2. ZABRANJENI PROSTOR 1 страница

Zorgerova kuća je ležala u borovoj šumi, zajedno sa sličnim manjim zgradama, u ravnom obalskom pojasu na Pacifičkom okeanu. Između mora i kuća nije više bilo ulice: samo šiblje i niske dune obrasle travom. Ulice koje su delile šumu vodile su na more u desnom uglu i završavale se ispred duna kao ćorsokaci; odatle su sve kuće izgledale kao da su već duboko u šumi, svaka sa sopstvenim prilazom koji je povremeno zapetljanim zavojima išao okolo drveća. Tle je bilo peskovito, a na njemu je, kao stepa visoka pored malenih tamnosmeđih borova, rasla ograđena svetložuta ledina obalske trave. Neki su dunski krajevi, premešteni vetrom, prodrli tako daleko u šumu da su tu i tamo obrazovali svetle nasipe na kojima se naselila nova trava, dok su stabla drveća, još ukorenjena u staro tle, često izvirivala iznad ovih samo jednim delom sasušenog granja; rastinjem su u toku vremena sve ove dune, međutim, zaustavljene, i kao jedine uzvišice u arealu postale dečija igrališta, baš kao i čudne, guste i visoko štrčeće šumske stepe, koje gotovo da i nije bilo moguće pokositi, jer svuda stajahu stabla. Kuće, premda je u vidnom polju svake bila bar još jedna, kroz šumu sa svih strana delovale su kao kolibe pustinjaka; bile su, istina, grubo svetlo omalterisane, ali su se ipak pri kuckanju pokazivale kao zdanja od drveta, zbog neprestanih opasnosti od zemljotresa; susedni, lako uzdignuti deo obale bio je pre desetak godina posle jakog zemljotresa potonuo u more zajedno sa svim vilama sa gipsanim radovima, tu sazidanim, i obrazovao je sada, svojim terasastim stepenicama i poprečnim zacepima, koji su već ponovo bujno obrasli biljem, nenaseljen »zemljotresni park«.

U avionu nebo je bilo još dugo veliko. Ugrejan naknadnim osećanjem prijateljstva prema onima što su ostali, Zorger je ugledao sebe sa njima kao ukovane u trougao arktičkog zabata, i odmah po uzletanju započeo je u tišini da priča sam sebi: »Poslednjeg leta i jeseni bio sam na Krajnjem Severu.« Zapadna obala bila je u drugoj časovnoj zoni (dva sata kasnije), i pristigao je u suton. Upravo je još mogao u opusteloj reci da vidi mulj kako se valja; usput je bio u zajednici sa mnogima koji nisu poput pustinjaka leteli daleko, nego su, kao i on, prosto poletali različitim mašinama i onda ponovo sletali; pri sletanju, dok se avion, sa visine snegom prekrivenog planinskog lanca, iznad brežuljkastog predela koji je jasno stepenicama silazio nadole, naginjao nad širokom obalskom ravnicom gde su svetlucali kanali, Zorger ugleda u okeanskom isparenju sunce na zalasku - i po umetnom tlu aerodromske hale već je on prolazio iza malih televizora koji su obrazovali jedinstvo sa jajolikim stolicama i gledaocima koji su jajasto žvakali; i premda je on ovde živeo tako dugo, tek pri povratku u »Donje regije« (oznaka naseljenicima na severu za preostali deo zemlje) kontinenta, koji kao da je sam sobom upravljao, ugleda on otisak države, a drečeće osvetljena zgrada aerodroma učini mu se (iako nije bilo vojnika) kao vojni objekt.

