Хелпикс

Главная

Контакты

Случайная статья





Taчка. Реалност/стварност



Taчка

 

Бесконачно пута покушавам да загрлим бесконачност, али ниједан покушај ми није дао чак ни наду. Гледам ка небу желећи да ми се мисао уздигне у бесконачност, али као да се, у тим непрегледним слојевима, моја мисао негде заглављује. Чини ми се као да је моја мисао запетљана и, као таква, враћена назад. Ако кренем напред коначном снагом воље, чак и ако дајем све од себе, не успева ми. Као да стојим у месту, док бесконачност тече око мене. Осећам да је тај ток све већи и шири, али преласка квантитета у квалитет нема.

Гледајући у небо током дана, видим светлу, непрелазну слојевитост. Гледајући ноћу у звездано небо, видим непремостиву тамну дебљину. И ако у својим мислима успем да одем до краја Универзума, чак и тамо видим исту ову бесконачну дебљину слојава.

Не мучи мене што не могу да схватим бесконачност, него што не схватам шта треба радити, да би се то постигло. Уобичајени начин спознаје, када мисао појаву најпре ухвати, па је онда даље проучи, ту не функционише. Али, ако о чистој информацији не могу рећи апсолутно ништа, онда о бесконачности могу бар нешто. Нпр. ако се предмет бесконачно увећава, једном ће нестати. Ако се бесконачно умањи, такође нестаје. То омогућава да се на бесконачност гледа из контра угла — не као на највеће, него као на најмање замисливо.

Ако је најмање замисливо тачка, постоји нада да се бесконачност сагледа, преко разумевања тачке. У „Елементима“, Еуклид је дефинише као објекат без делова. Извирују опет стари знанци — апсолутно чврсто тело и даље недељиве елементарне честице, као објекти без делова. Изгледа као да се Еуклид није посебно трудио да схвати тачку. Он ју је више формално дефинисао, него што је заиста покушао да схвати њену суштину.

Тачка је бесконачно дубља од тога из Еуклидове дефиниције. Она нема облик и својства, као бесконачност и чиста информација, али је њена велика вредност у томе што садржи једно од обележја постојања — она има координате. Ово омогућава мислима да је обухвате. Значи да се тачка може проучити, као што ради природњак са ухваћеном бубом.

Тачка — нешто је као поздрав из другог бића, где су на снази закони нереални за свет величина. То је замисливи минимум, незамисливог максимума. Њоме пролази граница која одваја постојеће и замисливо, од онога што је изван оквира постојања и замишљања.

Тачка је пупчана врпца која повезује једно биће — свет величина, са другим бићем — светом не-величина. Она је знак на вратима, који поручује да се кроз њену природу може разумети природа нашег бића и изаћи ван оквира нашег постојања, према узроку.

Тачка је — нулта величина. Оваква тврдња изгледа као оксиморон, попут црне белине или хладне врућине. Нула не може да буде величина, а величина не може да буде нула. Ипак, тачка има управо нулте параметре, а притом није нула. Већа је од нуле, али мања од величине — негде између ничега и бића. Она је нулта реалност, али се притом сваки реални предмет може замислити као свеукупност бесконачног мноштва тачака.

Тачка очигледно није нула. Слагање бесконачног скупа нула не може да образује величину, као исход. Бесконачан скуп тачака образује величину. Значи, тачка не може бити једнака нули — ничему. Шта је онда? Њену суштину најверније одаје појам „потенцијал“.

Тачка нема дужину. У супротном, то није тачка, него невероватно кратка дуж. Ипак, она има потенцијал дужине. Он се испољава када бесконачно много тачака оформи праву. Права нема ширину. Иначе то није права, него раван. Има потенцијал ширине, који се испољи кад бесконачан скуп правих формира раван. Раван нема висину. Иначе то није раван, него мали простор. Раван има потенцијал. Бесконачан скуп равни образује простор. Простор се не креће. Међутим, простор има потенцијал кретања. И када се овај потенцијал реализује, када простора постане бесконачно много, настаје наше биће — постојање.

Наглашавам да, сами по себи, тачка, права, раван и простор нису постојање, него полу-постојање. Тачка има само једну карактеристику — координате у простору. Такав је објекат у стварности немогућ. Права и раван, објекти нулте ширине и висине, подједнако не могу да постоје, јер постојање је кретање. Тачка, права, раван и простор немају димензију кретања. Зато су они само елементи постојања — полу-постојање. Они долазе до постојања бесконачним умножавањем себе, при нераскидивој међусобној повезаношћу. Скуп тачака даје праву; скуп правих — раван; скуп равни — простор. Бесконачан скуп простора даје кретање. Свеукупност ове четири димензије је — постојање.

Овде опет долазим до размишљања да стварност има монолитну природу, али да то није материјални монолит. То је оно што се не одређује као постојање. Може да се упореди са зидом, код кога би се за све што се одређује као да постоји сматрали — цртежи на њему.

Квантитет прелази у квалитет — бесконачно умножавање бића ствара другачије биће, са димензијом +1. Као што бесконачно мноштво тачака ствара праву, и тако даље описаним низом, — тако и бесконачно много простора ствара кретање, које је постојање.

Последична веза тачка-права-раван-простор-кретање, и у свекупности — постојање, може да се изрази као: бездимензионалност-једнодимензионалност-дводимензионалност-тродимензионалност-четвородимензионалност. Биће мање, ствара биће веће димензије.

