1. PREĐAŠNJE FORME 2 страница

Pred njenom kućom stajao je visoki totemski stub, veoma šaren pod svetlošću reflektora, sa prislonjenim biciklom njenih dvoje dece; a kroz prozor bez zavese ugledao je najpre njeno okruglo čelo, kao toliko poverljivi pozdrav dobrodošlice da uopšte nije čekao na njen znak, nego je, siguran da su deca već zaspala, odmah ušao.

Jedno je dete, kao bespolno u dubokom dremežu, nežno grizlo lakat drugog deteta koje je spavalo, i veliki polumračni, ipak ne i tmurni prostor izgledao je sada kao odvojen od preostalog, kao kakvo samo njima dostupno skladište po čijim su zidovima išle senke žbunova koji su se napolju u noći pomerali: i uprkos tome, on - dok ju je posmatrao, prepuštajući joj se, preobraćajući se u njenu fantastičnu mašinu (kao i ona u njegovu), i, pre nego što ju je »učinio srećnom«, sudelujući u njenom nepokolebljivom ponosu - nije video sebe kao varalicu, nego samo stanje neizbežne prevare za koju uopšte nije bio odgovoran.

Ne samo da se on pred njom (uostalom i za nju) morao koristiti stranim jezikom na kojem mu je glas drugačije zvučao nego na sopstvenom: još pre takve okolnosti, koja se možda ticala samo njih dvoje, postojao je procep između nedelatne požude, jer on je već imao predstavu o sebi i njoj u vrhuncu, i stvarnog izvršenja, koje se onda bilo kako moralo okončati, ipak uvek u slućenom trijumfu koji je, međutim, svaki put izostajao; svaki put je to izgledalo kao jedino važeće, a onda je, pak, jedva važilo. Očekivano sjedinjenje nije sprečavalo požudu, a ipak ju je slabilo od plahovite, nepostojane trenutnosti, i baš u slabosti proizvodilo nečistu savest, utoliko i besavesnije. To je značilo: on nju nije voleo: znao je da, u stvari, nije trebalo da dolazi kod nje, i činio je to, u svojoj neodlučnosti sasvim naprasno, kada bi ga ona želela. Kako je došlo do toga da sebe više nije mogao videti ni u čijem zagrljaju, nego jedino samog?

Želeo je, naime, da je voli na svome jeziku, svojim jezikom, no samo je tiho, preteći zurio u nju, sve dok se ona, posle prve začuđenosti - i ne samo na njegovo zadovoljstvo - nije uplašila. Poigravao se mišlju da je ubije; ili bar da joj nešto ukrade ili uništi; pa niko nije znao da je on bio tu. »Ne volim ovo stoleće«, rekao je onda, a ona je lagano odgovorila, kao da mu je čitala budućnost: »Da, ti si zdrav i možda ćeš se izgubiti.«

