2. ZABRANJENI PROSTOR 2 страница

Svetlost je prekoputa na prozoru dečije sobe obrazovala žuti šator u kome je stajao crni konj-igračka. Zorger je izašao napolje u visoku travu i hteo je da bude mokar; ali telo mu je bilo tako vrelo da se kiša na njemu odmah sušila. Nad morem beše mastiljasta pruga horizonta: tamo su još titrali sklopljeni očni kapci neznanih žena, i tek sada ispuniše njihovi krici taj prazni prostor.

Grad, čiji je centar ležao na uglastom morskom rukavcu usečenom duboko u kopno (niski stambeni blokovi i nastanjene šume na obali okeana behu samo još njihovi ogranci), bio je nadalje ne više naseljena gradska planeta, nezavisna od zemljišta, već izvan domašaja beše ona burna pred-prošlost: tu se u davna vremena nešto zbilo - srećan slučaj ljubavnog sjedinjenja i ozbiljan slučaj izbijanja rata - što u ovom delu sveta nije više čak ni predstave pobuđivalo (Utvrđenja iz svetskog rata, ubetonirana u delove okomite obale, bila su postala kameni svedoci zajedničke preistorije.) Planeta se činila poput mašine iz koje behu odstranjene zamršenosti; postojala je i te kako neka vrsta sreće, i neka vrsta ozbiljnosti: ali pod srećom mislilo se tu prosto na besposledičnost, a pod ozbiljnošću na bivanje »tek tako« odvojenim; obe su se zbivale samo kao delovi drugih ishoda i iz njih nije proisticao nijedan više poseban slučaj.

Pre svega, ovde kao da ni za koga nije bilo posla. Grad je bio neupadljivo automatizovan, kao za sva vremena; samo je na nekim mestima još pomalo opravljan. Bio je završen; dani i noći su se istovremeno uključivali i isključivali, bez sutona onih starih nesigurnih vremena; a iz unutrašnjosti mašine dolazio je (umesto ojađenog glasa »naroda«), preko bilo kog malog aparata, zvučni odgovor, koji će dalje biti od pomoći, garantovan za svačiju potrebu.

S večeri se, sa mora uglavnom, na gradsku oblast i zaleđe spuštala magla i pušila se narednog dana na podnevnom suncu koje se kroz paru približavalo kao auto, i povećavalo se. Onda je dan odmah bivao vreo i osvetljavao je kuće belom a nebo plavom, a bez jesenjih boja debelo lišće koje se brzo i gotovo u liniji sunovraćalo, i, na tom »suncu odgađanja« - tako ga je Zorger osetio - kretao se on sada uzduž i popreko, nikada neopterećeno (pa to odgađanje mogao je on na narednom ćošku opovrgnuti), nikada ni malodušno (jer to se i nije odvijalo protiv bilo kakve tuđe premoći), ali - naprečac sam sebi neshvatljiv - uvek odlučno bez odgovornosti.

Nije bio dokon, a ipak nije mogao reći da je baš radio: nedostajalo mu je k tome i ono svakodnevno naprezanje u kojem bi se on, po pravilu trom, uvek ponovo preobraćao u nekog drugog; pri delanju ostajao je gibak, kao da se radilo o nekom proizvoljnom poslu, ili o razonodi.

U takvoj samotnjačkoj zaposlenosti nije mu niko bio potreban (susedi behu samo još daleki ljudi u šumi), i nikome (tako je hteo) on nije bio potreban. Premda je dobro poznavao grad, svaka se usputnost završavala skretanjem koje beše kao zalutalost: »zalutao« je u crkvu; na more; u noćni lokal. Istina, znao je gde se nalazio i nikada nije gubio osećaj za mesto, makar se s tim osećanjem prepuštao tumaranju, umesto da, kao inače, ostane budan. Gde god je bio, stigao je tamo bez odluke; i često je tek posle mislio: »Sada sam dakle ovde.«