Уколико се могућности људске перцепције не сматрају крајњим дометима, нема основа да сматрамо да биће има четири димензије, и да је то крај. Настављајући логику бесконачног умножавања бића, ако бесконачно много тродимензионалних простора даје четвородимензионално биће — оно што називамо постојањем, oнда бесконачно умножење постојања даје петодимензионално биће; бесконачан скуп петодимензионалних светова ће давати шестодимензионално биће, а оно исто тако седмодимензионално и тако бесконачно.

Бића димензионалности веће од четири не могу се посматрати у нашем свету. Када ми кажу да могу створити (па макар у машти) петодимензионални објекат, питам: а може ли да се смести у океан? Ако да, тај објекат није петодимензионалан. Већа димензија не може да се смести у мању. Најситнији петодимензионални објект не може се сместити у тродимензионални океан, као што и најситнија коцка не може да „уђе“ у бесконачну праву.

Да бисмо видели ситуацију са стране, замислимо раван свет са само две димензије — дужином и ширином. Његови житељи расуђују: бесконачно много тачака даје праву, а правих — раван. Затим изводе мисаони закључак: бесконачан скуп дводимензионалних светова морао би да створи тродимензионални. Али, они то не могу да замисле, у истој мери као што нама не успева да замислимо бесконачно мноштво простора. Као што смо ми уверени да постојање има три димензије, тако су они уверени — да има две димензије.

Човеку је недоступан облик бића више димензије, у истој мери као што су овом замишљеном дводимензионалном бићу недоступни облици више димензије. Међутим, разум може да изађе изван граница димензионалности свога света и да ухвати оно што није у стању чак ни да замисли. „Највећи тријумф људског генија је то што човек може да схвати чак и оне ствари, које нема снаге да замисли“ (Лав Ландау).

Сада уловимо суштину кретања. Свакидашње схватање ту није од помоћи. Можемо лако визуализовати мноштво тачака у праву, много правих — у раван, а много равни — у простор. Али ето, да визуализујемо резултат бесконачног скупа простора — то не можемо. Можемо само један тродимензионални простор, унутар кога су простори, равни, праве и тачке. Али, да замислимо мноштво тродимензионалних простора — никако нам не успева.

Пре скоро две и по хиљаде година, о природи кретања размишљао је Зенон. Он је расуђивао на следећи начин: за објекат који заузима одређену запремину простора, сматра се да стоји. Стрела у лету сваког тренутка заузима одређену запремину простора. Ако је у сваком трену она непомична, добија се да се кретање састоји од... стајања.

Према легенди, не могавши да приговори учитељу на рационалном нивоу, Зенонов ученик је устао и почео да хода испред њега, доказујући кретање. Због тога га је Зенон, по истој причи, ударио штапом. Учитељ је предложио филозофско осмишљавање саме суштине кретања, док је ученик, својим гестом, показао апсолутно неразумевање теме.

 

«Kретања уопште нема, изложи мудрац брадати.

Други не рече ништа, већ узе пред њим шетати.

Јачи приговор на то, није се могао ставити;

И сви овакав одговор почеше веома хвалити.

Међутим, драга господо, тај смешни случај овакав

На други пример ме подсети, и то баш један такав:

Изгледа да се пред нама сваки дан Сунце креће,

Ал’ задрти Галилеј доказа да тако баш бити неће». (А. Пушкин)

 

Уколико стрела заузима у сваком трену свог лета oдређену запремину, тј. другим речима, стоји у делу простора, онда њено кретање може да се објасни само чињеницом да стрела нестаје из једних координата простора и наредног трена се појављује у другим.

То може да се илуструје на следећи начин: замислите бесконачну композицију од потпуно провидних цистерни. Свака цистерна има облик стреле. У првој је нафта, а све остале су празне. И онда, из прве цистерне нафта потпуно нестаје, и истог тренутка се појављује у другој, затим нестаје из друге, и појављује се у трећој, и тако даље, редом.

Гледајући на процес одозго, ми видимо летећу стрелу нафте. У стварности, нафта не лети — она нестаје из једне цистерне и ето је у следећој. Али, то је баш лет нафтне стреле.

Ради потпуне материјализације, замислимо да су у цистерну сипали материју, која се стврднула. И сада, ова материја потпуно нестаје из једне и моментално се појављује у другој. Буквално је покретни материјални објекат који не лети, него нестаје и појављује се.

Овај процес подсећа на квантну природу зрачења. Пре Планка, зрачење се сматрало монолитним током. Планк је изнео теорију да зрачење не тече попут реке, него је у порцијама, као рафали из митраљеза — један талас за другим. Реалност која нас окружује у коначници је непрекидни ток топлотних, светлосних и електромагнетних таласа.

Нама израз „кретање се састоји од простора“ звучи онолико смешно, колико би звучао и израз „енергија се састоји од кружница“. Корени овакве перцепције су у подели бића између различитих наука. Појмови тачке, праве, равни и простора, традиционално се односе на геометрију, а кретање на физику. Физика назива време четвртом димензијом. Математика назива четвородимензионалним бићем свет где је могућа тродимензионална сфера. И додаје, да се у нашем свету тродимензионална сфера не може ни замислити. На делу је неусклађеност физике и математике — по физици смо у четвородимензионалном свету, а по математици у тродимензионалном. Па онда, колико димензија има наш свет?

