PREĐAŠNJE FORME 3 страница

Jesenje sunce je bilo slabo, ili vrelo, ili je bleštalo u mrlji daleko na površini vode - u svakom slučaju bilo je više nego samo nehajni, obični izvor svetlosti za leđima ili pred očima. I listovi su padali u tanjire koji su stajali na postavljenom stolu napolju, ili su u svetlim rojevima bili gonjeni niz reku; ili uopšte nisu bili listovi i leteli su kao ptice natrag iz trave u žbunje, zaustavljali se naglo i ostajali u nekom vrtložnom šoku, i trčali poput zemnih životinja u sasvim drugom pravcu, bili žablje glave među žutim slojevima lišća u crnkastim močvaranim barama, ili divljač koja je bežala daleko u niziju i strovalila se uz prasak pucnja; ili su to, na kraju krajeva, tu ipak bili sve samo listovi (baš kao što su ptičija tela, koja padahu sa drveća, bila samo iverje na vetru).

U to vreme takvi se događaji nisu odigravali samo kao čudno brkanje od strane nekog ko slučajno nije razlikovao pojedinosti, nego behu nezaobilazni znaci na samim zbivanjima, koja su se u celosti, kao godišnja doba u nekom velikom krugu (»krugu godine«), mogla, svako za sebe, svejedno za kog posmatrača, preobratiti iz jednoznačnog protoka u mnogostruke prostorne događaje: brkanje samo na prvi pogled, potom, ipak, kao preobražaji, napolju dobrodošli, gde su se u dubokom vidnom prostoru »uvek jedinstveno«, snagom prirodne predstave, susretale biljke sa životinjama, i sa ljudima, a ono odsutno sa onim što se događalo. Predeo, Zorgerova osobita povest, saobražavajući se sa odvijanjem jeseni na severu, beše ponovo vraćen iz one ljudske povesti pod vremenski svod, gde je samozaboravljeni muškarac, bez sudbine, ali i bez osećanja nepotpunosti (uopšte oslobođen osećanja za promene), još bio tu.

U predelu je postojalo čak i određeno mesto (Zorger ga je svakodnevno crtao) gde se pred njegovim očima jasno odigravala ta nadobudna istorija sveta, u kojoj se nije više događalo ništa nasilno ili bar naprasno. To mesto nije odmah bilo uočljivo kao tačka ili mrlja; ono se obrazovalo tek u dugotrajnom napornom crtanju, i time je postalo opisivo.

Radilo se o središnjem delu jednog zapravo običnog predelnog isečka, a Zorger ga je izabrao zbog zemljotresom-prelomljene-linije u prednjem planu i zbog lesnog-terasastog-fragmenta sasvim pozadi. Taj komad, na kome se nije ukazivao ni jedan jedini površinski oblik, čak ni malena močvarna udolina, i koji je on precrtavao samo pod nekom popunjavalačkom prinudom, s vremenom je postao, bez nekih namera, sasvim naročiti deo predela. Bila je to glatka stepska površina, gotovo bez drveća i šiblja, sa nekoliko koliba i putem ispred njih, ravnim kao pod konac, a u pozadini oivičena proređenom prašumskom masom, koja ipak beše tako blizu da je dopuštala pogled u nju, dok je prednji deo, sa mnogim pojedinačno opažljivim malenim oblicima, za oči crtača divljine bio omeđen kao ivica šreberskog vrta: između te dve oblasti, koje su se jasno izdvajale iz predela, pomaljale su se bezoblične središnje pruge, koje su ipak prolazile u istoj ravni sa njim, kao potonulim, poput nekog hodnika oblikovanog u toku više nedelja, i, na kraju krajeva, poput primera čovečanske doline u mogućem večnom miru.

