PREĐAŠNJE FORME 1 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 2 из 23Следующая ⇒

PETER
HANDKE

Spori povratak
kući

Pripovest

Preveo s nemačkog
Žarko Radaković

DEČJE NOVINE, 1990.

Naslov originala

Peter Handke
LANGSAME HEIMKEHR

»I onda, dok sam naglavačke posrtao niz stazu,
tu bi najedanput neka forma ... «

1. PREĐAŠNJE FORME

Zorger je nadživeo već nekoliko njemu bliskih ljudi i nije više ni za čim čeznuo, premda je često osećao nesebičnu radost bitisanja, a povremeno i animalnu, onu što pritiska očne kapke, potrebu za srećom. S jedne strane spreman za spokojnu harmoniju, koja se kao vedra sila prenosila na druge, onda opet i suviše lako uvredljiv pred premoćnim činjenicama, poznavao je izgubljenost, hteo je odgovornost i bio je obuzet traganjem za formama, njihovim razlikovanjem i opisivanjem, polazeći od predela, gde je (»u polju«, »na terenu«) ta često mučna, takođe i zabavna, u srećnom slučaju trijumfalna delatnost bila njegov posao.

Po završetku radnog dana u svetlosivo premazanoj drvenoj kući sa zabatom, na rubu naselja nastanjenog prevashodno Indijancima, daleko na krajnjem severu tog drugog dela Zemlje, u kući koja je njemu i njegovom kolegi Lauferu već nekoliko meseci služila kao laboratorija, istovremeno i kao stanište, pospremio je on naizmenično korišćene mikroskope i dvoglede u zaštitne futrole, i, lica još iskrivljenog od mnogobrojnih promena pogleda, prolazeći kroz taj epizodni prostor, spolja sazdan od svetlosti zalaska sunca, sa lebdećim belo-vunastim semenjem žbunastih topola, kao kroz neki hodnik za kraj radnog vremena, prešao je on na »svoju« obalu.

Na glinenoj podlozi obale - mogao je on dole i skočiti - počinjala je neizmerna oblast reke koja je, bežeći ka punom krugu horizonta, blistajući pusta, plaveći ploču kontinenta od istoka prema zapadu i istovremeno meandrirajući prema severu i jugu, uvek tek po tačkasto naseljenoj, a uistinu nenastanjenoj niziji, udarala lakim, širokim kao-morskim talasima o kopno, nadomak Zorgerovih nogu, premeštena usled sezonske suše i zaustavljenih otapanja glečera natrag iza široke šljunkovite i kamenite površi i iza još vlažne, blatnjave strmine.

Površina reke bila je poput stajaće vode, između ostalog i zato što se na sve strane rastezala sve do horizonta, čije linije, međutim, kao fenomen meandarskih zavijutaka, nisu nastale od plima nadolazećih sa istoka na zapad, nego od čvrstog tla, obala tamošnjih rečnih okuka sa šikarom žbunastih topola, ili veoma niskim rastinjem, po sebi retkim, koje je, pak, iz daljine nalikovalo zgusnutim vrhovima četinarskog drveća.

To prividno more, oivičeno sa svih krajeva neba pojasevima na izgled zaravnjenim, proticalo je onamo, naravno, neuhvatljivo brzo i, ne uzimajući u obzir ono kadasto pljuskanje talasa o muljevitu obalu, takođe, bezglasno i skoro jednako glatko, kao neko strano telo koje je ispunjavalo čitavu niziju, odslikavajući u Žutom sunčev zalazak, najpre uopšte neprepoznatljivo kao voda, sa odeljenim ostrvskim komadićima i peščanim sprudovima koji su u nejasnom sutonskom zraku već ležali bezreljefni; samo tamo gde su se nad jamama, udubljenjima i rupama na peščanom i šljunkovitom dnu rečnog korita stvarali na površini vode vrtlozi u inače tako kompaktnoj metalnožutoj masi nisu ovi levci, što su u mestu snažno kružili, pokazivali Žuto, nego, pod drugim, u odnosu na glatku reku kosijim uglom prema nebu, nekakvo udaljenije dnevno Plavo, iz čije su nutrine, u inače skoro savršeno mirnom oticanju, dolazili tihi šumovi, kao iz potoka.

