3. ZAKON 1 страница

Potmula tutnjava, i samrtna daljina u avionu. I u unutrašnjosti beše let. Kako je lako padalo govoriti; kako lak beše život uopšte. Ideje trenutka: »Sa mnom započinje nešto novo.« Grad na Zapadnoj obali brzo se udaljavao dole na prevlaci.

Zorger je leteo sa vremenom, i beše to kao da je postepeno dolazila maštarija dnevnih snova, »promenljiva kao mesečevi pogledi«. Pri usputnom sletanju u gradu koji se, ležeći u istočnom podnožju Stenovitih planina zvao »Mile High City«, padao je sneg. Zorger je, istina sa rezervacijom za daljnji let, uzeo kofer, iskrcao se i povezao se, sada već jednim punim autobusom, poljskim putem po kojem je vejao sneg, kroz prazan predeo u kome još nikada nije bio.

Pahulje su lako udarale u prednje staklo i opet se razletale. Dnevni su snovi sve dublje i dublje zračili. Unutra oni gone preko sopstvenih granica: to beše njegov način da misli na druge. Nije on njih osobito mislima dovlačio na ovu stranu, nego su mu oni postepeno u misao ulazili dok je slobodno maštao.

U daljini je nepomično stajao konj prekriven snegom, kraj isušene vrbe čije je stablo ukoso tonulo u zemlju. Povlačenje rajsferšlusa na vindjaknama školaraca koji su se prvi iskrcavali: sneg je ulazio kroz otvorena vrata, i na toplim rukama se topio tek posle nekog vremena; i autobus je uskoro bio tih, od odraslih.

U dnevnom snu javilo se onda lice okruglih, razgoračenih očiju od kojih su bore polazile kao zraci. Onda je Zorger bio siguran: on će u planinskom gradiću, kuda je autobus vozio, uzeti hotelsku sobu za jednu noć, i posetiće školskog prijatelja koji je tamo bio učitelj smučanja.

Javila mu se slika ovoga kako ga je, jednoga leta na Zapadnoj obali, poslednji put susreo: nagota njegovog lica na kome usta behu otvorena kao u školska vremena, sa gornjom usnom koju je on neprestano pomicao napred, čak i kada nije govorio; dok su, pri govorenju, reči iz usta izlazile kao mali komadi.

I kada je mirovao izgledao je učitelj smučanja napregnut, kao da je stalno pokušavao da nešto tačno razume. Govorio je preglasno, ali nikada nije bio sasvim jasan. Često se izražavao samo uzvicima u kojima je njegov glas baš zvučao strašljivo. Onima u koje je imao poverenja, postavljao je poslednja pitanja, a očekivao je i konačan odgovor. Ukoliko bi se ozbiljno pokušalo da mu se takav odgovor da, odmah bi se on, ponosan čovek, preobraćao u nečijeg slugu: tako je u letnjim mesecima, kada je bio bez posla, posećivao ne svoje »prijatelje« nego svoje »gospodare«, kojima je onda pri najmanjem domaćem zadatku usrdno išao naruku. Nije imao dece i čekao je, već godinama, na ženu svoga života (koju je tačno mogao opisati); ipak su mu se čak i žene kojima se najpre dopao posle samo čudile.

Zorger ga je, u svom dnevnom snu, video kao nekog ko u svojoj nevinosti beše prezren, i zamisli kako ga pri pozdravljanju grli; video je debeo vrat učitelja skijanja, njegov široki srebrni opasač i tanke noge među koje je pri sedenju uvek sakrivao ruke. Sumrak se spuštao u autobus u kretanju, jabučica učitelja skijanja se pomerila, sasušeno žbunje kotrljalo se preko snežne površine, i uveli listovi kukuruzišta stajali su povijeni na vetru.

