PREĐAŠNJE FORME 4 страница

Ono što je Zorgeru, koji je skoro zaboravio fotografisanje, omogućilo da reku vidi kao crte lica bila je neka telesna zahvalnost, čak i divljenje koje je sada mogao da oseća prema području svoga rada tih poslednjih meseci, Jezero konjskih kopita, izvorski lonci, valovske doline, pogače lave ili glečersko mleko iz glečerskih vrtova: ovde, iznad »njegovog« predela, razumevao je takve uobičajene oznake oblika, koje su mu, ipak, tako često izgledale kao nedopustive detinjarije. Kako je on ovde doživljavao lice, tako je u mislima bilo moguće da su drugi istraživači, u svojim oblastima, u isto vreme videli krotke kuće snova, sa stubovima, kapijama, stepenicama, predikaonicama i tornjevima, opremljene zdelama, čančićima, mistrijama i žrtvenim kotlovima, položenim, na primer, u trubačkoj dolinici, oivičenoj možda rojevima bregova; i poželeo je tada da oznakama vrsta svakog pojedinačnog obličja pridoda još neko ljupko ime - jer su malobrojna imena na geografskoj karti poticala ili iz kratke povesti Zlatne groznice u toj oblasti (»Klanac-Varljive-Slike«, »Fijasko-Jezero«, »Brdo-Smrznuta-Noga«, »Potok-Pola-Dolara«, »Blef-Ostrvo«), ili behu samo brojevi-imena, kao »Jezero-Sedam-Milja« ispred »Jezera-Devet-Milja« a iza »Močvare-Osamdeset-Milja«. Kao uzori behu tu nekoliko indijanskih mesnih oznaka: »Velika-Luda-Brda« severno od »Malih-Ludih-Brda«, ili »Veliki-Nepoznati-Potok« koji je prolazio »Malom-Vijugavom-Klisurom« i gubio se u bezimenoj močvari.

Premda je reka i leti bila nepristupačno hladna, Zorger najednom ugleda sliku sebe kako pliva u njoj, gnjura i ushićen se kupa. Nisu li nekada reke otelovljavale i božanstva? »Lepa voda«, rekao je, i tada primeti da je upravo krstio reku. (I odsečeni meandarski rukavci zaigraše dole kao venci).

Nikada nije verovao da bi mogao voleti taj krajolik, i uopšte krajolike - a istovremeno sa iznenađujućom naklonošću prema reci osetio je sada i naročitu povest: da ona nije bila zatvorena, kako mu se u njegovim morama ili samo u mislima ukazivala, nego je produžavala zajedno sa strpljenjem vode koja je proticala. Kao pucanj radosti probudila ga je, pred tim bogatstvom predela, svest da je i sam potpuno bogat - i nagnala ga je da se odmah i neprestano odatle udaljava: inače bi se ugušio.

Njegova sledeća misao beše da bi sada mogao savladati dugo planiranu raspravu »O prostorima«, i rekao je Lauferu, kome je pilot upravo pokazivao instrumente, pošto je prethodno Laufer pilotu pokazao kameru za snimanje iz vazduha: »Pozvao bih te posle na jedan telefonski razgovor sa Evropom.«

Javni mesni telefon nalazio se u hangaru za avione sa one strane uzletišta; u zadnjem uglu valovite šupe beše ugrađena drvena baraka bez prozora gde stajahu, kao u nekom uvek nastanjenom prostoru, sto sa lampom za čitanje, krevet prekriven vučijim krznom, regal za knjige i mala gvozdena peć (uvek je posle prijave telefonskog razgovora potrajalo duže dok se nije uspostavila veza). U tom stanu-niši je telefon, kao nešto očigledno javno, visio na jednom od dva limena zida duž hangara; ključ tog odeljenja bio je okačen u samoposluzi na drugom kraju mesta.

Zorger je u početku često džipom dolazio ovamo, i zato što je rado za stolom u mračnoj kabini sedeo i čekao. U trenutku pre nego što je onda daleko, daleko preko okeana zazvonilo, pošto je konačno za njega uspostavljena veza, svaki put su se javljali satelitski šumovi, a time i slika prekookeanske udaljenosti. Taj kratki šum je čoveka spremnog za razgovor preneo neposredno u neko stanje bezimene uzbuđenosti, u kojoj je »taj na ovom kraju« onda »onome na drugom kraju« prvu reč zaista »uzviknuo«. Posle, međutim, već usred razgovora, često nije bivalo ni trunke rastrojenosti: drugi glas, tako jasan, ipak se u razgovoru činio sve više udaljen, a osim toga uz njega nije bilo više nikakvih prostornih šumova (muzike ili laveža pasa, ili jednostavno još nekih glasova iz pozadine); pozivnik je video sebe kao nekog kome je pred telefonskom žicom bio zabranjen pristup, a svoj glas kao odjek u uhu; vrtoglavica pri spuštanju slušalice zvala se »nestvarnost«.

