale su se obrve susedove žene sa Pacifičkog okeana; Eš je očaravao Zemaljsku kuglu licem nekog čuvenog glumca, a Zorger beše džoker koji ih je sve obuhvatao.

Onda su svi zajedno sedeli na snežnom polju pod sjajnim suncem i održali su za stolom porodični skup (kome su pripadali i nepoznati). Voćka, čije su grane bile kao rogovi losa, visila je puna velikih, žuto-belih ranih jabuka od kojih su mnoge ležale dole na snegu.

U isto vreme su njegova čula ostala budna: video je kroz zaklopljene očne kapke kako sviće jutro, i slušao je kroz spoljna vrata muškarca u susednoj sobi koji je tamo sve do kraja noći, nijednom ne prekidajući, u nekoj uvek ljutoj litaniji proklinjao sve stvari i ljude od neba do zemlje.

Uzglavlje ga je dotaklo kao golo stopalo novorođenčeta, i pri buđenju u njemu delovaše dete, koje je onda mirno, ne trepćući, igrajući se sa sopstvenim duhom, pogledalo na prozor. Sve što je na sebi organski poželeo beše organsko; a sve neorgansko, neorgansko.

»To sam ja!«

Jednom je Zorger imao ideju o srećnom danu: takvog dana je već sama činjenica da biva jutro i veče, svetlo i tamno, morala biti dovoljna za lepotu. Pojam o tome stekao je za vreme oproštajnih časova u Njujorku gde je, ustavši brzo i tiho, i umivši se »vodom toga grada«, doživeo u svečanom i u isto vreme hladnom raspoloženju dugi jutarnji osvit, kao da je dnevna svetlost posebno za njega još malo odugovlačila. Bio je go i imao je želju da se takav pokaže. Osetio je slobodu ispod pazuha, a u glavi latinsku oštroumnost; mogao je svuda da potone, i to ne bi bila smrt. Nije više padao sneg, a na nebu koje se bistrilo ukazao se na zapadu, kao odbegla i upravo natrag pristigla domaća životinja (»A tu li si ti opet«), tamno-žuti mesec koji je zalazio; zvezde su sjale unaokolo kao slike vodilje. Blizina i daljina se javiše ujedno, tako da su se brda države New Jersey, obasjana već dnevnom svetlošću, prostirala na horizontu u isto vreme kad i sumračno-crne ptice koje proletaše levo i desno od prozora oblakodera. Odozdo, duboko sa nevidljivih avenija, dosezao je žuti odsjaj sve do iznad prvih spratova visokih zgrada koje tu, ipak, stajahu u natuštenosti, a preko gornjih nizova prozora ponegde su kružili farovi automobila koji su pritajeno prolazili. Park je bio utonuo u grad, a jezersko Sivo podizalo se delujući na oči; srcasta površina postade blagom bojom velika i umirujuća; na galebovima koji su se preko toga tamno slagali javljalo se Belo perja kako god bi neki od njih zalepršao u mestu. Na zalučenoj obali ležao je rub od snega kao ukočeni udar talasa. Već su jezero okruživali prvi trkači, primajući svet tako reći svojim butinama, pouzdani kao i sama voda koja sa izlaskom sunca brzo postajaše plava i svetlucaše, sada izukrštana senovitim putanjama vetra koje su po njoj udarale, prekidale se i menjale pravac - sve dok se jutarnji sjaj konačno nije oslobodio talasa i kao dnevna svetlost ravnomerno ispunio gradski prostor; i Zorger je u mislima stajao dole na jezeru i gledao gore ka sobi u kuli, gde zapravo i jeste stajao i udisao razređeni vazduh koji je osnaživao. Iznad svih krovova išao je poput čoveka dim, a sa svih stabala u parku prašila je sa drveća neprestana snežna vejavica.

⇐ Предыдущая 14 15 16 17 181920 21 22 23 Следующая ⇒