Zorger je bio ushićen pomišlju da je ta divljina pred njim, u višemesečnom posmatranju, u doživljavanju (kroz približavanje) njenih oblika i njihovog nastajanja, postala njegov u najvećoj meri lični prostor; te različite sile, dejstvujuće u slici predela a da ih nije morao najpre svojim trudom dozivati u predstavu, tako žive već u samom toku opažanja, u isto vreme i u razumevanju velike vode, njenog proticanja, njenih vrtloga i brzaka, delovale su na njega, preobraćene prema svojim zakonima u neku dobroćudnu unutrašnju silu okrepljujuće i umirujuće, čak i ako bi nekada u spoljašnjem svetu bivale i razorne (i tu razornost još više produžavale).

Bio je ubeđen u svoju nauku, jer mu je pomagala da oseti gde se on sam svaki put nalazi; svest da je sada upravo stajao na žalu ravne obale, dok je druga obala, milju udaljena, između ostrva jedva vidljiva, upravo bila nešto strmija, i da je tu čudnu asimetričnost odbijajuće sile mogao pripisati okretanju Zemlje, nije bila neprijatna, pre je navodila na ideju o preglednoj civilizovanosti i zavičajnosti zemaljske planete, ideju koja je njegov duh činila raspoloženim za igru, a njegovo telo sportskim.

Tu je i ona trenutna predstava, u kojoj su istovremeno sa kroz predeo nošenim semenjem topola klizile na dnu rečnog korita, upravo u potaji, kugle šljunka, sudarale se u kotrljanju, ili čak izvodile lagane lučne skokove, obmotane oblacima mulja i pogurivane prirodnim valjanjem vode, koje je - dok se duboko ispod mirne površine rotiraju u suprotnom smeru - on mogao ne da zamišlja, nego čulno da doživljava: Zorger je pokušavao, baš kao i u svemu, sebi da predstavi ta burleskna, majušna oticanja koja su ga ponekad prijatno rastrojavala, a onda, opet, blaženo uznemirujuće, sasvim i obuzimala.

U poslednjih nekoliko godina - otkako je živeo gotovo sasvim sam - bilo mu je potrebno da tačno zna gde se u svakom trenutku nalazi: da iščekuje odstupanja; da je siguran u nagibne uglove; da građu i slojeve tla na kojem bi svaki put stajao naslućuje barem do neke dubine; da merenjem i utvrđivanjem granica najpre uopšte sebi stvori prostore, kao »jednostavne oblike na papiru«, uz pomoć kojih bi, međutim, u svakom slučaju tek nakratko, i samog sebe ustrojavao i činio neranjivim.

Zorgeru je bila potrebna priroda, ali ne samo ono poput nedirnute—»prirode« - nego mu je bilo dovoljno i da, na primer, u bilo kom velikom gradu opazi jedva primetne izbočine ili kanale, tiha ulegnuća ili ispupčenja na uličnom pločniku, podove crkava i kamene stepenice, gažene stolećima; ili da se u onim najpre nepristupačnim soliterima maštom spušta sasvim odozgo, vertikalno nadole kroz sve spratove, sve do podruma, i da na taj način sanjari, na primer da zamišlja tamo granitnu stopu - a snalaženje u prostoru i vazduh neophodan za život (ujedno za samopouzdanje) jedno iz drugog su proisticali.