Tako se Zorger, koga je, ipak, taj čudni prostor sve više privlačio, s vremenom navikao da samo još prati Laufera i da, čekajući, pije sa njim vino i igra šah. Čak je postalo zajednički običaj da Zorger pozove prijatelja na telefonski razgovor, na šta bi ga ovaj onda pozvao da pođe sa njim i prisluškuje.

U Evropi je već odavno bio dan, dok su oni ovde sedeli na nogarima u malom hangaru, u noći koja se širila. Jedini strani šum bilo je povremeno tuk-tukanje u unutrašnjosti aparata, koja je, međutim, pripadala nekom drugom; u nekom drugom »townshipu«; u nekoj drugačije numerisanoj kvadratnoj ravni divljine.

Zorger tada uopšte nije slušao reči Laufera, koji je utonulo pitao u telefon ili odgovarao na pitanja, ili pričao, i samo ga je video u uglu, priklještenog uz aparat, kako se sav pretvorio u govornika ili sav slušaoca: ono gotovo snebivljivo pokazivanje-muškarca-muškarcu nestalo je kod prijatelja i pokazivalo se ko je on bio.

Ta poslednja noć u »Selu-Osam-Milja« (toliko je na severu ono bilo daleko od Polarnog kruga) beše za Zorgera avanturistička, premda se nije dogodilo ništa posebno; pre su se to javile samo misli koje su već dugo uzgredno nadolazile, i sada je trebalo da postanu jasnije; a ticale su se dužnosti - ne zanemarene, nego postepeno pridošle; i pošto bi ga njeno izvršenje nagnalo na još neslućene radnje, doživeo je sebe, bez nekih određenih slikovnih predstava, u prvoj noći avanture.

Zorger, koji je pokatkad dobijao želju da se bakće oko jela, spremio je, i za prijatelja i Indijanku, večeru. Posle su sedeli utroje za stolom i igrali karte, sa novim špilom, koji je sveže mirisao, i koji je žena donela kao oproštajni poklon. Na kartama behu gavranovi, orlovi, vukovi i lisice; a na džokeru su sve te životinje oblikovale veliki krug oko indijanskog lica u sredini.

U kući sa zabatom bio je luster sa tankim, duguljastim staklenim šišarkama, pod čijom je svetlošću svako gledao u svoju miroljubivo-svetlu lepezu karata. Vrata svih prostorija behu otvorena, čak i ona od mračne komore gore na tavanu, i u čitavoj zgradi behu upaljena svetla. Mačka je sedela ukočenog pogleda u Zorgerov spakovani kofer, mrdala je ušima i premeštala s vremena na vreme rep sa jedne na drugu stranu; pokazivala je malčice od kandži, kao da su to bili nokti na prstima; podvukla je prednje šape poda se i, konačno, zaspala.

Lauferova je brada blistala. Bio je obukao belu svilenu košulju i crni somotski prsluk sa pozlaćenim dugmadima; oko petlji svezanih na nadlakticama svila se nabirala; i prvi put ovde nosio je on plitke cipele, donete iz Evrope, koje su ponekad škripale pod stolom, a u kojima su dosad bili samo kalupi. Bio je podsekao dlake u nosu i sedeo je visoko uspravljen, nikada ne bacajući karte, nego ih svaki put polažući ispruženom rukom. Nepritvorno se radovao kada je pobedio, a gubio je sa srditim dostojanstvom. Unutrašnjim samosavlađivanjem i spoljašnjim sjajem delovao je savršeno.

Indijanka, premda su se nalazili za stolom bez početka i kraja, ipak beše ta od koje je krug na neki način otpočinjao. Nije bila ni levo ni desno od muškarca, nego su ovi sedeli sa obe njene strane; ona je bila ta koja je pozivala. Njeni su pokreti u igri nalikovali gestovima kojima je u svome poslu delila medikamente: uzgredno, hitro, neprekidno davanje, kao sa mnogo ruku (pri čemu se prikupljanje onoga što je njoj pripalo svaki put činilo kao neka vrsta zahvalnosti). Bila se tako našminkala i ukrasila (oko vrata je imala amajliju od žada) da nije više bila Indijanka, nego tamna, opasna mašina u blistavom ljudskom obličju; čim bi spustila ljudske oči na kartarošku tablu, iz crne, oivičene, prazne izbočenosti kapka zurilo je oko mašine i držalo je prostor u pogledu.