Dve strane sveta koje su Zorgeru oduvek nešto značile behu sever i zapad. Sada se, pak, tako je izgledalo, reč »Zapadna obala« odnosila, umesto na prostrani kontinent, samo još na malu oblast, odvojenu od svake druge: ne na veliku udaljenost, nego, kao i reč »Westend«, samo na gradsku oblast. I svakako, Zorger je i ovde naišao na zemljište mnogougaonika koje se tamo u isušenom blatu severne obale reke naglo otvaralo (u mrežama asfalta, ispucalog od zemljotresa, ili na suncobranima nekih izloga, koji su se razlistavali kao ona tražena mustra), - ali u tome nije video ništa više od slučajnih, suludih sličnosti. Taj svet nije bio »star« poput oblasti reke na Krajnjem severu (koja je primetno dalje starila, a sa njom i posmatrač), nego je bio neslućeno mlad, i prebacio je Zorgera natrag u vreme u kome se sada ponovo prepoznao kao lakoumni oguglali korisnik. »Ko je kralj toga grada?«, pitao je nehotice.

U drugom delu sveta, i upravo u divljini, često mu se, u doživljavanju prostrane zemlje, veoma sviđalo da bude u narodu; grad na obali je, ipak, ostao sam za sebe: u njegovom izgledu nije se pokazala nikakva osobenost, u zbrci nikakvo jedinstvo.

Nekada je postojalo vreme kada su i ovde stanovnici čak i u šumovima saobraćaja čuli jezik koji je za sve njih govorio: »Pogledaj šta možemo zajedno učiniti« - tako su se, u svakom slučaju, još pre nekoliko decenija mogli razumeti vozovi koji su tutnjali duž obale - a sada čak i ako je grad ležao u pripravnosti u jasnom sunčevom sjaju, samo su tupo na uvek neprozirnom zavijutku zaliva trubili rogovi magle. Pred posmatračem su se, istina, uzdizale kuće i automobili, klizeći samo kao luksuzni predmeti, ali nijedna od tih stvari nije odnosila pogled dalje, preko zemljišta ili mora, ka sličnim ljudima u nekom većem svetu. Pa i na severu su udaljenosti od drugih tačaka zemlje bile cifre poput bajki (u najmanjim naseljima je gusti svežanj putokaza sa odgovarajućim naznakama za milje ukazivao na strane sveta svih svetskih gradova): ipak, Zorger se još nikada nije našao tako daleko od svakog odnosa kao sada ovde. Kasnije u njegovoj predstavi gotovo da nije bilo aviona koji je iznad kuća uzletao ili sletao; umesto toga šarene vrpce papirnatih zmajeva koje su stalno vijugale iza krovova.

Ipak je, prolazeći, često osećao da se (kao i uvek) čekalo na njegov saučesnički pogled. Pri skretanju pogleda, odmah je još jedanput skretao pogled, u daljinu, koja je često bila samo varka, i hteo je drugima uskratiti da ga uopšte opaze; sedeo je stoga, poput ozbiljnog, pribranog gledaoca, poput »čoveka sa čašom vina«, sam u zamračenom striptiz-lokalu, beželjno maštajući pred nagim telima, koja su se kretala u divnoj odmerenosti; ili se sa drugim nepoznatima našao u porno-bioskopu, kao »muškarac sa prekrštenim rukama«, i prepoznao je na platnu sebe kao glumca. On je potiskivao sve lično; ne time što je lagao, nego time što je mnoga pogrešna mišljenja koja behu izgovorena listom odobravao uz neko tajanstveno osećanje trijumfa. Išao je na sastanke sa nepoznatim ljudima već sa namerom da njihova lica, koja bi pogledao, odmah opet zaboravi, a na rastanku je često bio samo upitan: »Vaše ime beše...?«