Imao je sposobnost (koja, naravno, ne beše postojana, nego sporadična i slučajna, pri čemu je taj slučaj omogućavala tek njegova obuzetost poslom i činila ga malčice postojanijim) da u nuždi pozove u pomoć prostore sveta u koje se kroz svoj posao jednom već bio uživeo - ili da ih, samo radi zabave, svoje ili bilo čije, citira, sa svim ograničenjima, svetlosnim okolnostima i odnosima vazdušnih strujanja, sa stupnjevima dužina i širina, sa položajem nebeskih tela, kao večito pitome, svakom i nikom pripadajuće slike događaja koje je valjalo tek izmisliti.

U svakoj novoj sredini - nezavisno od toga da li se ova prvom pogledu otvarala kao jednolično pregledna, ili, svojim oprečnostima, kao pitoreskna, u svakom slučaju sagledljiva - usledilo je, pak, odmah posle tog trenutka naivne prisnosti sa prostorom, kao zauvek, tupo iščuđavanje, doživljeno kao remećenje ravnoteže, kao da se konačno ponovo stajalo pred tim golim, i već poznatim kulisama, uz pojačano osećanje krivice da se i ovde »nije na mestu«: zato je, s vremenom, Zorgerova strast postala da, ostajući napolju i izdržavajući tu prvu prazninu, posmatranjem i skiciranjem ponovo za sebe pridobija te tako brzo prokockane prostore; i odavno već nigde kod kuće, niti, dakle, u mogućnosti da se posle takvih turističkih ponižavanja po zemaljskim predelima ponovo skrasi između svoja četiri zida, ugledao je on sada u tom mestu svoju jedinu šansu: čak i ako mu se (često i mrskom) nije prepuštao sa pregalaštvom, nije više bilo ni pribežišta u prostore njegove prošlosti - ali, u srećnom slučaju, u toj duševnoj iscrpljenosti, sažimali su se svi njegovi prostori, novoosvojeni sa pređašnjim, u kupolu razapetu oko neba i zemlje, kao svetinja, ne samo privatna nego i za druge otvorena.

Posle prve obeshrabrenosti pred prirodom, koja je svaki put prerano obećavala i odmah opet uskraćivala, Zorger je morao, ukoliko nije hteo da se izgubi, svom žestinom da se u nju udubi. Okolinu, do najsitnijeg oblika - brazde u kamenu, promene boja u mulju, peska koji je vetar naneo ispred biljke — valjalo je da shvati ozbiljno, kao što dete može ozbiljno shvatati, ne bi li se, on koji gotovo nigde nije pripadao, i inače ni za šta nadležan, uopšte mogao nekoga uhvatiti - a to mu je ponekad polazilo za rukom samo uz besno prevazilaženje sebe.

Za koga se, dakle, vezati? Zorger je bio svestan koliko je on svojoj nauci u isto vreme pristupao i kao prema religiji: tek ga je rad uvek činio kadrim da se sa nečim poveže, i da odabira, i to u dva smisla: mogao je da bira i da bude izabran. Od strane koga? Bilo od koga; želeo je samo da može biti biran.

Njegovo prilaženje oblicima zemlje, ne fanatično, nego tako svesrdno da se i sam pri tom postepeno osećao kao samostalni oblik, dosad mu je, time što ga je ovaj odvajao od Velike Bezobličnosti koja je pretila pukim ćudima i raspoloženjima, uistinu spaslo dušu.

A drugi ljudi? Zorger još nije obavljao takav posao kojim bi nekome izričito mogao biti od koristi ili možda čak služiti bilo kakvoj zajednici: nije on radio na naftnim bušotinama, niti je umeo da predviđa zemljotrese, niti je bar kao odgovoran preispitivao čvrstinu temelja u projektu nekog gradilišta. Ali, bio je siguran u »svoje stvari«: bez tog svog naprezanja da izdrži začuđujuće svakog zemaljskog predela, da raspoloživim metodama iščitava u predelu, i da iščitano, strogo uređeno, dalje prenosi, ne bi on nikome bio društvo.