Autobus je prolazio predelom gde još nije pao sneg, i beše to kao da se tu baš ništa nije dogodilo. Kasnije je sneg i ovde počeo da pada, tiše, sa krupnim pahuljama. Brda sa svojim nanosnim obroncima nestadoše, i samo su još obližnji parloži bili vidljivi, sa ponekim stadom bivola koji izbacivahu paru daha iz nozdrva i čupkahu po žućkastim vrhovima trave; od automobila koji su se tuda valjali, kao na nekom specijalnom putovanju, razduvavale su se bele fontane, dok su se za zadnjim točkovima po putu kotrljali parčići prljavog snega. Na trasi, inače bez ljudi, pomaljale su se samo pokatkad pojedinačne prilike hodača, sve dok Zorger konačno nije sebi predstavio kako tu neko vežba za svetski rat.

Grudve snega su ležale i na podu hotelskog lifta. Hotel je bio izgrađen po ugledu na evropsku alpsku gostionu, sa drvenom terasom, omalanim prozorima i sunčanim satom. U svojoj opatosanoj sobi — duboko dole behu svetla velike ravnice — Zorger je čitao novine sa u naslovu iscrtanim linijama planinskog vrha. Prelistavajući ih, odmah je ugledao ime školskog prijatelja. Pogledao je: beše to stranica sa kratkim umrlicama. Bez ikakvih misli pročitao je on još i sledeću stranicu i iz kupatila čuo neko šumorenje.

Objavnicu o smrti školskog prijatelja dala je škola skijanja: on je bio »dugogodišnji član«; inače, behu tu saopšteni samo mesto i radno vreme pogrebnog zavoda koji se ovde zvao »Kapela«.

Zorger je odmah otišao u već odavno zatvoreni zavod, koji beše jedna od kuća bez zabata u nizu, i pogledao je sa ulice kroz zastor zavese u osvetljeno prazno predvorje: stojeće lampe, sa štofanim štitnicima po tamnim malim stolovima; na jednom većem stolu, u udubljenju za sedenje, staklena pepeljara; kraj nje telefon, beo kao slonova kost. Zgrada je bila na dva sprata, sa liftom za gornje spratove; kabina, takođe osvetljena, stajala je prazna u prizemlju. Na dvorišnoj strani Zorger nađe portal čije vitrinice behu vrlo široke i spolja bez kvake. Bilo je vetrovito i hladno. Brisači automobila grebali su kao lopate.

Sopstveni koraci po tvrdom snegu podsećali su na šumove košenja livadske trave. Onda je začuo govor-kroz-nos Zapadnjaka i opet je znao gde se nalazi.

Vratio se u hotel sa kožom utrnulom od snega. Na licu su bolele kosti. Pio je i razveselio se; držao je čašu vina obema šakama kao činiju i pokazivao je zube.

U toku noći je sanjao umrlog. Udvoje su išli preko polja. Ipak, učitelj skijanja postade bezličan, i nestade, a Zorger se probudi: kraj njega ne beše niko. Video je nekog drugog, ovaj je nosio plavu kecelju; oči su mu bile zapečaćene crnim lakom koji je sjajio kao ogledalo. Potom je Zorger mislio na nešto divno besmisleno, i opet zaspa, pun čežnje za nekim izmišljenim svetom, kojeg je onaj stvarni, kroz njega prodirući, do izmišljenog uzdizao.

Ujutru je sunce sjalo u praznoj drvenoj kutiji sata koja je stajala u uglu sobe. Zorger je posetio posmrtne ostatke koji behu u mrtvačnici. Učitelj skijanja je ležao u sanduku kao lutka. Bore kapaka bile su se bočno razvukle u slepoočnice kao recke; jedno oko nije bilo sasvim zatvoreno i svetlucalo je. Imao je vunenu kapu, sa kojom su ga gotovo uvek viđali, sa natpisom »Heavenly Valley«; oko vrata amulet od tirkiza.

Zorger je stajao na trotoaru ispred zgrade. Portir zavoda je u livreju sa mesinganim dugmadima išao gore-dole ispred ulaznih vrata; svuda po ulici dimili su se njegovi bačeni opušci. Iznad njih je visila američka zastava sa zvezdicama; kraj ove su duž kućnog zida lelujali izdanci tamnozelene puzavice. Prokotrljan je veliki kotur kablova. Jasni oblaci su se podizali iznad drugih maglovitih, blizu i u isto vreme daleko.