Zorger se, otkrivši ponovo »unutrašnjost džuboksa koji je tutnjao kao grmljavina«, preobratio u igrača. Pri tom beše svestran i primetio je da je drugačije — sasvim drugačije — mogao biti sve. Nenadno mu je izgledalo kao da tih nedelja nikog nije razumeo, ali da je zato oštroumno, kao i svi igrači, predviđao svaku reakciju. Nije više doživeo nijedan trenutak promene između jačine i slabosti, što mu je, inače, stvaralo osećanje postojanosti. Samo je, praćen zveckanjem novca, poput lutalice krstario gradom, gde je po isturenim nasipima ležalo jesenje lišće kao nepomična dekoracija. I bilo mu je svakako pravo što nije izigravao profesionalca, i što se čak ni u svom ipak svakodnevnom stručnom radu nije ponašao poslovno: konačno je on, onako kako je hteo, svoju delatnost obavljao sa zatvorenom mesečarskom ozbiljnošću laika; okrenuvši leđa svemu, ne deleći svoje vreme ni sa kim, pokatkad se osećao opkoljen nekom magičnom lepotom.

Zapadna obala, odrekavši se nacije, i nedovoljno delatna u miroljubivim svetskim religijama, bila je kao stvorena za sekte, i svuda je igralo od tajnih znakova. Ovde kao da niko nije bio u srodstvu sa drugim — zato su se sastajali zakratko slučajni istomišljenici i žurno se sakrivali u krug. Jedne večeri, Zorger se na ulici tako našao u nekoj dugoj povorci, kretao se sa ostalima korak po korak, i na kraju je stajao u masi ljudi u prostranoj zamračenoj hali, kao da su čekali pevača koji beše junak mladosti svih njih.

Ništa ga ovamo nije nagnalo; pre je on ispunio neku po sebi razumljivu obavezu koja mu je u predstavi bila čak tegobna: već ga dugo niko treći nije više mogao zastupati. U međuvremenu je imao potrebu za oblicima-vodiljama, koji bi mu, drugačije od završnih zvukova pesama, pružili ideju o uvek novom početku, kao na primer prvi, vekovima stari, još poetični, a ne hladno dokazni spisi njegove nauke, ili slikarska istraživanja oblika, u kojima se i te kako gubio kao u muzici pevača, ali je u isto vreme mogao ponovo sebe naći kao samoojačani.

Pevač je bio mali zdepasti muškarac, koji je delovao previše stameno i sasvim odsutno. Došao je na binu, zagledao se u svetlost i odmah počeo da peva. Sa prvim nizovima tonova prostor se obrazovao prema zmijolikoj liniji mikrofonskog gajtana, koji je pevač mirno držao u ruci. Glas mu je odmah bio snažan a da i nije morao biti glasan. Nije dolazio iz unutrašnjosti grudnog koša, nego je najpre postojao nezavisno od ovoga, kao sopstveno stameno telo koje se pri tom nigde nije moglo smestiti. Glas nije zvučao kao pevanje: ono se moglo čuti pre kao vapaji nekog ko je posle dugog, mučnog, neiskazivog ležanja na jajima naglo započinjao. Svaka od njegovih pesama proizvodila je tek u celosti jedan ton, i sklapala se u brzom, ponekad mucavom i ponavljanom nizanju oštrih, gorkih, pretećih (u svakom slučaju nikad olakšavajućih) urlika od bola.

Nijedanput se nije nasmejao. Jednom je svojim teškim telom skočio prilično visoko u vazduh. Odsutno zureći, mogao je on svojim glasom, najpre ga spolja sabijajući duboko u sebe, konačno da se obrati onima u svojoj unutrašnjosti - a nije, iznad svega, ni sa kim hteo ništa da ima. Svoje pesme nije izvodio sa osećanjem, nego je, kao ludak, tražio neki izraz, zagonetan i njemu samom.