Uopšte nije znala odakle je on poticao, i smejala se pri nezamislivosti nekog drugog dela Zemlje. Da li je već jednom nestalo pruge na nebu? Strujni generator je zabrujao u svojoj limenoj pregradi iza kuće, i u besprostornoj pomrčini, iza svih uporednika i podnevaka, zatitrale su lokve vode i zavrtložile se. Cvetovi hajdučke trave ukovrčili su se na mrazu; pramenovi kamilice, žutih glava, postadoše avionski snimci šuma u plamenu. Kao nekakvo alarmno čegrtanje bezorijentisanosti išlo je sada iz Zorgerove unutrašnjosti kroz noćno zanemelu niziju sve dalje ka severu - gde je trenutno bio sever? — do preplavljene tundre i tamo srušilo ledenu kupu koja se pre hiljadu godina bila ispupčila kao klobuk, spolja pokrivena peskom i sitnim kamenjem, sasvim neprepoznatljiva kao ledeni komad; oblikovao bi se sada krater sa jezerom, kao da je tu u blizini pola nekada bio mali vulkan. Reka iza kućnog nagiba tekla je samo još po površini: odmah ispod, gde se granje i lišće, plivajući odozgo, već dohvatljivo, brzo izdvajalo, rečno je korito, od izvora do ušća, bilo ispunjeno glatkim ledenim telom koje je vodi već davalo svoju staklastu boju. Čela mnogih ljudi behu upravo nad hladnom emajliranom ivicom umivaonika, a deca, tu u krevetu, ne bi se više čitavu noć okrenula. Laufer, stojećki čitajući pismo - nije li danas bio dan prispeća pošte? - i čvrsto držeći list hartije više mišićima ispod palca nego prstima, sa, u Zorgerovoj predstavi, pokraj sebe, na sofi, blago nakrivljenom korpom za cveće, gledao je s vremena na vreme u mačku koja ga nikako nije ispuštala iz vida, sve dok konačno nije sklopila oči. Po praznim pivskim kantama napolju u šipražju je hujalo, a u glavi se u isto vreme odvijalo eolsko hučanje vetra iz pre-vremena, vetra koji je odnosio tle, tle na kome su sada stajale kolibe. U Zorgeru je upravo kiptelo, kao da se iza svega toga istovremenog a ipak nepomirljivog sažimala oko njega ona dobro poznata nestvarnost, i kao da će ga odmah oduvati; a bila je to opet njegova krivica. »Moram kući. Moram da spavam«. Udario se pesnicom u glavu; bila je to i neka vrsta molitve: čak je i delovala. Pljuvačka je curila; osećanje prostora se vraćalo. »Šta vidiš?«, pitala je Indijanka, i u krajičcima oka oseti on naklonost prema njoj, zagrli ženu, i mislio je to ozbiljno. Čvrsto ga je držala, i kada je podigao pogled, primetio je prvi put da je bezizraznost njenog lica, na kome je proricao lepu starost, bila potpuno saosećanje.

Zorger je, dok ga je gostila, saslušao još i dugu priču u kojoj je neko zaveo zaspalu ženu prinevši joj bakar da ga omiriše; zacelo ga je ispratila do vrata i onda se, dobro raspoložen te prijatne arktičke noći, odvezao kući. Prerani zamor, javljajući se »kao odstupanje od vertikale«, sigurno potičući od truda da govori na stranom jeziku (pri čemu mu se »opasnost« u neku ruku činila poput sopstvene nepouzdane ličnosti), nikada uistinu i nije postojao, i on je stupao u kuću sa zabatom, blistavu u mraku, čiju je boju i materijal još iz daljine prenosio na sebe kao energiju (reka je iza kosine postala lako žuborenje), preduzimljiv i upravo osećajući žudnju za istraživanjem prirode - čak i ako se onda prosto odomaćeno, sa čašom vina u ruci, smestio u praznu laboratoriju, dok je Laufer tu već spavao, i, sa mačkom u krilu, sanjario o skoro-pomrčini napolju i o dokonoj preglednosti i uređenosti unutra.

Konačno se prepuštajući sopstvenom jeziku, rekao je mački: »Cenjena, demonska životinjo, oko džinovsko, žderaču sirovog mesa. Ne plaši se: niko sada nije jači od nas, niko nam ne može učiniti ništa nažao. Pred kućom teče neprijateljska voda, a mi sedimo u svom elementu i do danas smo imali sreće. Nisam sasvim slab, nisam sasvim nemoćan, i mogu da budem slobodan. Hoću uspeh i avanturu, i želim da predelu podarim razum, a nebu žalost. Razumeš li ti to? - I ja sam nemiran.«

Oboje su gledali napolje u noć, mačka daleko pažljivije od čoveka, sa zadnjicom ispod podignutog repa kao sa škiljavim pogledom prema njemu. Vetar, redak u ovom kraju, grmeo je napolju, a kuckao je i unutra u drvetu tihe kuće. Zorger je sedeo tu nepomično sve dok nije pomislio kako lobanjom meri težinu sopstvenog mozga: kantar, koji je radio tako što je mereno činio bestežinskim. Trepet živaca prođe još jednom kroz glavu kao nešto što ispod kože lupa krilima; onda nastupi potpuni mir u kome se sve moglo iskazati rečima: »Noć - Prozor - Mačka«; i Zorger oseti hladnoću i vetar spolja kao dobročinstvo u plućnim krilima.