»Da« (i tom jedinom rečju Zorger je ono što je dugo vremena samo tek uzgred promišljao konačno prihvatio kao obavezu): Laufer je u nekim trenucima stvarno bio njegov prijatelj, a sa ženom je on sebe upravo još pronalazio u svome i njenom istinskom, do urlika i dohvatanja istinskom telu - ali kakvog li preterivanja u tome da se on, pojedinac, konačno opet putnik, »tuđinac« (naziv za jednu vrstu jestivih gljiva), utrpava u zajednicu njih dvoje sa ponašanjem »prijatelja« ili »ljubavnika«.

Savez između ovih dvoje Zorger nije doživeo u predviđanju, nego sada, a sada je video pred sobom taj već savršeni ljubavni par: raskošnog istraživača oblika zemlje i božansku zver.

Niko nije pitao zašto se on smejao: znali su zašto. A sledeći trenutak je Zorgera, koji je pri tome, razume se, i dalje igrao, preneo usred zbivanja daleke prošlosti koje se upravo odigravalo: U reci se nalazilo lako uzdignuto usko ostrvo naročitog svojstva da je na sredini propadalo ka malenom, približno okruglom ispustu, iz koga se gusto i mračno uzdizala četinarska šuma, inače svugde prilično retka. Verovatno je taj kotao nastao od neke podzemne dvorane, u koju sada Zorger, odjedanput, a ipak, u isto vreme, kao u snu lagano, potonu, dok su se oba njegova saigrača, još u visini očiju, jasno pomerala ka gornjoj ivici njegovog pogleda. U jami je već rasla mahovima, a između drveća podizale su se bobice.

Zorger je izašao napolje kao posle nekog trijumfa. Kretao se u slabom odsjaju kućnih prozora; napolju nije bilo nikakvog drugog svetla, čak ni jedne jedine zvezde. Najpre je video njih dvoje kako još sede za stolom; onda je u svetli četvorougao, sve udaljeniji, već urastalo pruće grmova: kao da su se prozorska okna zamazivala prljavštinom. »Molim vas, zaboravite me.« Pred sobom je video tako malo - ponekad neku svetliju siluetu kamena -, te je morao da tapka nogama i laktovima. Nije se čulo čak ni pljuskanje; samo pokatkad lako struganje.

Onda se u Crnom nije ocrtavalo ništa više pojedinačno; konačno, više ni jedne slike. Sve površine, još se razlikujući jedna od druge, ma koje boje bile (zar nisu postojale i »svadbene boje«?), upravo su ga podsetile na mrtve: kao da je zurio u po njima Pogašene. Sada ugleda kako u tami protiče reka: gusti antracit na razređenom Crnom; i ti oblici, kako je to rekao slikar koga je poštovao, behu sada njegovi »izvođači«, ipak bez »njegove smetenosti« i bez »njegovog stida«; i delovali su time kao njegovi »performeri«.

Zorgerova nauka je za uredni opis radnog područja, čim bi tamo bile primenjene sve pojedinačne stručne metode, zahtevala još i posebnu poslednju tehniku, zvanu »obuhvatno viđenje«; takvo sažimajuće gledanje doživeo je pred arktičku noć, koja se odigrala crno-na-crnom, naravno neplanirano i bez iziskivane trezvenosti: neki drugi mir postade u njemu odlučujući (doživeo je, naprosto, središte i dubinu) i, istovremeno, izbijao je iz njega napolje; tražio je njegove dlanove (nežno raširene prste), pupčio je meso na njegovim palčevima, činio da oseti svoje zube, i njega kao celinu preobraćao u telo koje postade organ svih čula, potpuno uperen prema napolje: toga koji je samog sebe gledao u tim prugama tmine nadvladao je mir divljine, pojmljiv jednom jedinom rečju - »lepo«.