Izvan grada ukrcao se na žičaru koja je vozila gore u brda. Kabina se najednom zaljuljala od ljudi koji su se ukrcavali i čije su skijaške cipele pucale kao cepanice u vatri. I u toj gomili je bilo dobrih lica.

Napolju na snežnom polju jurila su deca, koja su se, padajući, ustajući, dalje jureći, pokretala kao ljupki točkići.

Na planinskoj stanici Zorger je najpre išao iza grupe nepoznatih, samo zato što su svi nosili iste svetle kapute sa krznom, a onda je, međutim, nastavio svojim putem sam. Otkako je pao sneg, ovuda nije niko prošao. Beše toplo, ali rastopljeni sneg nikuda nije oticao. Sneg je bio visok, pri tom tako rastrešen da se često providela zemlja.

Penjao se sve dok se više ništa nije moglo čuti. Iza jednog prevoja ugledao je istinske Stenovite planine; behu tmurno crveno-žute, i bela pruga oblaka lagano se vukla iza njih. Trčao je uz kosinu, sve dok mu lice nije postalo lepljivo od iglica drveća, i onda se zaustavio kao u nekoj zabranjenoj oblasti. Nikakav ptičiji glas; samo još uvek daleke indijanske prilike planinskih vrhova. Pred njim, na rubu dubokog rova, štrčao je jedan jedini planinski bor; kraj njega je rastao žbunasti hrast između čijih su se suvih listova pušile grudve snega. U drvetu, a da se tu ništa nije videlo, upravo se začuo šum: jedno fino, istovremeno jasno zvrjanje, koje je potrajalo kratko i onda se, nakon utihnuća, ponovilo. Posle nekog vremena zvrjanje se oglasilo po treći put: ali ne više iz istog drveta, nego iz udaljenog, takođe usamljenog bora, daleko dole u rovu. U sledećem trenutku se na oba drveta, okomito odozgo, spustiše jata malenih zvrjećih ptica belih stomačića.

Zorger je stajao u dubokom snegu kao u dodatnim čizmama i gledao dole u žutu izmaglicu velike ravnice koja se od podnožja planina protezala hiljadama milja ka istoku. U tom predelu ratovi nikada ne bi bili dobijeni. Umio se snegom i počeo je jednozvučno da zviždi. Stavio je sneg u usta, ali samo je još glasnije zazviždao. Kašljajo je, i konačno je zajecao. Onda je oborio glavu i oplakao umrlog (i ostale umrle).

Podigavši pogled, poverovao je da ih vidi kako mu se žestoko smeju. Smejao se zajedno sa njima. Sadašnjost je plamtela, a prošlost je sjala. Osetio je duboki užitak pri predstavi svog Ne-više-prisutnog-bića i javila mu se slika obalskog gustiša. »Nikakva ekstaza!« (Nikada više ekstaza.) Da bi ovu savladao, tražio je uporište. U osunčanom rovu sneg je obrazovao blistavu brazdu: najlepša žena koju je ikada video. Nehotičan krik, a iz grmlja se čak vratio i odjek. Setnost i pohotljivost obuzeše Zorgera.

Na povratku u grad, na visini od jedne milje, opet su se po snegu na ugaru poprečno valjali sasušeni grmovi trave. U goloj ravnici, jedan jedini žbun koji je bacao preveliku senku. Ali i kad se ništa ne bi događalo, bilo bi to očekivano. Mogao si se tako igrati da sve bude (sasvim) moguće, i iz nekog besmisleno-živog postojanja nastade, kao iz zemljotresa ljudskog plesa, igra smisla.

