2. ZABRANJENI PROSTOR 4 страница

Zar nikog drugog nije bilo u noćnom avionu koji te je onda kasno uveče dalje nosio ka istoku? Tvoj red sedišta beše prazan, a nasloni ispred uspravni i tamni u sumračnom sjaju svoda kabine. - Ravnomerno bučanje u dubokom, polumračnom kućištu postade šum raspoloženja koji je putniku doneo povezanost sa prošlošću poslednjih časova. Mislio je na »svoje ljude« i planirao je da ih uskoro sretne; nikada više nije hteo da stigne suviše kasno. Zahvaljući umrlom učitelju skijanja, Zorgeru ponovo oživi porodica iz koje je poticao. Nekada se osećao odgovornim za brata i sestru. Među njima je postojala čak i neka sapripadnost, koja je, kao i sada u sećanju, obrazovala kružni oblik. Gotovo da i nisu više imali prilike da nađu zajednički jezik (koji pri tom nisu izgubili, ali su samo još recitovali igru pamćenja). O smrti roditelja, braća i sestra su se uopšte po prvi put zagrlili - tako je video taj Maštajući, kome su se u isto vreme svetla naselja duboko dole u ravnici javljala kao grobljanske aleje - i posle su narednih godina jedno pred drugim ćutali: najpre ravnodušno, a s vremenom čak i neprijateljski. Jedno drugo smatraše izgubljenim. Ako bi braća i sestra došli u misao, događalo se to u naprasnoj predstavi objave žalosti (pa i oni su, verovao je da je znao, očekivali od svoga brata samo još vest o smrti). Naravno, gotovo uvek su stupali u njegove snove, i ponekad su tu razgovarali, što inače u stvarnosti nikada nisu činili; ali uglavnom su u rodnoj kući bili raštrakani samo još kao opake lešine, ne udaljujući se jedno od drugog. Kako nikada ne behu izričito neprijatelji, nije bilo čak ni mogućnosti da se pomire.

Zorger nije ni zamišljao da bi sa njima moglo biti »kao ranije«. Hteo je samo da bude jasan kao sada, jer je spoljašnji svet postao živi prostor iza njegovog čela: možda bi onda neki novi oblik ophođenja bio ono po-sebi-razumljivo. Video je i ostale stanovnike sela koje je do tada po pravilu mogao videti samo kao grupu koja je zlurado čekala njegov kraj, i sada je znao ono suprotno: bili su oduvek na njegovoj strani, a on se bio odvojio, i davali su mu za pravo.

Pisao je bratu i sestri zamišljena pisma i napisanom je dodavao prijateljsku psovku. Pitanje: »Nisu li ti planovi suviše izmišljeni?« I samouvereni odgovor: »Moram ih samo ostvariti.«

Zvuk aviona se promenio. Raspoloženje je napustilo putnika; i on je dalje govorio u sebi (u mislima je postavljao svaku reč kao da je pisao): »I? Ako za mene nema sveopšteg zakona, naložiću sebi postepeno lični zakon koga ću se morati pridržavati. Već danas ću naći prvu rečenicu.«

Grozdovi oblaka bupnuše u okno, i onda na rubu vidnog polja izroni iz jutarnjeg sumraka grad nad gradovima, kao spaljen, i tu i tamo još slabo žareći, dok je avion, koji se spuštao, povlačio luk nad morem koje beše prazno i uzburkano, a nad njegovom izmaglicom pomaljalo se sunce. Kada su točkovi dotakli pistu, u kabini se upališe svetla i ispred naslona je pljesnulo; spuštanje ili grad? Tako shvati Zorger da usput nije bio sam.