Malko je podigao životinju, držeći je za šape, tako da je ova morala ostati visoko istegnuta, i položio je uvo na njenu njušku: »Sada reci nešto. Prekini da se pretvaraš, licemerno četvoronošče, čudovište bez roditelja, razbojniče bez poroda. Potrudi se. Pa svako zna da vi umete da govorite.«

Čvrsto je držao okruglastu malu lobanju životinje uz svoje uvo i milovao je telo dole sve žešće, sve dok njegova ruka nije kroz krzno mazila i skelet.

Mačka se nije pomicala i gotovo da, u pritešnjenosti, nije disala, očiju neobično kuglastih i staklastih, a u prorezima se pojavio odraz slike muškarca. Tek posle dužeg vremena počela je da frkće i na kraju ispusti sa toplim vazduhom kratak mjauk u Zorgerovu usnu školjku, ne od bola, nego pre iz krajnje nužde, i u smirenju koje je iz ove i rezultovalo; potom ga je sasvim pitomoživotinjski čak lupnula šapom po licu.

»Apsurdo marvinče«, rekao je mučitelj, »đavolsko noćno živo biće, robovski raspoloživa poredbena mogućnosti.«

Mačka ga je ogrebala i, kada ju je on sada pustio, iskoristila je njegovo koleno samo kao međustepenicu da odskakuta u prostoriju gde je odmah otpuzala ispod Laufera i tamo, napravivši ispod pokrivača veliku grbu, ostala da nepomično leži.

Zorger je na licu najpre osetio svežinu; i tek kasnije rana je počela malčice da krvari. Iza pobegle životinje još je zvrjao nameštaj. Na stolu pred njim podrhtavao je smeđi vrh kompasne igle, a u susednoj sobi, drugi muškarac, bacakajući se tamo-amo po krevetu, kao da nije nalazio svoje mesto, govorio je u snu. Ili je to bilo već pevanje? Šta je zapravo imalo da se slavi? Kako je čovek lako sebe odavao. Kako je čovek bivao spreman da govori. Kako je, nasuprot tome, bila lepa ta mačija strašljivost. Umukni, čoveče. Dođi, vreme je za ćutnje.

Kraj busole ležalo je za njega pismo iz Evrope, koje još nije bio otvorio. (Koji dim videti kako se podiže, i iz koje zemlje?) I koliko li se drugih propusta dogodilo samo na današnji dan? Osećanje neiskupive krivice više se sa njim poigravalo nego što ga je obuzimalo, a pošto ga je samo slutio, nije zbog njega mogao čak ni da se kaje, i nije mogao ništa da ispravi. »Nikad više«, rekao je: beše to vreme noćnih odluka u bunilu: »Ovoga dana bilo je to i poslednji put da...« Šta? Jaka vrelina, gotovo smrad, pritisnu zakratko prostoriju i u njoj samo još tvrdoglavo Budnog: svest o neutoljivoj oskudici i beskrajnoj nesposobnosti. Nije imao prava na tehničke sprave; nije imao prava da gleda na reku; i bio je naveden da svaki put pusti da ga grle. Laufer je sada i stvarno pevao u snu. »Komični drugi, smešna ličnosti, nasmejani Treći.« Nešto nije, oduvek, bilo u redu sa svima njima; bili su prevaranti, bez izuzetka. Noć je postala telo koje se spolja oslanjalo o okna; i Zorger ugleda sebe sada stvarno kao nekog Opasnog: jer hteo je da izgubi sve i da se sam izgubi.

