Aнонимност

Ја, аутор овог дела, нећу се потписати из више разлога. Први је у вези са чињеницом да живимо у време глобалних комуникација, са трендом децентрализације. Из тога следи да се максимална делотворност постиже одустајањем од централизоване структуре. Као оријентир, узимам модел мицелије. Идеја је — мицелија, а идејне групе су — печурке.

Ми (више не само ја, него ми, зато што су се за време развоја ове књиге већ појавили истомишљеници) смо већ креирали неке од таквих група. Биће ту много разбацаних група са нејасном структуром и односима унутар њих, као и слободним односима између група.

Ако ја, аутор, постанем популаран (ван уских кругова људи који знају ко сам), око мене ће настати друштвена гравитација. Доћи ће до хијерархије и завршићемо са обичним, централизованим моделом. Ако ме мало људи зна (пракса је показала да је нереално бити потпуно непознат), вероватноћа настанка једне, централизоване структуре много је мања.

Такође, актуелна пракса показује да је, током нулте етапе, немогуће прескочити централизацију и одмах прећи на децентрализовану структуру. Процес не почиње без примарног центра, детонатора-катализатора. У другој етапи, то је могуће, али у првој... једноставно не видим како. Међутим, у стратешкој перспективи, назире се стварање нечега што нема један центар, и то не због моје добре воље, него услед саме природе процеса.

Други разлог, тј. резон за непотписивање: за реализацију пројекта потребни су принципијелно нови потези. Сви стари путеви воде према старим циљевима старог света. За улаз у нови свет, мора да се иде новим путевима. Што више људи тражи нове путеве и технологије, веће су шансе да и буду нађени. Ако се прогласим за аутора, постоји ризик од стварања утиска да је ово „one man show“ — остали су небитни, јер нису они ово писали.

Ако аутор проглашава анонимност као своју принципијелну позицију, и ако постоји разлог да се сматра да ће баш тако и остати, онда процес нема свог „главног лика“, највећи ауторитет итд. Свако може на себе да узме улогу „главног“, колико може да то изнесе. У таквој ситуацији, ствара се лепша атмосфера за само дело и будућу децентрализацију.

„Ако било кад осетиш, да мртве ствари које држиш,

одједном мењају боју и почињу да дишу,

мораш их сам завршити; нико не може да те замени“ (М. Антић).

Ја, аутор ове серије књига, никада нећу признати своје ауторство. Мојој речи може да се верује. Ако се од тренутка објављивања прве књиге „Пројекат Русија“ до данас нисам разоткрио, и ако се ни током привремене верзије „Project i“ нисам разоткрио, има основа да се претпостави да никад ни нећу. Сматрам да би то могло само да нашкоди целој ствари.

Као трећи разлог анонимности може да се види жеља да се уклони једна од главних мана живог аутора неке књиге — то што је жив. Почивши аутор много је већи ауторитет за саме читаоце од живог. То је, напросто, чињеница, која произилази из природе друштва. Анонимност је, некако, као да сам умро. Ту су сада само моје мисли, а мене као да нема.

Четврти разлог: не желим из овога ту врсту популарности као музичке звезде, да ме препознају на улици и да делим људима аутограме. Желим да останем слободан човек, који се свуда креће и не привлачи више пажње, него што је и до сада. Пошто се дотичем тема религијских размера, а људи имају склоност да стварају идола, постоји ризик да упаднем у ту замку. Најпоузданији начин да се ово избегне је — крајња анонимност.

Пети разлог за анонимност је — што покрећем процес децентрализације друштва, са принципијелно другачијом економијом. Трговина није ствар будућности. Између људи ће постојати другачији принцип размене. Новац ће вредети само у нижем делу друштва — међу потрошачким масама. У вишем, вредност ће бити у информацијама и знању. Време квантитета замениће време квалитета. За мене, као покретача овог процеса, немогуће је да започнем процес, мислећи као продавац. Потписати своје мисли, донекле означава продају. Ту се као накнада не узима новац, него популарност, која се лако после уновчи. Одбијање популарности равно је одбијању новца. Зато ме не могу осумњичити за трговање идејом.

Чини се како је продавање ове књиге у књижарама, у супротности са претходном изјавом. Ипак, није тако. У овакву продају она није доспела зато што је мене обузела жеља за профитом, него зато што су многи људи хтели да читају штампану верзију. Будући да то ствара трошак, па још жеља издавача и продаваца књига да зараде, производу се формира цена. Хонорар од тога, уложићу у промоцију идеје. Електронска верзија се преузима бесплатно на нету, као и преко свих које желе да помогну ширењу ове књиге.