Potkrala su mu se dva nehotična pogleda: Premda niko nije mogao znati za njegov dolazak, u jednom trenutku je među ljudima koji su na izlazu čekali potražio »poznato lice« - i onda se osvrnuo za čovekom u suviše kratkim pantalonama i belim cipelama od krute kože, koji je jutros zajedno sa njim ušao u poštanski avion i koji se pri svakom presedanju opet našao u istoj mašini; iako nisu razgovarali, svaki put su jedan drugoga obradovali, i Zorger pomisli da će odsad njih dvojica, uvek slučajno, sve do kraja dana, pri tom ne izmenjujući ni reč, ići istim putem; ka izlazu se on kretao nekako sporo, da bi ga neko (bilo ko) možda još mogao videti i sustići.

Pred naseljem je onda rekao taksisti da stane, i poslednji deo puta išao je peške, po mogućstvu u odsjaju kućnih svetiljki koje bi na inače mračnoj ulici blesnule kroz drveće; kuće su u šumi delovale tiho i, u isto vreme, zahvaljujući svetlosti svuda, svečano. Išao je po neobičnom asfaltu, načisto sa predstavom o sebi kao figuri koja je zračila anonimnost u gomili građana sveta, građana koji su jurili uzduž i popreko između sletališta i uzletališta, kao i on oslobođeni svakog porekla, i kako za njega, pristiglog iz druge časovne zone, još nije bila noć (a i zato što je tih nekoliko časova leta uglavnom proveo na jakoj svetlosti iznad oblaka) osećao je preko očiju svetlost dana i žmirkao je u mraku kao da je ovaj bio veštački.

U susedskoj kući podigao je svoju poštu, već zaspaloj deci tamo položio je kraj kreveta donete sanke, i, dok su napolju za njim lajali psi, i pošto je s jednim kratkim pogledom u nebo bio pogođen ovde čudno nerazlučivim likom narastajućeg meseca koji je pre nekoliko sati (u suton) bio nad drugim, tako udaljenim delom zemlje, povukao se na čitanje pisama u svoje prebivalište, namešteno, kao i svuda, poput radne sobe.

Bilo je mnogo pisama, sa mnogo vesti; većina ljubaznih; ili poslovnih, bez pretnji i neprijateljstva. U sećanju na njega neki su videli predele. Htelo se da im on, koji beše »suviše daleko«, bude bliže.

U kući su sve zavese bile spuštene. On je sedeo u još uvek zakopčanom kaputu. U visokoj prostranoj vitrini ležale su gomile parčadi kamenja, kao da su se u tako velikim količinama odronile iz prirode pravo u sobu i ostale iza staklene pregrade. Plavičasta neonska cev gore u vitrini osvetljavala je kamenje i tiho je zujala (bio je to jedini zvuk). Na sedištu stolice behu još nabori, ostali za nekim ko je pre nekoliko meseci tu sedeo. U tamnoj susednoj prostoriji, čija vrata behu otvorena, ukazala se silueta noge od kreveta, nalik hidrantu, uz koju je par trenutaka čučala mačka naćuljenih ušiju.

Na staklenom stolu, osvetljenom odozdo, pisma behu, zajedno sa praznim kovertima, razbacana u nepovezanu, prozračnu svetlu gomilu; neka su stajala tu kao deo kule od karata i pružala se svojim sjajnim ivicama i iscepkanim rubovima koverata u pravcu sada ne i raspoloženog mirnog primaoca koji je još samo bešumno tu sedeo, ne više kao opipljivi predmeti, nego kao Poslednje oko njega što je mogao nazvati poimence - inače ničeg nije bilo osim zavese, koja nije padala meko, već kruto se nabirajući prema njemu.

Nije li već pri otključavanju kućnih vrata, čak već pri skretanju sa ulice, naglo prestalo neprikidno duvanje vetra? Nije prošao ni trenutak, a iz dahćućeg mira nastade ukočenost. Neko ko je uspravljen sedeo bio je u isto vreme i oboren; a da nije, kako to inače biva sa Palim, bar ležao. »Onaj« je sedeo nepokretno, i ravan Iskrenutog poprečno ga je rascepila.