On je, svakako, poznavao već dugo ta stanja u ničijoj zemlji; ona su postala, ako ne u snu, onda na svežem vazduhu sledećeg dana, bez-predmetna; uto se opet ispod tepiha pojavila mačka i nekoliko je puta njemu, koji se spremao da pođe u krevet, prešla put, u znak privrženosti. »Kao što vidiš, idem sada na spavanje«, rekao je on njoj dole; i dodao je: »Budi srećna, životinjo moja, što imaš domovinu.« U oluji, kuća je letela kroz noć, i Zorger se radovao jutarnjoj svetlosti. »Želeo bih neko vreme da živim sa životinjama. One se ne znoje i ne cvile zbog svog stanja...«

Ali, nije li u svoj toj potrebi da zaćuti ipak bilo i volje za spontanim usklikom, uopšte za uzvikivanjem, kojim ne bi bilo samo dokazano odsustvo krivice, nego bi i ponovo bila uspostavljena ona blistava nevinost sa kojom se trajno moglo živeti?

Zorger nije imao šta da uzvikne, ni na jednom jeziku. U polusnu postalo mu je jasno: opet je prošao dan kada je odložio nešto što gotovo da nije više bilo odloživo. Došao je red na odluku koja jeste bila u njegovoj moći, ili takođe nije - u svakom slučaju na njemu je bilo da je donese.

Dišući duboko, pri čemu je, ne pomičući se, video sebe kako zauzima stav, osećao je sada zahtev za takvom odlukom, osećao je gotovo uzavrelo iščekivanje i nevinost; ono Čudno, za Zorgera upravo Nečuveno, a, pri padanju u san, ni najmanje Smešno, u tom zbivanju beše to da on sebe tada nije video samog, nego po prvi put u životu kao nekog iz naroda. Nije on u jednom trenutku zastupao samo Veliki Broj, nego je stajao umesto želje za odlukom drugih, želje koja ih je tek sve sažimala i činila blaženim.

U jednom trenutku je čak istovetne prozorske sisteme čitavih naslaga solitera video kao aparate za čekanje, ledeno nepomične pri koncentraciji, koji su i postojali samo u tu svrhu, a ne kao rupe za gledanje i provetravanje, umetnuti u te pustošne zidine, i, drugačije nego inače u polusnu, nije imao pred sobom nenaseljene predele - umesto njih, sasvim blizu, mnogobrojna ožalošćena lica, žurna, koja uopšte nisu delovala narodski, i nijedno među njima nije mu bilo poznato; ipak su ona obrazovala neku, sve u svemu, živu raznolikost kojoj je pripadao.

Da li je on uopšte bio spreman za odluku? Nije to znao; ne bi nikada ni saznao da se u sve ovo nije upustio.

Ali šta je bila odluka? Kao odgovor video je već skoro zaspali Zorger samo nemu sliku: sedeo je u maloj, veoma visoko postavljenoj prostoriji, i delovao je poput činovnika, okruglih ramena i sujetnog, a sa one strane ogromne vodene površine, koja ga je odvajala od svega, gledala su ovamo u njega udružena prozorska pročelja.

Obuzela ga je neka čudna žudnja za naprezanjem do iscrpljenja; i kada bi bio i suviše slab, već bi sebe video kako postrance nestaje iza arkade koja bi ga dalje odvela u pribežišnu prostoriju, u tom trenutku još zaključanu: radilo se o mnogo čemu, ipak drugačijem od života i smrti.

Toplota se širila čitavim njegovim telom, i naišao je na samog sebe, u svojoj labavo položenoj šaci. Zadovoljan, osećao je svoj pol, bez uzbuđenja; istovremeno i glad i pohlepu za novcem. Mačka je skočila na krevet i legla mu na stopala; »životinja u kući«. Poljski krevet je u svojoj uskosti bio baš za njega potaman. Laufer se kraj njega smejao u snu; ili je to bio sam on? Vetar je napolju postao oblak. Indijanka, ležeći tu sklupčana, upravo ga je zaboravila, zaboravila je sve ljude, i svoju decu. (I sada je bila za njega ona prava.)