Pri iskrcavanju pred njim je išao muškarac koji mu se učinio pouzdanim. Taj se osvrnuo, pozdravili su se i tek tada opazili da ipak nisu bili znanci. Na izlazu je stranac, odmereno se poklonivši, stao Zorgeru na put i pozvao ga da sa njim uzme taksi. Pri tom se ispostavilo da su bili iz iste zemlje. »U stvari, hteo sam da letim odmah dalje za Evropu«, rekao je Zorger. Ali onda je pošao za muškarcem kao da je to već bilo deo zakona. U taksiju je gledao gore u opuštena lica u autobusima koji su pred njim prolazili, i mislio je: »U stvari, bilo bi draže...« Muškarac ga je netremice gledao i rekao je: »Oprostite. Imate li vremena za mene. Potrebna mi je vaša dobra volja. Izgledate tako raspoloživi.«

Razdvojili su se u gradu gde su svuda dahtali prolaznici, i pao je dogovor da se kasnije ponovo vide. Pri pokušaju da ga zamisli neispavani Zorger ugleda samo nagriženu jabuku u ruci muškarca, gde je iz kućišta koštica svetlucalo.

Zorger je, inače, uvek imao potrebu da u nekom gradu »uđe u posao«, da bi tamo s vremenom bio na svome mestu. U velegradskom hotelu je, međutim, odmah našao boravište. Njegova soba beše ugaoni prostor u zašiljenoj zgradi u obliku kule, i imala je dva prozora, jedan na zapad, drugi na jug. Ka zapadu je pogled bio uperen prema velikom parku, iskošenom ka centru grada, sa jezerom koje beše rezervoar pitke vode, i tamo se zaustavljao - dok je pogled na jug odmah iskakao daleko ka horizontu, preko gusto ispresecane površine krovova, ispod koje je mreža ulica ostajala nevidljiva. Taj su horizont, od jednog kraja do drugog, zatvarale do neba visoke poslovne zgradurine, i bilo je to kao da je tek u plavetnilu daljine započinjala istinska metropola. Ta oblast ravnih krovova, u raznim bojama, i malenih stambenih kula u prednjem planu protezala se kao predeo za sebe, odakle su automobili u dubini, trubeći, ipak skriveni u klisurama ulica, izgledali znatno udaljeniji od mnogobrojnih letelica koje su odozgo brujale. Skrećući pogled sa zapadnog prozora i površine vode, posmatrač ugleda, u snu dugom sekundu, taj zatvoreni sistem kao umirovljenu fabriku. Na jezeru su galebovi špartali po svetlosivoj površini; na drugom prozoru ukazaše se, mnogo niže od okolnih visokih zgrada, zvonici katedrale, i Zorger je svoj umor, koji upravo beše i iscrpljenost, osetio kao samosavlađivanje i snagu. Jasno je video lice stranca, sa obrazima, kao da su tu svi mišići bili zgrčeni jedan u drugi, sa razdeljkom u kosi koji je bio usečen u čelo i u isto vreme se nastavljao do zareza na gornjoj usni, i čuo je njegov glas koji je iskakao, najpre visok, onda dubok, kao da je tražio pravu visinu tona. Stroge linije solitera, presijavanje aviona, zavijanje policijskih sirena, koje beše poput bacanja lasoa: U sobi se odvijalo nekakvo povlačenje koje je dolazilo od čitavog grada.

Bila je to kuća pre za izdavanje nego hotel za putnike. Mnogi ljudi su ovde stanovali na duže vreme, često sa svojim porodicama. Dok je liftboj, u odeći svoj u gajtanima, novodošavšeg (koji je zaboravio na potrebu da spava) sprovodio u dvoranu, po spratovima su se ukrcavali odrasli i deca (klecavih kolena), koja su, kako koje stigne, govorila na raznim jezicima, sve dok Zorger - vožnja je potrajala dugo — konačno, kao »neko iz društva ljubitelja liftova«, nije stupio na ulicu i u zanosu drugih pošao svojim putem.

Imao je vremena i mogao je da ide okolnim putevima. Iz opijenosti dremežom obrazovala se u hodanju po suncu neka erotska samosvest. Da li je to bio umor, te su se, pri svakom zaobilaznom putu, mnoga mesta javljala kao ponavljanje, sa međuprostorima koji su se sevajući širili?