U pomrčini, ne samo osvrnuvši se, nego se i u ramenima i bokovima okrenuvši oko svoje ose, shvatio je da njegov život mora biti opasan. Opasnosti video nije, slutio ih je; nije ih mogao tražiti, bile su iznuđene; i slutio je prinudnu samotnost i produženu udaljenost; i sve te slutnje zajedno, naviruće, ne pružajući jasna predviđanja, proizvedoše osećanje, tako pustolovno kao da se upravo, bez mogućnosti povratka, udaljio od svih svojih ljubavi; i obuzet opijenošću time da bude ovde sam, uskliknuo je od radosti glasno: »Niko ne zna gde sam. Niko ne zna gde sam!« (I u jednom trenutku se pojavi mesec, i neko frknu na njega.)

Utom zacvili nešto tu u mraku, kao ostavljeno dete. Ili je dahtala nekakva velika životinja?

Bilo je to, međutim, samo nakašljavanje čoveka, koji je stajao prilično blizu, ipak osetno izvan domašaja, i hteo tako da pokaže svoju bezazlenost; i između njih dvojice, koji jedan drugog nisu videli, dođe do sledećeg razgovora; »Zdravo stranče. Kako se osećaš večeras?« Zorger: »Hvala na pitanju, divno. A kako si ti?« Govornik: »Kratka jesen. Run out of fuel.« Zorger: »Nije li to dole na reci gomila drva?« Govornik: »Dobra reka. Lepo leto. Duga zima. Može li se gospodin lišiti četvrtine dolara?« (Jedna ruka, topla kao njegova sopstvena, uze komad novca.) Govornik: »Bog te blagoslovio, čoveče. Zelena severna svetlost, Žuto na vrhovima. Odakle si?« Zorger: »Iz Evrope.« Govornik: »Ispričaću ti nešto: Ne gledaj nikada suviše dugo u sneg. Od toga možeš oslepeti. To se i meni dogodilo. Drugu priču?« Zorger: »Ne, hvala.« Govornik: »Bio si dobrodošao, dragi moj. Ne jedi mnogo ribu. Želim ti i prijatan boravak ovde. Pazi se. Raduj se samom sebi. I srećan put. Touch home soon.«

Zorger je čoveka, za koga nije znao da li je Indijanac ili belac, muškarac ili žena, čuo kako se povlači u tminu, a onda je potrčao uzduž i popreko, siguran u put, pravac i sopstveno telo, natrag prema selu i kući sa zabatom, gde je ono dvoje stajalo na prozoru, ne obazirući se na njega. Kao da uopšte nisu primetili da je on bio otišao; ili kao da je on stvarno već bio toliko zaboravljen da je sada mogao da se obrecne na njih. - Preko ramena Indijanke zurila su u njega dva staklasta lisičija oka.

Bez ijedne reči više; poslednji put ga je glatka žena obema rukama pritisnula uza se, odbivši ga malenim osmehom, i okrznula ga jednim zabezeknutim pogledom, a čitavo joj se lice pri tom kao uvećalo, bez ikakvog pomicanja; prijatelja, kraj nje postavljenog za oproštaj, podigao je u zagrljaj; i, konačno, otišavši u susednu sobu, u toj najednom (ipak samo vrlo kratko) ledenoj noći, svestan dužnosti (»poštanski avion« itd.), legao je da spava.

U snu je Zorger stalno čekao nekog ko potom nije došao. Jedanput se bio probudio i ugledao mačku zgurenu u uglu sobe: »Mala, monumentalna životinjo.« Mirno je oslovivši, pozvao ju je, i ona se približila i položila glavu ispod njegove brade: htela je da živi, a on je hteo da bude zaboravljen od svojih najboljih prijatelja i da nestane? Nehotice je oslovio životinju sa »Dete«, voleo ju je (od ljubavi mu ruke postadoše jake), i iz ljubavi prema njenoj boji nazvao ju je: »Crno-bela!«

Zorgerov mozak postade u snu karta sveta, i probudio se kao gomila zemlje puna kamenja. U osvit zore Laufer je ležao u verovatno praznom krevetu, sa ljutom grimasom na licu sklopljenih očiju. Sa koferom u ruci prošao je pored mačke koja je odsutno zurila i nije davala više znake da ga poznaje. Mnoge stvari je ostavio u kući. »Napolje sa mnom!«