Nije on baš verovao u svoju nauku kao u neku vrstu svetske religije, nego se uvek odmereno obavljanje njegovog posla (»rad po meri« bio je Zorgerov uzorni postupak za pokraj njega haotičnog, često i dragog, skokovitog Laufera) odvijalo u isto vreme kao vežba sveopšteg poverenja, pri čemu je odmerenost u tehničkim i svakodnevnim radnjama bila stalni pokušaj meditiranja, koji ga je, naravno, na mestima kao što su kupatilo, kuhinja ili ostava za alat ponekad ostavljao samo da značajno tapka. Zorgerovo verovanje nije bilo upravljeno ni prema čemu; samo mu je omogućavalo, kada bi mu krenulo od ruke, da učestvuje u »svom predmetu« (u probušenom kamenu, ali i u cipeli na stolu, u šivaćem končiću pod mikroskopom) i obdarilo ga je, često potištenog, koji se sada stvarno osećao kao istraživač, humorom: doveden do nekog tihog vibriranja, on je onda jednostavno pogledao svoj svet izbliza.

U takvim razdobljima nesebične predanosti (u kratkotrajnim trenucima nade viđao je sebe kao glupog) Zorger nije bio božansko biće; samo je znao, zakratko, ali zahvaljujući oblicima ipak ovekovečivo, šta je lepo i dobro.

Poželeo je da veruje zbilja u nešto određeno, a da se pod tim nikada ne bi moglo pomisliti na nekakvog boga; ali u periodima nedaća primećivao je - da li samo pod prinudom? - da je upravo i on uvek hteo u mislima da bude pokorno sa bogom. (Želeo je ponekad da je pobožan - što mu nikada nije uspevalo; tada je, međutim, bivao siguran da su ga »bogovi« shvatali.)

Da li je i zavideo onima koji su nepopustljivo verovali, koji već behu spašeni čopor vernika? U svakom slučaju, bio je ganut njihovom nekapricioznošću, njihovim bez po muke prelaženjem iz ozbiljnosti u vedrinu, njihovim istrajnim, blagotvornim, dobrim bićem-okrenutim-napolje; on sam ponekad naprosto nije bio dobar, a nije se sa tim ni mirio: i suviše često bi pozdravljao nešto rečitim oduševljenjem, od čega se odmah potom okretao u nemu nevoljnost - umesto da mu, jednom zasvagda, odgovori obuzimajućim humorom.

Uprkos tome, vernici nisu bili društvo za njega. Shvatao ih je, ali nije mogao govoriti njihovim jezikom, jer je bio bezrečan, ili bi u izuzetnim stanjima svoje religioznosti govorio njima stranim jezikom: u »mrkloj noći njihovog verovanja«, u kojoj u usta nije dolazila ni jedna jedina reč, ostajao bi im nerazumljiv.

Zorgeru su se, naprotiv, jezičke formule njegove nauke, i pored sve svoje ubeđenosti, uvek iznova mogle činiti kao vesela vrtoglavica; ti obredi razumevanja zemljišta, ti sporazumi za opisivanje i nazivanje, predstave vremena i prostora, javljali su mu se pod znakom pitanja: to da je jezikom koji se oblikovao u istoriji čovečanstva trebalo promišljati istoriju neuporedivo drugačijih kretanja i obličja Zemaljske kugle izazivalo je i dalje neko naglo, telesno zanošenje, i često mu je bivalo upravo nemoguće da preko istraživanih prostora promišlja vreme. Slutio je mogućnost sasvim drugačije šeme predstavljanja vremenskog protoka u oblicima predela, i video je sebe, prepredenog i podsmešljivog poput svakog radikalnog mislioca (to je uočavao na svim njihovim fotografijama), kako svetu podmeće svoj sopstveni zanos.