Под нашим бићем се сматра оно што могу да региструју наши осећаји. Дакле, ближа истини је физика. Наше биће има четири димензије: дужину, ширину, висину и кретање (не време, него кретање). Време није нешто независно, него само показатељ кретања. Или, као што сам недавно утврдио, време се не своди само на кретање — то је још и осећај.

Структура нашег бића је следећа: тачка-права-раван-простор-кретање. Тачка реално не постоји, али у њој је потенцијал за постојање. Права је — реализован потенцијал тачке. Баш као и раван, простор и кретање. У коначници, испоставља се да читав наш свет — није ништа друго, него реализован потенцијал тачке.

Од наведених појмова, од Бесконачности, Информације и Тачке, могуће је радити само са Тачком. Ма колико постојање било велико и колико год се истицало својом незамисливом разноликошћу, у својој суштини оно је — Тачка. У основи његове структуре је потенцијал тачке, изражен у циклусу: тачка-права-раван-простор-кретање.

Питагорејци су сматрали тачку нулто-димензионалном, праву једнодимензионалном, раван дводимензионалним, простор тродимензионалним. Збир њихових димензија даје број шест (0+1+2+3). Зато су овај број сматрали божанским или савршеним.

Данас тако у математици називају бројеве једнаке збиру свих својих делилаца. Први на листи савршених бројева је 6, наредни — 28, а затим — 496. Током хиљада година, математичари су пронашли укупно свега 49 савршених бројева. Сви су парни, сви међусобно повезани, и сви имају заиста задивљујућа и необјашњива својства.

Савршени бројеви играју велику улогу у аврамским религијама. Бог је створио свет за 6 дана. Апостол Јован у Апокалипси три пута понавља божански број: “Ко има ум, нека израчуни број звери: јер је то број човеков, а број његов је шест стотина шездесет шест“ (Откривење 13, 18). Какво значење има овај исказ — и до данас је мистерија. Уз то, црквено тумачење и додатно замагљује ситуацију.

На фундаменталан значај тачке указује, не толико позната као што заслужује, Банах-Тарски теорема. Наиме, 1924. године су ова два пољска математичара доказала: лопта се може исећи на комаде, а из комада се могу саставити две лопте, обе једнаке првој. Ако се од једне лопте могу направити две, тада их се може направити било која количина. Ако се јабука може увећати до размера Земље, тада се може увећати и до запремине Универзума.

Ова тврдња излази изван оквира здравог разума. Међутим, истовремено је ова теорема стриктно доказана и њену исправност признају сви математичари света. Поред теорије, има и посредну практичну потврду из квантног света. Елементарна честица може да се подели на комадиће, чија ће сума бити већа од саме почетне честице. Колико је то у супротности са нашом уобичајеном логиком, толико је у складу са чињеницама.

Данас теорему Банах-Тарски сматрају математичком апстракцијом. На њу гледају, као што су у Галилејево време гледали на хелиоцентрични систем — не као на одраз реалности, него као на својеврсан математички фокус и празну апстракцију.

Савременици Галилеја ни у свом најгорем кошмару нису сањали како ће математичка апстракција да израсте у силу која ће пољуљати хришћанску цивилизацију. Моји савременици не могу да замисле како ће нови поглед на постојање подићи силу која ће срушити данашњу потрошачку цивилизацију и отворити врата ка новом нивоу реалности. Међутим, ми се управо налазимо на ивици онога о чему данас не можемо ни да сањамо.

Вођен питањем „шта је постојање“, дошао сам до закључка да, као што материју образује не-материја, тако постојање образује не-постојање. Информација и Бесконачност нису одређене као постојање — немају обележје. Тачка је особењак — има једно обележје постојања, координате у простору (као и сви њени производи: права-раван-простор). Како постоји само једно обележје, тачку и њене производе исправно је одредити као полу-постојање. Они као да вире из бића, које није одређено као постојање, у постојеће биће.

Запажам и да чисто кретање, само по себи, ван било ког објекта, није дефинисано ни као постојање, ни као полу-постојање. У нашој глави, оно је ништа, као време у закоченом свету. Свеукупност полу-постојања рађа постојање — кретање, величину и својство.

Остаје нам само да се изненадимо, одакле у многим религијама та мисао како је свет илузија и велика празнина. Онтолошке контексте у религиозном смислу, наше уши чују са предрасудама — као да су бајка. Међутим, са друге стране, научни искази о сингуларности и флуктуацији не разликују се од религијских и бајковитих исказа. Није важно којим се речима и кроз какве облике нека мисао исказује. Важно је да је сама мисао исказана.

Свет уопште није такав, каквим се традиционално сматрао кроз целу историју човечанства. Стварност не може да се изрази у традиционалном облику. У недовршеном роману браће Стругацки „Бела краљица“, налазе се речи: „Плашим се, друже мој, да ви живите у свету који је неко измислио — пре вас и без вас, а да ви то и не помишљате... “

 

Филм

 

Наша стварност има природу филма — све се у трену појављује и кроз трен нестаје, да би се у наредном трену опет појавило. Постојање, по својој суштини, није независно. Оно је треперење непостојања — бића, које мисао не може да обухвати.