Dugo je izgledao, zahvaljujući gotovo samo ritmičkim pratećim instrumentima, kao beživotni prokletnik sopstvene mašinerije; - ipak, baš je to stalno Motorično postepeno donelo glasu onaj vibrirajući podton, iz koga je onda, pri kraju nastupa u sebi Besnećeg, koji je pri tome čuvao svoju skoro avetinjsku okrenutost od sveta, provalila himna svima zajednička. Zorger je iskusio šta su »himne« mogle biti, i shvatio je rugobnog i nikome sličnog muškarca na pozornici kao zlovoljnog pevača slobode. Ranije ga je uvažavao, kao neko ko, u stvari, nije imao pravo na to: ali sada, samo još zainteresovani slušalac, sam se osećao kao uzdignut do njemu jednakog. Izašavši na živu a ipak tihu ulicu, razmišljao je zašto je zaboravio gotovo sve junake svoje mladosti, i ostao je zadovoljan, telo uz telo u toj gomili koja se lagano kretala, u čijoj su vrevi, čak i u šoranju cipele po asfaltu, još odjekivali glasovi pevača.

Najzad je, ipak, došlo do promene: grad se podelio u dve oblasti koje su, svaka za sebe, postajale sve čudnovatije (i Zorger sa njima).

Iza uskog, ravnog obalskog pojasa, gde je u borovom zabranu bila Zorgerova kuća, zemlja se u pravcu istoka lagano uzdizala ka gusto naseljenom golom grebenu brega i onda se opet spuštala ka prstu zaliva, paralelnom okeanu, čija se obala graničila sa univerzitetskim parkom. Ulica je tamo išla preko brda jedva primetnom uvalom, koja je sada sa gotovo svakodnevno prohodnim putem postala »prevojni klanac«. Kamp nije bio daleko od Pacifika (Zorger je tamo često išao pešice), i prelaz preko malog prevoja ipak je s vremenom postao izlaz i ulaz kroz tajanstvenu zasvođenu kapiju koja je značila nešto neodredljivo. Ako bi neko došao na tu »najvišu kotu«, nehotice bi se zaustavio ili bar kratko pogledao preko ramena: iako na njoj behu sagrađene uobičajeno niske kuče, sasvim slične onima na obema padinama, ta se prevojna oblast ukazala Zorgeru kao važno mesto na kome bi mogla biti doneta »odluka« (premda je tu jedina upadljiva stvar bila pruga od magle koja se u kasna popodnevlja valjala u centar grada kao spora snežna lavina).

Zorger je ponekad, zamišljajući sliku grada, viđao prevoj kako nestvarno štrči, nenaseljen, čak i bez vegetacije, ulegnut u tmurnosivi granit stenovite planine; tako nehotična postade mu pri kraju boravka i sopstvena ličnost. Ni sa kim ne govoreći, prestao je na kraju da govori i sam sa sobom. Neko vreme su mu bar još različiti dugi uzdisaji ovo ili ono potajno otkucavali morzeovom azbukom, i gotovo je s olakšicom poverovao da će bez jezika isplivati; pri tom je čak sam sebi izgledao savršen. Onda mu je unutrašnja nemost postala preteća - kao da je on neki gluvi predmet, zauvek minuo, i ponovo je poželeo strast govora. Nehotičnost je značila: sve se moglo dogoditi, ali nije više imao mogućnost inicijative. Nije li, ipak, to bilo protiv neke tuđe premoći? Zorger se plašio odluke, jer ne bi bio u stanju tu ništa da učini. Nije više imao nikakvu sliku o sebi (koja mu je, inače, davala snagu za poduhvate); i niko mu nije - premda je često tražio žene iz »parka zemljotresa« - dodirom postavio granice. Svoje delatnosti (predrad za nameravanu raspravu) obavljao je svaki put bez pogleda iskosa na druge, bez zaustavljanja, upravo panično skoncentrisan. I grad mu je izmakao: kao da su se postepeno pred njim svi prozori smakli. Nije li postajanje zaboravljenim nekada bilo jedna slatka ideja - a prepuštanje zaboravu čak umetnost?