Preko dana, svojim radom po pravilu sjedinjen sa sobom i predelom - on »na licu mesta«, i pred njim teren koji je izabrao (»township« zvalo se njegovo kvadratno, pri tom nenaseljeno polje delanja, koje nije uključivalo ništa do divljinu), - noću je Zorger, spavajući na visokom gvozdenom krevetu još uvek doživljavao udaljenost od Evrope i »predaka«: ne samo kao nepredstavljivu trasu puta između sebe i neke druge tačke, nego i sebe samog kao Udaljenog (pri čemu je već činjenica udaljenosti bila vinovnička). U snu nije bilo predstave te druge tačke: samo svesnost koje se nije oslobađao i koja je sve na njemu pritiskivala, svesnost da nije ležao u svom krevetu. Spavajući stalno svestan da je nasilno udaljen, nikada nije on, premda već podosta godina nakon promene kontinenta, doživeo pod nekim kućnim krovom miran dremež; najčešće je tonuo (trenutak od koga se svaki put branio) odmah sa prvim sklapanjem očiju i onda se čitave noći, postajući grudvastiji i težak, udaljavao u pravcu suprotno od magnetnog horizonta - gde li se onda šta odigravalo?

Iz grupe razgalamljenih, pijanih Indijanaca, koji su stajali oko vatre na padini iznad reke, jedan je bauljao natraške, strovalio se, još sa flašom u šaci, u glatku brzu struju, i već potonuo; ipak, na njegov kratak pad zaspali je uskočio umesto njega. Onaj nije više izranjao. Niko nije reagovao na njegov nestanak.

Reka, gledano iz ptičije perspektive (na primer, iz nisko letećeg helikoptera), ukazala se na svojoj površini tako providna da su se ispod ove, kao obuhvaćeni u bistro vodeno telo, poput samostalne, jasno razgraničene mase, i tek tako delujući neobuzdano i žestoko, videli oblaci mulja, koji se smeđe-žuto pulsirali iz rečne dubine i svom širinom rečne doline valjali se ka zapadu.

Iznad te mutnoće, ali ipak tik ispod providnog vodenog ogledala, klizila su tuda, neraspoznatljiva sa obale, tamna debla breze, vodenom strujom najčešće oguljene do Crnog, zakratko tu i tamo omotane visoko u kovitlacima izbačenim muljem; dobro uočljive sa obale behu pak one zakržljale smrče, pojedinačno nanošene, koje su, otraga opterećene svojim korenjem, svaki čas prednjim delom nestajale ispod površine i odmah ponovo izranjale.

Neka su se debla, skrenuta u plićake, usidrila svojim korenjem u dno; samo su još raskrečeni krajevi štrčali iznad vode.

Nikakav krik; reka se u osvit zore izvijala u tihi zaliv nekog tamo, podalje napolju, delotvornog mora. Ponekad su preko ovoga tmurno u svim pravcima gmizali talasi od vetra.

Uginuli ružičasti losos isplivao je na obalski pesak, kao nejasna boja u ukočeno razvučenoj tmini, nad kojom, sasvim odeljeno od ove, beše bledo nebo sa bezbojnim mesecom, kao strovaljenim preko njega. Riba, naduvana, ležeći popreko na rosnom muljevitom peščanom žalu, delovala je kao slučajno u tom hladnom sumračnom krajoliku, kao neka suprotnost pokrovcima na indijanskom groblju, upravo nadutim od vetra, ograđenim belim drvenim tarabama, na groblju u proređenoj dolinskoj šumi, koja beše drugi, onostrani, granični znak kolibama, čiji su pokretni zidovi, crni i sivi u žbunju međupojasa, stajali bez ikakvog znaka života, sve do štektanja strujnih motora; napušteno logorsko mesto na kosini nad rekom još se dimilo.