Да бисмо изградили мишљење о природи постојања, узмимо филм који се гледа на екрану. Ту видимо мноштво покретних објеката, чија свеукупност образује слику. Заправо, објеката нема и, сходно томе, ништа се ни не креће. Посматрана радња је само илузија постојања и кретања. Ствара је мноштво пиксела на екрану, који трепере према алгоритму.

Сада пређимо у будућност и замислимо тродимензионални екран. На њему су исти објекти и кретања. Гледалац ће их видети исто као у позоришту, на сцени. Међутим, то ће бити само иста таква илузија реалности, створена по принципима филмске продукције.

Претпоставимо да човек може да гледа филм, не са стране, него да се нађе у њему и да осећа путем свих пет чула, као што се догађа у филмовима научне фантастике. Он може да утиче на ток догађаја у оквиру заплета, као што играч може да утиче на ток видео-игре у оквиру саме игре, тј. програма. Сада узмимо да је простор који заузима Универзум — тродимензионални екран са пикселима Планкове запремине (најмања елементарна честица у поређењу са тим је џиновска, попут планете у односу на зрно пиринча). Ови васељенски пиксели пале се и гасе према алгоритму, стварајући динамичну слику коју видимо, и која нам је позната као наша стварност, тј. наша реалност — наш свет.

Једно треперење овог универзумског екрана је један тродимензионални простор нашег бића. Он има дужину, ширину, висину, али без кретања. Бесконачно умножавање простора (треперење) рађа четврту димензију — кретање. Свеукупност овога је наш свет.

Реалност коју видимо је — филм, настао низањем кадрова. Није важно шта је носилац кадара, да ли филм или компјутерски програм. Није важно да ли је кадар раван, као на екрану, или је тродимензионалан, у простору. Важно је да је низање кадрова, који генеришу оно што називамо постојањем, могуће само ако су сви кадрови ту и то заједно, пре него што их је гледалац видео, без обзира на то да ли их је он после и видео, или није.

Из таквог схватања реалности, следе парадоксални закључци, који су у супротности са традиционалним погледом на свет. Уколико постоје сви кадрови, онда су сви подједнако стварни. Нема места за поделу на постојеће и непостојеће кадрове. Уколико су прошли или будући кадрови изван граница онога што ми видимо, то не значи да они не постоје. Било који будући или прошли кадар може да се извуче на екран, и он ће тиме постати прави.

Али, зашто ми за фрагмент који тренутно видимо кажемо да постоји, а за онај који тренутно не видимо — да не постоји? Не знамо, и не размишљамо о томе. Притом, у исто време, ово нам се чини толико очигледним, да не разумемо ни одакле сумња у то. Баш као што средњовековни људи нису разумели откуд сумња у то да се Сунце врти око непомичне Земље, тако ни ми не сумњамо да је реално само оно што у датом тренутку региструјемо, док оно што смо у прошлости или ћемо у будућности — није. Како смо баш сигурни у то?

Појма немамо... У основи наше уверености лежи логика двогодишњег детета, које се сакрило тако што је затворило рукама — своје очи. Његова логика је: ако никог не видим ја, онда ни мене нико не види. Наша логика је: ако прошлост и будућност не регистујемо својим осећајима, него само мислима, то значи да онда они ни не постоје.

Не налазим основу да порекнем, да и прошло и будуће постоји. Напротив, налазим сваку основу да сматрам да сви прошли, као и још не наступивши кадрови, по стварности, нису ни на који начин мање вредни од кадра који је тренутно на универзумском монитору. Оно што је прошло, или још није дошло, реално постоји, као и садашњи тренутак.

Појмови садашњег, прошлог и будућег — нису ништа више, него наши субјективни осећаји. Садашњим називамо ток информација који се сада слива у нашу свест. А оно што је трен пре или ће трен касније, то зовемо прошлим и будућим. То су на наша ограничења. Ако би постојан ток информација, од јуче или пре годину, кренуо на нашу свест, ми бисмо се нашли у прошлости, која би за нашу свест била садашњост. Исто би се десило и ако би на свест кренуо ток информација, који би морао да крене сутра или тек за годину. Нашли бисмо се у будућности, која би за нас била исто реална, колико и наша садашњост.

Природа прорицања, предсказања, дежавуа и сличних појава — може да се објасни тиме што свест видовитог човека прима ток информација из прошлих, или још увек не наступивших кадрова. У нормалном стању свест не види, али ако се другачије подеси, она ће видети прошлост и будућност исто тако, као што у садашњем трену види садашњост.

Када би данашњи човек добио могућност да види одједном све тренутке бивања који постоје, његов процесор не би могао да обради такву количину информација. У таквим размерама, не да не би више видео, него баш ништа не би видео. „Информације примљене из Матрикса су много веће од оног што ти можеш да дешифрујеш“ (из филма „Матрикс“).

Да би се замислило шта значи видети сво бивање одједном, у коме је све сада, а нема прошлог и будућег, опет правим поређење са филмом. Шта ћу видети, ако све кадрове који чине филм видим не постепено, него одмах? Филм од 1 часа састоји се од 86. 400 кадрова (24 кадра/секунди x 3. 600 секунди = 86. 400 кадрова). Мисаоно их штампам и лепим на зид. Пред мојим очима ће бити све информације које чине филм. Али, сам филм не видим.

Антрополози говоре да, ако се урођенику покаже његова фотографија, он на њој неће видети себе, него разнобојну мрљу. Тако и човек, ако му се одједном покажу сви кадрови, неће видети филм, него хаотичну мрљу. Информације може да прими само по редоследу.