Zorger, bez krvi, samo još vrelina, ugleda sebe u toj noći povratka u zapadni svet; bez sna, bačen u život na planeti bez atmosfere (kras i groteskna praznina), težak kao kamen, a da i nije pao; ne sam na svetu, nego sam bez sveta; i u njemu - pogrešno vreme - jesu zvezde i spiralna magla, kao oči koje ga ne gledaju. Nije njega napustio samo jezik, nego i svaka sposobnost da proizvede zvuk; onako kako iznutra nemo leži, tako ostaje bez zvuka. Nikakav glas; čak ni krckanje kostiju. Samo mu u uobrazilji uspeva da se okrene ka nekoj steni i da se poput kamene slike u kamen šćućuri; u stvarnosti meso drhti od slabosti.

»U koju zemlju porekla biti pokošen vrtlozima jakog vetra?« - Tako se javila slika u kojoj je Zorger izgledao kao razlog svoje ukočenosti: sedeo je daleko pozadi u niskim, praznim »halama kontinenta« i u »noći stoleća«, kao neko ko je uz proklinjanje stoleća sada bar oplakivao sebe i sebi ravne - i u isto vreme to mu je bilo uskraćeno, jer je bio »sam sebi kriv«. Da, nije bio čak ni žrtva, i nije mogao sa žrtvama ovoga veka ni da se nađe zajedno u Velikoj Žalopojci, niti da u ushićenju zajedničke patnje ponovo postane zvučan. On, »nepoznati koji sedi«, možda je bio slab, ali potomak vinovnika, i ugledao je sebe kao vinovnika; a ubice naroda u svome veku kao pretke.

Opkoljen spuštenim zavesama, osećajući pretnju u gomili pisama, kao od nekog neprijateljskog štita sa grbom, Zarger opazi u tom času kako je, ne mrdnuvši ni prstom, otelovaljavao ponaosob svakog od njemu nametnutih praotaca: njegova ukočenost, lišena duha, ponovila je krutost nasilničkih nakaza; i nije im bio sličan samo po spoljašnjosti, nego im beše jednak, i bio je tako složan sa njima kako to oni sami još nikada nisu mogli biti. Bez sudbine, bez povezanosti sa bilo čim, bez prava na patnju, bez snage da voli (pisma nisu značila ništa do nered), samo je još bio veran: u vernosti, slika i prilika majstora kulta smrti. Osećao je miris rata, u svojoj kolibi već beše njime opkoljen.

Ali jezik mu je ponovo omogućio da pronikne u stvari, i mogao je tada sebe da mrzi, jer bio je opsednut ne-mrtvima, kao da je bio »sa njima srodan«. U mržnji je disao duboko; izdisao je iz grobljanske rake. »Nemam više oca.« Sklopio je oči i ugledao iza kapaka svetao otisak slike reke. Njegov jezik je bio »igra« u kojoj je ponovo postao »pokretljiv«: ustao je, svukao se i oprao se; pod vodom je pevao neku zlokobnu pesmu koja se nad vodom dobro završila; povukao je zatim sve zavese na stranu.

Jezik, potpora mira: delovao je kao idealni humor koji je posmatrača oživljavao spoljašnjim stvarima. Između stabala drveća prolazio je vihor u kojem su se sa lišćem i papirićima vrtele cele novine i u letu se čak uredno otvarale i sklapale; zgužvane, doletele su ponekad, u sumrak, ustremljujući se na prozor, ali su se uvek tik pred njim okrenule i, lagano odlepršavši, opet se rastvorile (»za mene«). Pozadi je trava lelujala kao žito, a okean se čuo kao buka iz nekog dalekog školskog dvorišta. Zorger je zakratko mogao da misli na svoje dete u Evropi, ponovo je otvorio kapiju i zarekao se da nikada više neće zatvoriti nijedna vrata.

Konačno je legao da spava (prethodno je krevet bio nedostižna stvar), i sa Žutim sumornih minerala u vitrini za kamenje iščeznu poslednja svetlina iza očiju. Pade mu još na pamet da je ležao u pravcu severa (u kući sa zabatom, glavom je pokazivao jug).