Zar nikog drugog nije bilo u noćnom avionu koji te je onda kasno uveče dalje nosio ka istoku? Tvoj red sedišta beše prazan, a nasloni ispred uspravni i tamni u sumračnom sjaju svoda kabine. - Ravnomerno bučanje u dubokom, polumračnom kućištu postade šum raspoloženja koji je putniku doneo povezanost sa prošlošću poslednjih časova. Mislio je na »svoje ljude« i planirao je da ih uskoro sretne; nikada više nije hteo da stigne suviše kasno. Zahvaljući umrlom učitelju skijanja, Zorgeru ponovo oživi porodica iz koje je poticao. Nekada se osećao odgovornim za brata i sestru. Među njima je postojala čak i neka sapripadnost, koja je, kao i sada u sećanju, obrazovala kružni oblik. Gotovo da i nisu više imali prilike da nađu zajednički jezik (koji pri tom nisu izgubili, ali su samo još recitovali igru pamćenja). O smrti roditelja, braća i sestra su se uopšte po prvi put zagrlili - tako je video taj Maštajući, kome su se u isto vreme svetla naselja duboko dole u ravnici javljala kao grobljanske aleje - i posle su narednih godina jedno pred drugim ćutali: najpre ravnodušno, a s vremenom čak i neprijateljski. Jedno drugo smatraše izgubljenim. Ako bi braća i sestra došli u misao, događalo se to u naprasnoj predstavi objave žalosti (pa i oni su, verovao je da je znao, očekivali od svoga brata samo još vest o smrti). Naravno, gotovo uvek su stupali u njegove snove, i ponekad su tu razgovarali, što inače u stvarnosti nikada nisu činili; ali uglavnom su u rodnoj kući bili raštrakani samo još kao opake lešine, ne udaljujući se jedno od drugog. Kako nikada ne behu izričito neprijatelji, nije bilo čak ni mogućnosti da se pomire.

Zorger nije ni zamišljao da bi sa njima moglo biti »kao ranije«. Hteo je samo da bude jasan kao sada, jer je spoljašnji svet postao živi prostor iza njegovog čela: možda bi onda neki novi oblik ophođenja bio ono po-sebi-razumljivo. Video je i ostale stanovnike sela koje je do tada po pravilu mogao videti samo kao grupu koja je zlurado čekala njegov kraj, i sada je znao ono suprotno: bili su oduvek na njegovoj strani, a on se bio odvojio, i davali su mu za pravo.

Pisao je bratu i sestri zamišljena pisma i napisanom je dodavao prijateljsku psovku. Pitanje: »Nisu li ti planovi suviše izmišljeni?« I samouvereni odgovor: »Moram ih samo ostvariti.«

Zvuk aviona se promenio. Raspoloženje je napustilo putnika; i on je dalje govorio u sebi (u mislima je postavljao svaku reč kao da je pisao): »I? Ako za mene nema sveopšteg zakona, naložiću sebi postepeno lični zakon koga ću se morati pridržavati. Već danas ću naći prvu rečenicu.«

Grozdovi oblaka bupnuše u okno, i onda na rubu vidnog polja izroni iz jutarnjeg sumraka grad nad gradovima, kao spaljen, i tu i tamo još slabo žareći, dok je avion, koji se spuštao, povlačio luk nad morem koje beše prazno i uzburkano, a nad njegovom izmaglicom pomaljalo se sunce. Kada su točkovi dotakli pistu, u kabini se upališe svetla i ispred naslona je pljesnulo; spuštanje ili grad? Tako shvati Zorger da usput nije bio sam.

