3. ZAKON 4 страница

Radaković: Harold Bloom je svojevremeno istoriju književnosti pokušao da koncipira kao istoriju recepcija: kao istoriju razmimoilaženja među piscima...

Handke: To je tačno!

Radaković: .. .Svaki pisac ispoljava neku vrstu straha pred svojim uzorom... I dve su mogućnosti da se prevaziđe taj strah:...

Handke: Nije to strah!

Radaković: Možda i nije strah... Ne znam...

Handke: To je erotsko odnošenje prema tako reći dvojniku... Pre bi se moglo reći da je to strah od dvojnika, da se ne bude dvojnik.

Radaković: Dakle... Bloom je rekao: Ili se identifikuješ sa svojim uzorom - tada ne postaješ pisac, ostaješ samo čitalac; ili ga čitaš »pogrešno«/»krivo« (misreading) - tim »krivim« čitanjem »odvajaš« se od svoga uzora, odstupaš od njega, »napuštaš« ga... i... postaješ pisac. To je veličanstveno razdvajanje...

Ne znam da li je to i zbilja tako...

Handke: Naravno, može se ovde upotrebiti reč »misreading«. Ali u slučaju Kafke možeš mnogo toga da primeniš.

Znamenito je da je Kafka postao uzorni primer pisca dvadesetog veka!

Vrlo je simptomatično da čovek koji je patio u svom službeničkom biču, koji je patio u svom jevrejstvu - mada opet i nije, nije to baš u potpunosti bilo tako, istraživao je on također jevrejstvo - čovek koji je tako čeznuo za brakom i spasenjem u njemu, pa se posle uplašio svega, čovek koji nikada nije živeo sa detetom i uvek bio dete svojih roditelja, koji je uvek sa roditeljima živeo... e pa simptomatično je da je takav čovek postao egzemplarni pisac ovog veka. Pa to je stvarno znamenito!

Što se njegovog jezika tiče, ništa mu se ne može prebaciti. Premda... — ovo što ću Vam sada reći, govorim prvi put - njegove su rečenice panično nazupčane, a to nije odlika velike umetnosti. Veliki umetnik... Kod velikog umetnika - da imenujem sad samo neke - evo, na primer - kod Goethea i Hölderlina... tu među rečenicama postoji rastojanje. Kod Kafke su rečenice panično nazupčane. Da li je to u Zamku, da li je u Procesu..., nema onih praznina, šupljina, nema mira, tihog opisa prirode - možda je reč opis prirode i progrešna - nikada toga nema. Nikad! Nikad on nije imao otvorene oči za obično drvo, i nikad nije jednostavno prelazio sa drveta na životinju, sa životinje na vodu itd. A podrazumeva se da je to odlika velike književnosti. Pa baš je to velika književnost!... Njemu sve to nedostaje. Sve samo klaustrofobični unutrašnji svet koji on stvara sa najvećom sugestivnošću, možda i u oduševljenju za očaj.

Ja ga jednostavno ne prihvatam kao pisca ovog veka. Uopšte ne! Ni u kom slučaju!

Kafka... Kod svih nas to je samo odnos pun poštovanja prema mladosti.

Jednom sam negde napisao, na što su se svi uzbudili: Mrzim Franza Kafku, večito dete! Mnogi su se tome smejali. Za mene je to tako već godinama.

Kad sam jednom prilikom snimao film, ponovo sam čitao Kafku - jednostavno da bih se smirio jezi kom, jer ne postoji lepše i intenzivnije smirenje od onog istinskim jezikom. Čitao sam dnevnike Franza Kafke. Čitao sam ih kao jezik koji je usklađen sa svojim predmetom. I tu je stajalo toliko toga, naizust izrečenog. Ali i naprosto plivanja i nesreći, a tako retko opisa predmeta, što inače priželjkuješ. Malo za čitaoca... Uvek vidim čitaoca, pisca i predmet kao trougao, pri čemu je po meni predmet, koji inače deluje oslobađajuće, ređe čovek a češće neka stvar ili svetlosno isijavanje... Dakle, čitalac, pisac i predmet po meni grade taj čudesni trougao. Kod Kafke predmet nikada nije stvar. On je uvek prinuda. On je prinudna-stvar. Ali, naravno, iz toga proizlazi sugestivnost. A svi smo mi tako zarobljeni u svojim svakodnevnim poslovima. Mi - većina ljudi, zarobljenici su u svojim dnevnim sistemima. Oni čak vole prinudnost, vole prisilu, vole sugestivne knjige pune fascinantnog očajanja. Tu se prepoznaju. Tu im se nešto »učini«... Ja tu ne želim da se prepoznajem. Ja sebe tu ne prepoznajem.