Indijanci, koji su popreko išli tom oblašću obasjanom jesenjim suncem, vozili su se ovuda svakodnevno, ili ulevo, na posao, ili udesno, natrag kući, baš kao i njihova deca ujutru, svako za sebe tuda u školu, a u podne u grupi kući: tu su se, bez naročitih događaja, odvijali njihovi životi; ko je sa jedne strane stupio na pozornicu, svaki put je nadopunio onog koji ju je sa druge strane upravo napustio; oni koji su se usput susreli, zakratko zastali i ponovo se razišli, samo behu na putu ka salašu, uvek u zajedničkoj seoskoj oblasti, a čopori pasa koji su zavijali iza kamiona behu njihove domaće životinje koje su izvodili u šetnju.

Ti prolaznici što su se neprestano kretali u srednjem planu, javljali su se, drugačije nego u samoposluzi, u zajedničkom domu ili u baru, kao slika nerazorive, žive, često čak i vedro razuzdane zajednice; a Zorger, time oslobođen mnogih prinudnih predstava, znao je da je mogao i verovati tim slikama. Do tada su Indijanci ponekad bivali stvarno neprijateljska rasa, a on nepoželjna osoba na njihovoj zemlji koja je samo spolja pripadala njegovom zapadnom svetu. »Veliki narod Indijanaca« - tako je on sam nekada mislio, ali tek sada, konačno viđen kao »nametljivac«, i uopšte kao »neko drugi«, usuđivao se da sudeluje ili je jednostavno bivao tu sasvim prirodno; i gle: oni su svojim parolama i psovkama protiv »belih« u najmanju ruku tek naposletku mislili na njega.

Svih tih proteklih meseci Zorgera oni nisu zapažali. Gledali su napred kada je prolazio, kratko ga možda odgurnuli, i onda se za njim i te kako osvrtali, ali pre kao za preprekom na putu, za koju su posle sudara hteli da znaju o kakvoj li se to pojavi radilo: sada, shvatajući ih kao pripadnike zajedničkog seoskog udruženja, zapazio je da je za njih on postao primetan, i video je da je njihovo neuvažavanje njega bilo njegova stvar. Istina, nisu oni, prolazeći, nikada posebno okretali glavu ka njemu koji je tu stajao udubljen u svoje sprave, ali je on, ipak, oslobođen svojih pređašnjih ograničenja, bio siguran u njihovu blizinu: nije im više smetao, a oni su mu, samo time što su se pokazivali tako razuzdanim, ukazivali pažnju, koja je već po sebi bila prijateljska.

Zorgeru se učinilo da na tom poprištu prvi put vidi i decu Indijanaca kako se igraju; kao da je, uopšte, decu po prvi put doživeo ovde, sasvim na severu; i kao da su i sami odrasli postali tako prisni da su, ma šta pred njim započeli, izgledali kao da se — i kad su samo projurili automobilom — tako reći za njega igraju. On postade prostodušan — i oni su se već igrali.

Uveče je onda i stvarno seo među njih u baru, a oni su, kao u bioskopskoj polutami sedeli jadan iza drugog. Nikog posebno nije gledao (uvek je obuhvatao više osoba odjedanput), a ni oni nisu izričito na njega obraćali pažnju; ipak su njihovi pokreti oko njegovog mesta svaki put bili oprezni gotovo plesački. Možda se jednom približilo i neko preteće lice - i odmah se moglo mirno vratiti nazad, jer je pretnja, mada ne i lice, već pri prvom uzvratnom pogledu mogla biti previđena. (Ukoliko je pijani nastavljao sa pretnjom jer uopšte nije hteo da opazi pogled drugoga, obično je neka starija Indijanka zavrtela toga koji je tu ukočeno stajao u dugi i tužni umilni ples, iz kojeg se on onda nije vraćao.)