On je, svakako, bio u nevolji, ali jasna činjenica »Neiskupivosti« beše oslabljena do nekog neodređenog osećanja nedostatka; i nije zaboravio da ga je ukočenost žigosala kao neminovna određenost, kao njegovo istinsko stanje, kraj čega je sve drugo (govoriti, kretati se) izmaklo do neke nestvarne petljavine.

Na pešačkom tlu pod njim, u obličju letačke skakaonice u okean, pojavila se negdašnja zapenušana hrid, talasima drevne prošlosti izbijena iz obalskog stenja: na taj greben (»Land’s end«) spustila se, u toku noći lagano se obrćući oko ose, kuća, kao drveni Nojev kovčeg.

Zorger je bio pozvan u susedsku kuću na doručak i odatle je u svetlosti jutra gledao na klopku iz protekle noći kao na kakvu staračku kućicu.

Grana bora visila je postrance prema čeonoj strani kuće, a u visokoj travi, koja je u njegovoj odsutnosti narasla i pred ulaznim vratima, stajao je, sa licem čudnog čoveka, pas, kao bez nogu, motreći na galebove koji su jedrili između drveća. Zorger je sa susedima sedeo u polukružnom, sunčanosvetlom ispustu dnevne sobe i naredno vreme nepokolebljivo je poznavao sebe; spreman na sve; sposoban za stvari za koje je želeo da bude sposoban. Njegov se pogled, naviknut na velika odstojanja u divljini, bez nekog napora prebacio na porodični krug koji ga je sa leve i desne strane opkoljavao; sada se tek vratio, i u životu suseda sudelovao je sa autoritetom nekog od onih preostalih, pomalo umornih geografa, pri čemu ga je baš taj laki umor, izgleda, činio živim.

Nije on bio, kao inače često u društvu, rasut po raznim udaljenim slikama, nego je otelovljavao jednu jedinu, sveobuhvatnu fantaziju, kojom je zadržavao svest o svojoj okolini i uvlačio je u sebe. Sasvim usredsređen (ranije uzdržljivi) Zorger je čak veoma uživao; a radost u jelu (»i uopšte«) pokretala ga je nekom besciljnom voljom za porobljavanjem: sve do nekog dalekog kraja života hteo je još da uživa. Pri tom je stalno imao lepo osećanje sopstvenog lica, pre svega očiju i usana, a novčanice, koje behu u džepu i koje ponekad zašuštaše, proizvodile su neko drugo osećanje, koje je uz ovo išlo.

»Naš gospodin sused«, rekla je domaćica, posmatrajući ga, sa rukama u krilu, »danas izgleda dobro« (na šta je njen muž rekao: »kao srećan čovek koji ima svoju sudbinu«, a decu su, mršteći se, gledala i onda otrčala napolje, da se u stepskoj travi sa psima igraju žmurke).

U suštini, Zorger je, toga jutra posle noći svoje ukočenosti, bio upadljiviji nego inače dok je kao pešak išao među mnogobrojnima, često brkan sa vozačima autobusa, električarima, molerima. Telo kao da mu je postalo šire, lice mirno, i pri svakom pogledu sve mirnije, kako to uvek samo lice nekoga u glavnoj ulozi izgleda (u svesti o protekloj noći imao je osećanje srećne prerušenosti), oči dublje u svojim dupljama, sa bleskom sveznanja: tako je dopuštao da ga vide. »Da, danas moja snaga izlazi iz mene«, rekao je.

Ta je porodica poticala iz Srednje Evrope, kao i Zorger; živela je, kao i ovaj, već godinama na Zapadnoj obali na drugom kontinentu; i muškarac i žena su za Zorgera bili par u čiju je ljubav on do sada mogao i verovati. Njihova deca behu pri tome više slučajno i pre svedoci veze nego istinski članovi porodice; ponekad su samo stajala tu i čudila se odraslima koji su se igrali.