Pripremajući se tako za nepoznate, skrenuo je lagano u park i stajao je pred jednom od granitnih gromada koje su iz travnjaka izranjale kao krajevi krila zakopanih aviona. Podigavši pogled, ugledao je onda u prostranom, još senovitom kanalu između brežuljaka ljude kako prolaze poput Indijanaca na Krajnjem Severu: i u toj neprekidnoj procesiji ukazale su se sada skokovito idealne slike njegovih umrlih. One nisu proizlazile iz sličnosti, nego je bilo dovoljno zagnjuriti se u tu velegradsku masu koja je išla uzduž i popreko, i tu i tamo, u nekom malom gestu, u liniji obraza, u kratkom pogledu, u čeonom zavoju, širila se slika po sebi sasvim razumljiva, bez sna ili prizivanja, ka usamljenima koji sveopšte kretanje života ipak nisu kočili (kako je to često u snovima), već su ga pre tek raspalili i dodatno raspirivali. Drugačije nego inače neki predeo, velegrad je kod posmatrača pokretao njegove »sopstvene ljude«, ne samo žive nego i mrtve, koji su ovde u tim hodajućima ponovo uskrsavali.

Videvši svoje mrtve kako su okretno išli u toj gužvi, preživeli je nehotice protrljao rukama preko brazda na granitu, radostan zbog ponovnog poimanja vremena, koje je mogao da razume samo kao neprijateljsko. Ovde ono nije više značilo napuštenost i propast, nego ujedinjenost i zbrinutost; i u jednom drugom svetlom trenutku (koji će on opet izgubiti?) zamislio je vreme kao »boga« koji beše »dobar«.

Da, imao je reč, a vreme postade svetlost koja zasja usred grada na staklenom telu laterne u parku, obasjane jutarnjim suncem. Debelo, tmurno, prašnjavo staklo, u čijoj je unutrašnjosti bila silueta električne sijalice, uvećana na suncu, blistalo je u gradskoj izmaglici, prepuštalo se tako pogledu, i odvodilo ga dalje ka psima koji su prolazili: od ovih ka šarenoj gomili odeće koja se krila u račvama malog drveta: od ovoga ka deci koja su se dole na suncu igrala i ka lopti između njihovih nogu, tamnoj od senki.

Poput čoveka iz prasveta otišao je da i drugde učestvuje u dnevnoj svetlosti koja je na svakom predmetu ponovo započinjala. Očna jabučica nekoga koji mu je išao u susret kao da je bila povezana u trougao sa bleštavim metalnim koferom i bledim mesecom. Svetlost postade nešto prekomerno. — Kako sam, i bez povezanosti sa uređujućom težom prirodnih oblika, izbeći lakomislenost i besposledičnost ekstaze?

Ušao je u Coffee Shop i čitao je novine. Tamo beše vremenska karta gde su se pojedine oblasti zemlje zvale samo »Ljuto hladno«/»Snežno nevreme«/ »Blago«/»Sunčano sa izmaglicom«, i sažimale se, dok se on u njih udubljivao, u zveckanju šoljica i u tihoj muzici sa radija u neki tajni kasnojesenji kontinent u čijem je najvećem gradu on, poput davnašnjeg građanina, »pio kafu« i »čitao novine«: ovde je Zorger, sa pogledom na autobuse kroz koje je sunce sjalo, u kojima su se putnici, na uzdužnim sedištima, samo otpozadi vidljivi, vozikali kao raznobojno blistave frizure, izveo svoj drugi, za budućnost izvesniji povratak u zapadni svet. Time je prostor u kome se upravo nalazio počeo da biva važan.

Coffee Shop beše vrlo uzak, sa jednim jedinim nizom sedišta, koji je, međutim, ulazio duboko kao u tunel. (Na kraju tog creva bio je svetleći natpis:

»Women/Water«.) Upravo ispred velikog frontalnog prozora nalazio se prilaz podzemnoj železnici, i među prolaznicima, koji su se napolju kretali u horizontalnoj ravni, neki su stalno, kao pokretnim stepenicama što su vodile u Subway, neobično iskošeni nadole, naglo nestajali iz slike ili su na isti način pristizali odozdo u prozorski četvorougao, pri čemu su najpre glave bivale vidljive.