Daleko od stvaralaštva, nepristupačan pred ohološću, nestajući svuda bez opraštanja, očekivao je »kaznu«; istovremeno mu nije izlazila iz glave himna pevača: »Dan moje veličine predstoji.«

Preko dana je bivalo još uvek toplo. Kao i svuda, njegov radni prostor u kampu bio mu je i stan; ponekad je i preko noći ostajao u laboratoriji i spavao je tu na poljskom krevetu. (Njegova kuća je bila na prodaju, i već su tu dolazili i odlazili ljudi.) Kraj mikroskopa je stajala četkica za brijanje, a pored nje aparat za kuvanje kafe. Laboratorija se nalazila u prizemnoj, neobično dugoj zastakljenoj zgradi, koja je, po želji arhitekte, trebalo da podseća na džinovski oblakoder, položen na travu. Zorgerovo Prekoputa beše pri pogledu kroz prozor aluminijski zid šupe gde su se (u druge naučne svrhe) čuvale opitne životinje; iza ove se već mreškala gotovo mirna voda zaliva.

Institut je bio po dužini podeljen hodnikom: sa one strane hodnika behu slušaonice, međusobno povezane dvokrilnim vratima koja su za vreme raspusta sva ostajala otvorena, tako da je pogled tada u dugim preletanjima mogao ići od prve do poslednje sale. Na ovom krilu Zorger je sa jedne strane imao odaju bez prozora, više puta zaključanu, gde je na filtriranom vazduhu u aparatima, koji su tiho brujali, merena starost kamenja; u prostoriji sa druge strane stajale su na teškim mermernim stolovima, da ni pri jačim zemljotresima ne bi skliznule, seizmografske sprave, čiji su metalni valjci u polaganim kruženjima mogli neočekivano pomahnitati uz snažno zvečanje. (Mašina je stalno primala zvučne talase iz unutrašnjosti zemlje koji su u aparatu proizvodili neko daleko tutnjanje, a u toj tutnjavi praskao je neki vrlo jasan, gotovo pevajući zvuk.)

I ovde je Zorger imao »svoju oblast«: beše to, napolju, u pravcu zaliva, travnjak između aluminijumske šupe i njegove laboratorije, iz koje su čak zasebna vrata (kao pri nekom pridodatom delu vodila na čistinu. Tu su rasli eukaliptusi, ali i, zaštićena plotom, naročita vrsta paprati koja se ubrajala u najstarije postojeće biljke na zemlji. Na travi je stajao sto, pred njim gvozdena stolica.

Zorger je pred odlazak ostao neko vreme u laboratoriji dokon, kako je to često bivalo. Vrata ka hodniku behu otvorena, i protrčao je pas. Zorger ga pozva, a životinja nije podigla čak ni glavu. Za njom je naišao policajac kampa, čiji je svežanj ključeva već unapred zveckao; ni on nije video muškarca u laboratoriji.

Na stolu napolju stajala je pisaća mašina; u njoj beše prazan list hartije kroz koji je sijalo sunce; lako je lepršao; pokraj njega beše narandža. Sunce neočekivano postade večernje sunce, a narandža i papir postadoše crvenkasti. U jednom trenutku je na naslonu stolice visio ukrućeni list eukaliptusa; strovalio se na tle. Iz bunkera za opitne životinje dopre graktanje. Dole duž mola morskog zaliva proticale su penaste krune - ni jedan pojedinačni talas, samo ceo široki val, priteran vetrom (ili malim zemljotresom izdaleka) u rukavac: površina vode je i dalje ostala glatka, ali beše nagnuta i odbijala se u zalivu lučno uvis. Onda se vazduh u prednjem planu već uzmutio, i iz krošnji drveća spuštala se u sve gušćim pramenovima magla.

