Aprilauveče

Kaž esedateš kivremenastvarajujakeljudekojitač noznajuš tatrebauč initidabiž ivotidrugihpostalidobri, alisvetoima i obrnutustranu - dobravremenarađ ajuslabeljudekoji, nakonsmrtijakih, viš enemogudapodrž eta „dobravremena“, zbogč eganastajunovateš kavremena, stvarajuć inovugeneracijujakihljudi, i takosvakiput. Neznamkolikojetoistina, alijednomogureć isigurno: unajtež imvremenimaljudipoč injudasebrinujedniodrugimaiceneonekojisubliski, uprkossvimprepirkamameđ unjima. Ovomož edadokaž eč udnosusjedstvozastaveveomaslič nenaš oj, aliizkojeogromnanarandž astazvezdasapetokrakomnijenestala, i takođ e bojnegatransparentasalobanjomi kostima i sa reč ima koje kaž u: «Sloboda ili smrt! Za kralja i otadž binu! ». Takve različ ite ideje, tako različ iti pogledi na buduć nost zemlje, ali istovremeno jedan narod koji je ostavio sva svoja potraž ivanja jedni drugima i okupio se protiv jednog neprijatelja, mada za kratko vreme.

Te obič ne aprilske več eri, poput ove, posvađ ao sam sa mojim voljenom devojkom. Niš taozbiljno - obič nadomać asvađ a, alimnogološ egsmoprič alijednodrugom. Stogasamjutrosotiš ao do svojekuć e, kada moja voljena je spavala, i, ne izgovorivš inijednureč, spakovaosvojestvari, obukaojaknuiotiš aopremahotelu, u komesamodluč io da ž ivimnekovreme. Sadarazumem da sambaremtrebaobitimekš iibiratiriječ i, alitadasam bio preplavljenemocijama. Mi smovruć inarod, dakle naš i karakteri smo isto. Da, inedavnosampoč eo da primeć ujem da se poč elaponaš ativrlooš tro, kao da joj se dogodiloneš tološ e, ali ne ž eli da prič a o tome, radijeizlivajuć isvojuljutnjunadruge. Pa, sada se ne radi o tome.

Polakosamš etaoš etnicomigledao u noge. Sa mojedesnestranevoda Save je tihotekla, a zrakmene je slabaš nopeckao po licu. Ovdenikadanijejakohladno, aliuveč e u proleć eponekadduvavetar, zbogč egaž elim da stisnemnos u ovratnikjakne. Zaustaviosam se natrenutak, oslanjajuć i se naograduiizvadiocigaretuizdž epa, zapaliosamnjui upuš io sam, oseć ajuć ikako mi dim punipluć a.

Pogledaosam u reku, premastaromgradu, gdesuveć svetlanaprozorimaiulicama. Ovaj grad idaljež ivi, uprkossvemuš to se događ a: glasoviulič nihmuzič ara ne utihnu, mirissvež enapravljenekafe u ulič nimkafić ima ne nestaje. Aliakopogledatejoš dalje, negde van moggrada, mož eteč uti da negdedalekoč uju se pucnjeieksplozije. To mož etedugosluš ati, sazadihanimdahomi u nadi da ć ejutiljudizaustavitismrtnaš edrž ave. U ovomtrenutku, veomasampož alilaš tonisamvojnik, jersamtakođ ež elela da zaustavimovoludilo, alinisamsluž ila u vojsci. Nikadanisammislio da ć usvojž ivotpovezati s njom, inisammogao da zamislim sav už askojinaš ivojnici vide svakog dana, č ak i u noć noj mori. Ž eleosamda idem kaodobrovoljac, alisu me odbiliizsamonjimapoznatihrazloga. Završ iosamovde. Sad sam se slož iosatim, alitadasam bio groznoiznerviran time i bio samljuttakođ ekaomojavoljena je sada.