Tako je sada Zorger, sposoban za igru mislima u razmahnutosti na kraju radnog vremena, mogao da pred žutom divljinom oseti i napuštenost onoga koji je, bez verovanja u snagu oblika, ili u neznanju, bez mogućnosti da veruje, nalazio sebe pred tim zemaljskim predelom, samog kao u nekoj mori: bio bi to užas pred telesnošću, pred neopozivim krajem sveta, gde taj što se zadesio pred usamljenošću - ni iza nje ne bi bilo više ničega — ne bi mogao ni umreti na licu mesta: jer ne bi bilo više ni lica ni mesta -, čak ga ni to telesno ne bi moglo sustići: jer ne bi više bilo ni takvih imena — jednostavno bi samo zauvek nestao pred užasom; jer ni vremena više ne bi bilo. A dolina reke i prostrano ravno nebo nad njom javiše se nenadano kao oba dela otklopljene školjke, iz koje je, jezivo zavodljivo, za drhtaj brže, izbijala struja snažnog sladostrašća, struja Nestalih svih vremena.

Nehotično, iz te igre otrgnut, Zorger se, kao sopstveni dvojnik na nekom ispustu od mulja, gline, možda i zlatnog praha, u toj praznini koja je zvrjala, istovremeno i jednako menjala smer, okrenuo ka civilizovanom zaleđu gde su svuda po žbunju mahali žbunasti svetli repovi pasa na lancu, gde su po zemljanim krovovima indijanskih koliba svetlucali razbokoreni žbunovi trave, i gde je »večito drugi« — tako je on svoga kolegu Laufera video u tom trenutku - u čizmama sa šarama, okorelim od blata, i u specijalnoj jakni sa mnogo džepova, sa svetlucavom lupom oko vrata, upravo se vrativši sa rada na terenu, stajao na najvišem drvenom stepeniku pred kućom sa zabatom, lica i gornjeg dela tela još na suncu, u prvoj bespomoćnosti povratka kući, povratka na mesto koje mu je služilo samo kao obično boravište, najpre ukočen, istovremeno nezgrapan, oponašajući stav Zorgera i gledajući kao i ovaj u ogromni predeo reke, pušeći cigaretu, slično zgrčenog izraza lica, kao da je poput figure čudno vapijuće za pomoć predstavljao jednog od onih mnogobrojnih identičnih pozadinskih muškaraca poređenih u nekom nizu.

Laufer je bio prijatelj sa kojim se uzajamno poverenje nije ispoljavalo u pajtašenju nego u ponekad skoro strašljivoj učtivosti. Nikada među njima, koji su, pak, svakodnevno zavisili od raspoloženja, ne bi bila moguća eksplozija ćudljivosti (koja bi im ponekad bila i nužna). Premda su radnu sobu u kući morali da dele, samo se u početku događalo da su jedan drugom stajali na putu; svako je imao, u spavaćoj sobi takođe — kuća se sastojala samo od te dve prostorije - i bez plana svoje mesto. Postojalo je po sebi razumljivo zajedništvo, iako je izgledalo kao slučajno, svaki put kada su nešto zajedno radili; svako se baktao samo sa svojim stvarima, imao je, čak i u kući, svoje puteve. Nisu jeli u pravom smislu reči zajedno, nego je jedan dolazio i jeo sa drugim, koji je propisano obedovao, i bivao tada kao pozvan: »Hajde, popi sa mnom čašu vina!« Ako je jedan poželeo muziku, njegov partner nije izlazio napolje, nego je možda postepeno, bez pravog sudelovanja, počinjao da sluša - čak bi i poželeo neku stvar ponovo.

Laufer je bio lažljivac; Zorger, i pored sve smirenosti i nedokučivosti, još uvek nepostojan čovek, sve do naprasne ravnodušnosti, čak nevernosti: obojica su slutili ili prećutno poznavali loše strane drugoga (čak su ih avetinjski predosećali, poput onoga protiv koga su ove i stvarno jednom bile uperene) i, znajući dobro da bi i te kako prema nekom trećem uvek mogli biti zlikovci, ali nikada međusobno, bili su godinama srećni što imaju jedan drugoga: svako je sebe zajedno sa prijateljem osećao kao dobronamernog, ni u kom slučaju kao zlotvora.