Radaković: ...Jednom sam u Beogradu poklonio Vašu knjigu Golmanov strah od penala - naš prevod te knjige, bio je to i prvi prevod Handkea u Beogradu, radila ga je Drinka Gojković... Poklonio sam je bio prijatelju, slikaru, zapravo konceptualnom umetniku Slobodanu Milivojeviću Eri, čoveku koji uopšte nije profesionalni čitalac, koji možda i retko čita... No on je Vašu knjigu čitao sa oduševljenjem. Zanimljivo je šta mi je tada rekao: »Čoveče, pa to je slično Kafki, ali to uopšte nije kao Kafka; tu uopšte nema pesimizma!«

Handke: Ne! To uopšte nije pesimistično! Ne, ne!... Ali nije ni optimistično. Prezirem oba - pesimistično i optimistično. Ne mogu ja to!... Jednom sam napisao: Umetnost, to znači držati svet u nekoj silnoj neodređenosti, u silnoj neodređenosti, tako da niko ne može doći na pomisao - optimistično/pesimistično... Mada, ne znam ni sam... Kad padne sneg... Za mene je to... Kada shvatim da sneg pada... To je za mene u detinjstvu uvek bilo nešto... Nagonilo me da pišem... Ili je u njemu unapred počivalo to da sam jednom postao pisac?... Kada se podizao vetar i padao sneg. Pa da, to je jedino što hoću. Ostajem u tome. Danas imam već toliko godina! To je jedino što hoću.

Tako je i sa Golmanovim strahom od penala. To je za mene bilo saznanje... Mislio sam, svakome je od nas predodređen neki crni gol, tamna rupa. I kako sam zapravo, bez namere, bez predumišljaja, došao do kraja gde se sve otvara? Na kraju, kad pomišljaš, taj čovek, što putuje, Jozef Bloh, koji je ubio nekoga, na kraju je, na granici, zapravo u klopci...! Kako se desilo da na kraju opisujem fudbalsku utakmicu i golmana pri izvođenju jedanaesterca i pri tome on uopšte nema šanse...? A i opisano je i - toga uopšte nisam bio svestan u toku pisanja - kako on kome se šutira, golman, jednostavno ostaje nepokretan, miran. Ostao je nepokretan. A strelac, koji želi da mu nanese poraz, puca jednostavno, zbunjen, puca mu jednostavno u ruke... I time je eto priča završena... (Smeh)... Mislim da je to za mene postalo zakon u književnosti,... to sa neodređenošću. Jednostavno znaš da stvar ostaje otvorena. Mora ostati otvorena! Mora! Siguran sam. Ako mi ne uspe da u pisanju učinim svet otvorenim i zadržim ga takvog, bolje je da bacim ono što sam napisao... Sve što govorim možda odudara od onoga što ste Vi prevodili, od Užasa praznine (Bez-željne nesreće), jer tada sam jedini put u svom životu opisivao smrt, propast, možda to, pak, i nije bila propast?... Na kraju se razigrala čak čudna, ludačka radost... Nije mi ni samom baš sve jasno...

Radaković: Na neki način i to ste delo ostavili otvorenim?

Handke: Biće da to ostaje, ipak, otvoreno.

Radaković: Evo nekoliko citata, isečaka iz Vaše proze, koji su mi »nešto značili«... možda u nekim mojim razmišljanjima... (Smeh)... Iz Pouke planine Sainte-Victoire:

»Oduvek mi je ideal u priči bio nežni otisak i meki blagodetni sled«...

Zatim:

»Pripovedna stvarnost, kao svetlina u kojoj rečenica rečenicu pruža, a ono istinsko - nadolazeće saznanje - nanjušuješ samo na međurečeničnim spojevima kao nešto glatko« ...

Zatim:

...»nije bilo neposrednog spoja, mogao sam ga samo zamišljati«...

Zatim:

...»za mene su ti prelazi jasna razdvajanja ili i preplitanja«...