Nastaviosam da stojimnaobali, puš eć iiljut na osobukoja mi je najdraž a, alič ini se da samtadazaboravionatome. Hteosam da odem u hotel ipopijemrakijuodš ljive da se konač nozaboravim. Lokalanprebiva u hotelu - nije li smeš no? Ne mogu da podnesemrakijuodš ljive, alija uvek oceć am se vrtoglavicu od njeiž elimda spavam. Nedaleko od menesedelisu za sklopivimstolom, a namalimstolicamadvastarcaodš ezdesetakgodinakojisu se igrali u dame imirnorazgovarali:

- Pa, mož da me idanasmož eš pobediti? - upitaprvistaracsaosmehomnalicuipomerijednufigurunatabli.

- Svić e se moć iosvetiti pre ilikasnije. - uzdahnuo je drugistaracobuč en u smeđ i kaput.

- Š ta misliš, mož e li on se nositi? - upitaprvistaracpokazujuć ikaž iprstomprema gore.

- Ne znam. - rekao je drugi i uzdahnuo teš ko. – On ima sada izbor: dati na smrt ljudima, koji ž ivuju ovde, ili tih, ko ž ive tamo.

Dvadesetgodinaonisedejuovdesvakenedeljeiigrajudame, isvakiput starac u smeđ emkaputugubiigru, alion nikada ne odustaje, š tojavidim.

Nisamobrać aopaž njunanjihviš e, već samsamoopetskrenuopogledpremastaromgradunadrugojstrani, koji je izgledaotakonepristupač no. Loš eobuč enimomakoddvadesetsedamgodinasedeo je natrotoaru. Pored njegasu bile š take, ali on samnijeimaonogi. Č udno je da ganisamprimetiokadsamhodaoovde. Pored njega je prolaziopovremenizaljubljeni par, neš toslič nomeniimojudevojku. Iako ne, nikad ne bihpovezaosvojusudbinusatakvimdevojkom, ako ja sambih bio timč ovekom. Izgledala je prelepo, aliodmahja samshvatiokakva je osobakadona je pogledala puno prezirno i gađ enjenona stranu onesposobljenog momka. Kad je par proš ao pored njega, momak je teš kouzdahnuo, kao da je shvatiosvojubezvrijednost, alipoznavaosamgaismatraogaherojemkojinijepodnijeo, kakoiskidajumojuinjegovudrž avu. Za ovo je skupo platio kada je nogom u Sarajevu krenuo. Š teta š to je prisiljen negde na zaleđ enom nasipu i č ekati milost od svoje teš ke sudbine.

Tiho ja sam dolazio do njega i č uč nuo tik pred njim, i on je takođ e tiho pogledao u mene. Iz dž epa sam izvadio nekoliko dinara i pruž io mu ih.

- Hvala. – on je osmehnuose mine.

Laganosamgapotapš ao po ramenuitakođ e osmehnuo se njemu. Tada sam č uo mali deč ji glas. Ustao sam i ugledao ž enu sa devojč icom oko pet godina u naruč ju. Vrisnula je neš to o tome š ta ona marmelada ž eli, ili neš to još. Majka ju je odvrać ala govoreć i da to nije hrana i da ne treba troš iti novac na nepotrebne stvari. Po njihovom izgledu postalo je oč igledno da su veoma siromaš ni.

- Stanite! - pozvao sam ž enu koja se iznenađ eno okrenula.

Otiš ao sam do nje i izdvojio nekoliko dinara.

- Kupite svojoj bebi to š to ona ž eli. - rekao sam.

- Ne, ne treba! - ž ena je poč ela da odbila, ali ja sam bio uporan.

- Uzmite. - rekao sam, za š ta je ž ena ipak uzela novac, i zahvalivš i mi brzim korakom krenula je dalje prema mostu koji vodi na onu stranu reke.