Zorger nije pripadao Indijancima kao plemenu, ali im je pripadao svaki put u barskoj prostoriji, u naselju, ili bilo gde u regionu; nije zaboravljao boju njihove kože, ali nikada nije među njima osećao svoju sopstvenu. Ponekad je čak mogao da zamisli kako ostaje tu zauvek, skriven u nekom od njihovih porodičnih klanova; ili je pre jesenji prostor delovao kao prirodna scena dnevnog sna, nadilazeći Zorgerov lični predstavni svet: kao da je sama priroda muškarcu, još spokojno prisutnom, predstavljala odgovarajuću nadličnu povest. Živeo bi on sa svojom porodicom u seoskoj zajednici, kojoj su pripadali i crkva i škola, i čak bi svojim radom zajednici bio i od koristi. Crkva, škola, porodica, selo: značili su opet sasvim sveže životne mogućnosti, i Zorger je video dim koji se preko dana dizao iz koliba u srednjem planu kao neku vest; istina, video ga je on takvog već jednom — ali gde? ali kad? Bez toga gde, bez toga kad: bilo je olakšavajuće što nije više morao da misli da ljudi ovde nisu bivstvovali kao izgubljeni u nekom napuštenom predelu, »gde nije bilo ničega«. Sve je ipak bilo tu.

Sa Indijankom se sada sastajao bez tajni, predstavio ju je i svome kolegi Lauferu, premda je, inače, svoje veze sa ženama zadržavao za sebe: »to je moja prijateljica«; i od tada je ponekad dolazila u kuću sa zabatom, zajedno sa decom, ili uveče kao treći na kartanje. Zorger je upravo imao želju da se sa njom pokaže, ali nije znao kome. Ranije nikada nije u pogledu njenih izuzetnih očiju sa jedva vidljivo crnim zenicama u tamnoj dužici osetio da misli na njega; sada joj je verovao — i primao je njen pogled (koji beše kao i uvek). Kod nje je bivao toliko odsutan da je upravo stalno ostajao spojen sa njom, i nije više pri tom osećao krivicu, već samo neku konačno njemu sasvim svojstvenu, nikada više otuđujuću želju. (Bilo je kao da je tek u njoj doživeo pravu Zemljinu težu; i jedne noći, ležali su kao na visoravni koja im je onda, najednom, postala premala: rasli su natprirodno veliki i postali, nevernički od želje, jedno drugome svet.)

Nekada je Zorger pripisivao sebi sposobnost da dostigne sreću. To se pokazivalo kao bratska lakomislenost, koja se na još neke prenela. U međuvremenu, nije više bilo potrebe za stanjima sreće; čak ih je kao bolest izbegavao. Samo je ponekad bivao iznenađen kako su drugi ljudi sa njim mogli postati srećni: to mu je onda kratko pružalo izvesnost da i nasuprot vremenu vodi ispravan život, ali ga je, u isti mah, stalno činilo svesnim krivice što se nije brinuo za dalje. Dakle, nije više obećavao budućnost, bio je samo još povod; i video je u jednoj slici kako se žena i on jedno pred drugim klanjaju i odlaze svaki svojim putem: a to kako su sada mogli da budu zajedno, bilo je sjedinjenje zauvek.

Opraštajući se, kretao se i on bez napora drugim jezikom, a da, naravno, nije simulirao posebnim slengom ili naglaskom zavičajnost. Pri govoru je izgubio svest o sopstvenom glasu; onako kako je njegovo biće tako reći bilo pregorelo u tom jesenjem predelu, tako je i njegov govor zvučao sada u skladu sa govorom ostalih. Uopšte, strani jezici pričinjavali su mu jedno novo zadovoljstvo i hteo je da nauči još neki. Rekao je: »U zemlji moga porekla nije bilo moguće ni zamisliti pripadanje zemlji i ljudima. Ne beše čak bilo kakve predstave-o-zemlji-i-ljudima. I baš mi divljina ovde pomaže da dođem do ideje o tome šta može biti selo? Zašto se tek ta tuđina pokazuje kao mogućnost ostanka?«

I Laufer, kome je, inače, posle njegove Evrope, vreme često bivalo dugo - odlazio je rano u krevet, »kao u internatu, da misli na kuću«, i spavao je dugo sada je gotovo kao seljak privređivao po okolini, kao u svom geološkom vrtu.