Zorger je iza leđa čuo velegradske glasove, ne uvek oslobođene akcenta, ipak i sa akcentom tako samopouzdane, i primetio je napolju na ulici upadljivo mnogo dece, što je baš ovde najviše bilo čudno. Jedno je dete ušlo unutra i htelo nešto da kupi, čega nije bilo. Zorger ču dete kako jeca. U tom trenutku neko je glasno razgovarao iza kase, ispunjavajući ček, i navodio je dan, a pri tom je (svi su šumovi nestali, samo se muzika sa radija i dalje čula, a para iz mašine za kuvanje kafe kao da je prolazila kroz datum) u Coffee Shopu, od sveopšteg gubljenja daha, vreme delovalo postojanije (Zorger ugleda, za trenutak treptaja, ogromnu priliku kako stoji iznad predela reke) i obasipalo je prostoriju svetlosnim talasom koji je grejao.

Svedok je za to imao samo reči »Stoleće« i »Vreme mira«, i ugleda, kao u nemom filmu, kako padaju listovi kalendara. »Boginja Vreme« nepredviđeno nije iz datuma toga dana izvukla dvoranasto svetlucav Coffee Shop, zajedno sa svim limenim pepeljarama i staklenim posudama za šećer (koji postadoše raskošni sudovi), već ga je, baš obratno, povezala sa proteklim danima, sve dok prostorija (ne strana, nego uvek samo tajnovita) u sebi nije nosila sva izumeća, otkrića, zvuke, slike i oblike stoleća, koji su dalje pridonosili čovekovim mogućnostima.

Prisutne obuhvati zajednički dah. Svetlost postade stvar, a sadašnjost postade povest; i Zorger, tek u mučnom grčenju (pa nije bilo ni jezika za taj trenutak), potom u miru i sređenosti, zapisa, ne bi li to Viđeno, pre nego što će opet iščeznuti, učinio pravosnažnim: »To što ovde doživljavam ne sme nestati. To je zakonodavni trenutak: razrešujući me moje krivice za koju sam bio sam odgovoran i koju naknadno osećah, obavezuje me, kao pojedinca i uvek samo slučajno kadrog da učestvuje, na koliko god je moguće stalnije vešto uplitanje. To je u isto vreme moj povesni trenutak: ja učim (da, još mogu da učim) da povest nije samo nadovezivanje zla, kojem se neko poput mene jedino bespomoćno može narugati — nego i, oduvek, mirnodopski Oblik koji svako (pa i ja) može nastaviti. Upravo sam doživeo kako sam ja, do sada onaj po strani (koji se, naravno, ponekad sasvim udubljivao u druge), pripadao toj povesti oblika, i čak u njoj, zajedno sa ljudima unutra u lokalu i onima napolju koji su na ulici prolazili, ponovo zapahnut duhom, sudelovao. Noć ovog veka, u kojoj prinudno istraživah na svome licu crte despota i vladara sveta, za mene se time završila. Moja povest (naša povest, vi ljudi) treba da postane svetla, baš kakav je taj trenutak i bio; - ona do sada nije smela čak ni da započne: svesni krivice, ne pripadajući nikome, čak ni drugima koji behu svesni krivice, ne bejasmo u stanju da se uzvinemo u mirnu povest čovečanstva, a naša bezobličnost prouzrokovala je uvek samo novu krivicu. Prvi put ugledah baš sada svoje stoleće na svetlosti dana, otvoreno ka drugim stolećima, i složio sam se sa tim da sada živim. Čak sam se radovao da budem savremenik vas savremenika, i ovozemaljski među ovozemaljskima: i ponelo me je (iznad svih očekivanja) uzvišeno osećanje - ne moje, nego ljudske besmrtnosti. Verujem tome trenutku: stoga upravo zapisujem, on postaje moj zakon. Izjašnjavam se odgovorno za svoju budućnost, čeznem za večnim razumom i neću nikada više da budem sam. Neka bude tako.«

Zorger je zurio u sebe iz ogledala Coffee Shopa, prazno-iscrpljeno, ljudski-skamenjeno, kao iz dubine vekova; toga dana beše dirnut svojim sopstvenim licem.