Ovi citati baš potvrđuju ono značajno u priči, značajno sa stanovišta savremene teorije recepcije - teorije tekstualnih praznina. U »aktu čitanja« nailazimo na »prazna mesta«, neodređenosti, koje se ukazuju negde između tekstualnih celina, različitih pasaža, susednih rečenica. Ta se mesta uvek različito mogu »iskusiti«, utoliko su ona i potencijali čitanja: Na šavovima teksta, tamo gde se dotiču njegovi delovi - ponekad se oni uz prasak sudaraju - najednom iznikne nešto što čitaoca zaustavi i nenadano povuče njegovu pažnju u nekom »drugom« smeru; i tu počinje intenzivni »rad«, tu počinje čitalac, kako rekoste, da »zamišlja«, da fantazira. .

Recite mi šta o ovome svemu mislite...

Handke: Nikada ništa ne mislim!

Dok mislim, glup sam

Kad sanjam, mudar sam.

... (Smeh)...

Radaković: ... Ti »prelazi«, »spojevi«, to »nežno«... Tu i ne postavljam neko pitanje. Samo ukazujem na njih u Vašem tekstu. Nauka o književnosti želi da ih upotrebi...

Handke: Da, da!... Za mene su to ključna mesta Pouke planine Sainte-Victoire... Hm... Pouka planine Sainte-Victoire... (Konobaru)... Mogu li dobiti još jedno vino?... (Radakoviću)... Popijte i Vi jedno!... Popijte vino!...

Radaković: Okay!

Handke: (Konobaru)... Dva vina, molim!... (Smeh)...

(Radakoviću)... Dakle, bila je to dramatična situacija u mome životu. Osetio sam potrebu da shvatim, šta je za mene pisanje, šta je za mene pripovedanje...

Ha, evo, u ovom razgovoru primećujem da pisanje uvek poistovećujem sa pripovedanjem. Čudno! Zašto?... Pa ja nisam pesnik. Nisam liričar. Ja sam, jednostavno, lirski pripovedač. Ni Homer nije ništa drugo - izvinite što tako govorim... Ni Vergilije...

Dakle, u »Pouci« se skriva problem čitave posleratne Nemačke - nadam se da ne govorim paušalno: - Toliko pojmova, time i pogleda, i obratno: pogleda pa pojmova, naprosto je izumrlo u narodu za vreme Hitlerovog režima. Kakva gnusoba! Time je i nacija prestala da postoji!... Ha, možda je u Nemačkoj nikad nije ni bilo?... Uopšte, taj problem - biti narod!?... Dakle, bile su u vreme nacizma zabranjene mnoge reči - priroda, istorija, lepo, milost, bog... sve... svi pojmovi prirode, svi relegijski pojmovi behu zabranjeni... pa i reč narod.. A kako sam bivao stariji, ipak — naprosto doživljavajuči, da, baš doživljavajući,... jer pisati možeš samo ako doživljavaš, ako imaš doživljaje - nisam se mogao suzdržati da se ne prepustim mislima o religiji, o prirodi, pa i o jedinstvu poput naroda,... morao sam imati bilo kakvu ideju o narodu, telesnu, od krvi i mesa. Međutim, kako se probiti do toga, kroz jezik tako gnusno izsilovan od strane nacista? I to je Ono što u Pouci planine Sainte-Victoire vidim - obrt u nemačkoj književnosti!, ono što prethodno niko nije ni smeo da pokuša, da se usudi — da označi prirodu, Boga, lepotu, ono što umetnost u sebi sadrži kao upaljač! Niko nije nalazio hrabrost... To što je Heidegger činio... Pa Heidegger je već dovoljno bio ozloglašen, zbog svoje prošlosti... jer ipak, mora se reči, bio je saučesnik nacista... Ono što je on tvrdio, delajući tvrdio,... a bio je jedini koji je tako nešto činio, svakako je sebi natovario mnoge neprijatnosti time što je pisao tako... gotovo kamenim jezikom u kome skoro da i nema vazduha, nema prelaza u rečenicama, mekoće, glatkosti... A jezik mora biti gladak, blagotvoran. Mora... Dakle, nije bilo takvog pesnika... Možda Paul Celan... Paul Celan... bio je Jevrejin... Ja se, inače, uopšte ne osećam pesnikom. Osećam se pripovedačem, ali ne poput onih što pišu storije, kao Amerikanci, ili poput onih što po receptu prave nekakve epove, kao što je to bivalo u socijalističkom realizmu. Sve to istinski prezirem... Mada, ponešto u tome smatram i korisnim... Priča mora biti zbivanje, mora biti primerna i mora imati saznajnu moć... Da, te tri stvari... Dakle, moja »Pouka« je - tako mislim posle ovih pet godina - neverovatna provokacija čitavoj književnosti nemačkog jezika, literaturi u kojoj se sve što je lepo, svaki religiozni impuls, to što je u čoveku materija... - o religiji sam počeo da razmišljam kasnije... upravo ja, internatski čovek, religijom odsečen,... ja takav, ponovo sam se vratio religiji,... da se razumemo, mrzim zvaničnu religiju i uvek ću je mrzeti, i biću neprijatelj onih koji u ime religije čoveka čine poniznim, ali tvrdiću da je religija - svejedno koja i kada - izgradila forme, klasične forme, neverovatno potresne, najdalekosežnije, forme kojima se izražavaju najsmisleniji sadržaji što ih je čovečanstvo ikada dostiglo.