Француски математичар Лаплас говорио је да „тежина доказа мора бити сразмерна необичности тврдње“. Тврдећи да су прошлост и будућност стварни, колико и садашњост, супротстављам се традиционалним представама о нашој реалности.

Ово изискује и сразмерне доказе. У својству тих доказа, предлажем расуђивање које проистиче из традиционалног погледа на свет, али доведено до његовог логичког завршетка. Уколико из овога буде следило како је подела на прошлост, садашњост и будућност вештачка, сматрам доказаном тврдњу да прошлост и будућност заиста постоје.

Традиционално, наш свет се схвата као простор, у коме се крећу честице. Оне су у међусобном контакту, повезују се у различита устројства, стварајући оно што називамо реалношћу или — постојањем. Све елементарне честице подлежу законима. У целом Универзуму, нема ниједног електрона који живи према својој вољи. Сви се крећу по њима прописаном алгоритму. Било који објекат нашег света, без обзира да ли се ради о вирусу, цвету, галаксији или човеку — све се састоји од честица, које подлежу закону.

Замислимо сто за билијар са куглама које се крећу по њему. Нема ничега, осим стола и кугли. Ако су познати маса кугли, њихова путања и брзина, може да се израчуна положај који су заузимале у прошлости и који ће заузимати у будућности. Другим речима, у садашњем положају кугли, налазе се и информације о њиховој прошлости и будућности.

Замислимо Универзум као огроман билијарски сто, по коме се крећу елементарне честице. Замислимо још и хипотетичко створење, које зна путању, масу и брзину свих честица, и способно је да у трену обради такву количину информација, а и да визуализује овакве прорачуне у виду слике (попут музичара који гледа у ноте, и тиме чује музику).

Као што се из кретања билијарских кугли може израчунати њихов прошли и будући положај, тако то може да се уради и за кретање честица. Простије говорећи, ово створење ће сваки трен прошлости и будућности видети онако јасно — како ми видимо садашњост.

Први је идеју створења које је у стању да обради универзумске масиве информација у трену, и да прорачуна прошлост и будућност, предложио управо француски математичар Лаплас. У његову част, ово фантастично створење названо је „Лапласов демон“.

Садашњи трен образује распоред честица у простору. Садашњи положај Универзума, свеукупности елементарних честица, наставак је његовог претходног положаја. Садашње се не рађа из бланко ситуације, него из претходног трена, и зато је тако везано за прошло. Немогуће је предложити другу могућност, у оквиру традиционалног погледа. Уколико кажемо да садашње није рођено из прошлог, поставља се питање: а одакле је онда?

На слици садашњег нема ниједног објекта или појаве, а да нису наставак прошлог трена. Као што је садашњи положај билијарских кугли — резултат њихове прошлости, тако је и садашњи тренутак стварности — резултат претходног тренутка стварности.

Уколико је једини извор садашњег — прошло, онда је она стопостотно предодређена. Научници негирају предодређеност, додавањем случајности. Тачан прорачун може да се упропасти случајном мувом која слети на билијарску куглу. Али, ако су урачунате и све муве, ако све честице подлежу законима и својевољност је немогућа, одакле случајност?

Иља Пригожин, творац теорије о самоорганизацији комплексних система, одбацује предодређеност — на основу тога што човек не може да прими и обради такву количину информација. Едвард Лоренц, познат по изразу да замах крила лептира на једном крају света може да проузрокује ураган на другом, каже да и најмања могућа вредност, о којој се не води рачуна, може да уништи прорачуне. У истом светлу, ту је и Хајзенбергов принцип неодређености: не може се истовремено знати, и положај, и брзина елементарне честице.

Све је то тако, али што би ту биле меродавне саме могућности човека? Лаплас и није говорио о човеку, него о хипотетичком бићу, чије су способности бесконачно веће од људских. Уколико човек не може да израчуна, то не значи да такве могућности ни нема.

Број зрна песка на плажи се сваког тренутка мења. Она се непрестано трљају једно о друго, услед ветра и таласа, нека од њих се исушују у прашину и нестају. Камење се такође трља једно о друго, правећи нова зрнца песка. Нико не зна тачан број зрна песка. Међутим, из тога никако не следи да их сваког трена на плажи нема тачно одређени број.

Слично је и са Универзумом, уколико човек не зна за све честице, објекте, појаве и законе, и не може да прорачуна њихове путање — то никако не утиче на то да је свет свеукупност честица, које су строго подређене физичким законима. Стварно место честица у простору строго произилази из претходног, а није одређено случајношћу.

Из овога следи да је свет детерминисан и да нема места за случајност. До случајности може да дође, ако изван оквира система постоји извор, одакле може да дође неурачунато дејство. Али, ако мисаоно узмемо све што постоји, за случајност нема места.

Није важно како се схвата Универзум, попут филма на тродимензионалном екрану, чији пиксели трепере у оквирима програма, или као свеукупност честица подложних законима физике. У сваком случају, долазимо до закључка да је стварност, прво, одређена, а друго, да нема разлика између садашњости, прошлости и будућности. Све је стварно.