Nisu oni činili par, pa ni u suprotnosti; pre su tokom vremena postali, makar i sa distance, partneri - uhodani ali ne i zakleti: protivnici jednoga mogli su drugome ostati dobri poznanici.

Laufer, lažljivac, naravno, nije imao neprijatelja, a njegova je lažljivost tek tu i tamo ženama upadala u oči, i to samo retkim, a one su onda, pak, kao da su znale tragičnu tajnu, kao na život i smrt jurile za Lauferom i, isključujući sav preostali svet iz tog odnosa, vezivale se za njega.

Bez udvaranja, bivao je on odmah svuda omiljen, a ljudi su ga i u njegovoj odsutnosti imenovali, ne samo ovde, na američkom kontinentu, gde je to inače i običaj. Istina, psovali su ga s vremena na vreme, ali uvek tek kao kada se svoj junak ismeva: nikada nisu dopuštali da ga neko sa strane napadne. Kraj sve svoje telesne nepostojanosti - delovao je uredno i lutkasto kada je usiljeno tih sedeo naspram Zorgera, često uronulog u misli - već na prvi pogled je iskazivao, čak i svojom nikako atletskom, nego uveseljavajućom, a time i kao bratskom masivnošću, neko srećno jedinstvo, neku nemirnu, samopokrećuću sredinu čiji bi deo poželeo da budeš; on, lažljivac, imao je u sebi nečeg pouzdanog: uvek kad si ga video, osećao si olakšicu ili radost, čak i ako je on samo zakratko promolio glavu kroz vrata.

Svakako, nije on lagao tek tako, nego pre svega kao odgovor na iskazano iskupiteljsko očekivanje dobronamernika koji su ga sa svih strana zagledali — a on je samo takve poznavao - i koje on, razume se, nesposoban da to očekivanje ispuni na duže, i onda bestidno i baš nepristojno lažući, nije smeo razočarati. Beše činjenica da je Laufer posvuda, bez svoga udela, služio kao okupljač rasteranih, i u tome je video sebe kao osuđenog na bezazlenost u kojoj se nije prepoznavao: nije bio biće bez strasti ili seksualnosti, nego je, sam svoj junak na sasvim drugi način nego što je bio za mnoge koji su sebe nazivali njegovim prijateljima, potajno sledio san ili maniju veličine.

»Želeo bih da sam opasan kao ti«, govorio je dok je sa Zorgerom sedeo u kući za večerom do koje je opet slučajno došlo.

Sto je bio pored prozora koji je gledao na zapad i koji je u svom središnjem delu, tamo gde su se sekli reka i večernje nebo, bio žuti četvorougaonik sa dugim tamnim prugama, a ispod i ispred toga (greben oblaka i kopno) već sasvim crn, bez zaštitne mreže protiv insekata; komarci, ako su pojedinačno i doletali u pravoj liniji i posrnuto, nisu više ujedali, samo su se ponekad spuštali na šaku i tamo ostajali.

Obed se pri radu na terenu sastojao od sakupljenih svetlo-mrkih gljiva, po ukusu sličnih kineskim, koje su bile poprimile malo vlage od tla gde voda nije mogla da otcuri u uvek odmah zamrzavani sloj; uz to, beličasti debeli komadi lososa nabavljeni kod Indijanaca-ribara i poslednji krupni krompiri izvađeni iz, pre bi se reklo, bezoblične »letnje bašte« koja se nalazila na od vetra zaštićenoj istočnoj strani, iza kuće sa zabataom. Pili su vino kupljeno u mesnoj samoposluzi zvanoj »Trgovinska služba«, tako hladno da mu je sladak ukus, zajedno sa gorkim gljivama i ribom, neko vreme i prijao.