O tome piše u Pouci planine Sainte-Victoire. To je upravo priča o svemu što umetnost hoće... Može li ona danas uopšte još nešto?... Stvari su nestale,... narandže što ih još vidimo imaju voštani oblik, kao mrtvaci,... plastične kese, u kojima leže novine... Ni trunke istinskih stvari... Pa to je, ipak, problem sviju nas. Zar ne?

Radaković: Da!

Handke: Pa jeste!...

Ja sam duboko... u potpunosti dijalektičan pisac. To je deo pisanja... Umesto dijalektike možemo reči i: tkati - tamo, amo... To tamo, ama promišljaš... U promišljanju toga tamo, amo nastane oduševljenje pripovedanja... Shvatate li...

No ne znam da li sam Vam time uopšte nešto rekao što ste i želeli da čujete?

Radaković: Da... Rekli ste mnogo... Želim to i dalje...

Da navedem, evo, još jedno mesto, ovog puta iz Vaše pretposlednje knjige Fantazije ponavljanja... Parafraziraću: Sada sam manje lud nego ranije, kad sam bio dete... (Smeh)...

Handke: Da... Mislim da sam kao dete bio malo »blesav« ... luckast. Mislim da su mnoga deca sasvim luckasta. Samo ne pokazuju to. To se ne vidi... (Smeh)...

Radaković: Mislite, nemirni?... (Smeh)...

Handke: Ne!... Sumanute ideje, fiks-ideje, snovi, zamisli, pa posmatranja ljudi: šta su odrasli, šta je priroda, šta je veče, šta jutro... Sve je to tada bilo sumanuto. A kad dođe do nekog jasnog trenutka, ostaje on trajno zabeležen. Baš ti jasni trenuci iz detinjstva postaju večni. Ali njih je malo...

Ja sam, dakle, uglavnom bio luckast. Da! Time što sam napamet znao i učitelju izgovarao datum rođenja Mocarta, dan Mocartove smrti, Betovena takođe. Time... Šta sve ne... Time što sam znao da pojedem jedan za drugim deset komada hleba i butera... Time što sam pomišljao, sad u sledećem trenutku umreće baba... Time što sam.... Bože... Ne mogu da se setim svega... Time što sam večno osećao strah od smrti... Time što sam verovao da iza ugla svake sledeće kuće vreba demon... Time što sam se plašio mraka... Time što sam - kada bi sveštenik rekao: »Nikada ne možeš sigurno znati da li ćemo se kad zaspimo sutra ponovo probuditi!« - čitave noći ostajao budan, od straha...

Radaković: Evo i jednog mesta iz Kratkog pisma za dugo rastajanje. Ono se odnosi na vreme provedeno u internatu. Piše kako ste u internatu bili u izolaciji, ali ste upravo time više mogućnosti imali da se prepuštate mašti.

Handke: Pa da! To je tačno! Baš je to tako! To je veoma dijalektično mesto... U izolaciji dobijete strukturu... Dobijate strukturu doživljavanja... Sasvim preciznu... Naravno, i čitajući. Čitajući biografije svetaca i knjige molitvi, čitajući prediktne forme. Upravo se u apstraktnom, u zatvorenom, dobijaju jake strukture, snažne doživljajne strukture koje mnogi nikada nemaju jer su već kao deca jurcali za devojčicama, kako to često stoji u mnogim biografijama. Oni nisu stekli doživljajne strukture, nego su odmah doživljavali, a kasnije su to nastavljali. Život je postajao samo roman u nastavcima - nastavljanje onoga što su ranije doživeli... A mi koji smo bili izolovani stekli smo jake strukture, u smislu, imali smo pravac i cilj života... Možda ne baš svi. Ipak samo manjina. Mislim da su mnogi po izlasku iz internata bivali sasvim rastureni — duhovno - ubijeni, uništeni.