Ja sam danas bio vrlo velikoduš an. Iskreno, novac nikada nisam smatrao važ nim za sebe, pa sam ga voljno delio sa nekim kome je stvarno potreban. Da, za novac mož ete kupiti luksuzni dom, ruč ati u skupocjenim restoranima, izleč iti ozbiljnu bolest ili se okruž iti sa prelepim devojkama. Međ utim, sve ove lepotice ć e se tač no brinuti o vama sve do trenutka kada imate toliko novca. Jednog dana ih mož da neć ete imati i otkritć ete da oni se svi nisu toliko brinuli zbog vaš ih problema i briga. I kad vam ljudi oko vas - bogataš a, postave pitanja: „Kako si? “ „Je li u tvojem ž ivotu sve u redu? “, da li vi ne č ujete nedostatak iskrenosti u njihovim glasima? Ja ni na koji nač in ne pokuš avam da opravdam one koji ne ž ele niš ta da uč ine sami i tež e neč emu, već samo krivaju drugima za pohlepu. Samo za mene u mom ž ivotu postojale su potpuno drugi vrednosti koje se nisu mogle kupiti č ak ni za najveć e iznose.

Nastavio sam da stojim na nasipu i već sam zapalio drugu cigaretu. Uvek to radim kad sam veoma nervozna. Starci su i dalje vodili razgovor koji je u velikoj mjeri koč io proces njihove igre. Da, zapravo, nije bilo potrebe da niko od nas ž uri. Izmeđ u izraza č uli su se zvukovi kliznih belih i crnih figura na tabli, koji su puzali po ć elijama i ponekad preskakali jedni preko drugih, zbog č ega su ih nesretne ruke pokupile od table i polož ile na ivicu stola.

Iz ugla uš iju č uo sam neke daljinske zvuke borbe, ali nisam obrać ao paž nju na njih. Upravo sam se setio svih reč i koje mi je rekla moja voljena, zbog č ega sam udarao u ogradu sa strepnjom i gnevom. Momak veterana je na trenutak trepnuo.

Veliki č ovek star trideset pet godina u vunenom š eš iru sa metalnim grbom u obliku orla sedeo je iznad momka koji je lež ao na zemlji. Ovaj momak izgledao kaostranac i č ovek u š eš iruje opet i opet udario ga. Taj momak je ceo ž ivot ž iveo u ovom gradu, ali nije bio etnič ki isti kao već ina stanovnika. Upravo je to iznerviralo njegovog prestupnika. Ponovo ga je udario u lice nekoliko puta, izazivajuć injemumodricu ispod oka, a lice momka je bilo prekriveno krvlju.

- Ne treba, molim! – momak je vriš tao, ali taj opet je udario ga po licu.

- Vi ste krivini za sve to! – č ovek je vriš tao. – Š ta ti ovde radiš?!

- Ja uvek ovde ž ivim. – rekao je momak.

- Briš ite odavde! - č ovek je š iš tao i zgrabio momka za okovratnik. – I odatle takođ e briš ite!

Pokazao je prstom prema jugu, a onda ponovo zgrabio momka za okovratnik. Suze su se slivale niz obraze momka, koji su mu peckali rane na licu.

Dugosamstajaopuš eć icigaretuiuž ivao u pogledunasvoj grad, voljenimimrž enim. Bilo je dosta toga za njega: radost, bolirazoč aranje. Mnogosmoiskustvasamojomvoljenom, zbogč egaviš enisammogao da zamislimsvojž ivot bez nje. Ali ona?

Izamene je prolaziopolicajac. Ugledavš iinvalidukoji je sedeoispredkoga je stajalomaloplastič nostaklosanovč ić imanadnu, priš ao je njemuinagnuo se nadnjega.

- Boljeidi da traž iposao – rekao je policajac.

- Gdemogu da nađ emposao za invalide? –upita on.

- Ne znamgde, alibolje da se skloniš odavde. – kazao je služ benikpoliciji.

Taj me stavjednostavnorazljutioiodluč iosam da interveniram:

- Kako to mož etegovoritiveteranu?

- Videosamtokomsvogž ivotatakveveterane. – rekao je prezirnopolicajac. - Ubrizgavajusebesvakidroge, zatimguberukeinoge, a nakon toga izlazetakonesretniisiromaš niiprolazekaoveterani.