Bio je to jedan od prvih jesenjih dana, u kući čija je unutrašnjost sa nameštajem i tehničkim uređajima, kao svakidašnji praktični prostor bez tajni, podsećala na domovinu: tek se možda pri nekom, ako ne i nepažljivom, pogledu napolje javljalo ono uzvišeno i u isto vreme bojažljivo osećanje, neko vrtoglavo bekstvo prostora ka Krajnjem Severu, koji se napolju daleko, daleko prostirao; pa i bez pogleda napolje mogla je, čak i pri jelu i piću, do krajička oka da dopre neka čudna svetlost, koja je, istina, na predmetima delovala postojano, ali je kao ikakva svetlost bivala doživljena tek u fantastičnom malom trzaju iznutra, sa kojim bi u svesti postalo jasno da je to stvarno bilo »daleko, daleko«, »negde sasvim drugde«, na nekom drugom kraju Zemljine kugle.

Mačka sa crno-belim flekama, koja je pripadala toj kući, ostala je posle ždranja ribljih ostataka da sedi na stolu - na prilično tankim drvenim zidovima nije bilo prozorskog udubljenja - i gledala je napolje u šipražje rečne doline, koje se pod večernjim vetrom snažno povijalo, i povremeno je inače nepomičnom glavom i šapom sledila poneki kontrapokret u žbunastoj šikari.

Vetar je duvao uz reku i na još uvek žutoj površini sada proizvodio snažne male talase koji su išli na istok, kao da je i voda tekla u tom pravcu; tek je na ivicama slike, u jakim spiralnim mlazevima, bivalo razaznatljivo stvarno proticanje, gde su se, delujući tako materijalno, kao maramica bačena u vodu, obrtali već noćno crni vrtlozi. Daleko dole na zapadu, sada u polusenci obale, stalno se visoko iz vodenog ogledala podizalo mračno obličje, proizvodeći pri tome ritmičan zvuk koji je škripavo dopirao do kuće i padao onda natrag u vodu, svaki put uz neko životinjsko frkanje koje je probijalo čitav prazni predeo: bio je to jedan od poslednjih dana kada su Indijanci, pri opadanju vodostaja, puštali tamo da reka pokreće njihove velike drvene ribarske točkove, koji su im poput lovnih turbina i preko noći skupljali losose.

Sa one strane točka, gde je reka već sledila svoj meandarski zavijutak u pravcu severa, vukla se, kao ivicom luka lagune, cik-cak linija horizonta niske, zagasito mrke smrčane prašume. Sa vrhovima malobrojnih visokih stabala koji su štrčali iz zaravnjene, nadaleko rasprostrte mase, izgledalo je da su iza njih, u daljini, sa isturenim uskim ostrvskim leđima poput rečkog zaliva, na čistom nebeskom prostranstvu zaista stajale kule lagunskog grada. U tom gradu, sasvim utonulom u tamu, čiji su se detalji videli samo još u odrazu utoliko svetlije vode na reci, praskali su ponekad pucnji iz pušaka, ili je zalajao izgubljeni pas, što se pak odatle samo kao razvučeni odjek vraćalo natrag u selo, gde su do kasno u noć na svim mestima zavijali psi u čoporima.

Čamac, u kome nikog nisi video, jer posada je klečala ili čučala, klizio je iz senke lagunskog zaliva u preostalu svetlost, vukući za sobom mastiljavoplavi brod. Puščano tane, kao iz zasede ispaljeno preko vode, očešalo je glatku površinu, koja se od toga jedva uskomešala, i onda je odskočilo u šumu ostrvskog žbunja, odakle uzleti nekoliko gavranova.