Oblast naselja bila je išpartana mnogobrojnim stazama, koje često nisu povezivale čak ni kolibe, nego su, tek tako, ulazile u grupu drveća, ili u šipražje, i tamo i prestajale, ili su kao skriveni tuneli ipak opet dalje vodile u razne pravce i možda završavale u nekom lisičijem lavirintu pod zemljom. Ne samo da je selo bilo okruženo divljinom: prašuma i drevni predeo bili su u potpunosti očuvani i još uvek su dominirali i unutar naseljske površine. Oblast nije nikada bila raskrčena, tako da u njoj nikada nije bilo nečeg poput poljana ili uopšte oblika civilizacijskih predela; osim po mestima za stanovanje gotovo nigde nije bio promenjen prirodni reljef zemljišne površine: čak su i širi putevi pratili svaku od mnogih neravnina na zemlji koja je samo s visine izgledala ravna (»ledina« je, prema tome, zajedno sa uzletištem za avione, bila jedino kaldrma, kratka koliko i široka, nastala nasipanjem, i kao zabranjena zona vodila je ka vojnoj bazi u močvarama). I kako je većina kuća bila postavljena na stope, čak se i na naseljenom tlu, po malim doljama, rovovima i izbočinama ispod kućišta, održala prvobitna struktura zemljišta.

Istovremeno i pristajajući uz odrpanost tog drevnog krajolika, nisu pojedina kućišta, raštrkana po žbunju, nigde međusobno gradila neki sklop; stajala su uzduž i popreko bez povezanosti sa sledećom kućom, često sasvim daleko od kolskih puteva, pa i okrenuta od njih. Ni sa jednog mesta nije se jasno videla kolonija, koja je, pak, bila čuvena kao nadaleko jedino naselje: svaka je zgrada izranjala kao da iza nje nije bilo više ničega.

Samo bi se odozgo, iz aviona, nenadno javljao planski grad, gotovo ljubak u prašumi na reci, sa mrežom puteva čak pod pravim uglom, pa i sa glavnom ulicom, koja je išla dijagonalno kao neka vrsta »broadwaya« - najednom idealno mesto, civilizovano i istovremeno elementarno, gde je tu i tamo zablesnula na jutarnjoj svetlosti mesingana kvaka, a iz neizmernog Svetlosmeđeg tog prirodnog smrčanog parka istovremeno se podizala magla.

U toj maloj plodnoj rečnoj dolini, koja je podsećala na domovinu - kratko, tršavo igličasto drveće moglo je biti i vinogradsko čokoće - nedostajale su, svakako, oranice i livade (čije je odsustvo na prvi pogled bilo neshvatljivo), i ona cesta preko polja, koja je vodila u horizont. (A većina koliba, okolo kojih behu pokvareni automobili i zarđali električni aparati, preobratilo se, gledano iz visa, u razbucane kontejnere za đubre.)

Drvena kuća sa zabatom bila je, uz belu drvenu crkvu, najviša zgrada u okolini, i jedina je imala tavan koji su oba stanara neko vreme koristila kao mračnu komoru; zabat je bilo uporište, jer lako si se mogao, čak i unutar tog naseljenog predela, izgubiti u šipražju i po barama močvare.

Zorger je bio rano ustao i hteo je odmah da krene na posao. Sunce još nije sjalo, ali je glatki šljunak već blistao na obalskom putu, gde je on stajao i iscrtavao obližnje peščano žalo koje je štrčalo iz vode, na kome beše vodoravnim đevrekastim linijama od nakupljenog lišća, komada granja i iglica drveća ubeleženo kako se rečno ogledalo u toku noći jednim potresom spustilo. Bilo je hladno, ali nije mrzlo; bilo kakvo vreme ga je oživljavalo, samo ako je mogao biti napolju na vazduhu i ako mu se svojom sopstvenom snagom u potpunosti izlagao.