Podigavši pogled, ugleda on napolju u povorci ljudi, poput nečeg po sebi sasvim razumljivog, one dve žene koje je bio sreo u parku zemljotresa na Zapadnoj obali; najpre je primetio njihove šake koje su, podigavši se do mahanja, čekale da on na njih obrati pažnju. On se smeškao, i žene mu elegantno dadoše znak i nestadoše u oknu podzemne železnice: viđaće se oni još češće.

Onda je došlo do neobičnog preobražaja: mnoštvo ispred prozora postade sve brže, zgušnjavalo se, i na kraju je, licem u lice, pri čemu je svako ponaosob žurno prolazeći gotovo strašljivo pokazivao sva svoja obeležja, zauzelo čitav grad. Hiljade očiju žarile su mu u susret. Video je sliku kako se klati i primetio je da je opet već nekoliko udisaja spavao. Osetio je toplu krv u rukama kao povezanost sa precima i radovao se muškarcu iz aviona: »Da li ću te prepoznati? I o čemu ćeš pričati?«

U Coffee Shopu beše i to da je Zorger pri opažanju izgrebane ploče stola uzgredno ponovo postao svestan »svojih« oblika zemlje: dok je sedeo ovde u niskoj, prizemnoj, mračnoj prostoriji, kao zazidan gradom koji se dizao sa svih strana, trnuo je odblesak zamrzle reke iz zimske noći; vozili su međugradski autobusi preko prevojne kote zapadnoobalskog grada, koja se ponovo pojavljivala, u jutarnju svetlost istoka, kao preko kontinentalnog vodenog razmeđa, a iza njih su se prepljuskivali, postajući jasni u magli koja se podizala, talasi okeana. Ne samo izgrebotine na ploči stola, nego i pod u Coffee Shopu podražavaše izgled oblika zemlje. Kod kase se neočekivano spustio u mali jarak, i Zorger pri odlaženju, u trenutku užasa, nije više imao tlo pod nogama. Bilo je to kao da su patosne ploče lokala jednostavno bile položene na zemlju kakva ona jeste, bez poravnavanja; i sa tom nepravilnošću unutrašnjeg prostora grad postade, iz dubine nagore, živ kao i moćno prirodno telo: hodajući dalje napolju, gde neravna avenija kao da je nastavljala pod iz Coffee Shopa, Zorger je jednim uzdahom uvukao u sebe istovremeno čitavo stenovito poluostrvo. Kretati se po granitnim pločama trotoara pojačavalo je osvajanje prostora i činilo ga trajnim. Pri tom je doživeo i podzemlje grada, koji se upravo još kao sa nekog bezličnog pločnika podizao u vazduh; i kuće se tako javiše ne više samo kao jednostavno postavljene u predeo, nego kao povezane sa njim: kao da je stenovito ostrvo stvarno »postojbina oblakodera«. Grad je čak postepeno postajao seosko naselje gde je pojedinačnim niskim kućama sa izbočenim zatvorenim balkonima bila u susedstvu sitnociglana masa stambenih kula. Žena sa maramom na tačke, sa veknom hleba u mreži za kupovinu, čekala je autobus, za ruku držeći dete koje je nosilo školsku torbu. Na cigli koja se krila duboko u katranu još je bilo živo vrelo leto, a u dubokim rupama u asfaltu, gde sada beše kišnica, već se javljala seoska zima sa svojim ledenim površinama.

Na jednom mestu Zorger je između kuća koje su se kao i svuda slagale u kule zadržavao svest da se nalazio na geografskom vrhu Njujorka, i ugledao je jednu akaciju koja je na visinskom vetru naglo gubila ne samo pojedinačne listove nego i čitave grane.