Često je ustajao pre prijatelja, i od boca, dasaka i metalnih žlebova skleptavao sprave kojima je mogao da meri jačinu vetra i visinu vode na reci, pomeranja padine (podzemno »laženje« ili »proticanje«) i jačinu mraza na tlu.

Laufer, istraživač strmina, zaboravljao je konačno i da se ušnira u svoje kruto radno odelo, u kojem je istina izgledao istraživački, ali i čudno neplodno, i, u otvorenoj flanelskoj košulji na krupne kocke, sa širokim tregerima, i u gore širokim, a na potkolenici suženim svetlim lanenim čakširama, pretvorio se u jednu od ovde uobičajeno samodovoljnih figura u predelu.

To što je on sklapao behu pre svega razne takozvane zamke od peska, vodoravne, sa lepezama, jednom do druge (kojima je merio prenos peska po horizontali), i uspravne, na više spratova, za merenje prenosne snage vetra između tla i uzvišenja. Koristio je i »peščanu-zamku-bocu«, koju je sakrivao u zemlju, tako da je naprava za skupljanje peska, pričvršćena samo u grliću boce i okrenuta otvorom ka prizemnom vetru koji je brisao preko nje, sasvim neupadljivo virila iz zemljišta. Ispred svojih mnogobrojnih sanduka za prikupljanje krša, koje je svaki put dovlačio u podnožje kosine, postavljao je savesni Laufer svuda dugačke daščane pregrade, da bi se sprečilo mešanje sa bočnim odronima kamenja, koji bi simulirali istinska padinska kretanja. A da bi ustanovio »kukaste udarce«, tako ih je on sam nazvao, udarce kamenja u podzemlju padine, spustio je okomito olovne trake u rupe na tlu, koje je prethodno bio izbušio sondom, oblika prilagođenog trakama, i onda je posmatrao pomeranja krša tako što je oprezno iskopavao svoje trake i merio im iskošenost. Teren je bio snabdeo svim tim stvarima, i, čekajući, krstario je tuda kao neki traper.

Njegovo posebno područje bile su oblasti ispod koliba na kočevima: maleni oblici tla, neizloženi vremenskim uticajima odozgo, drugačiji od prvobitno srodnih, ali u međuvremenu razorenih oblika izvan oblasti tih stubova.

Ta su ga sitna opažanja ipak uzbuđivala kao neko otkriće: maleni oblik prirode, ne kao inače odstranjen civilizacijom, nego upravo tek njome odbranjen pre svakog vremena. Obratno, u jednoj južnoameričkoj pustinji, gde nikada nije padala kiša niti je rosilo, a već sto godina nije ni vetar više duvao, otisci ljudskih stopala i tragovi konjskih kopita iz nekog davno prošlog vremena ostali su nedirnuti. (Stene u toj pustinji trošenjem su dobile tako tamnu boju da je njihovo povratno zračenje toplote zadržavalo vetar.) Laufer je hteo da u jednoj raspravi uporedi dve pojave: »Neće to biti istraživanje«, rekao je, »pre opis slika«.

Zorger je rekao: »Ponekad, pri pokušaju predstavljanja starosti i postanka različitih oblika u jednom te istom predelu, i njihovog međusobnog odnosa, dođe mi, baš u toj pomućujućoj raznovrsnosti takve jedne široko rastegnute slike, pošto mi je ona konačno pošla za rukom, da započnem da fantaziram. U tim trenucima, ne bivajući filozof, znao sam da sam sasvim prirodno filozofirao.«

Laufer: »To svakako onda nisu ni misli iznuđene stručnošću, a ne bismo ni mogli govoriti filozofijom struke, što se mene tiče, radujem se samo, i samo za sebe, nekoj trenutnoj filozofskoj fantaziji. Moja nauka mi pruža sanjarije kakve drugi ljudi nemaju ni u snu.«