On je radije, i u poslu, crtao nego što je fotografisao, jer mu je predeo tek tada bivao shvatljiv u svim svojim oblicima; i uvek je bio iznenađen koliko bi se oblika tu pokazalo, čak i u na prvi pogled sasvim jednobojnoj praznolikosti. Osim toga, svaki predeo mu je bivao bliži tek kad ga je - po mogućstvu verno i bez šematizovanja i izostavljanja, uobičajenih u njegovoj nauci — precrtavao, liniju po liniju, i tada je mogao, makar i samo za sebe, tvrditi čiste savesti da je baš tu-bio.

Oblast uz reku bila je, za to doba godine uobičajeno, prazna, ali je toga jutra, kao iz dubine zemlje ozračenog, izgledala po svim svojim ivicama kao ponovo potpirena onom kratkom epohom prelaza iz veka u vek, jer, plovna parobrodima na točak, razdeljena od strane trgovinskih udruženja u baze, zaposednuta jatima tragača za zlatom, protezala se ona u sveopštu istoriju sveta: ono što je nepovratno iščezlo u plastična sita iz lažnog »trading posta«, u minijature ekspedicijskih saonica, izrezbarenih od strane Indijanaca kao domaća radinost, i u grobne natpise, rastrošene oštrim promenama vremena brže nego u drugim regionima zemlje, pokretalo se sada sa bezvremeno-besvesnom rekom kao svesno večno strujanje; i posmatrač je osećao odobrovoljenost i utehu, postao je vedar i dobio je želju da nešto radi.

Čvrsta, tupo-glatka hartija crtaćeg bloka; pisaljka zaoštrena za promene od tankih i debljih crta do kosog klina; lep žar cigarete; i zatišje, pri kojem se dim nije podizao, nego se lagano spuštao na zemlju.

Prve boje u predelu, kao svojevrsni predmeti: Crveno-kamena-tucanika, Plavo-bureta-benzina, Žuto-kopljolista, Belo-stabla-breze. Na drugom mestu raslo je dlakavo stablo maka, čiji cvet nije bio crven, nego divno tkaninasto žut. Akacije su kao i svuda imale tamne trnove, bile su samo žbunovi umesto drveća. Jedrocrvene oskoruše, unutra, u mesu ploda, već ledenije od snežnih grudvi, gorele su još dugo u šaci. Ciglacrveno vrbovih grana, kao za povez knjige. Smeđe i čupavo medveđe krzno zakucano o šupu.

Prvi pokreti behu gusta isparenja na površini reke, što su se vukla ka istoku. Iz rupa na glinovitoj kosini izletelo je nekoliko begunica i brzo se vratilo natrag. Crne psine rovarile su po obalskom đubretu, ali su se onda podigle u vazduh kao ogromni gavranovi koji su, zujavih krila, kružili nad muškarcem; na zaokretima izbacivali su promukle krike, slične povicima; jedan se vratio i još sasvim tiho nadleteo toga što je tu stajao, tako nisko da mu je udarac krilom odzvanjao kao kaiš u motoru.

Ribe, nanešene preko noći, bile su skoro požderane; od iskljucanih očiju bilo je tu i tamo još otisaka u mekom pesku. Podivljali pas, koji je lunjao obalom, bio je srebrnastosiv, a od plavkastih oborenih očiju glava mu je bila bela: prava utvara. Komadao je mrtvog galeba na tlu i krckao ga bočnim zubima - bio je to nadaleko jedini zvuk. Vezani psi u naselju izlazili su iz svojih rupčaga, istrčavali što su dalje mogli, i cvileli i zavijali, još uvek obuzdanom žestinom.

Zvuci uobičajenog jutarnjeg saobraćaja su otpočeli; ipak, nijedan se auto nigde nije kretao po čvrstom tlu, nego su se nad žbunovima pomaljali mnogobrojni mali avioni, a drugi maleni avioni zabrujali su u prostranstvu s one strane reke. »Ti moraš znati da u ovom životu još nikada nijedan čovek nije tako daleko otišao da nije mogao još dalje otići.«

Koga poštovati? Nije li poštovanje bila njegova potreba? Nije li on hteo da bude nezavistan? Gde je postojao taj za koga je on mogao nešto učiniti? I gde je upravo taj bio?