Radaković: Postaje li se u internatu senzibilan?

Handke: Nemojte, molim Vas, s tim »senzibilan«! Jednom sam pisao komad »Nerazumni izumiru«, tamo je neko cinično rekao: »Reč 'Senzibilno’ stoji na pakovanjima za prezervative«... (Smeh)...

Radaković: Preko 'izolacije’ i 'senzibilnosti’ samo sam hteo da se vratimo Kafki.

Handke: Da... Prema Kafki osećam prezir, ljubav, prijateljstvo i sve moguće - on je moj prijatelj-neprijatelj. Ali izvesno je, propast je nazivati ga najsvetlijom pojavom u književnosti ovoga veka. Ima toliko velikih pisaca...

Radaković: Većih od Kafke?

Handke: Ne većih! Ne bih ja tu pravio poređenja... Ne volim poređenja... Samo kad pomislim na Rene Chara, francuskog pesnika!...

Radaković: Kojeg ste i prevodili.

Handke: ... kojeg sam i prevodio. Kakva je to samo jasnoća a istovremeno i proročansko i sudbonosno u jeziku... ni trunke samosažaljenja!... I kakva... - reč muškost je glupa, ali kažimo otpor, uvek je tu otpor! Otpor i radost! A strah je poništen. Za mene je to neuporedivo zanimljiviji i vredniji bavljenja pisac nego što je to Kafka, koji će pre pripadati piscima sledećeg veka, ukoliko toga uopšte još bude bilo... Poznajem mnoge, mnoge,... pa ne baš mnoge, ali neke, koji su...

Kafka je pisac koji pripada dvadesetom veku, i, nadajmo se, biće on od strane istog progutan, kažimo potrošen.

Radaković: No vratimo se samo još jedanput detinjstvu! Samo bih još nešto s tim u vezi: U poslednje vreme se često suočavam sa rečju »glupiranje«...

Handke: Glupiranje?

Radaković: Da! Glupiranje!... Ali u pozitivnom smislu... Kao da mi se glupiranje čini važnim...

Handke: Ali sve vreme danas dok smo razgovarali Vi se uopšte niste glupirali... (Smeh)... Niste se glupirali!... No, molim Vas, govorite!

Radaković: Ne mislim na sebe. Mislim na književnost!

Handke: E, tu sam spreman da Vam protivrečim!

Radaković: Dobro, videćemo... (Smeh)...

Uzmimo, na primer, Bloha... Bloh se tako često nalazi u sasvim »glupim« situacijama...

Handke: Ernst Bloh?

Radaković: Ma, nee!... Josef Bloch!

Handke: Golman?

Radaković: Da, golman!... Često je on i glup. Sasvim glup... No čudno je da sam kao čitalac baš tom glupošću bio fasciniran... Tim detinjastim, ... infantilnošću, ... tim detinjarijama, naivnošću... Pa bilo je tako olakšavajuće!... Detinjarija je zbilja olakšavajuća!

Handke: Da!... Bez infantilnosti nema umetnosti. A toliko je mnogo odraslih umetnika... Čitava Nemačka je prepuna odraslih, ozbiljnih umetnika: Günter Graß... Sve sami odrasli ljudi? A od te silne odraslosti nisu u stanju da se domognu ni jedne jedine čiste misli. Samo se upliću i mešaju u sve! Ubeđeni su da oni nose državu na svojim leđima...

Ali »glupiranje«!?...

Radaković: Ne mislim samo na puko »glupiranje«! Mislim i na pravo da se glupiraš, da budeš glup, zašto da ne!... Mislim na pravo da budeš infantilan i dete, na pravo da budeš »senzibilan«, da budeš muškarac kao žena...

Handke: To je tačno!... To je sasvim tačno!

Radaković: ... mislim na pravo da budeš slab.