Zorgerov prvi utisak o tim ljudima bio je: »dvoje jadnih«. Oni su i stvarno bili jadni, ali to se pokazalo onda i kao njihov način dobrote: ona se s vremenom prenosila na onog drugog, manje jadnog, koji se u njihovom društvu takođe mogao osećati bez zlih namera. Doživljavajući njih mogao si da zamisliš kako su u početku jedno na drugo naišli kao dve paćeničke polovine. Ispoljavali su se često, sudeći po izgledu, kao ograničeni i čak ružni u svojoj zaostalosti; ipak, oni su pokretali moć uobrazilje, koju su najpre omogućavali, pa su u njoj upućivali na idealnu sliku - gotovo niko, inače, Zorgera nije oživljavao sa tako pomirljivom maštom (umesto da ga priključi uobičajenim fantazijama): i o njima kao lepoj predstavi, konačno, bilo je moguće misliti samo najbolje.

Muškarac je bio potomak bogatih, ali je ostao nesposoban da ispolji držanje svoga porekla (čak ni u protivstavu). Bio je drage volje, ali bespomoćan. Drage volje i bespomoćan beše on u mnogo čemu, ali bi onda iznenadio kada bi neočekivano »očarao«, makar i samo jednim pogledom ili jednom rečju. Njegova je žena bila »sa sela«; izgledala je pre svega samo kao tip nekoga iz onih kućeraka sa krajeva negdašnjih sela gde su za čitav život zatočenima iza prozorskih okana preostajali samo nemilosrdno ljuti pogledi na strance koji su napolju besposleno prolazili. Ipak je bilo gotovo nemoguće videti je takvu:

»sitničava« ili »ljutog pogleda« pokazivala se samo u zadrtosti - a zadrta je bila čim bi neko drugi pred njom skrivao svoje biće. Zorger ju je tako često video »iza prozora«, ali uvek kao »ljubaznog učesnika«: nekog strpljive ljubavi prema svakom biću, nekog ko je, dakako, sa svakim u kome nije nalazio ničeg od Biča brzo raskrstio. Njen pogled u drugog (to je Zorger shvatio tokom godina) bio je tada ne ljutit, nego razočaran i uvređen: neko ko je sebe zamišljao kao vladara nad bićima opet ih je odbacivao. Samo ju je njen muž, čak i kad bi ga istovremeno korila, posmatrao uvek patetično sažaljivo, a ponekad je Zorger video taj pogled (samo učtiviji, ne baš tako prostosrdačan, time i snažniji) upućen i njemu.

Neupadljiva, negipka i spora u svemu - i kad su je drugi već dugo rastrojeno čekali, uporno je ostajala udubljena u zajednički početak - beše ona, ipak, kao uzorak njih oboje, a muž je kao pojedinačni čovek bio tek njome odredljiv. Njega, proizvoljnog, često bezličnog (u tome je, svakako, bio sam sebi muka) nekada je otkrila ona, koja beše nešto više, a još i sada ga je, kada je bez nje često podražavao samo trećeg ili mlako tu stajao, već njeno prisustvo samovoljom bodrilo. Njegova žena nije mu laskala, ali mogla je, iako ponosna, da mu se divi, tako bezuslovno da se oslobađao svake unutrašnje protivrečnosti i, dirnut, verovao joj je kao nekome »iz svoga naroda«. I on bi nju dirnuo, ipak samo iz jednog razloga: zato što su se ona i taj čovek stvarno jednom proglasili za »muža i ženu«. Za njenu ličnost, koja se činila slobodnom od značenjske prinude svakog ustaljenog mišljenja, taj brak je delovao i dalje kao svetinja u kojoj su »rastrešena čula«, »pribrana i sjedinjena«, snažno otvorila osećanje za drugog, i učinila ga neiscrpnim oblikom života. Uzorno u njoj, za Zorgera, međutim, beše to da joj se taj »drugi« nije ukazivao samo u mužu (ovaj je, pri tom, ipak ostao muškarac njenog života), nego u svakom, čak i u strancu: brak je za nju postao oblik koji joj je čuvao neku detinjastu otvorenost i ovu u isto vreme sažimao u neki neprinudni smisao za zajednicu, sasvim različit od ispunjavanja obaveze nekog samo odraslog. (Zorger ju je često video neuposlenu; rado je puštala da je opslužuju, a deca su je nazivila, kratko, »lenjivica«.)

