3. ZAKON 5 страница

Ubeđen sam da tako sa mnogima biva. I mnogima će, mnogima će to biti spas. Čuće glas. Iako znaju da niko više ne čita, jasno im je da je u čitanju spas. Rešenje, barem rešenje. Jer tu postaje život bogatiji. Rešenje kojim pojašnjavaš sebi život. To nam je potrebno, jer religija više ne postoji. U umetnosti je objašnjenje svega, no u njoj se i sve otvara, jer nije to konačno objašnjenje...

Ali,... nekog drugog dana... ozdravili ste - dakle, ponovo ste postali bolestan... (Smeh) ... dakle, bolesni ste i, zapravo, tek sada zdravi. Postajete ponovo zdravi, postajete ponovo bolesni... No šta ćete?... Tja... Nema više Homera, onog koji je pričao epos o Odiseju; nema više ni Odiseja, prevashodno njega više nema... Ili?... Možda ga ipak ima?... Mislim da svaki čovek u sebi sadrži nešto herojsko. Gotovo sam ubeđen! Svaki, svaki čovek!... Zapravo, ne baš svaki... Ali kad kažem da nema više Odiseja, onda se to odnosi na malograđanštinu, bez obzira odakle, da li iz kapitalističkog ili socijalističkog sveta, na malograđanštinu koju stvara baš ta uvećana tehnologija i automatizacija, i koja je uništila ono što se zove slobodno vreme, uništila je zanatstvo u kojem smislenost rada iskušavamo. Ta malograđanština, taj besmisao, može se toliko namnožiti da u svetu ne bude ama baš ničeg do malograđanštine. A o herojima neće više biti ni govora. Danas ih možda ima još samo negde na granici, negde na rubu egzistencija - to su bolničarke, nekoliko obućara, nekoliko umetnika - ne govorim o svima, tako je, tako je to,... nekoliko mašinovođa, nekoliko seljaka... Ja ne želim da romantizujem stvar no tako je. Postoje egzistencije negde na rubu. Na žalost svi mi takvi postali smo egzistencije na rubu. Ali mi umetnici, mi zanatlije, mi seljaci, mi pripadamo samom središtu uzorne države. Ukoliko je država uopšte još uzorna, ukoliko ima svoju bit, a ne ne-bit... mi, dakle, pripadamo njenom središtu. I jeste to naš problem. Ja, eto, sad tako govorim, ali, stvarno, sve to jeste naš bol. Nije sada važno ko se bori, da li Beuys ili neko drugi, ta borba je uperena protiv malograđanštine... A što se političara tiče, od moje mladosti nisam mogao nikada da se identifikujem ni sa jednim političarem u Austriji, da ostvarim prema njemu neki erotski odnos. Svakako, bilo je među političarima i rečitih, dobrih, demokratski nastrojenih ljudi.

Radaković: Je li to kod Vas generacijski?... Osećate li se Vi uopšte pripadnikom jedne generacije?... Ili je sve to lično?

Handke: Mislim da je to tako kod sviju nas. Jednostavno je takvo stanje došlo. Ponovo... U Austriji je samo kratko trajalo svetlo doba Krajskog, tada je i država imala svoju uzornost. Sada to nije više uzorna država: Koalicija između socijalista i starih nacista je običan skandal, svima nama propast, oduzima nam želju za životom...

No bolje da ne govorim o politici. Mada, to je takođe deo realiteta. Sve to ide jedno s drugim... (Ćutanje)...

Radaković: Ali Vi ste, ipak, radili filmove?

Handke: Molim Vas, pustite, pobogu, to s film - ...

Da! Ja sam radio filmove! Radio sam takođe i filmove!

Radaković: Ne volite ih više?

Handke: Ne! Rekao bih da je film... Film je... Mislim da je film u poslednjih petnaest godina propao, jer su možda slike propadljivije od reči. Reči se uvek obnavljaju. Upravo je to kod čoveka prvo što se može obnoviti, osvežiti. Sa slikama, međutim, ide teško.