Momak je polakoustaonajednojnoziigurnuoš takeispodrukepolakokrenuonegdeuzš etnicu. Upravosampolicajcudobacioprezirnipogled. Ovajč oveknije bio nimalokaooniherojikojisadaodvodež ivoteubicanaš egnarodaiugnjetavač anaš everenekolikokilometaraodavde. Viš e je lič ionavrloarogantnuipokvarenuosobu, koja bi lakookrenulaslepookozloč inu zaglasnukovanicu. Verovatnonikada u rucinijedrž aonisvojpiš tolj. A sadajoš krivič ovekakoji je braniosvoj dom. Iakosamdugorazumeo da naovomsvetunemapravde.

Debelisumrak se već pojavionanebuiuskoro bi nebotrebalopotpunopotamnitiiraš trkatistotineblistavihzvezdanasebi. Tada mi se obistinilo da ž elim da odem u prodavnicuikupimmalorakijiodš ljive. Č imsamnapraviokorak, policajac me pozvao:

- Hej, druž e! – vriš tao je on.

- Š ta? - promrmljaosam mu pokazujuć iglasom da ne ž elim da komuniciram s njim.

- Papir je ispaoiztvojegadž epa. – rekao je on.

Spustiosampoglediugledaopresavijeni list papirakakolež inatrotoaru. Pokupilasam je iokrenula. Izkarakteristič nogrukopisasamshvatio da ga je napisalamojavoljena. Poč eosam da je č itam, ne obrać ajuć ipaž njunatuđ ezvukove. U stvari, već samznaoš ta je tamonapisano, jersamproč itaoovajtekstviš e puta, ali u tom trenutku je ova š ač icareč inapisananakomadupapirabiladovoljna da me poš tediljutnjeignevakoji mi je zamaglio um:

“Moj dragane,

Znam da si sada jako ljuti na mene. Juč e sam rekala mnogo nepotrebnih stvari koje zapravo nikada ne bih rekala. Oprosti mi. Moja majka je umrla pre dva dana. Mislila sam da ć e mi biti bolje ako mogu podnijeti svu tu bol a da tebe niš ta ne kaž em, ali greš ila sam. Sva nagomilana bol je poč ela da se razlijeva. Razumem da si sada ljuti na mene i ne ž eliš da me vidiš, ali ako se ipak odluč iš da se vratiš, onda znaj da teuvek č ekam kod kuć e sa kalač om sa cimetom i kuvanim vinom. Oprosti mi ponovo.

Tvoja voljena. “

- Kolač i kuvano vino. – polako rekao sam.

Kupujuć i ih na jednoj od ulica starog grada sreli smo prvi put. Tada je izmeđ u nas leprš ala neka vrsta magije. Seć am se kako smo tada ceo dan š etali od hotela u Moskvi do tvrđ ave, a zatim dugo sedeli u parku u blizini. Fenomenalno vreme, kao š to mi se č inilo. Od tada su ove dve jednostavne stvari postale svojevrsni simbol naš e ljubavi, a sada su kolač i i kuvano vino uvek prisutni na naš em stolu kada neš to slavimo ili ponovo slož imo.

Zavijanje alarmne sirene izvelo me iz misli. Uključ ila se tako neoč ekivano da je policajac već uskoč io na svoje mesto. S druge strane č uli su se vriskovi ljudi koji kao da su trč ali sa strane na už as i paniku.

- Sakrić emo? - pitao je prvi starac svog rivala i bliskog prijatelja.

- Zaš to? - upita drugi u smeđ em kaputu. - Ti i ja smo rođ eni pod tim zvucima. I umrić emo pod njima, ako Gospod tako odluč i. Pustite da se mladi stež u u ž ivotu, ali to ne trebaju nam.

- Da, već smo dokazali sve š to smo mogli da dokaž emo. - sagovornik je uzdahnuo.

Starac u smeđ em kaputu uzeo je jednu od figura u ruku i odmah preskoč io tri neprijateljske dame, š to ih je sve nateralo van ploč e, a starac je video kako njegov protivnik polako pomera poslednju damu.

- Mož da i danas mogu pobediti? – mislio je on za sebi.