Nadaleko protegnuti park kampa, iz koga je Zorger, evo, izlazio, beše kao šestarom izvučen iz grada i lagano se naginjao ka vodi, tako neprimetno da je to bilo raspoznatljivo samo po cokli neke zgrade sasvim blago uz breg suženoj. Oblast beše tiha, a u isto vreme delovala je uvek živo, čak i bez zujanja električnih vozila koja su njome špartala ili šumova koraka koji su se preko dana neprestano nanovo pojavljivali, dolazeći iz svih pravaca i opet nestajući; katkada je, pri tome, kašljanje nekog muškarca ili žene bivalo tako čudno jasno, kao inače nigde u gradu. Magla je bila nad čitavim parkom, ne bela nego mutna, i neravnomerno gusta, tako da je u toj tmurnoj masi sunce tu i tamo obrazovalo još i malene, neznatno promenljive umetnute svetline, gde je trava blistala, a to što se tuda pomeralo nakratko se javljalo u boji. Na stolu u travnjaku, kotrljala se napred-natrag, pod naletom vetra koji je sabijao još uvek prisutne slojeve magle, prazna konzerva od pića, u saglasju sa čujnim, ipak limeno zvečećim udarcima velikog kampskog sata, koji je elektronski oponašao muziku zvona, a jedna velika letelica, bledog metalnog trupa, lebdela je nisko nad drvećem, gotovo bez zvuka.

Potpuno prava ulica duž zaliva vodila je iz parka u centar grada. Automobili i pešaci tuda su se još na poslednjem suncu na sve strane kretali, dok su vrhovi solitera nad njima, sve dole do nižih spratova, već stajali u sivoj izmaglici.

Pri pogledu unatrag morala bi sada na kraju ulice da zaštrči, nad linijom horizonta parka koji bi se pojavio u daljini kao prava šuma, zupčana kula Univerziteta: ali tamo se klobučio samo još džinovski buđavi meh, izđikao iz tla i onda okoštao; bunker magle, metalno blistav na večernjem suncu, naspram magnetskog plavetnila neba svojim bokovima uzdignut nad okolinom sklopljenom u malom, natkriljujući pod sobom čitav kamp.

Kada se Zorger zaustavio na svome prevoju, bio je već mrak (hodanje mu je postajalo sve teže, a da mu se pri tom, kao i inače, sećanje nije vraćalo); pojavila su se svetla, pa i u daljini, gde su titrala, i konačno se grad, koji je upravo bio već gotovo iščezao, protegao u prostrano večernje svetlucanje; magla nije isparila, ali je, proređena i propuštajući svaku slabu svetlost, u mraku postala gotovo neprimetna.

Zorger se osvrnuo prema centru koji je, za razliku od jedva svetlucavih stambenih četvrti, obrazovao neku ukočenu svetleću uređenost, i ugledao je u svojoj predstavi sebe kako se tamo dole probija duž fasada; mesto na kome je stajao (»prevoj«) osetio je pri tom stvarno kao tle pod nogama, i seo je na klupu autobuske stanice.

U automobilima, koji su prolazili neprestano i tik jedan iza drugog, vozači su sedeli gotovo uvek sami; iz pomrčine su dolazili kao siluete, u praznim unutrašnjostima karoserija svaki osvetljen autom otpozadi, i to nezaustavljivo nizanje pojedinačno prokotrljavajućih, nepomično uspravljenih crnih bisti (glava bez lica, obasjanih vencem svetlosti) obrazovalo je trajno, uprkos brzini i promenama zvuka motora, neku odmerenu kavalkadu; kao da to ne behu upravljači u svojim vozilima, nego senke ličnosti u ravnomerno osvetljenim, uvek istim ogradama, nepovezanim sa četiri točka koji kao da su gornje delove automatski transportovali kroz noć.