Rano u noći, u džipu pozajmljenom od Laufera, na putu ka Indijanki, koja ga nikada nije čekala, ali mu je povremeno služila, prkosno i dobrodušno, ponekad čak i sa nekom vrstom dostojanstvenog zadovoljstva, Zorger je video pred sobom, po rupama na kaldrmi puta što je vodio duž obale, niz barica koje, istina, nisu više svetlucale, ali su, ipak, još uvek bile bledosvetle, kao predodređene za isto tako bledosvetlu površinu reke. Ali ni ta površina vode sa naslaganim peščanim sprudovima nije više iznutra mirovala, nego je bez neke jasne granične linije prelazila u svetlu nebesku prugu koja je zauzimala sav horizont i stajala kao simbol polarnog kruga: tanke crne trake oblaka na njoj mogle su da budu i ostrva sasvim pozadi u zaleđu reke, a poslednja svetlost na nebu, koja se gore kao viljuškama ubadala u oblake, možda je još uvek bila reka koja je tekla ka zapadu.

Zorger je stao, a hteo je i taj događaj u prostoru da zaustavi. Ali, već nije više bilo prostora, samo još prostranstvo pred njim, bez prednjeg i zadnjeg plana, u perspektivi koja se naposletku gubila, prostranstvo koje se moćno i nežno uzdizalo, ne prazno, nego do usijanja materijalno, i uzbuđeni Zorger, sa utoliko mrklijim noćnim nebom nad glavom i za leđima, a sa strane i pod nogama osećajući tamnocrnu zemlju, pokušavao je da spreči prolaznost prirodne pojave i samozaboravnost koje sa u njoj odvijala, time što je iz slike upravo neobuzdano mislima izvlačio protivrečne pojedinosti - sve dok se ipak ponovo nisu uspostavile perspektive, i prividni preseci paralelnih linija, i ta žalosna usamljenost. U jednom trenutku je svakako osetio u sebi snagu da sebe kao celinu ispali u svetao horizont i da tamo zauvek pređe u nerazlučivost neba od zemlje.

Sedeo je, ukrućenog tela, i kao odmaknut od svih aparatura, i držao upravljač sasvim gore, kao da i nije tu pripadao.

Putevi bez imena prolazili su kraj uđerica bez brojeva. Na pojedinim prozorima visile su kože, već kao za zimu. Rogovi losova nad ulaznim vratima bili su pod svetlošću reflektora ogromni i potpuno beli. U pomrčini pod kolibama, koje su ležale na drvenim kočevima, pomicale su se senke nabacane starudije. Pojas aerodromske piste duž ivice šume - makadamsko polje zašiljeno pod svetlošću reflektora - ležao je prostran i prazan i bio je sa obe strane ograđen crvenim markirnim svetiljkama na kratkim držcima; jedan pas bez gospodara krio je u svojoj rupi glavu svetlucavih očiju. U izgubljenoj koloniji, u koju nije vodio nijedan put mreže američkog međugradskog prometa - nije se do nje moglo dospeti ni brodom, već samo malenim avionima - bilo je ipak mnogobrojnih uskih, kratkih puteva koji su dosezali u prašume, sve do močvara, i tamo prestajali, i svakoj kući pripadao je bar jedan auto kojim su stanovnici prevaljivali i najkraće deonice, krivudajući velikom brzinom između grmlja i blatišta na putu, koja se nikad nisu sušila, vitlajući se levo-desno između drveća i zidova koliba. »Indijanka« (tako ju je Zorger u mislima uvek nazivao, čak i kada je kod nje bio), u tome doduše ravnom predelu, ipak svakim danom nanovo raščupavanom svim njegovim predmetima, biljkama, životinjama i ljudima, i kao koštanom i poput noža oštrom, javila mu se sa nekom privlačnom, pri tome i hladno sjajnom glatkošću - kao da je »Glatkost« njeno stalno ukrasno ime.

⇐ Предыдущая 123 4 5 6 7 8 9 10 Следующая ⇒