- Zbog vas ne mož emo da ž ivimo mirno! - viknuo je č ovek u š eš iru sa orlom. - I dalje se usuđ ujete da ž rtve pretvarati se, tako da vaš i gospodari ustanju za vas! Mrzim vas!

Još jednom je udario momka u lice, ali kad je č uo zavijanje, ruka mu se rastegnula i oč i promenili, kao da je saznao neku tajnu koja je dugo bila skrivena od njega, ali sada se to otkrilo, i bijele mrlje iz njegovog ž ivota su nestale. Momak je hteo da pobegne, ali od jake glavobolje i zujanja u uš ima nije mogao da ustane ni na laktovima. Č ovek siđ e sa momka, a zatim ga lagano podigne sa zemlje i stavi ga na noge. Zatim je stavio ruku na rame i omotao ruku oko leđ a da mu pomogne ić i. Ić i š to je brž e moguć eju.

U tom trenutku je neka senka brzo preletela krov jedne od kuć a, a u sledeć em trenutku zač uo se sjajan bljesak i tutnjava, od kojih sam zatvorio uš i, bojeć i se da ć u sada krvariti. Starac u smeđ em kaputu otkotrljao je oč i, zgrabio srce i započ eo grebati koš ulju naboranima prstima na grudima i sruš io se na trotoar. Njegov protivnik je odmah ustao sa stolice i priš ao mu š to je brž e moguć e. Jedva se savijajuć i i osetivš i svoj puls, tiho on je dodirnuo njegovih oč i i zatvorio kapke. Zatim je starac otiš ao do svog sediš ta i seo za sto.

- Danas si pobedio, brate. - rekao je on tiho i podigao jedan od protivnič kih dame, sa kojim je preskoč io poslednju svoju.

Policajac je pojurio za invalidom, a kada je dotrč ao do njega, uzeo ga je u naruč je i potrč ao je s njim niz ulicu. On je bio toliko iznenađ en da je umalo pobacio š take.

Pojurio sam tač no u suprotnom smeru. Dugo sam trč ao. Srce mi je toliko bubnjalo da se č inilo da mi je sada puklo rebra. Nastavio sam da trč im, udarivš i sluč ajno u rame č oveka u š eš iru sa orlom, koji je vodio pretuč enog stranca za ruku. Samo etnič ki stranca, ali ko ž ivi ceo svoj ž ivot u ovom gradu. Oboje nisu ni na koji nač in reagovali na mene. Trč ao sam brzo kao š to je, verovatno, trč ala kroz stari grad ž ena sa malom devojč icom na rukama, koja je grabila marmeladu za oba obraza i nije mogla da vidi uplaš eno lice svoje majke. Deca je bolje da neke stvari ne znaju, kako ne bi povredili psihu.

Noge su me već bolele, ali nastavio sam da trč im i molim se sebi kako bih stigao na vreme. Međ utim, kada sam bio desetak metara udaljen od svoje kuć e, sjajan bljesak osvetlio sam zamrač eno nebo, a onda sam zač uotutvanjuod eksploziju, s takvom silom da me je već bacio i izgubio sam svijest.

Kolikobio samnesvesan, nije poznato. Kad sam doš ao u sebe, glava mi je zazvonila, a lice prekriveno slojem građ evinske praš ine. Ustao sam s nogama, krenuo prema kuć i, ali noge zapletenese kada sam hodao. Neč ujno sam otiš ao svojoj kuć i, sluš ajuć i kako se fragmenti stakla ispod stopala š kripaju i pogledah u prozor mog stana od koga nije ostalo niš ta.

U ogromnom otvoru umesto blok-ploč e bili su vidljivi samo jarko crveni plamenovi vatre, s kojih se gomile crnog dima uzdizale visoko u nebo. Samo sam tiho stajao i gledao ga, ne mogavš i ni da plač em ni da vriš tim. Bilo je to kao da sam paralizovan ili sam jednostavno odbio da vidim š ta se deš ava. Tada sam pogledao u noć no nebo u kome se avion Severnoatlantskog saveza sakrio pred mojim oč ima.

⇐ Предыдущая 1 2 3 45