Na tome paru ne beše ničeg potištenog. Nije bilo ni najmanjih znakova da su se ikada plašili jedno za drugo. Prosto nisi mogao ni zamisliti da bi jednom mogli umreti. Da li su oni za Zorgera uopšte bili nešto više od onog praktičnog Prekoputa? (Muškarac ga je ponekad povezao u grad, a žena se ionako već često neprimetno starala o sitnim kućnim poslovima kojih je on baš hteo da se lati.) Začeo se njihov odnos sa susedstvom i dalje se bez skokova razvijao. Nikada nisu postali ni poverljivi: nikada nisu jedno drugom opisivali, na primer, kako su ranije, na početku poznanstva, videli jedno drugo. Zorger nije znao čak ni muškarčevo zanimanje; postojao je samo »biro« u »centru grada«. Bili su naprosto »susedi«, pa ipak, Zorger ih je ubrajao u svoje društvo; njegove pomisli na njih često su se završavale, kao u pismima, sa srdačnim željama, i nije on hteo da izgubi to poznanstvo.

Zorger je do sada bio napisao nekoliko rasprava, po pravilu sveobuhvatnih opisa jednog ograničenog područja ili uporednih posmatranja svaki put sličnih pojava u različitim delovima zemlje. Nameravanim opitom »O prostorima« morao bi da napusti odredbe svoje nauke; one su u najboljem slučaju ponekad mogle da mu pomognu, strukturišuči njegovu maštu.

Pa već dugo je bio zaokupljen time da je s vremenom sama svest očito u svakom predelu sebi proizvodila sopstvene male prostore, pa i tamo gde sve do horizonta kao da nije bilo mogućnosti za uspostavljanje granica. Bilo je to kao da su se iz jedne ravni, još beskrajne za novopridošlog, nastavljali raznovrsni i strogo razdeljeni prostori za tu već duže nastanjene. Ali čak i u oblasti bregova ili planina, na prvi pogled uočljivo raščlanjenih, čovek je (takvo beše Zorgerovo iskustvo) vremenom sebi predstavljao sasvim drugačije prostore od onih koji su proisticali iz monumentalnih i očitih oblikovnih komada.

Beše to i njegovo polazište: da su se u bilo kom predelu, samo ako si imao vremena da se vežeš za njega, u svesti jednom otvorili osobeni prostori, i da, pre svega, ti prostori nisu stvoreni od odmah uočljivih, u predelu prevlađujučih, nego od onih sasvim neprimetnih elementa (koje si uistinu mogao doživeti tek svakodnevno tu provedeći vreme, koje je onda proticalo kao životni vek u prirodi naseljenoj tako reći jednim čovekom — možda samo u spoticanju, koje se na određenom mestu na zemlji ponavljalo, u nehotično menjanom načinu hoda po nekada močvarnoj, rastegljivoj livadskoj mrlji, u horizontu promenljivih šumova, po usečenom putu, u naprečac potpuno drugačijem pogledu unaokolo sa još sasvim malenog ostatka morenske uzvišice u žitnom polju).