Pri iskrcavanju pred njim je išao muškarac koji mu se učinio pouzdanim. Taj se osvrnuo, pozdravili su se i tek tada opazili da ipak nisu bili znanci. Na izlazu je stranac, odmereno se poklonivši, stao Zorgeru na put i pozvao ga da sa njim uzme taksi. Pri tom se ispostavilo da su bili iz iste zemlje. »U stvari, hteo sam da letim odmah dalje za Evropu«, rekao je Zorger. Ali onda je pošao za muškarcem kao da je to već bilo deo zakona. U taksiju je gledao gore u opuštena lica u autobusima koji su pred njim prolazili, i mislio je: »U stvari, bilo bi draže...« Muškarac ga je netremice gledao i rekao je: »Oprostite. Imate li vremena za mene. Potrebna mi je vaša dobra volja. Izgledate tako raspoloživi.«

Razdvojili su se u gradu gde su svuda dahtali prolaznici, i pao je dogovor da se kasnije ponovo vide. Pri pokušaju da ga zamisli neispavani Zorger ugleda samo nagriženu jabuku u ruci muškarca, gde je iz kućišta koštica svetlucalo.

Zorger je, inače, uvek imao potrebu da u nekom gradu »uđe u posao«, da bi tamo s vremenom bio na svome mestu. U velegradskom hotelu je, međutim, odmah našao boravište. Njegova soba beše ugaoni prostor u zašiljenoj zgradi u obliku kule, i imala je dva prozora, jedan na zapad, drugi na jug. Ka zapadu je pogled bio uperen prema velikom parku, iskošenom ka centru grada, sa jezerom koje beše rezervoar pitke vode, i tamo se zaustavljao - dok je pogled na jug odmah iskakao daleko ka horizontu, preko gusto ispresecane površine krovova, ispod koje je mreža ulica ostajala nevidljiva. Taj su horizont, od jednog kraja do drugog, zatvarale do neba visoke poslovne zgradurine, i bilo je to kao da je tek u plavetnilu daljine započinjala istinska metropola. Ta oblast ravnih krovova, u raznim bojama, i malenih stambenih kula u prednjem planu protezala se kao predeo za sebe, odakle su automobili u dubini, trubeći, ipak skriveni u klisurama ulica, izgledali znatno udaljeniji od mnogobrojnih letelica koje su odozgo brujale. Skrećući pogled sa zapadnog prozora i površine vode, posmatrač ugleda, u snu dugom sekundu, taj zatvoreni sistem kao umirovljenu fabriku. Na jezeru su galebovi špartali po svetlosivoj površini; na drugom prozoru ukazaše se, mnogo niže od okolnih visokih zgrada, zvonici katedrale, i Zorger je svoj umor, koji upravo beše i iscrpljenost, osetio kao samosavlađivanje i snagu. Jasno je video lice stranca, sa obrazima, kao da su tu svi mišići bili zgrčeni jedan u drugi, sa razdeljkom u kosi koji je bio usečen u čelo i u isto vreme se nastavljao do zareza na gornjoj usni, i čuo je njegov glas koji je iskakao, najpre visok, onda dubok, kao da je tražio pravu visinu tona. Stroge linije solitera, presijavanje aviona, zavijanje policijskih sirena, koje beše poput bacanja lasoa: U sobi se odvijalo nekakvo povlačenje koje je dolazilo od čitavog grada.

Bila je to kuća pre za izdavanje nego hotel za putnike. Mnogi ljudi su ovde stanovali na duže vreme, često sa svojim porodicama. Dok je liftboj, u odeći svoj u gajtanima, novodošavšeg (koji je zaboravio na potrebu da spava) sprovodio u dvoranu, po spratovima su se ukrcavali odrasli i deca (klecavih kolena), koja su, kako koje stigne, govorila na raznim jezicima, sve dok Zorger - vožnja je potrajala dugo — konačno, kao »neko iz društva ljubitelja liftova«, nije stupio na ulicu i u zanosu drugih pošao svojim putem.

Imao je vremena i mogao je da ide okolnim putevima. Iz opijenosti dremežom obrazovala se u hodanju po suncu neka erotska samosvest. Da li je to bio umor, te su se, pri svakom zaobilaznom putu, mnoga mesta javljala kao ponavljanje, sa međuprostorima koji su se sevajući širili?