Zorger: »I ti bi imao onda da mi nešto ispričaš.«

Laufer: »O predelu?«

Zorger: »O predelu i o sebi.«

Sakupljati strasti; želja za redom (i za pravouglim stolom); užitak u najobičnijem stanovanju; ponovo otkrivanje radosti učenja; uživanje u telu: njegovim potrebama, takođe i delatnostima. Ne hteti više ništa: nije nesreća. Ispunjenje: ništa natprirodno. Nezaboravljen, ipak bez ćudi. Osećaj stalno vrele glave: bez sopstvenih misli i ni pri kakvom zaključku, i, nikome-u-pomisli, bez daha (»pomozi mi«), i onda, duboko dišući (»kome biti zahvalan?«), samo još misleći zajedno. Misleći zajedno sa zemljom, promišljajući zemlju kao svet bez kraja koji misli. Svet koji tek sa mojim krvotokom kruži sa mnom, konačno mišljenim, kao samo još mišljenim.

Nema više krvi, nema više otkucaja srca, nema više čovečijeg vremena: samo još moćno pulsirajuća, i od sopstvenog pulsa ustreptala, sveopšta prozirnost. Nema više stoleća, samo godišnje doba. Iz ležanja u stajanje; iz stajanja u skok i hodanje. Želja za govorenjem i za svađanjem. Bez volje za igranjem, ipak radost da vidiš drugog kad se igra. Snažan vetar, a da sa breza ne padne nijedan list. Neko vreme tišina: onda drugi, lakši vetar, i listovi padaju u rojevima na zemlju. Na mrtvom rukavcu reke nagonjeno jato galebova, dopuštajući da bude terano u stranu, sa sporošću oblaka. Bele poprskotine od gavranovog izmeta po ribljim lešinama između kojih su zadenute crvene grane vrba. Prazne čaure metaka u krugu, pucnji negde drugde. Preko stolice u kući visi košulja u čijem gornjem zarezu za dugme sjaji iz dubine sunce. U senci ptice koja proleće (ili aviona) soba titra. »Budite pozdravljeni, vi nasmejani mrtvi«: ali u glavi iza čela smeši se samo sopstveno pamćenje, preslabo za podizanje mrtvih koji kao iskošene vreće zakratko izranjaju. Ti, reko. Ti, kućo. (Uzvici.) Kroz okvir otvorenog prozora stoji napolju prijatelj, vratio se kući sa posla. Po barama, listovi se okreću ukrug. I stabljike trave izgledaju kao opalo lišće.

Na dan pred Zorgerov odlazak iz dubodoline na severu istovremeno beše godišnjica otkrića kontinenta, i praznik. Bilo je to skoro sredinom oktobra, i ujutru je voda u reci pljuskala po uskim ledenim ivicama koje su narastale odozdo, iz obalske kosine; na ledu su ležali snežni kristali, pojedinačno nakostrešeni; mnoge malene grudve snega na površini vode behu galebovi, koji su se još uvek prepuštali vodi da ih nosi.

Kraj napuštene, već srušene kolibe, stajala je breza na čijem je stablu snažan vetar prebacivao zaostalu košarkašku mrežu preko gvozdenog obruča. Po sitno izbrazdanom rečnom predelu pokretala su se vetrovita mesta kao sprudovi živog peska pod vodom. Mrlje od senki po belim krošnjama drveća kasnije su Zorgera često podsećale na mačku koja je, sa glavom u krznu, ležala na stolu ispred prozora, tako prisna kako to samo domaća životinja može biti.