Zorgerova istraživačka volja beše posebno podstaknuta time što ta mesta uglavnom nisu bila samo prostori mašte nekog pojedinca, nego su imale ime koje se dalje prenosilo: ona su se, doduše, tek ponovo otkrivena od strane pojedinca, meštanskoj javnosti ukazivala kao već davno poznata; u katastru i zemljišnim knjigama stajala su pod oznakama često stotinama godina starim. Koji od tih neuporedivih oblika predela su, dakle, mogli postati takve naročite oblasti (»poljane« i »ravnice«), koje si mogao doživeti u svakodnevlju nekog zabačenog sela, baš kao i u onom velegradskom? Koje su boje tu delovale zajedno, koji materijali - koja osobenost? Tu je Zorger još mogao primeniti one oprobane metode: ipak, sve ostalo (njegov razlog kretanja, kao i njegov san da ostane pri čistim, neobjašnjenim predstavama ovih oblika) beše tako reći geografija detinjstva.

To je i bila prva Zorgerova ideja: da opiše oblike polja (svoga) detinjstva; da skicira planove sasvim drugih »zanimljivih tačaka«; da sastavi uzdužne i poprečne preseke svih tih najpre nedokučivih oznaka površina vremena detinjstva, koje su, međutim, tek u uspomenama proizvodile osećanje-kod-kuće - ne za decu nego za sebe samog. U toj godini slobodnog vremena, koja je njemu počinjala za nekoliko nedelja, hteo je da, između ostalog, premeri takva mesta duž Evrope, pre svega u oblastima gde ih je i lično doživeo. Pri tom je dobro znao da takva »igra« (ili šta bi to već bilo) nije mogla ničemu služiti, ali u svakom slučaju je često o tome sanjao, ili se tome radovao, ili je klonuo duhom, kao da je sve od toga zavisilo. I kada se radovao, doživljavao je u sebi neku novu neustrašivost, skoro nepovredivost. Načinio bi skok, možda nikuda, ipak dalje od bilo čega.

Sam se nikada nije osećao naučnikom; u najboljem slučaju (ponekad) savesnim predstavljačem predela. Pri tom je, naravno, mogao biti obuzet uzbuđenjem, kao da je svaki put pronalazač predela - a kao pronalazač ni u kom slučaju zloban, ili, pak, bezlično dobar, nego baš idealan čovek; i možda je tada mislio da je ipak činio dobro - ne time što je drugima nešto poklanjao, nego time što ih nije izdavao: pa njegova ne-izdaja ne beše propuštanje, nego pre energična delatnost. Katkad se pri obuhvatanju tog predela osećao istraživačem mira.

»Oživeti mir«. Već je na dan svoga povratka, sa preklopljenom stolicom ispod ruke, hodao na popodnevnom suncu duž obale ka zalivu »parka zemljotresa« (idući, doživeo je kako je grad ležao na moru), i seo je tamo na uzdignuto mesto da skicira obris predela.

Park nije bio ništa odnegovano; radilo se jednostavno o arealu, raskidanom i odronjenom pri katastrofi, koji je posle proglašen »parkom«. Na prvi pogled videlo se malo toga: široka površina, lako nagnuta nad morem, retko obrasla žbunjem, a ne četinarskom šumom kao u okolini; iz ponovo očvrslog tla nisu štrčali ostaci kuća, niti delovi automobila. Ono je obrazovalo glinovit, sve do grmlja grbavi predeo sa mnogobrojnim uzdužnim i poprečnim stazama utabanim od strane šetača, pri čemu su iz nekadašnjih odrona zemljišta nastale doline u malom, koje su, delom kao vododerine, prolazile vijugavim linijama između ispupčenja: Zorgeru se činilo kao da su svaki put iz ulica nekog čudnog zemljanog grada na sve strane izranjali prolaznici i odmah opet nestajali u tom pojasu; još dugo su se, međutim, mogli čuti njihovi glasovi iza opkopa, kako to samo inače biva po evropskim predelima.