Pripremajući se tako za nepoznate, skrenuo je lagano u park i stajao je pred jednom od granitnih gromada koje su iz travnjaka izranjale kao krajevi krila zakopanih aviona. Podigavši pogled, ugledao je onda u prostranom, još senovitom kanalu između brežuljaka ljude kako prolaze poput Indijanaca na Krajnjem Severu: i u toj neprekidnoj procesiji ukazale su se sada skokovito idealne slike njegovih umrlih. One nisu proizlazile iz sličnosti, nego je bilo dovoljno zagnjuriti se u tu velegradsku masu koja je išla uzduž i popreko, i tu i tamo, u nekom malom gestu, u liniji obraza, u kratkom pogledu, u čeonom zavoju, širila se slika po sebi sasvim razumljiva, bez sna ili prizivanja, ka usamljenima koji sveopšte kretanje života ipak nisu kočili (kako je to često u snovima), već su ga pre tek raspalili i dodatno raspirivali. Drugačije nego inače neki predeo, velegrad je kod posmatrača pokretao njegove »sopstvene ljude«, ne samo žive nego i mrtve, koji su ovde u tim hodajućima ponovo uskrsavali.

Videvši svoje mrtve kako su okretno išli u toj gužvi, preživeli je nehotice protrljao rukama preko brazda na granitu, radostan zbog ponovnog poimanja vremena, koje je mogao da razume samo kao neprijateljsko. Ovde ono nije više značilo napuštenost i propast, nego ujedinjenost i zbrinutost; i u jednom drugom svetlom trenutku (koji će on opet izgubiti?) zamislio je vreme kao »boga« koji beše »dobar«.

Da, imao je reč, a vreme postade svetlost koja zasja usred grada na staklenom telu laterne u parku, obasjane jutarnjim suncem. Debelo, tmurno, prašnjavo staklo, u čijoj je unutrašnjosti bila silueta električne sijalice, uvećana na suncu, blistalo je u gradskoj izmaglici, prepuštalo se tako pogledu, i odvodilo ga dalje ka psima koji su prolazili: od ovih ka šarenoj gomili odeće koja se krila u račvama malog drveta: od ovoga ka deci koja su se dole na suncu igrala i ka lopti između njihovih nogu, tamnoj od senki.

Poput čoveka iz prasveta otišao je da i drugde učestvuje u dnevnoj svetlosti koja je na svakom predmetu ponovo započinjala. Očna jabučica nekoga koji mu je išao u susret kao da je bila povezana u trougao sa bleštavim metalnim koferom i bledim mesecom. Svetlost postade nešto prekomerno. — Kako sam, i bez povezanosti sa uređujućom težom prirodnih oblika, izbeći lakomislenost i besposledičnost ekstaze?

Ušao je u Coffee Shop i čitao je novine. Tamo beše vremenska karta gde su se pojedine oblasti zemlje zvale samo »Ljuto hladno«/»Snežno nevreme«/ »Blago«/»Sunčano sa izmaglicom«, i sažimale se, dok se on u njih udubljivao, u zveckanju šoljica i u tihoj muzici sa radija u neki tajni kasnojesenji kontinent u čijem je najvećem gradu on, poput davnašnjeg građanina, »pio kafu« i »čitao novine«: ovde je Zorger, sa pogledom na autobuse kroz koje je sunce sjalo, u kojima su se putnici, na uzdužnim sedištima, samo otpozadi vidljivi, vozikali kao raznobojno blistave frizure, izveo svoj drugi, za budućnost izvesniji povratak u zapadni svet. Time je prostor u kome se upravo nalazio počeo da biva važan.

Coffee Shop beše vrlo uzak, sa jednim jedinim nizom sedišta, koji je, međutim, ulazio duboko kao u tunel. (Na kraju tog creva bio je svetleći natpis:

»Women/Water«.) Upravo ispred velikog frontalnog prozora nalazio se prilaz podzemnoj železnici, i među prolaznicima, koji su se napolju kretali u horizontalnoj ravni, neki su stalno, kao pokretnim stepenicama što su vodile u Subway, neobično iskošeni nadole, naglo nestajali iz slike ili su na isti način pristizali odozdo u prozorski četvorougao, pri čemu su najpre glave bivale vidljive.