U gradu na Zapadnoj obali Zorger nije nikada bio na putu ka nekome; sada je imao muškarca iz aviona ka kome je išao. Stranac se zvao Eš i još uvek ga je netremice gledao, kao jutros u taksiju, kao da je i u Zorgerovoj odsutnosti on uvek imao njegovo lice pred sobom.

Sedeli su u prostranom restoranu, najpre gotovo sami, sa mnogobrojnim praznim stolovima pred sobom, uskoro ipak tako reći zaposednutim mnoštvom gostiju u punom broju, koji su po spušta nju noći veliku salu ispunili kao jednim jedinim pokretom. Čitavo veče ispod njih je vibrirao Subway. Njihovo mesto beše ugaona klupa u niši, i kad bi podigli glave, ove bi dotakle listove gumi-drveta koje je tu stajalo. Pozadina prostorije beše beličasta i isparavala je od kuhinje; tanjiri su se u trenutku pokretali kao parobrod sa točkovima.

Strančeve usne su najpre bile vrlo blede, što kasnije nije više bilo uočljivo, i često je glavu podupirao rukom, čak i kad je govorio, jeo i pio. Rekao je (pri čemu je stalno plazio jezik): »Nemojte misliti da hoću da vam postavljam pitanja. Ne želim da vas upoznam. Kada sam u toku dana mislio na naš dogovor, požalio sam zbog svoje prenagljenosti. Pozabavio sam se idejom da čak uopšte ne dođem ovamo - pri čemu sam isto očekivao i od vas.«

Zorger je nehotice oborio glavu. Kada je ponovo podigao pogled, trajalo je to jedan avetinjski trenutak, kao da je gledao u svoje sopstvene razrogačene oči; tek je tada primetio da je stranac plakao. U isto vreme je boja tih očiju postala stvar za sebe (kao i golo čelo), i oboje se pomakoše dublje u nišu i niko ih više nije mogao videti. Muškarac je zamolio Zorgera za maramicu, iskašljao se i rekao: »Poslušajte me malo.« I ispričao je o »bankrotstvu u poslu«, o »nesposobnosti da se bude koncentrisan«, o »ženi i deci«, o »novcu« i o »nemogućnosti da se vrati u Evropu«, jednu povest koja je imala ova tri usklika: »Uopšte ne znam ništa!« - »Sve što umem jeste stisnuti pesnicu!« - (I na kraju samo:) »Oh, ja!«

Zorger je poželeo njegovu snagu i preobratio se (beše to teško) u nišu u kojoj obojica sedeše, nadvio se nad slučajnim poznanikom i primio ga u sebe, njega koji je već počeo zaprepašćeno da trese glavom nad svojim stanjem, i povremeno je opet učtivo pozajmljivao maramicu, sve dok ukočeni torzo onoga drugoga postepeno ponovo nije oživeo i nije pridobio najpre grotesknu, a zatim vrednu ljubavi detinju glavu, i dok na kraju nije protrljao oči iz kojih je, kako reče, upravo »odzujao strah«. U tom trenutku Zorger oseti kako ga iz dubokog prostora noći obuze kao neka stvaralačka jeza gde se on, zabezeknut nad samim sobom, hteo telesno da sjedini sa muškarcem: kao da je to bila jedina mogućnost da ga zadrži u životu. - Onda je ipak bio dovoljan jedan snažan pogled sasvim drugačijih namera, i kojim se stranac tako reći mogao unazad podupreti. Kasnije je Zorger čak izričito skretao pogled od njega - kao da se bolesni svet može i izlečiti ako se duže okreneš od njega.