U poštanskom avionu, gde je pozadi sedeo zajedno sa nekoliko Indijanaca koju su odmah ponovo zaknjavali, Zorger ugleda pri izlasku sunca kako iz bezgranične prašume četinarskog drveća svetluca jedna jedina vedrožuta breza, pomisli na Indijanku (»Tu dole je draga žena«) i uspravi se od neke neodređene znatiželje, iz koje onda nastade osećanje gladi, ne za nečim opipljivim, nego uopšte za onim što dolazi: doživeo je, bez slika o tome, »budućnost«; i u takvoj jednoj beslikovnoj vreloj fantaziji ugledao je pilota kako se okreće, i čitao je sa njegovih usana reči: »Moramo natrag.«

Razlog povratku bila je prva zimska snežna oluja na visoravni iza južnog planinskog lanca, tamo gde je ležalo veće naselje (nekada centar kopača zlata), odakle se dalje moglo mlaznim mašinama. Već se na zaokretu u povratni let, koji je pilot izvlačio, iskrivila dole slika predela: Okruglina tresetišta postade hipnotička ukočenost pogleda, malene reke koje meandrirahu postadoše prebujne od močvarskog Zelenog u kome je voda samo tu i tamo zasvetlucala, a duge odvodne brazde na brežnim padinama, od prolećnih otopina izrovane kao duge i prave pruge prekrivene šoderom, skretale su u svim pravcima. Avion je mogao opet da poleti tek sledećeg jutra.

Zorger je posle sletanja ostao na rubu malene piste. Sa koferom u ruci, štrčao je kao u dvorani krivih ogledala, debelih kratkih nogu i vrata produženog do preko ušiju. Kao da se čitavo selo u njegovom odsustvu, koje nije trajalo duže od vremena kružnog leta, preobratilo u neko »poslovalište« gde je stranim licima bio zabranjen pristup. Seo je na kofer i poput sela se smejao, sebi, Zorgeru. Još se nikada nije vratio u takvu nestvarnost. Kako izbeći da bude vođen? Pri ustajanju, odlaženju, menjanju pravaca, neprestano je trzao ramenima napred. Nije više bio moguć igrački potez: lažne boje na golim fasadama; u pogrešnoj reci obeščarana voda; i tom opštom otrcanošću, koja se sada drsko i otvoreno odigravala, umesto lica se cik-cak kretao kiseo osmeh glupo prevarenog.

I taj tu beše opasan u svome Ne-znajući-kuda; ne kao napadač, nego kao žrtva koja nudi samu sebe.

Ispred Zorgera koji se kretao neodlučno išao je uskim putem čovek kao bez starosti, isto tako sporo kao i on. Ne utonuo u sebe, ali i ne posmatrajući ništa - tako da je sporost njegovog hoda postepeno delovala kao nešto zlo. Nije se osvrtao, samo je s vremena na vreme pokazivao pomalo od svog profila, ali ne i oko, kao ponekad psi u prolazu. Konačno je stao u stranu, izvukao iz tašne lanac čiji je drugi kraj bio obručem pričvršćen za ručni zglob, i, stiskajući šakom tešku stvar, pošao pravo na »mene!«.

Baš kao što beše bez starosti, tako je bio i bez rase. Oči, svetle, bez središta gde bi čovek mogao potražiti neki pogled. Naravno, iskrivio je usta u stranu kad god je klecnuo nogama. Ali nije se smešio. Kad je (»zbilja!«) zamahnuo lancem, nijedan od njih dvojice nije imao neki izraz lica, i čitav se svet u tom trenutku iskrivio i postao je tragikomično bezličan.

»Dragi brate.« Pijani je lancem probio kofer, koji se odmah raspuknuo, i pao je onesvešćen preko njega.

Zorger je odgurnuo telo i, sa svojim stvarima preko ruke, smesta otišao u kuću sa zabatom koja mu je otpozdravila u toj zemaljskoj lepoti; bio je sada tako besan i toliko je mrzeo sve ljude da je sve pokrete izvodio pravo. Vrata su bila zaključana i seo je ispred njih upravo na drvene basamke. List koji je padao dotače ga po potiljku, kao šapa, ali mačka je bila unutra u kući i jurila je kroz prazne prostorije, katkad rastrojeno nagoveštavajući neku igračku figuru, sasvim obuzeta svojim refleksima koji su joj kratili vreme; pa muškarac je napolju na stepenicama bio ponižen tom nedragovoljnom besposlicom - pri tom su još otirač za noge pred njim, podsećajući na daske u kabini za kupanje, i lopta kraj njega izgledali kao prkosni dodatak psovanju.