Za vreme crtanja postade mu toplo, a voda zaliva u pozadini pomerila se bliže. Ništa ga nije skrenulo, imao je vremena. Nacrtano je počelo da mu odvraća pogled. Sam bez izraza, čekao je u predelu na »obličje«: »Samo zadubljen vidim šta je svet.«

Skicirao je deo tla koji je iz dubljeg sloja podzemlja potresom bio izvrnut na površinu: tanušni krajevi korenja negdašnjih stabala još su se ukazivali gore između ponovo izraslih trava, često kao nešto iščupano iz lavine. Isečak je bio mali, a ipak su se slojevi zemlje na njemu jasno razilazili na sve strane - na crtežu se još i u najmanjoj promeni pravca mogla doživeti snaga katastrofe.

Crtač je bio nečemu na tragu, i njegovi potezi, najpre naneti tik jedan uz drugi, prilično pedantno, pokazivali su sve šire razmake; bili su još samo za događaj vezani. Uzbuđen, primetio je kako se bezoblična gomila gline preobraćala u grdobu; i tada je znao da ju je već video: u kući Indijanke, kao drvenu plesnu masku, koja je trebalo da predstavlja »zemljotres«.

Ivicu njenog čela obrazovao je red svetlih pera koja je tu uz travu ponovo našao. Na mestu očiju štrčala su, kao ovde korenje, okrugla drveta; i nosne duplje behu samo uži drveni klinovi, na sličan način daleko iskočili. Masku Zorger ipak nije našao neposredno u prirodi, nego tek u svome crtežu, proisteklom iz nje; i, u stvari, nije se tu dogodilo ponovno pronalaženje one posebne maske - pre je to bilo neko uočavanje maske uopšte; i taj pomicaj vodio je istovremeno dalje ka predstavi nizanja plesnih koraka; u jednom jedinom trenutku Zorger dožive zemljotres i ljudski zemljotresni ples.

»Povezanost je moguća«, napisao je ispod crteža. »Svaki pojedinačni trenutak moga života sažima se sa svakim drugim - bez pomoćnih spojeva. Postoji neposredna veza; samo je moram slobodno izmaštati.«

Tako se pri zalasku sunca pojaviše dve žene, kojima je sunce, kroz jedan od prolaza između bregova, padalo preko bokova toliko raskošno i razuzdano da im je crtač, i sam krilat, nehotice doviknuo: »Jeste li vi filmske zvezde?« na šta one odvratiše pitanjem: »Jesi li ti oficir?«, i odmah iz dole varljivo dalekog »dna doline« priđoše nekoliko koraka gore na uzvišicu.

Zorger je znao: ako bi sada najozbiljnije poželeo te žene, one bi bile njegove. I tako beše ovde sve moguće: već prvi dodir, sasvim uzgredan, dok su tu stajali, prolazio je kroz maramu i kožu, i odmah su utroje prionuli jedno na drugo; pri tom beše on ne »zavodnik«, nego samo spreman za njih koje su nekog poput njega čekale.

Dalje crtajući, Zorger pokuša još da se odbrani od svoje naprasne snage, ali njih dve ga prekinuše: »Prepusti se uživanju.« Lepa neodgovornost, sa kojom su te pustolovke išle putem: i njihova je lepota imala pravo. Ili je on znao za drugi zakon?

One behu čak u stanju da ostanu ozbiljne, i sa njima je on doživeo trijumf potpune duhovne prisutnosti. »Sunce je zašlo, i mrak se spustio na sve puteve«: nije im ponudio da pođu sa njim; išle su za njim.

Njihova neodgovornost ne samo da je bila ispravna: beše divna. Hladnoća njihovih noktiju. Jasnost njihovih utroba! U vreloj noći video je sebe ispruženog preko kontinenata, a žene, koje su se njime bavile, kao poslednji put za nedogledno vreme.

Pošto su ga pojave napustile, sedeo je u tmini i gledao kuću prekoputa. »Ne, bile ste stvarne«, zaklinjao se, pio preostalo vino iz tri čaše i poželeo kišu koja je već prskala između borova.

⇐ Предыдущая 8 9 10 11 121314 15 16 17 Следующая ⇒