Mnogobrojni međugradski autobusi, masivni i neprobojni u toj inače beskrajnoj prozračnoj povorci, ostajali su, međutim, poput ogromnih zglavaka, u kojima si putnike iza sasvim zatamnjenih okana mogao samo nazreti; pri tom, naravno, pojedinci, ili male grupe, s vremena na vreme behu vidljivi pod spot-svetlom uključenim iznad njihovih glava, ne kao senke, nego kao jasna ljudska obličja, koja su baš zahvaljujući pomrčini oko sebe poprimila neku posebnu razgovetnost: putnici koji su se tako ukazivali, uglavnom su sedeli glava položenih na naslon i lako nagnutih u stranu; i kroz obojena stakla njihove su se crte javljale u crvenkastom Žutom. Ta lica, visoko iznad ulice, u autobusima, brzo promičući, oslobođena svake lične odlike, opominjala su na zaboravljeno vreme mira, kao praslike »onih koji sede«, »koji gledaju«, »koji čitaju«, »koji se odmaraju«, koje su svedoka napolju, prišavši sa udaljenosti odmah sasvim blizu, oživeli šokom ponovnog pronalaženja.

Onda je u stanicu skrenuo drečeće osvetljeni autobus gradskog saobraćaja, i Zorger ugleda u njemu susetku sa decom. Ova su razgovarala, a žena je nemo posmatrala. Primetio ju je jer ona je u autobusu sklonila ruku sa čela gotovo istim gestom kao i on napolju na klupi. Na njenom licu, tako je pomislio, beše »bolno štrecanje« koje je (to je kasnije znao) osetio samo na sebi samom. Nasmešila se u sebi, razvezala je maramu, kao da je bila već kod kuće, i na beloj svetlosti pojavi se u jednom trenutku raskoš kose kao »neko naročito carstvo«. Odmahnuo je. Kada je autobus pošao, pogledala je na stranu, ugledala ga, osmotrila ga čak dole do cipela, ali ga nije prepoznala. On skoči i kucne u staklo prozora; ipak to beše drugo staklo, sa drugim licem koje se iz odlazećeg autobusa začuđeno osvrnulo za njim; - i tada se dogodi to da je Zorger, neprimećen pod vedrim noćnim nebom, snažno pocrveneo.

Najpre je samo bio zbunjen, i u svojoj zbunjenosti oslovio je ženu koja je, izašavši iz autobusa, stajala kao neodlučna. Samo je rekla, ne pogledavši ga: »Ne!«; i kad je pokušao da joj objasni stvar, pokazala mu je, okrenuvši se licem na drugu stranu, sklopljenu šaku (ne čak ni pesnicu), i otišla je, odšetala je bez njega u mrak, šepureći se, i u njenom telu beše neka njemu nepoznata melodija.

Mnogo kasnije, kada se Zorger ponovo mogao setiti toga, kako je onda shvatio, životno odlučujućeg časa i kada ga je mogao razumeti, mislio je on da bi tada bilo dovoljno da se »zaustavio«, da je sve na sebi (pokrete, misli, dah) »usporio«, i »ničeg ne bi bilo«. Ali u tom trenutku, pošavši nekoliko koraka za ženom, samo je pomislio: »Pa imam novac.« Tada je tle pod njegovim nogama postalo tako razgovetno kao da je već bio pao. Tišina kao posle nesreće, i pseći lavež. Pad je bio žestok; praznina sasvim neočekivana. Umesto »Niko ne zna gde sam«, važilo je sada: »Za mene ne postoji više niko. Svako ima nekog.«

Išao je tamo-amo, nesposoban da misli. Ipak je sebe smatrao neuništivim. Zaustavio se i osetio je kako je radio na tome da, što se tiče nameravane rasprave, zauvek ne uspe: možda ju je i mogao napisati, ali »niko ga više ne bi čuo.« »Ne haos!«, beše jedino što je još mogao reći: onda je kao u propovedaonici bezrečnosti ishujao iz prostora koji se izobli čio i zatim sasvim nestao.

»Zabranjeni prostor!«

More postade tajanstveno, ali i naselje u borovoj šumi; čitav grad bez utehe, ali i svaka spoljašnjost prirode. »Vaši autobusi, odvezite me odavde.«

Išao je gore-dole; zaustavio se: nije on upravo izgubio samo »prevojnu kotu« (ova se javljala jedino još kao »rupa« i onda kao cinična parodija između čukljeva na prstima), nego i uopšte sve svoje zamišljene prostore: sto ispod eukaliptusovog drveća, baš kao i reku na severu, koju, uz snažan bol rastajanja, ugleda kako za sva vremena nestaje iza kosine.

