1. PREĐAŠNJE FORME 7 страница

Uz to, još neko vreme, detinji smeh; onda krici galebova. Zorger beše sada tako miran da je ono »o izmicanju prostora« na zamišljenoj »prevojnoj koti« jednostavno saopštio. »Danas me je, sa jednim udarcem, jedna moć napustila, i izgubio sam svoj naročiti smisao za oblike zemlje. Iz trenutka u trenutak moji prostori ne behu više nazovljivi, ne više ni vredni imena.« Onda je mogao da pojača glas i kaže: »Čujte me. Ne bih hteo da propadnem. U trenutku tog velikog gubitka javio mi se refleks povratka kući, ne samo u neku zemlju, ne samo u neku određenu oblast, nego u kuću rođenja; a ipak sam hteo da i dalje ostanem u tuđini, sa nekoliko ljudi oko sebe koji mi ne bi bili suviše bliski. Znam da nisam zlikovac. Neću da budem ni neko po strani. Vidim sebe kako hodam usred gomile i verujem da sam u pravu. Čak sam prijatno sanjao one koji su mi želeli smrt i često sam osetio snagu za neko trajno pomirenje. Je li drsko to što hoću sklad, sažimanje i vedrinu? Jesu li moje fiks-ideje savršenstvo i dovršenost? Da postanem bolji, doživljavam kao dužnost: bolji od samog sebe. Hteo bih da sam dobar. Ponekad osećam potrebu za grešnošću, i, s druge strane, progoni me ideja kazne; i onda, opet, postoji potreba za Večnom Čistotom. Danas sam se setio iskupljenja: pri tom mi se, međutim, nije javio bog, nego kultura. Nemam kulturu; i toliko dugo nemam kulturu koliko nisam u stanju da uzviknem; sve dok sebe žalim, umesto da oplakujem strogost. Neću da budem neko ko je nestao u bedi, nego moćno žalosno telo. Moj poklič je: Potreban si mi! Ali kome se ja to obraćam? Moram sebi ravnima. Ali ko su to Meni-ravni? U kojoj zemlji? U kom vremenu? Potrebna mi je bila izvesnost: biti sobom i biti odgovoran za druge. Mogu da živim! Osećam snagu da kažem kako Jeste, a ipak, uopšte ne bih želeo da budem nešto, i uopšte ne bih želeo da kažem nešto: svima, i nikome, biti poznat, u svemu Živ. Da, osećam ponekad pravo na sveopšti prostor. I moje vreme je Sada; sada je Naše vreme. Ističem, dakle, zahtev za svetom i ovim vekom - jer to je moj svet i moj vek.«

Zorger ugleda sebe kako pomera glavu kao neka smešna, ali i ponosna životinja (u isto vreme su laktovi pumpali u žalosnom pokušaju zamaha krilima, a posle dugog govora imao je želju za nečim »Slatkim«, i dobio je od domaćice ponuđenu »štrudlu«. Osim toga, poželeo je da sluša muziku, i prepustio se pričanju povesti suseda. Ovi su započeli, svakako da bi se pokazali njegovim saveznicima, raznim nesrećnim slučajevima, ali uskoro su odatle skrenuli i opisivali mu konačno kako su postali par, pri čemu je iz mirnog pričanja postepeno nastajao uzbudljiv dijalog u kome su uloge bile podeljene, a da su jedno drugome stalno upadali u reč. Zorger se zahvalio za »toplo jelo«, i još je reko: »Molim vas, ne zaboravite me.«

Posle, dok je odlazio (otišao je, bez namere, najkraćim putem kroz šumu ka obali), primetio je da su se njih dvoje smejali njegovoj poslednjoj rečenici, ne samo iscrpljen nego i pomalo preplašen, kao da se oko takvih stvari ne zbija šala; i tako je sada tiho dodao: »Želeo bih uskoro ponovo da sedim ispod Vaše lampe.«

Noć je bila topla, bez magle. Sa uživanjem je osećao, još među drvećem, morski pesak pod nogama. Vetar je u rojevima raznosio kroz šumu zimzelenog drveća lišće koje je po žbunovima ostajalo da visi kao na plotu od bodljikave žice i ukazivalo se kao isušene froncle algi. Šum bicikla u pesku dolazio je od psa u trku. Vetar je između gotovo patuljastih borova hujao kao u visokoj šumi. Zorger je na licu osetio vazduh, kao da je to bila ponovo otkrivena stvarnost, i kao da je ova na njega pirila poput vazduha sreće.