Handke: Da, slabost je krajnji odraz ljudskosti. Biti slab... »Konačno evo nekog ko je slab!« Po meni je to najdirljiviji trenutak u životu čovekovom - »Slab si!« Odmah ti dođe da ga zagrliš. Da li je to političar, da li je to žena, da li je to sportista. Želim da ga jednom vidim slabog! Ne poniženog, slomljenog, nego slabog... Pa to je jednostavno čovek? Tu je i duh!...

Ali to sa glupiranjem!?... To je nekako čudno... Hm... (Smeh)... Postoji jedna teorija, neobično glupa knjiga izvesnog Hans-Peter Neumanna, knjiga o spasenju umetnosti u »bulažnjenju«, zapravo knjiga o Günter Eichu... Svakako knjiga koju je valjalo napisati... dakle učena, teorijska stvar, o glupostima, o tome da se glupošću može spasti propast poezije. To je zbilja glupost. Jer postojala je još u kineskoj, a kasnije i u japanskoj umetnosti, jedna tako jasna forma kojom se spasavala umetnost od tih krutih »ozbiljnosti«. To je naglo skretanje, odstupanje od utvrđenog toka. Možemo reći: zaobilazni put. Ne ostaješ na jednom koloseku, ne krećeš se samo u jednom pravcu, nego najednom taj ozbiljan, gorući problem — kao, glad u Vojvodini, ili nestašica vina u Crnoj Gori... (Smeh)... ili... zlato i Bog... gde je Bog?, gde su anđeli? - preseče neko sa: ah, moji su nokti tako dugi!... (Smeh)... Tako nekako.

To je neobično lepa umetnička forma. Krhka, tiha forma, koja se na kineskom zove koan. U poslednoj mojoj knjizi, u Der Chinese des Schmerzes, služila mi je ona gotovo kao princip kretanja, kao autobus, kao omnibus. Jer to je ozbiljna priča, priča o napuštenosti čoveka na kraju dvadesetog veka, koji želi da živi, ali nema nikog za njega. I... I... (Smeh) ... Eto koana!... Možda bih mogao još reći i... Uopšte ne volim viceve. U komadu »Kroz sela« stoji: Nema dobrih viceva. Verujem u to...

Koan su čudna skretanja koja moraju postojati književnosti. Čudna, smešna, materijalna skretanja... Šetaju dva sveštenika, kineska sveštenika tamo u neku vreme, kažimo u osmom ili devetom veku posle Hrista... ili posle bilo koga... ili pre bilo koga... (Smeh)... idu oni tako u pravcu visokih planina i najednom kaže jedan: »Pogledaj tu čudnu lepotu tamo«... Da... A na to drugi sveštenik odgovori: - otprilike - »Sve što ti je po volji, zasuto je gomilom izgubljenih mrava«... Dakle, nešto potpuno besmisleno... A prvi sveštenik, koji je bio tako oduševljen lepotom visokih planina, pošto se vratiše kući, ode ocu svešteniku i požali mu se da je on, koji je onakvu lepotu video, dobio onakav odgovor... A na to će mu otac: »E da ti on na tvoje oduševljenje zemaljskom lepotom nije dao onakav odgovor, sada bismo svuda po zemlji videli kosti, sve same izbledele kosti!«... (Smeh)...

Za mene je to primer svakoj umetnosti, pripovedanju, pisanju, stvaranju - za mene je to zakon: skretanje, zaobilazni put... Možda, kako Vi rekoste, »glupiranje«... (Smeh)...

Ali postoji jedna teorija nemačkog pisca, zvanog Heisenbüttel - Nemci od svega odmah prave teorije - jedna teorija, esej, manifest: Heissenbüttel kaže »zajebati«, to bi trebalo da bude nešto značajno. Meni se to čini neprijatnim, veoma neprijatnim! Da se za sveopšte, kosmičko kretanje odmah nalaze reči. Za ono o čemu se inače može i ćutati. Odmah pucaju Nemci, raspaljuju rečima kao iz teškog oružja. I tu nema onih praznina!... Shvatate... (Smeh)... Kao da pojma nemaju šta je to jezik! Nemaju telesni odnos prema jeziku... Nemci... Malo je među njima onih koji to znaju. A to su onda zbilja najveći pesnici, kao Hölderlin ili Goethe... možda Kleist, Novalis...

Radaković: Upitao bih Vas, ako mi dozvolite, nešto i o prevođenju. ... Prevođenje je važno... Vi i prevodite... Prevođenje je, zapravo vrsta čitanja... Prevođenje je kao i pisanje, ono je ponovno pisanje.