Laufer je još spavao, glave sakrivene slično životinji; ustao je usred noći i tumarao po stambenom prostoru. Po povratku, potom, upitan, progovarao je samo teškim debelim usnama (koje su Zorgera, uspravljenog na krevetu, podsetile na njegovog brata) i bez pokretanja jezika, a da je pri tom sa svakim glasom zakratko sklapao oči (ne samo trepćući), kako mu se to inače potkradalo kad je lagao: tek tada je Zorger primetio da njegov prijatelj hoda u snu.

Sada je izgledao kao da će još dugo spavati; a u njegovim zamkama od peska vetar je povrh toga umnožavao žetvu. Pogledom na njega i na životinju na prozoru Zorger je ponovo pronašao svoj (tako bezbrižno zaboravljeni) smisao za prolazno vreme, i otkrio je, u isti mah, nedostatak onog čudno bestežinskog bivstvovanja poslednjih dana, koji su mu proticali kao već posle njegovog vremena”: Na svim tim slikama, koje su se u srednjem planu bez rađanja i umiranja ukazivale nenasilno, ipak mu je nedostajalo - ne osećanje sebe samog, nego svest o sebi samom kao osećanje forme: a nju je spoznao tek sada, pošto je, gledajući sklupčanog ležača, postao svestan sopstvenog gledanja, u jajolikosti njegovih umirućih očiju koje su prodirale kroz golu slikovitost - svest je bila osećanje tog oblika, a osećanje oblika bilo je blagost. - Ne, nije on hteo da ne bude ništa.

Zorger je izašao napolje sa mačkom koja ga je pratila i koja »toga dana kao da je ponešto znala«. Na obali behu u krug položeni vodom naneseni balvani, ili su bili slučajno tako naneti, i on zamisli da su Indijanci takvim krugovima hteli da se možda odele od praznika i od sećanja povodom praznika, i čitavo mu je naselje tu izgledalo kao neki tajni kružni atar u kome je on kao posvećeni izvodio svoj poslednji obilazak.

Telegrafske bandere na vojnom putu behu zbilja tu i tamo išarane totemskim znacima. Tragovi guma u blatu na putu mogli su biti i ornamenti iz nekog tajnog indijanskog slikovnog pisma; a široki losovi rogovi na niskim drvenim nužnicima možda su se odozgo rugali strancima koji su ovamo bez ikakvog prava upali. »Da, kod nas je otvoreno«: ta inače tako sveopšte-kontinentalna formula na vratima samoposluge imala je toga državnog petka sasvim posebno značenje, a u policijskim kolima koja su divlje projurila (Zorger nije još nikad video ni jedna u tom kraju) paradirala su zatvorena, anonimna lica posade, za kojom je narod samo puštao svoje pse da laju. »Idenje u krug i igre mislima«, rekao je Zorger mački koja je išla iza njega i svaki put se kad i on zaustavljala, na istom odstojanju.

I deca su bila u školi; video ih je kako sede iza zatamnjenih okana u niskoj dugačkoj zgradi, ne ipak i njihova lica, nego samo mnoge okrugle, tamnocrne, njemu najednom vrlo drage kosmate glave. Neko je na flauti — ne probao, nego kao namerno pogrešno svirao američku božićnu pesmu. Jedno dete je došlo na prozor i pred Zorgerom, koji ga je pogledao, puklo balonom žvakaće gume. Svrnuvši u zajedničku baraku, prelistavao je tamo, kako je to inače često činio, zaključavani album sa poternicama: mnogi traženi bili su iskusni u životu na slobodi, i imali su istetovirano »Born to loše«.

Okrenuo se u pravcu groblja: Skoro svi ovde behu umrli mladi; zemlja, grbava od mnogobrojnih opalih šišarki, i poprskana grupama belih gljiva. Svratio je u drvenu crkvu i tu se odmarao: Lišće naneto vetrom i razvejano između stolica, sve do gore preko knjiga pozajmne biblioteke razmeštenih po stolu; na harmonijumu otvorena notna sveska; iz susedne prostorije sveštenikovog stana, ustajali miris slanine od doručka. Na sledećem zavijutku, pojaviše se između drveća svi mogući tamni delovi odeće Indijanaca, okačeni tu da se suše, a iza prozora koliba siluete stanovnika, koje behu tako male da izgledaše kao neko ko je stajao a video se samo do grla: i nije ih on tu samo ostavio, nego mu je pošlo za rukom da se od njih i oprosti.