Као приговор овоме, може се указати на квантни свет, у коме нема узрочно-последичне везе. Када се честица појављује из празнине, налази се и свуда, и истовремено нигде. На то ћу одговорити овако: уколико квантни свет постоји, то значи да се сви делови који га чине крећу. Уколико кретање образује постојање, значи да оно није хаотично, него према алгоритму. Та чињеница да не разумемо законе квантног света, не побија их, исто као што ни непознавање тачног броја зрна песка, не побија да има тачан број зрна песка.

Сваки закон је — програм. Физички закони налажу да се електрон врти у круг, око језгра атома. Да закон налаже кретњу цик-цак, електрон би се и кретао у цик-цак. Путању кретања не одређује то што се окреће, већ закон. Тачније, извор закона. Као што алгоритам видео-игре одређује програм, али ако зађемо дубље, онда је то програмер који је написао програм, тако и код закона — алгоритам и природу кретања одређује извор закона.

Уколико има само постојећег бића, а нема бића изван оквира постојања, онда је свет мртви скуп алгоритама, џиновски механизам сата, потчињен узрочно-последичном односу. У њему се ниоткуда не може узети слобода, случај, живот, ум, воља, жеља, креативност и друга својства, која нису одређена алгоритмом. У таквом свету, нема места ни за појмове добра и зла, истине и лажи. Нема места чак ни за радост, ни за бол.

Ако чињенице сведоче да ипак има живота и слободе, ако осећамо задовољство и бол, онда следи да је традиционални поглед на свет, у својој основи, погрешан. Чињенице нас присиљавају да признамо да, поред постојања, има и бића које није одређено као постојеће. Одатле долазе закони (програм), који стварају постојање — величине и особине.

 

Реалност/стварност

 

Размишљајући шта је стварност, а шта илузија, многи антички и данашњи мислиоци закључују: сигурно је само да постоји мисао. У VI веку п. н. е. Парменид тврди: „Мислити и бити — једно је те исто“. У XVII веку, Декарт то понавља: „Мислим, дакле, постојим“. У XVIII веку, Беркли се надовезује: „Биће је — или оно што се опажа, или онај који опажа“.

У истом том веку, Кант овај ефекат назива „ствар по себи“. Он тврди да човек не може да зна саму ствар, него само своје осећаје. Оно што ствара осећаје је — недоступно перцепцији. Испоставља се да је извор реалности изван оквира спознаје.

У XX веку, Поенкаре говори: „Немогућа је реалност која би била потпуно независна од ума, који је реализује“. На питање шта је стварност, вођа светског пролетаријата Лењин, одговорао је на нивоу оног што је очигледно у баналном, свакидашњем смислу: да је свет објективна реалност дата „човеку у његовим осећањима, која се умножава, визуализује, одражава нашим осећајима, постојећи притом и независно од њих“.

Оваква тврдња заснована је на „очигледном“ (очигледно, од речи очи + гледати), унутар уобичајених оквира. Истог се придржава и наука. Она полази од чињенице да стварност постоји независно од наших осећаја, изван нас и — сама по себи.

Недостатак овакве тврдње је — што није поткрепљена никаквим доказима. Наука предлаже да у то верујемо, баш онако као што Црква предлаже да се верује у њене тврдње —  на основу свакидашње, очигледне поткрепљености. Као што су противници Галилеја доказивали да се Сунце креће, а Земља стоји, јер је то очигледно — види се очима.

Када гледам у пеглу, кроз моја нервна влакна не иде сама пегла, него скуп импулса. Они доспевају у мој мозак, који од њих ствара слику пегле у њему. Исто може да се каже и за све појаве и предмете које региструјемо — од њих до мозга доспевају само импулси. Колико је слика коју мој мозак ствара, и заиста одраз стварности — то је отворено питање.

Замислите да на монитору видите пеглу. Постоје две могућности одакле таква слика. Прва је: камера снима пеглу и преноси слику. Друга: да пегле ни нема, већ само компјутер креира слику. У првој, монитор одражава реалност. У другој, види се то чега реално нема.

Наука се ослања на веру у то да импулсе из којих се на унутрашњем „монитору“ образује и приказује слика пегле, не ствара компјутер у 3D формату, него их камера бележи из реалности. Можда и јесте тако, али не желим ни у шта да верујем. Желим да знам.

Замислимо уређај који генерише исте такве сигнале, као и спољашњи свет. Повезан је са нервним завршецима наших пет чула, и даље, путем њих иду исти такви импулси, као из спољашњег света. Мозак ће од њих изградити такав свет, какав видимо и сада.

Како разликовати слику коју је мозак изградио на основу импулса генерисаних реалним спољашњим светом, од слике направљене импулсима генерисаним компјутером? Ако извори генеришу сличне импулсе, не може се разликовати реалност од виртуалности.

Орах стегнут у песници, који осећа свака ћелија моје шаке, није реалнији од скупа импулса које ствара компјутер, јер у оба случаја мозак ствара утисак-приказ. Притом, само један има за извор — стваран орах, док је код другог извор — компјутер.

Постоји кацига за виртуалну реалност, посебна одећа и симулатор, који стварају потпуни осећај стварности. Ако се урођеник обуче у све ово и премести у виртуалност, он ће бити уверен у потпуну стварност онога што види и осећа. Све је видео властитим очима и додирнуо сопственим рукама. Зар могу да постоје чвршћи докази о стварности?

Слично томе и ми, посматрајући свет око нас, уверени смо у његову реалност. Али, на чему се темељи оваква увереност? На истом, као код урођеника — ми видимо својим очима и осећамо свим нашим осталим чулима. Можда је све што осећамо и заиста одраз реалности. Међутим, такође може бити и да је слика коју посматрамо илузија.