Ne samo ulubljene nego i sasvim spljeskane pivske konzerve na putu izgledale su kao poruke najvećeg mogućeg nasilja i njemu neznanog, a sada, naknadno, ipak, primetnog očaja, zbog nekog neotklonivog nesavršenstva i neke kamene odsutnosti, očaja na koji su onda svi psi sela zaurlavali u smrtnom besnilu.

Kolega Laufer, opet odeven u svoju jaknu sa puno džepova i u čizmama visokih šara, trčao je tamo-amo u pozadini ispred lelujave mreže, postavljene iznad ulaznih vratiju kuće sa zabatom, i igrao je sam košarku, a Zorger, koji se vratio, potrča, preote prijatelju loptu, i već se priključio igri.

Sunce je izlazilo, tamo sasvim daleko u niziji, lagano i neznatno iskosa, i zatamnjivalo je predeo dubokim oštrim senkama: tama, pre tmina, koja se preko čitavog dana zadržavala, sa jedva smežuranim i jedva pomicanim hladovinama između drveća i grmova; — i na tom mestu, od tog trenutka, pošto se Zorger upleo u igru, vreme se preobratilo, kao na otvorenoj bini, u sumračno sunčani prostor, bez samoosećanja: gde on ne beše ni delatan ni besposličar, ni učesnik ni svedok.

Upravo je još munuo protivničkog igrača, omirisao loptu, udahnuo miris tuđeg znoja i onda svog sopstvenog, bio je i jednom oko sredine zgrabljen i od jakog Laufera zakratko izbačen u stranu - i već su letele laste, samo još pojedinačno, od svoga jata napuštene, belih stomaka, debljih i mnogo manjih nego bilo gde, od svojih obalskih rupa sve do preko sredine reke, odbile se odatle natrag kao od neke tajanstvene granice, i čitavog su dana ponavljale to dugo-kratko-dvotaktno-kretanje, kao i svih sledećih dana, ponekad presretane od svetlobelog orla, koji je proletao duž rečnog toka i sa kojim su onda laste zajedno letele jednu deonicu.

U tom vremenskom razmaku postojala je stalna sadašnjost, stalni svet, stalna nastanjenost. Sadašnjost je bila sveprisutnost u kojoj su disali nekada voljeni mrtvi, a najudaljeniji voljeni behu skriveni u pristupačnoj susednoj prostoriji i behu dobre volje; čitav svet bio je tuđina u kojoj više ne beše prinudnog bekstva i povratka kući, ali ni prinudnog učešća u navikama starosedelaca; nastanjenost je bila zarobljenost čitavog kraja u kući i radionici, gde sopstveno biti - izdvojen, bez prinudnih navika, beše moguće zahvaljujući unutrašnjim prostorijama.

Jesenje sunce je bilo slabo, ili vrelo, ili je bleštalo u mrlji daleko na površini vode - u svakom slučaju bilo je više nego samo nehajni, obični izvor svetlosti za leđima ili pred očima. I listovi su padali u tanjire koji su stajali na postavljenom stolu napolju, ili su u svetlim rojevima bili gonjeni niz reku; ili uopšte nisu bili listovi i leteli su kao ptice natrag iz trave u žbunje, zaustavljali se naglo i ostajali u nekom vrtložnom šoku, i trčali poput zemnih životinja u sasvim drugom pravcu, bili žablje glave među žutim slojevima lišća u crnkastim močvaranim barama, ili divljač koja je bežala daleko u niziju i strovalila se uz prasak pucnja; ili su to, na kraju krajeva, tu ipak bili sve samo listovi (baš kao što su ptičija tela, koja padahu sa drveća, bila samo iverje na vetru).

⇐ Предыдущая 2 3 4 5 678 9 10 11 Следующая ⇒