Tako ga napad i nije pogodio, nego pre zaboleo; nije to bilo nasilje, nego nepoštovanje njegove ličnosti i njegovih stvari - kao da se neki glas gromko rugao: »Ti i tvoje fotografije. Ti i tvoji crteži. Ti i tvoje rasprave.« Tek sada Zorger odvrati udarcem, pesnicom u vazduh. Nije više bilo Krajnjeg Severa - samo još vreme, hladno i sivo, kao i oduvek za besposličara koji na prostoru pod tim barakama ugleda, umesto »Lauferovih umirujućih malenih oblika zemlje«, tek zarđale starudije: - u međuvremenu je njegov posao, za koji je mislio da mu je proniknuo u tajne, svršavao bilo ko drugi, onako uzgred, jednim od mnogih simultanih zahvata. Kada je ono biće podiglo lanac da njime udari, Zorger je za trenutak bio mrtav; sada je ponovo živeo, ali bezobličnost nije popuštala: u prekomernosti svakog trenutka opet je već pulsirala naredna tačka bezobličnosti - kao u nekom zloćudnom bolu javljala se tačkasto i bezgranično: kao tačka žalosno teška, a kao preteranost žalosno bestežinska. Indijanka je opet bila »druga rasa«, i mogla je na kraju, pored svih međuigri, samo da želi njegovo uništenje. - »A da ti, Laufere, lažeš druge (govorio je u svojoj bezobličnosti podrugljivi Zorger), to dolazi otuda što te njihovo društvo, svejedno koje vrste, čini duboko bezvoljnim - s druge strane, ti se, opet, nerado svakom pokazuješ: jer si drag, dobra srca, prema svakoj kreaturi milostiv, ipak najpre, i najposle, neveseo drugar.«

Pri tom je, na kraju krajeva, ljutiti govornik postao svestan sebe kao neke nakaze sa malim prorezom negde u dahu, i podigao je pogled i ugledao površinu vode, kao da ga je ova posmatrala. Previše je mirna ova ravna zemlja - i Zorger je sada očekivao provalu; čak je osećao potrebu da za trenutak doživi nastajanje planina, ili bar kamen koji puca u steni. Skočio je i zviznuo loptom o zid kuće, tako jako da je ova uz prasak prozujala kraj njegovog uva; onda je dalje igrao, ne zaustavljajući dah, sve dok šljunak pred njim nije zablistao kao cveće i dok on, igrač sam sa sobom, nije sebi postao tajanstven.

Zaustavivši se, spazio je niske, prema natrag naslagane oblake nad vodom. Bili su bledosvetli, odozdo ne spljošteni, kao inače, nego zaobljeni, i stajali su nepomično. Iz dubine predela udar vetra, i najednom padoše debeli otkosi snega, mrseći se još turobno na horizontu kao roj skakavaca, padoše iz oblaka, ne iz svih istovremeno, nego iz jednog za drugim, u kratkim razmacima, kao svojevrsna tela koja su se iz tela oblaka oslobađala i odmah raspršivala seriju lavina, sve dok na kraju u prednjem planu jedan kratak ali žestok beli pljusak nije, uz suvoparno zveketanje, zatrpao i kuću i muškarca ispred nje, a dok nad čitavim predelom oko reke već nije više padala ni jedna jedina pahulja.

Odmah potom, u zatišju vetra, pod jednolikim sivim nebom, započe gusta, ravnomerna, spora, snežna vejavica koja je golicala po usnama i činila od predela oko kuće dvorišni prostor. Svetla Radosti! Dražesni Znoju! Čovek, upravo još poremećenog daha, istrčao je na ponovo osvojeni vazduh, obrnuo više krugova oko kuće, kao nekakav snop života, i urliknuo kao u večnom vremenu detinjstva. Uskoro je došao i voljeni kolega (mogao si ga videti još izdaleka u visini žbuna), i začudio se, ne baš malo, i tako protekoše sati, u novoj, tužnoj ljubaznosti dovršenih oblika, sve do sutrašnjeg dana kada je Valentin Zorger, sa drugim koferom, odleteo iz tog bezimenog predela, već zimski sumračnog (u kome oči Laufera i Indijanke ipak behu jasne), natrag u svet imena. U univerzitetskom gradu na zapadnoj obali kontinenta, gde je on prethodno živeo nekoliko godina, beše jedna vrlo široka ulica, oivičena pre svega benzinskim pumpama i tržnim centrima, a zvala se »Northern Light Boulevard«.

⇐ Предыдущая 1 2 3 456 7 8 9 10 Следующая ⇒