Мислиоци су тврдили да једино у шта не може да се сумња јесте сама мисао, тј. размишљање. Ја бих проширио ову тврдњу и рекао да не може да се сумња ни у осећаје. Можда не знам да ли постоји нешто што осећам, али не могу да сумњам у сам осећај.

Оно што не постоји, не може ни да се региструје, на било који начин — ни да се разуме, ни да се осети, ни да се ухвати, било како. Ако се замисли свемогуће биће, ни оно не би могло да опази оно што не постоји. „Оно чега нема, не може се убројати“ (Књига Проп. 1, 15). Главно обележје постојећег је — да може се опажа. Притом, није важно како.

«…Погледај на пут! Кога видиш тамо?

— Никог, — одговори Алиса.

— Што ја немам такав вид! — примети краљ зависно. — Да могу да видим Никог! »

(Луис Керол, „Алиса с оне стране огледала“).

На уобичајеном нивоу, сматра се да постоји само оно што региструју чула. Небеско тело се сматра постојећим, када је видљиво голим оком, или помоћу телескопа, радио-телескопа, или чак и према гравитационим ефектима које производи. Оно што се никавим осећајима не може регистровати, одређује се као непостојеће — као илузија и слично.

Бертранд Рaсел, у чланку „Има ли Бога? “, пише: „Ако претпоставим да порцелански чајник кружи по елиптичној орбити око Сунца, између Земље и Марса, нико не би могао да оспори моју тврдњу, нарочито ако бих промишљено истакао како је чајник толико мали, да се не може видети ни кроз најмоћније телескопе. Ако бих даље рекао како је, с обзиром на то да моју тврдњу нико не може оспорити, недопустиво да људски разум у њу посумња, моје речи би се с правом могле сматрати бесмислицом. Међутим, ако би постојање оваквог чајника било потврђено у древним књигама, ако би се сваке недеље он славио као света истина и таква истина усађивала у умове деце у школама, онда би сумња у њу постала обележје ексцентричности, а онај ко у ово сумња постао би предмет пажње психијатара у доба просветитељства, или инквизиције у ранијим временима“.

 Раселу реплицира званична религија, у стилу пародије — пастафаријанизам. У њему се за бога и објекат коме се клања, проглашава чудовиште од шпагета. Присталице ове религије тврде да чудовиште од шпагета постоји, али да његову божанску природу не могу да региструју људска чула. У постојање бога од шпагета — може само да се верује.

Смисао пастафаријанизма и чајниковства је — да покажу да традиционалне религије са својим боговима нису ништа мање бесмислене, него бог од шпагета и неухватљиви порцелански чајник. Тим путем желе да докажу како религијски богови не постоје, у истој мери као и порцелански чајник који лети у орбити, или чудовиште од шпагета.

Међутим, хајде да проучимо ове, рекло би се, крајње неоспориве тврдње, са веће висине. Оно што не постоји, не може да се региструје. Ум бележи „религијске“ замисли, чудовиште од шпагета и летећи чајник. Што ум перципира — то и постоји (аналогно је постојању). Сва чудовишта и чајници постоје реално, колико и свет који су ухватила чула.

Материјалисти прихватају да непостојеће не може да се опази, ни чулима, ни мислима. Међутим, истовремено одбацују постојање онога што машта или ум могу да открију, ни не покушавајући да размисле о том парадоксу. Они позивају да се верује у то како постоје само представе спознате чулима, а за оне које је спознао ум — да тога нема.

Киркегор је позивао на то да се изведе скок вере у корист религијских уверења — насиља над умом. Хјум и Плеханов су позивали на извођење скока живота (salto vitale) и веровање у то да постоји само оно што опазе чула — скок у корист вере у материјализам.

Материјалиста је попут рибе у акваријуму, прекривеном црном, непровидном крпом. Риба је уверена: реалност је оно што је унутар граница стакала, и доступно њеним чулима. Изван граница акваријума — нема ничег. Своју тврдњу поткрепљује искуством: хиљадама пута је долазила до зидова који чине границе и никада их није прешла. Из овог искуства је закључила: реалност је само унутар акваријума. Својим умом би могла да изађе ван (кад би била разумна), али став „постоји само што се осећа чулима“ то јој не допушта. Оно што је ум регистровао (било шта ван акваријума), није приписивала стварности, него илузији.

Уколико би се на тренутак са акваријума подигла крпа, а затим поново спустила, риба би увидела другачију реалност. Рекло би се како би овако нешто морало да јој потврди постојање поменуте реалности. Међутим, материјалистички ставови толико су обузели рибу, да оно што је видела не сматра реалношћу, него илузијом и халуцинацијом. Реалност за њу и даље остаје једна једина — акваријум, унутар чијих зидова осећа чулима.

Ипак, при свему томе, неке „рибе у акваријуму се домишљају да се свет не завршава стаклом / Тамо, иза стакла је небо риба, о којем сањају, и верују да ће тамо стићи након смрти / Ја — рибљи бог, палим и гасим рибље сунце, храну насушну данас им дајем, не уводим их у искушење, и избављам их од злога / Можда неке рибе поричу моје постојање, друге затварају очи, шапћу мантре и покушавају да се споје са мном, у мистичном заносу / Глупе рибе! Баш ме брига за вашу сумњу, ни не чујем ваше молитве / Ако заборавим да вас нахраним, то уопште није због вас, него јер сам ја заборавио, пошто на крају крајева, имам и ја свој акваријум, небо, Бога и исте такве проблеме“ (Иља Кормиљцев, „Небо риба“).