Pri tome mu je od početka bilo kao da je slušao priču o samome sebi; ne zato što je bila slična, nego zato što je u čoveku koji je sebe okrivljavao prepoznao onaj glas koji je i njemu samom često oduzimao pravo na život. Ovde, međutim, iz tuđih usta (a ne neka bezvučna pesma iz sopstvene unutrašnjosti), taj glas ga nije proklinjao, nego je provirivao kao protivrečnost koja nije samo njega s vremena na vreme davila. Tako je Zorger mogao, otvarajući »kapije smisla« i pomerajući se od sebe i od toga drugog, da postane »treći koji se smeje«, koji je njima obojici davao vedru uređenost; čak i pogođen tuđom nesrećom, osetio je on ipak, slušajući i gledajući, kako to inače publika uvek saučestvuje, neko bezbrižno zadovoljstvo. Smeškao se čak povremeno, a Eš, koji je upravo još zastajkivao, primećujući to, uzvratio je poverenje i slobodno je govorio.

Opisujući svoj očaj, postao je on glumac očaja: to nije značilo da ga je glumio - pre mu je polazilo za rukom da za to pronađe jedine odgovarajuće grimase i rečenice i da ove svaki put u jedinom mogućem trenutku pribrano izrazi. Tek kao izvođač samog sebe, vatreno i u isto vreme lakonski, odavao je on sliku svoje nesreće i postao je obznanjivač svoje istine; izbegao je tako (sa Zorgerom kao nužnim naspramnim) paniku i postao je čak, bez truda, predusretljiv prema svojoj publici, prema kojoj je, pri tome nezbunjeno nastavljajući svoj lament, svakim priticanjem u pomoć - dolivanjem vina, mašanjem za račun - uzgred bivao uslužan. Na kraju je ovladao svojim stanjem već u tolikoj meri da ga je u burlesknom nizanju znakova izveo svome gledaocu kao urnebesni završetak. Rekao je: »Mogao bih stalno da plačem - pogledajte!«: i stvarno su mu potekle i suze, svakako samo kao nagoveštaj - u sledećem trenutku je pokazao, isto tako zakratko, svoje drhtave ruke - na šta mu je, odmah opet i nestajući, na krajevima kose navirao hladan znoj - na šta je sledila pauza vedrine, koju je pripovedač ipak (takođe u pravom trenutku) prekidao time što je slušaocu šaptao na uvo: »Bio sam blizu kraja« - onda je uzeo u ruku tanjir sa računom, gde je ležala olovka, i, spustivši pogled na njega, mirnim glasom izložio kraj svoje povesti: »Još su popodne tu bile litice smrti iz parka, i kavezi zverinji u zoološkom vrtu behu prazni. A sada, uveče: kakvog li zadovoljstva u ruci na tanjiru, na kome se kotrlja olovka. Dug život želim svima nama.«

Svoju predstavu je zaključio samoparodijom, time što je ukazao na restorantski akvarijum gde behu mali komadi granita kao dekoracija za ukrasne ribe; na kraju je, ozbiljno i bez zajedljivosti, skrenuo Zorgeru pažnju na susednu nišu u kojoj se - tu inače nije bilo ničeg da se vidi - lepa noge žene, koja je tamo sedela, njihala gore-dole, i zakleo se, ne izbegavajući Zorgerov pogled, da će »umreti prirodnom smrću«. (Prethodno su na pitanje o želji za smrću samo njegove zenice sevnule.)

Sada je stranac dobio apetit. Nije jeo pohotno, nego uz upravo ceremonijalne pokrete, uzimajući svaki put samo mali gutljaj vina; posmatrao je svaki zalogaj dugo i prinosio ga je ustima sa izrazom naklonosti prema tome što jede. Rekao je da je jelo i piće osećao kako su u pravom smislu reči »zračili« u usnoj duplji; i zasmešio je onda jedan osmeh koji je trajao minute: kao da je tako skupljao energiju.

Zorger je posmatrao ovoga što jede i osetio je, učeći od njega, toplinu na čelu. Njegovo je lice bilo prevučeno licem drugog, i konačno ne beše više drugog.