U susret tome koji je oko izbočine dune zaokretao kao oko ugla zgrade nenadano je belim udarom talasa zašumelo more; lice tog talasa, odbačeno visoko u noćno nebo, kao da se za trenutak tamo zaustavilo, i tek tada, iz već ponovo suknute svetle pene, razletele su se na sve strane u padu ka zemlji braonkasto obojene pahulje. Odmah potom, okean se, zajedno sa mesecom i galebovima koji su visili nad talasima, povukao natrag u svoju poznatu sliku, i Zorger pođe sa površine vode čiji razbijajući udari behu kao šumovi industrije. Izbegavao je svaki pogled u vodu, i samo je još gledao u svoje noge koje su duboko pod njim, kao iz ptičije perspektive, utabavale površinu peska. »Zatvori kapije svojih čula!«

Potrča; jurio je neko vreme bez pogleda; onda je opet, zatvorenih očiju, išao sve sporije. Sada je kroz udaranje talasa prolazio tramvaj, uz staromodno škripanje po šinama. Tome koji je dalje išao buka mora se preobratila, najpre uz tandrkanje taljiga, u šumove njegove prošlosti. Uz krkljanje i zujanje testere istovarile su se daske i praskale jedna po drugoj; i udenjivači nameštaja nepažljivo su baratali sa teškim stvarima. Šumovi nisu bili ravnomerni; između njih javljala se često, kao trajno uspostavljena, gotovo umilna tišina iz koje su se čuli samo sićušni glasovi nekog u sebe utonulog pokućstva: mleko koje se kipeći podizalo, voda koja je ključala, klik-klakanje štrikaćih igala, i u kantu je sada upala pegla. (Bilo je to kao da se more moglo sakupiti u lonac.) Onda je neko skočio u bazen, i odjeknuo je pljesak šamara. U nadolazećoj uličnoj vrevi opalilo je tupo, na što je telo udarilo o pod. Kante mleka su se slagale na gomile. Nakratko zveckanje iz kadionice; onda urlik ratne vežbe. Brujanje tenka; praskanje i gruvanje; kratko vreme je vladao rat. Potom tišina mira; ili? Pred Zorgerom, koji je otvorio oči, protezao se preko mora, sve do horizonta, široki prostor antičkih stubova.

Iza poslednjeg stuba upravo je zalazio mesec, i za nekoliko trenutaka, sasvim zakratko, beše tamo nebo mesečevog zalaska, sa poljem oblaka obasjanim odozdo, u boji ljutovnica; onda nebo beše kao i svuda crno, samo su zvezde svetlucale neodređeno u isparenju talasa.

Zorger je osećao more za potiljkom, koji postade veliko, veoma hladno mesto. Venci pene behu snežni planinski lanci. Vazduh mu je nanosio miris izgorelog, i prvi put je na obali osećao jesen. Morska jesen i prostor stubova: svet je ponovo postao stari. Stajao je u godišnjem dobu kao upravo prispeo. Njegovo telo postade opipljivo na trostrukoj granici između zemlje, vode i vazduha, i posle dužeg vremena opet je doživeo, poput nekog buntovnog htenja-napolje-iz-grudi, snagu čežnje; i u isto vreme radovao se krevetu.

Pojurio je natrag ka kući. U praznoj spavaćoj sobi druge kuće behu, kao i obično, već od predvečerja upaljene lampe. Susedi su sedeli u polutami dnevne sobe, i muškarac je držao ženine prste. Reka povratka: U vrelini krvotoka približavala se, titravom glatkošću, Indijanka. Obuze ga umor i hteo je još samo da leži i osluškuje u mraku. Čuo se sat, kao da se mačka češala po vratu; i onda su od crno-belih životinja iz basni zazvrjala prostrana polja.