Zorger je iza leđa čuo velegradske glasove, ne uvek oslobođene akcenta, ipak i sa akcentom tako samopouzdane, i primetio je napolju na ulici upadljivo mnogo dece, što je baš ovde najviše bilo čudno. Jedno je dete ušlo unutra i htelo nešto da kupi, čega nije bilo. Zorger ču dete kako jeca. U tom trenutku neko je glasno razgovarao iza kase, ispunjavajući ček, i navodio je dan, a pri tom je (svi su šumovi nestali, samo se muzika sa radija i dalje čula, a para iz mašine za kuvanje kafe kao da je prolazila kroz datum) u Coffee Shopu, od sveopšteg gubljenja daha, vreme delovalo postojanije (Zorger ugleda, za trenutak treptaja, ogromnu priliku kako stoji iznad predela reke) i obasipalo je prostoriju svetlosnim talasom koji je grejao.

Svedok je za to imao samo reči »Stoleće« i »Vreme mira«, i ugleda, kao u nemom filmu, kako padaju listovi kalendara. »Boginja Vreme« nepredviđeno nije iz datuma toga dana izvukla dvoranasto svetlucav Coffee Shop, zajedno sa svim limenim pepeljarama i staklenim posudama za šećer (koji postadoše raskošni sudovi), već ga je, baš obratno, povezala sa proteklim danima, sve dok prostorija (ne strana, nego uvek samo tajnovita) u sebi nije nosila sva izumeća, otkrića, zvuke, slike i oblike stoleća, koji su dalje pridonosili čovekovim mogućnostima.

Prisutne obuhvati zajednički dah. Svetlost postade stvar, a sadašnjost postade povest; i Zorger, tek u mučnom grčenju (pa nije bilo ni jezika za taj trenutak), potom u miru i sređenosti, zapisa, ne bi li to Viđeno, pre nego što će opet iščeznuti, učinio pravosnažnim: »To što ovde doživljavam ne sme nestati. To je zakonodavni trenutak: razrešujući me moje krivice za koju sam bio sam odgovoran i koju naknadno osećah, obavezuje me, kao pojedinca i uvek samo slučajno kadrog da učestvuje, na koliko god je moguće stalnije vešto uplitanje. To je u isto vreme moj povesni trenutak: ja učim (da, još mogu da učim) da povest nije samo nadovezivanje zla, kojem se neko poput mene jedino bespomoćno može narugati — nego i, oduvek, mirnodopski Oblik koji svako (pa i ja) može nastaviti. Upravo sam doživeo kako sam ja, do sada onaj po strani (koji se, naravno, ponekad sasvim udubljivao u druge), pripadao toj povesti oblika, i čak u njoj, zajedno sa ljudima unutra u lokalu i onima napolju koji su na ulici prolazili, ponovo zapahnut duhom, sudelovao. Noć ovog veka, u kojoj prinudno istraživah na svome licu crte despota i vladara sveta, za mene se time završila. Moja povest (naša povest, vi ljudi) treba da postane svetla, baš kakav je taj trenutak i bio; - ona do sada nije smela čak ni da započne: svesni krivice, ne pripadajući nikome, čak ni drugima koji behu svesni krivice, ne bejasmo u stanju da se uzvinemo u mirnu povest čovečanstva, a naša bezobličnost prouzrokovala je uvek samo novu krivicu. Prvi put ugledah baš sada svoje stoleće na svetlosti dana, otvoreno ka drugim stolećima, i složio sam se sa tim da sada živim. Čak sam se radovao da budem savremenik vas savremenika, i ovozemaljski među ovozemaljskima: i ponelo me je (iznad svih očekivanja) uzvišeno osećanje - ne moje, nego ljudske besmrtnosti. Verujem tome trenutku: stoga upravo zapisujem, on postaje moj zakon. Izjašnjavam se odgovorno za svoju budućnost, čeznem za večnim razumom i neću nikada više da budem sam. Neka bude tako.«

Zorger je zurio u sebe iz ogledala Coffee Shopa, prazno-iscrpljeno, ljudski-skamenjeno, kao iz dubine vekova; toga dana beše dirnut svojim sopstvenim licem.