Ipak, mislim da film nije umro. Stvar je jedino u tome što u filmu ima ta grozna obmana, to pojavno života. Film je postao samo pribežište, mesto gde možeš nazovi sanjariti, gde ljudi nikada ne doživljavaju svoje snove, gde se nikada ne ostvaruju njihove životne želje. Nikada!... Međutim, još uvek ima nekoliko filmova koji su i dalje neumorno u igri, koji i dalje doprinose razvoju filmskog jezika. Jer film ne može umreti, kao što ne može ni biti samo onako »vrišteći«, kako su ga to Ameri godinama pravili. I dalje postoje Francuzi, tu je i dalje Godar, ili, da navedem samo jedan film, upravo sam ga gledao, to je film Erika Romera »Noći punog meseca«. On dokazuje da je film i dalje prisutan, da se dalje razvija njegov jezik. U njemu postoji sve: sve zajedno: i muzika i književnost i film. I svi postoje jedinstveno, uspešno, veličanstveno. Znate li zašto? Zato što film traži reč i nosi je u svom središtu, ne razvodnjava se u slici. Reč ostaje odrednica diskurza, platonskog, platonskog dijaloga, onog što je večno, onog što je oduvek bilo... Pa zašto bi sada najednom došlo nešto drugo? I filmu pripada reč! Reči i čine film.

Ja sam, inače, bio strastan gledalac filmova.

Radaković: Između ostalog zato sam Vam i postavio pitanje o filmu!

Handke: I dalje živim u nadi da će film opstati. U poslednje vreme idem nešto ređe u bioskop. No, ipak, gonim sebe, to mi je dužnost, film je deo moje mladosti. Jedna umetnost, jedna umetnička forma, smatram, ne može tek tako da se prekine... I dalje odlazim u bioskop. I otkako sam gledao, eto, taj Romerov film, postao sam miran. Da!... (Smeh.) ... Sasvim sam miran! Siguran sam da će se stvari na filmu i dalje odvijati. Film će i dalje postojati upravo zato što slika postaje sve neznatnija, a reč sve izoštrenija, to mora tako biti, i to će biti! Ne možeš stvari držati u rukama samo slikovnim sugestijama! Slike su potrošne! A reči, njima je potreban jedan jedini doživljaj i postaju opet nove, ponovo oživljavaju. Za sliku, međutim, nema tog doživljaja koji će je, potrošenu, ponovo oživeti.

Radaković: Kako stoji stvar onda sa Cezanneom i slikarstvom? Pa i to su slike?

Handke: Jesu!

Radaković: Različite od filmskih?

Handke: To su statične slike koje ne simuliraju radnju, ne simuliraju nikakav sled slika. To je samo jedna slika, a predstavu u nizanju više slika stvara sam posmatrač. Film je, po pravilu, uvek unapred dato nizanje slika. Posmatrač (gledalac) nema nikakve šanse da sam stvara, da stvara sled. Utoliko slikarsko platno posmatraču ne čini takve probleme kao film. Ono dramatizuje problem, samo je neznatno problematično, a posmatraču pruža mogućnost da i on nešto doda, da, eto, unoseći nešto iz sopstvenog života, stvara sled. Film taj sled uvek unapred ima... Ponekad mi većina filmova zbilja izgleda kao kakva ogavna video-igra. I to, sve vrste filmova. Čak i takozvani umetnički film... (Ćutanje) ...

Sadržaj

Pređašnje forme

Zabranjeni prostor

Zakon

Umesto pogovora

Peter Handke

SPORI POVRATAK KUĆI

Izdavač
DEČJE NOVINE
Gornji Milanovac

Za izdavača
Srećko Jovanović glavni urednik

Recenzent
Drinka Gojković

Urednik
Ljiljana Bojanić

Lektor
Miloje Radaković

Korektor
Mira Marković

Likovno i grafičko oblikovanje
Dušan Popović

Štampa
Tiskarna »Mladinska knjiga«
Ljubljana, Titova 145

Štampanje prvog izdanja u tiražu od 3.000 primeraka završeno aprila 1990. godine

ISBN 86-367-0083-3

⇐ Предыдущая 14 15 16 17 18 19 20 212223 Следующая ⇒