Шести разлог: анонимност приморава читаоце да се фокусирају на саме мисли, а не на извор тих мисли. Ако је аутор познат, људи ће мање оцењивати овде изнете мисли, а више самог аутора, и кроз ту призму и саму идеју. Даље, ако је аутор познат, идеја се може дискредитовати — дискредитацијом аутора. Услови анонимности то искључују. Критичари могу да нагађају ко сам, али узалуд... На нету ће бити пуно разних глупости на ту тему, чему сам и ја донекле допринео. Да се одвоји жито од кукоља, и да се наруши анонимност, нереално је, па чак и за мене самог. Ако некад изненада будем прогласио своје ауторство, једноставно ми неће веровати. Фраза „Пројекат нема аутора“ спустила се на свест људи. А ко тврди да је аутор, дефинитивно није аутор. Зато што је одраз овог аутора — анонимност.

Са малом изменом, понављам речи написане још 2005. године: „Упозоравам: никоме не верујте! Аутор се не открива. Ко каже: «Ја сам аутор овог текста» или «Ја сам лидер покрета», тај је преварант и провокатор. Будите спремни на провокације. Непријатељ је јак и паметан. Али ми ћемо истрајати, јер нас нема. Зато што су и музика и речи — народне. “

Овде желим да кажем и то да сам претходне књиге написао користећи „ми“. Читаоци су стекли утисак да има много аутора, да је то нека тајанствена група. То мишљење је подгревано, јер доприноси анонимности. Ту као да сам изнео мишљења многих хришћана.

Да се нисам одрекао — хришћанства делимично, а концепта религије у целини, да се становиште мог погледа на свет није променило, наставио бих да пишем користећи „ми“. То би било апсолутно оправдано, зато што су се многа размишљања из ове књиге, као и из претходних, родила у разговорима — како лицем у лице, тако и на нету, са разним људима (које сматрам својим малим ко-ауторима). Ја сам никада у животу не бих написао овако нешто. Склон сам пре да мислим како је ово дело нашег колективног разума, него моје лично. Само сам записивао то што је рађала колективна мисао, скупљана из разних извора.

Када се хришћанство за мене срушило, било је немогуће, описујући разлоге за ово, написати „ми се одричемо хришћанства“. Било би неумесно и чудно износити свој лични поглед на свет, који није познат никоме на свету, користећи „ми“. Какви то „ми“, ако сам ја био једини који је имао овакав поглед, за време писања. Зато сам почео да пишем као „ја“.

И даље су ми остале блиским многе библијске мисли. Извесно је да толико година у вери није прошло тек тако, узалуд. „А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, да би милостиња твоја била у тајности“ (Матеј 6, 3-4).

Ако у анонимности видим само плусеве, а у популарности само минусе, разуман избор је очигледан. Зато ја, аутор овог текста, изјављујем да никада нећу признати своје ауторство. И пошто у овом тренутку, сам аутор није себе признао јавно и поткрепио то неоспорним аргументима, онда ни никакво нагађање не може да наруши ту анонимност.

Уз овакве намере, загарантовано је да ће књига ући у информациони простор као дело без аутора. Зато ви, читаоци, морате сами да процените изнету идеју. Нећете моћи да процењујете мене. И то је веома добро и корисно, јер одише духом децентрализације.

Идеја не може да се приватизује. Ко дели ову идеју, тај је њен пуноправни власник и може да је реализује по свом нахођењу, како год да се њему чини да је ефективно и ефикасно. Ко дели све што је овде написано у целости, исто је тако власник идеје, као и ја. Дакле, ауторство није важно. И даље желиш да знаш ко је аутор? Ти си аутор!

Процес је започет. Ништа не може да га заустави. Пандорина кутија је већ отворена. Серијал књига " Секс, Блокчејн и Нови свет" већ је делимично написан, и то не само написан, него чак и распрострањен. “... Анушка је већ купила сунцокретово уље, и не само да га је купила, него га је чак и пролила“ (М. Булгаков, „Мајстор и Маргарита“).

Прва књига из овог серијала „СПАВАЈУЋИ БОГ 018“ у вашим је рукама. Надам се да ће следећа књига, која ће говорити о пракси, бити завршена током 2020. У електронском облику биће доступна одмах. У папирном, надам се, почетком 2021. године. Па онда даље.

Биће расветљени и различити аспекти везани за изградњу новог света, образовање нових појмова добра и зла, норми и табуа, система вредности и осталог. Закони постојања су такви да је немогуће на месту старе зграде изградити нову, а да се стара не сруши. Стари свет ће се срушити под притиском новог, са истом таквом гаранцијом са којом је својевремено феудални свет био осуђен на пропаст, под налетом капиталистичког света.

P. S. За мене, бившег православца, чињеница да је књига завршена на Васкрс 2020. има одређени значај. Овај празник има симболику победе живота над смрћу. Као што молитва каже, смрћу смрт разруши. Нисам мистик, али овако нешто ми ипак прија.

април 2012. — април 2020.

DIXI (лат. шта сам имао, то сам и рекао)

Контакт:

text018@protonmail. com

⇐ Предыдущая 25 26 27 28 29 30 31 32 3334