Podigavši pogled, ugleda on napolju u povorci ljudi, poput nečeg po sebi sasvim razumljivog, one dve žene koje je bio sreo u parku zemljotresa na Zapadnoj obali; najpre je primetio njihove šake koje su, podigavši se do mahanja, čekale da on na njih obrati pažnju. On se smeškao, i žene mu elegantno dadoše znak i nestadoše u oknu podzemne železnice: viđaće se oni još češće.

Onda je došlo do neobičnog preobražaja: mnoštvo ispred prozora postade sve brže, zgušnjavalo se, i na kraju je, licem u lice, pri čemu je svako ponaosob žurno prolazeći gotovo strašljivo pokazivao sva svoja obeležja, zauzelo čitav grad. Hiljade očiju žarile su mu u susret. Video je sliku kako se klati i primetio je da je opet već nekoliko udisaja spavao. Osetio je toplu krv u rukama kao povezanost sa precima i radovao se muškarcu iz aviona: »Da li ću te prepoznati? I o čemu ćeš pričati?«

U Coffee Shopu beše i to da je Zorger pri opažanju izgrebane ploče stola uzgredno ponovo postao svestan »svojih« oblika zemlje: dok je sedeo ovde u niskoj, prizemnoj, mračnoj prostoriji, kao zazidan gradom koji se dizao sa svih strana, trnuo je odblesak zamrzle reke iz zimske noći; vozili su međugradski autobusi preko prevojne kote zapadnoobalskog grada, koja se ponovo pojavljivala, u jutarnju svetlost istoka, kao preko kontinentalnog vodenog razmeđa, a iza njih su se prepljuskivali, postajući jasni u magli koja se podizala, talasi okeana. Ne samo izgrebotine na ploči stola, nego i pod u Coffee Shopu podražavaše izgled oblika zemlje. Kod kase se neočekivano spustio u mali jarak, i Zorger pri odlaženju, u trenutku užasa, nije više imao tlo pod nogama. Bilo je to kao da su patosne ploče lokala jednostavno bile položene na zemlju kakva ona jeste, bez poravnavanja; i sa tom nepravilnošću unutrašnjeg prostora grad postade, iz dubine nagore, živ kao i moćno prirodno telo: hodajući dalje napolju, gde neravna avenija kao da je nastavljala pod iz Coffee Shopa, Zorger je jednim uzdahom uvukao u sebe istovremeno čitavo stenovito poluostrvo. Kretati se po granitnim pločama trotoara pojačavalo je osvajanje prostora i činilo ga trajnim. Pri tom je doživeo i podzemlje grada, koji se upravo još kao sa nekog bezličnog pločnika podizao u vazduh; i kuće se tako javiše ne više samo kao jednostavno postavljene u predeo, nego kao povezane sa njim: kao da je stenovito ostrvo stvarno »postojbina oblakodera«. Grad je čak postepeno postajao seosko naselje gde je pojedinačnim niskim kućama sa izbočenim zatvorenim balkonima bila u susedstvu sitnociglana masa stambenih kula. Žena sa maramom na tačke, sa veknom hleba u mreži za kupovinu, čekala je autobus, za ruku držeći dete koje je nosilo školsku torbu. Na cigli koja se krila duboko u katranu još je bilo živo vrelo leto, a u dubokim rupama u asfaltu, gde sada beše kišnica, već se javljala seoska zima sa svojim ledenim površinama.

Na jednom mestu Zorger je između kuća koje su se kao i svuda slagale u kule zadržavao svest da se nalazio na geografskom vrhu Njujorka, i ugledao je jednu akaciju koja je na visinskom vetru naglo gubila ne samo pojedinačne listove nego i čitave grane.

⇐ Предыдущая 13 14 15 16 171819 20 21 22 Следующая ⇒