Sedeli su u niši kao na mostu; gotovo da ništa više nisu govorili; bilo je dovoljno da se s vremena na vreme klibere poput drugara. Utonuli su, svaki za sebe, u lične predstave i u tome su nalazili zajedničko zadovoljstvo. »Neki je bog terao šalu sa njima.« Zorger je čak u jednom trenutku zaspao otvorenih očiju, i bi probuđen glasom naspramnog, ali samo je još čuo završnu njegovu rečenicu: »Vi ste prvi kome to kažem.« - Šta je to rekao taj muškarac?

Još jednom je, dakako, ovaj delovao jadno kada je, vrativši se iz toaleta, zalutao i, ne primetivši, spustio se za sto među napoznate ljude, odakle ga je onda Zorger, dok je tamo nepomično gledao preda se, pokupio.

Nije li on i prethodno često promašivao vinsku čašu? I nije li njegov prsluk od odela bio naopačke obučen? »Snago, vrati se.« Zorger postade njegov pred-govornik: naređivao mu je i zabranjivao (ovaj je u svom post-strahu rado bio poslušan); oslobodio ga je bola; prorekao mu dobro i, konačno, blagoslovio ga, na šta je tome tako ostavljenom uzmaklo poslednje Crno iz usnog otvora, i lice »gentlemana«, kako onda reče žena na garderobi, pokaza samo još »tužno zadovoljstvo«.

Nisu stupili »napolje u noć«, nego su izašli iz restorana na ulicu kao iz jednog prostora grada u drugi. Eš, poput posednika tih prostora, učini na izlaznim vratima pred Zorgerom kao svojim gostom čak gest poziva.

Zorger je jednom čuo za neko neobično sveto brdo u Kini koje je bilo zabranjeno za strance: pričalo se da su sa njegovog vrha domoroci, ipak samo onda kada su imali sreće sa vremenom, mogli videti svoje senke na oblacima nakupljenim ispod i da su u naročitom obličju senki mogli čitati svoju budućnost. Naročita senka se javila u toj noći i na žućkasto osvetljenoj ulici Njujorka kojom su njih dvojica, od istoka ka severu »downtowna« i nagore prema »uptownu«, poludužinom grada, pratili jedan drugoga kući: postala je vidljiva na jednom od mnogih oblaka pare koji su, svuda duž avenije, mirišući na toplo pecivo, i često tiho šišteći, snažno belo kuljali iz podzemlja kroz asfalt i, poprimajući u krajičcima oka obličje svetlih pasa koji beže, brzo se na noćnom vetru vitlali u tminu. Na jednom podzemnom gradilištu, iz koga je limena ventilaciona cev neobično velikog prečnika štrčala daleko iznad gornjeg uličnog stroja, podizao se uvis beli dim, mnogo gušći i deblji; i nije se odmah razilazio u stranu, nego je obrazovao daleko u visini neku postojanu, ipak neprekidno ponovo oblikovanu masu, na koju je jedna od laterni, koje su u Njujorku gorele posebno jakom svetlošću, bacala senku malenog drveta na trotoaru: Onako kako se to telo pare, svaki put popuštajući vetru i ritmičkim naletima odozdo nagore, širilo ili ponovo se skupljajući sužavalo, uvećavala se i smanjivala i senka drveta na njemu - sada se naduvavala u veliku mrlju, a u sledećem trenutku se pokazivala smežuranom, tamno-crnom i jasnih obrisa. Za trenutak, istovremeno i bez dogovora, oba hodača se zaustaviše i posmatraše senke granja na otkosima pare, koje se tu čak precrtavalo sa pojedinim listovima koji su još visili. Nisu to bila ma kakva pitanja o budućnosti na koja im u razigranim siluetama dolaziše odgovori - pre je sa opažanjem te (upravo ne »zabranjene«, ne »svete«, svakom pristupačne) svakodnevice za preostali put započela prevlast neke savremenosti koja je njih obojicu bez razlike primala u sebe, gde su oni sa svakim korakom po asfaltu osećali blagodetnu tvrdoću Zemlje.

⇐ Предыдущая 11 12 13 14 151617 18 19 20 Следующая ⇒