Handke: Prevođenje nije baš isto što i pisanje.

Radaković: Ali je kreativno.

Handke: Jeste kreativno. Jeste stvaranje, stvaralačko... Samo... Zamišljam ga ovako, kao sliku: Prevođenje je vrsta pisanja u kome predmet samo još vidim kako svetluca pod vodom - tamo negde ispod površine. Možeš da gnjuraš, pri čemu vidiš kuda gnjuraš. Zaustaviš dah, zagnjuriš se, vidiš ga, možeš da ga pronađeš... Dok je pisanje... tu samo znaš da tamo ispod vode ima nešto, no nikad ne znaš da li ćeš ga izvući na površinu. Ne vidiš ga... A to je drugačije... Prevođenje je - sad mi pada na pamet - kao konjski zubi koji svetlucaju pod vodom. Vidiš ih i gnjuraš za njima. Ili kao kamen, lep. Uvek znaš da ćeš ga izvući. Jer to možeš, možeš da gnjuraš do njega. Ali kad sam pišeš, znaš da ima tamo nečeg, no nikada ne znaš da li ćeš ga izvući. To je velika razlika.

Radaković: Smem li da pređem na sasvim drugu temu, možda srodnu svemu o čemu smo dosad govorili? Radi se o filmu i medijima.

Handke: Je li Vam to važno? Zaokuplja li Vas to?... (Smeh)...

Radaković: Evo zašto mi je važno... Mislim da je današnji čovek pod snažnim uticajem medija. Čak možda i toliko da mu je i svest na neki način postala »medijska«... To je moralo ostaviti uticaja i na čitanje književnosti. Zbilja se postavlja pitanje, kako se, posedujući takvu, »medijski« »pomerenu« svest, može čitati. Kako čitati danas, u tome svemu, jednog klasičnog autora. Ne mislim sad samo na profesionalne čitaoce, autore, TV-autore, filmaše, kritičare, istraživače medija itd, one koji se baš i bave ovim problemima. Mislim na »običnog« čitaoca, onog koji po ceo dan zuri u TV, koji ide u bioskop i tome slično... Kako može takav čitalac danas najednom da čita Balzaka ili Mopasana? Kako on to uopšte čita? Da li je on sposoban da tekst prima kao književnost? Nije li on toliko pod dejstvom medija da u knjizi traži još samo slike, još samo nešto filmsko? Ne čita li on danas Balzaka još samo »filmski«?

Handke: Hm... Moguće?...

Ali to me i ne interesuje baš mnogo. Postati čitalac, to je događaj. Svi smo mi rođeni da budemo čitaoci... kao što to u nama izgleda i propada, biva uništeno od strane medija. Siguran sam da je tako: mi smo svi rođeni da budemo čitaoci. Dete odmah traži pismo. Tamo negde stoji - »U početku bi reč«. Dete gleda i pita majku ili oca: kako se to zove? To njemu mnogo više znači nego što nam se posle čini... Slova...

Morao bih da krenem unazad i razmislim i setim se kako je kod mene išlo. Mogu da kažem da sam u svom detinjstvu, u svojoj sredini bio jedini koji je zbilja čitao. Ja sam bio među otprilike hiljadu ljudi jedini čitalac. Zbilja jedini... Često sam posle dolazio do saznanja - iz pisama koja sam dobijao od mnogih čitalaca, pa i iz priča - da su ljudi postajali čitaoci posle nekog sloma u životu. Teško bolesni, na primer, našli bi se u bolnici; najednom je pred očima samo zid, možda deo nekog drveta kroz prozor, ili tako nešto. I tu počinje zbilja da važi ona Augustinova rečenica, Svetog Augustina, tu posle življenja svedenog sasvim na površnost. Ne na spoljašnjost. Spoljašnjost života je lepa. Ali površnost?... Tada samo funkcionišeš... postaneš funkcioner samog sebe... Dakle, tada dolazi do onog trenutka kada je Sveti Augustin začuo glas - tole et lege - uzmi i čitaj - pošto se godinama zajebavao po svetu - izvinite na izrazu - radio te ovo te ono, pio i... sada, najednom čuo je glas: uzmi i čitaj.

⇐ Предыдущая 14 15 16 17 18 19 202122 23 Следующая ⇒