Uništen beše plan života: nije više bilo nikakve »oblasti«, nigde; čak ni usmerenosti na slojeve tla ispod đonova. Sa »Lepom vodom« usahnuo je i on; raspuknuo se, koža beše zderana; a iz podzemlja je u njega ulazio »živi mrtvac«.

Zorger je išao gore-dole, sa svešću da je definitivno prozreo samog sebe. Dok su mu trenuci samospoznaje ranije ipak davali zamah životnosti, sada, gubljenjem »svojih« prostora koji su mu u isto vreme značili bezbednu budućnost, ugledao je sebe kao aljkavog krivotvorca. »Tvojih prostora nema. Svršeno je s tobom.«

Ko je to, zapravo, govorio? Koji je to glas njega po prvi put nadjačavao otkako je imao svest? U jednom trenutku mu je zazujalo kao da je sam sebi zlotvor; i ugledao je, u obličju klobuka neobraslog perjem, dušu, sudeći po neprekidno klevetničkom glasu, odvojenu od tela, bez kojeg beše izgubljena:

naknadna slika mačke koju jednom beše poveo avionom, gde je od užasa zadobila mrtvačku glavu.

Pre nekoliko godina, odmah po svome prispeću na Zapadnu obalu, Zorger je doživeo Zemljotres: sedeo je na rubu bazena za plivanje i najedanput primetio da voda u bazenu stoji koso. Vazduh je bio pun prašine, svetlost beše neobična, bilo je to kao da su se pomerale velike planine. On je doživeo zemljotres, čak je i pao naglavačke, ali ipak nije mogao da veruje: tako mu se i sada sopstveni kraj činio sasvim blizu, a u isto vreme sasvim nemoguć: je li to »Ja« propada? Kako li divni behu miris hrane iz kuća i svetlost kraja radnog vremena, pa čak i šum ispljuvavala u mraku.

Dobro beše, naravno, da je taj glas sveopšteg sudije, kada je govor presude postao opširniji, sve više izgovarao protiv njega ono opovrgljivo, pa i smešno (ili mu je to njegovo ime prebacivalo »što nije sudelovao u izgradnji kuća u okolini«), čak ga je na kraju optužio da u eposi vladavine nasilja (Zorger tada jedva da je bio rođen) »nije pružio otpor«.

Hodajući neprekidno gore-dole, on se s vremenom uljuljkao u hodanje i samo je još recitovao brojeve.

Onda se kraj njega zaustavio auto iz koga je zazvonio glas suseda na njima obojici zajedničkom jeziku: »Hej, komšija.« U sledećem trenutku došlo je do toga da je Zorger, koji se ukrcao u veselu ograđenost, pomislio: »Hvala, vi Svemoguće Sile.« Prethodno je tako jako na nešto čekao, da mu se auto javio kao »Napisano« a sopstvena lobanja kao »svod očekivanja«. U predstavi kako sam nije našao put kući, položio je ruku na lakat muškarca: Kome je ikada neki čovek postao tako opipljiv - »Ti, božanski Drugi.«

Zorger je pošao za susedom u njegovu kuću. U predvorju je dugo stajao, kao da je to sada neko naročito mesto. Pri zakoračenju u dnevnu sobu, doživljaj »praga«: opet u igri sveta.

Rekao je, čak nekoliko puta, ženi i deci: »To sam ja.« Sa njima sedeti za stolom; podizati decu uvis (to im se dopadalo); posmatrati jelo (»Divna svetlina mesa«); uopšte, sedeti pod kućnim krovom: za Zorgera je to bilo veče želje za potvrđivanjem. U toj kući je stanovala porodica koja je u skromnosti vodila jedan mogući život; i on je pripadao toj kući gde su stvari bile lepe, a ljudi nevini.

⇐ Предыдущая 9 10 11 12 131415 16 17 18 Следующая ⇒