Zorger je legao, i dok je svetlost svetionika »Land’s End« ravnomerno sevala u sobu, čekao je bez nestrpljenja ideje snova. Usudio se čak da misli na svoje dete — što mu je svih tih godina bilo nemoguće: već pri prvom pokušaju glava mu je postajala kamen. Sada je osećao težinu samo na licu, na kome se zatvorila vrela pesnica. To samosažaljenje beše mu, međutim, po volji: jer se pri tome osećala želja za verom, koja bi mu dala oblik: da duže od samo naglih trenutaka misli na to voljeno. »Kada ga ponovo budem video, obožavaću ga.«

Sa zahvalnošću povuče preko sebe pokrivač. Deca i žene behu to što ga uistinu činjaše. U snu se iz mora podiže Jedna, rođena iz pene, i leže kraj njega. Čitavu su noć mirno ležali jedno kraj drugog; oko uz oko; usne na usnama.

»Nekoliko izlazaka sunca kasnije« (tako mu je onda stvarno izgledalo to poslednje vreme na Zapadnoj obali), Zorger ugleda sebe u sjaju još uvek jesenjeg jutra pri pakovanju kofera. Odlazak u Evropu je bio na pomolu. Kuća beše gotovo prazna, bez zavesa i tepiha; u jednoj sobi stajahu još drveni sto i stolica na rasklapanje, u drugoj krevet pomeren u dijagonalu. Zorger je mnogo toga bacio, a ponešto je ispoklanjao; u kofer uđoše, pored brižljivo naslaganih albuma fotografija i terenskih knjiga iz poslednjih godina, i nekoliko svakodnevnih predmeta koji mu behu dragi. Za put je već bio obukao: staru iscepanu košulju od lana koja je blagodetno prijanjala oko ručnih zglobova, svečano plavo »evropsko« odelo od kamgarna, čije su se pantalone lako pripijale u kolenima, i tanke vunene sokne koje su ga odozdo nagore jednako milo utopljavale; obuća mu behu čizme na šniranje sa Severa. Gledajući se odozgo, održao je slovo zahvalnosti svojim vernim delovima odeće.

Vazduh je bio svež i čist: »lepo jutro, američko jutro!« Sunce je sjalo kroz ispražnjenu sobu na patos kao u salon broda, i putnik je kraj spremnog kofera čitao poslednju poštu. On je pri tom stalno gledao preko ka susedskoj kući gde je u svim sobama vladalo kretanje: deca su se spremala za školu, muškarac za kancelariju. U svoj toj gužvi porodica je povremeno ispoljavala savršenu pažljivost: muškarac je uporno bio nagnut nad svojim aktima koji na malom kosom pultu behu otvoreni kao misal; žena je gotovo grotesknom nežnošću srkala čaj; a deca, već sa školskim tašnama na leđima, behu udubljena u čigru koja se obrtala na stolu.

Laufer je pisao: strujni provodnici su zamrznuti. Najpre izvan kuće nosi vunenu masku za lice, a u međuvremenu sledi primer Indijanaca i ide raskopčane košulje. Njegova rasprava mu izgleda »sve fantastičnija« (svaka sporedna mogućnost - oseća se dužnim da je sledi - otvara se u beskraj). Sebe vidi u idealnoj konkurenciji sa Zorgerom: dok je ovaj lud za razmaterijalizovanjem, on je, pak, lud za punoćom materijala; tako je njemu odviše problem »jezik«, a Zorgeru je, pak, opasnost »bezrečnost«. Mačka je »sve nepristupačnija i sve kraljevskija«: samo što nije progovorila.

Oblaci, u koje on nije gledao, povlačili su za sobom spremnog za putovanje, dok je on, čitajući knjigu, sedeo za stolom; krošnje borova njihale su se kao i bilo gde drugde. U isto vreme stalno su iza njegovih leđa tamo-amo išli ljudi, koji su, vođeni posrednikom, razgledali kuću na prodaju, a da se on nijednom za njima nije osvrnuo.

Preko puta se, u međuvremenu, po kući kretala samo još susetka. Preko ruke je nosila bele čaršave koji zableštaše kada je preprečila mesto gde je sunce padalo. Jedanput je ugledala njega i odmahnula, ni zbunjena ni stidljiva, pokretom kao da je on već sasvim daleko; kao da je ona njega, pa i sebe, zaboravila, u nekoj igri koju je od jednog do drugog prostora sama sa sobom igrala.

On je čitao dve hiljade godina staro objašnjenje sveta jednog rimskog istraživača prirode, u čijem jeziku još beše ono »blago, međuprostorno« iz pesme. »Dakle, materija koja se sastoji od čvrstih tela može biti večna, dok se sve drugo razlaže.«

⇐ Предыдущая 7 8 9 10 111213 14 15 16 Следующая ⇒