Vetar, tako jak da mu je, dok je išao, otkopčavao odeću, beše topao, sa povremenim ledenim naletima koji su mu u ustima već ostavljali ukus snega. Mačka se ponekad zaustavljala i pogledom pratila senke po kućama; kad ju je podigao, zgurila se i dunula mu u lice hladan vazduh: nije trpela da napolju bude nošena.

Praćen životinjom, ponovo zatvorivši krug na reci (na kraju je od žustrog hodanja nastalo koračanje), Zorger pomisli: Danas sam prvi put video dvorišta oko kuća, i otkrio sam da naselje ima kružnu ulicu.

Površina vode je u poslednje vreme toliko opala da su se među peščanim sprudovima obrazovala mnoga jezerca gde se voda unaokolo kovitlala kao od ulovljenih riba: »i ovde krug«. Iako se niko nije video, sa svih strana iz dubine rečnog predela dolazio je odjek ljudskih glasova (zajedno sa piskanjem jedne jedine obalske laste, dok su po obalskom šljunku grebuckali čamci bez posade) - i na okuci reke Zorger odmah ugleda stanovnike sela jedne uz druge, kao »Veliku vodenu porodicu«: oblast reke, od izvora do ušća, »samo je ovde i bila vredna pomena«; tu uopšte beše »jedino mesto na svetu o kome je vredelo govoriti« - kako si odmah mogao čitati u ispisanim redovima koje je opala voda ostavljala jedan ispod drugog na pesku (rub druge obale već je ležao »sa one strane poslednje granice«).

Behu to indijanski glasovi što odjekivaše iz ljudstvom praznog rečnog jarka, i Zorger je ipak verovao (ne razumevajući ni jednu reč) da čuje svoj sopstveni jezik, čak ono posebno narečje oblasti koja bejaše domovina njegovih predaka. Čučnuo je i pogledao u oči mačke, koja na to ustuknu; i kad je pokušao da je pomiluje, beše njoj to izvan kuće toliko odvratno da je pobegla, krećući se pri bežanju skoro kao nekakav pas.

Oko njegovih nogu beše isušeno obalsko blato, u daljinu prostrto kao mreža ispucalih, gotovo pravolinijskih mnogougaonika (većinom šestostranih). U posmatranju tih pukotina, postepeno su one počinjale da deluju na njega, ali ga nisu komadale kao tlo, nego sklopiše sve svoje ćelije (tek sada to beše praznina koju je mogao osetiti) u skladnu celinu: sa razdeljene površine zemlje čoveku je doletelo nešto što njegovo telo učini jakim, toplim i teškim. Stojeći nepomičan i gledajući po toj mustri, zamišljao je da je prijemnik, ne neke vesti ili poruke, nego udvostručene snage koju je mogao primati na dva različito postavljena nivoa svoga lica: na čelu je i stvarno osećao kako šetaju poprečne kosti, prosto tako što na pameti nije imao ništa nego da vazduhu izloži tu prepreku; a niz površine očnih duplji, gotovo pod pravim uglom prema tlu, dobio je kao nove crte lica, sa čovečijim očima i čovečijim ustima; svaka za sebe, a ipak svešću ne i razdvojene; i izbočenost spuštenih očnih kapaka stvarno je osetio kao prijemne antene. Glava, koja se pri tom sve niže povijala, nije značila postavljanje zadatka sebi, nego odlučnost: »Ja sam taj koji odlučuje.« Gledajući, bio bi on sada spreman na sve; i svakim pogledom, pa i u prazno, sretao je druge poglede; te poglede bi on najpre i izazvao.

Sada šum reke - a žbunovi su ponovo šuštali tako uočljivo nežno, kao prvi znak rečnog predela onog letnjeg dana kada je ovamo stigao.

Čovek koji se podizao sa tla ne beše ushićen, već samo smiren. Nije više očekivao prosvetljenja, nego umerenost i istrajnost. »Kada će moje lice biti konačno nacrtano?« Mogao je reći da se radovao životu, da je pristajao na svoju smrt i da je voleo svet; i mogao je da primeti kako je u skladu s tim reka sporije tekla, kako su busenovi trave svetlucali, a kako je benzinska burad, ugrejana na suncu, odzvanjala. Video je kraj sebe izdvojen žuti list vrbe na sjajno crvenoj grani, i znao je da bi on i posle svoje smrti, posle smrti svih ljudi, zasjao u dubini tog predela i da bi svakoj stvari na koju se sada spuštao njegov pogled dao konturu; i osetio je nad time blaženstvo koje ga je podizalo iznad svih krošnji drveća: pri tome je njegovo lice ostajalo dole kao maska »koja je predstavljala sreću«. (I postojala je onda čak neka vrsta nade: kao osećanje spoznaje nečega.)

Zorger, »junak«, iskoristio je taj trenutak, ostavio je kamen koji je hteo da postavi u znak sećanja na predeo, i otrčao je kroz poput livade prostrtu travu u pravcu kuće sa zabatom gde ga je šarena životinja, sedeći ispred kuće, još jedanput zaboravila. Zašto je Laufer jednom rekao kako bi »ovde ostao da živi što duže, ali bi se vratio u Evropu da umre«?

Ovaj je sada pozdravio čoveka koji je u kuću stupao sa kao lupeškim pogledom nadmoćnosti: ostao je na onom mestu koje je drugi napustio. Na sebi je imao bele vunene čarape, nabranu košulju, a iz zadnjeg džepa od pantalona visile su mu karirana maramica i rukavice sa prstima - kao kakvom Ovdašnjem. Sve se predstave razleteše, i Zorgeru bi mrsko da se ikako oprašta: kao kad neko napušta jedno mesto dok ostali još spavaju, a nije li bilo moguće napustiti mesto i nesvestan, kao u snu? I, najednom, ta predstava: »Večeras ćemo slaviti moj oproštaj, a u osvit zore, dok si ti još u krevetu, otići ću poštanskim avionom.«

Odlučeno je da toga dana zajedno rade; to je značilo da jedan zvanično pozove drugoga da sudeluje u njegovom poslu, i, konačno, složili su se da zajedno snimaju iz vazduha.

Jednomotorna iznajmljena mašina letela je tako nisko nad oblašću reke da su ispod površinske vegetacije bili vidljivi čak i obrisi malenih tamnih ledenih sočiva. Iako je već Zorger često iz visine bio posmatrao oblast, tek sada, kad je trebalo da je napusti, poprimila je ona posebno obličje. Ugledao je pretežno bezobličnu ravnicu kao telo sa mnogo udova i sa jedinstvenim, nezamenljivim, sada njemu naklonjenim licem. To lice izgledalo je bogato, uznemirujuće i iznenađujuće: bogato ne samo mnogostrukošću oblika, nego i utiskom neiscrpnosti; uznemirujuće u gotovo-bezimenosti neizbrojivih pojedinačnih oblika koji su uvek čudno podsećali na svet ljudi (ili su ovaj preuzimali) i kao da su vrištali za imenima; a iznenađujuće na licu beše pri svakom pogledu uvek širenje reke koja se tuda valjala: ta predstava nikada nije bila tačna - širina je svaki put bila novi događaj, čak i kad bi se pogled samo nakratko odvraćao; zbilja je bila nepredstavljiva.

⇐ Предыдущая 1 2 345 6 7 8 9 10 Следующая ⇒