Занимљиво је питати материјалисте: шта је илузија, која не може да се разликује од реалности? Реалношћу називамо оно што осећамо највише реалистично. Ми данас наш свет сматрамо реалним, јер управо њега перципирамо као нешто највише реалистично. Међутим, у будућности ће се појавити виртуални свет, који ћемо осећати још снажније — док ће оно што се данас сматра реалношћу, добити статус мање реалности, попут илузије.

Раније су људи на различитим крајевима света преносили свој глас један другом —телефоном. Сада се, уз глас, може пренети и дводимензионална слика. Сутра ће моћи и тродимензионална, као што приказују, у SF филмовима. Ваш саговорник ће се појавити у простору, а не само на екрану. Следећи корак – моћи ћете и да се међусобно додирујете, миришете, па и лизнете, осећајући укус. За то, морате обоје и сами постати холограми, што ће бити на клик. Сусрет два холограма се, по реалистичности, неће разликовати од сусрета двоје људи, осим што ће обоје моћи да се по жељи моментално искључе и нестану.

Ниво реалистичности је — искључиво технички моменат. Свет се развија у џиновским корацима. Још до недавно, компјутери су били гигантских размера, заузимали читаве хале и коштали на десетине милиона долара. Данас такав компјутер имате у џепу, као смартфон, који кошта око 300 долара. Јачи је од било ког од ових мамута из прошлости и неколико хиљада пута. Кад би се таквом брзином развијала авио-индустрија, један Боинг би коштао око 500 долара, а за лет око планете било би му потребно 20-ак литара горива.

Узимајући развој система у целини и посебно компјутера, плус способност учења од стране машине, можемо са апсолутном сигурношћу рећи како ће нам сутра виртуални свет бити дат у осећајима, у истом степену, у којем нам је данас дат у осећајима уобичајен свет.

Из неповратности развоја следи да ће виртуално неизбежно надмашити реално. Нови свет ће бити живописнији, дубљи, укуснији, страснији и реалнији од реалног. Виртуалност ће нам бити дата кроз осећаје толико природно, да ће скрајнути реалност у други план.

Израз „виртуaлни“ збуњује. Он као да сугерише како постоји стварно и илузорно биће. Своје изражене осећаје називамо реалним, а ништа мање изражене виртуалним. Међутим, ако је реалност — оно што нам је дато путем осећаја, и ако нам виртуални свет буде дат у осећајима тако како је сада реални, значи да се реалност и виртуалност неће разликовати. То ће бити подједнако упечатљиве варијанте бића.

Међутим, ако се виртуални објекти ничим не буду разликовали од реалних, осећања која се добијају од њих исто се неће разликовати од оних које сада дају реални реквизити. Напротив, палате и аутомобили виртуалног света биће још делотворнији од реалних.

Да бисмо дошли до осећаја, не требају нам само ствари, него и жива створења. Виртуални свет населиће ботови, компјутерски програми који имитирају људе. Човек ће  ботове стварати по образу и подобију својему, и дати им вештачку интелигенцију. Такви ботови неће се разликовати од људи. Већ сада је немогуће са сигурношћу утврдити са ким разговараш на нету — са компјутером или човеком. Бот са вештачком интелигенцијом личиће више на човека него сам данашњи човек, као што добар преварант може више да личи на поштењачину, од заиста поштеног човека.

Тјурингов тест, којим се нуди постављање било каквих питања ономе ко је иза зида, тако да се по одговорима може утврдити са ким се разговара — са човеком или машином, доживљава своје последње дане. Један од разлога: многи људи су глупљи од компјутера — њихов коридор мишљења је ужи, а зависност од шаблона потпуна, баш као код компјутера.

Данас човек улази на друштвену мрежу својим аватаром, који може како да одражава његов прави изглед (фотка), тако и да има изглед било ког створења, објекта или појаве. Сутра ће друштвене мреже заменити потпуна тродимензионална реалност, неразазнатљива од реалног света. У њу ћемо улазити са својим тродимензионалним виртуалним аватарима.

Спољашња форма, тако високо цењена у материјалном свету, изгубиће сву вредност. Шта ће од човека направити његова сопствена фантазија — може се судити по аватарима на друштвеним мрежама. Будуће друштво назире се као фантастични зоо врт од алтер ега, наших других Ја. У том свету, обитаваће савршено фантастични примерци.

Својевремено, од човека је отпао реп. При преласку у нову реалност, од њега ће отпасти тело. Људи будућности, ако се уопште буду могли називати људима, неће имати тело. Телесни човек за њих ће бити отприлике оно што су за нас мајмунолики преци.

Замислите да сте у виртуалној реалности. Све око вас ствара компјутерски програм. Па тако, и ваше тело. А сада, на таласу такве мисли, поставите себи питање: зашто све што перципирате око себе, не би било тродимензионална виртуалност?

Шта вас ту збуњује? Што је за стварање такве слике потребна информациона моћ, каквом човек сада не располаже? Међутим, зашто бисмо сматрали данашње могућности човека крајњим? Напротив, постоје разне основе да сматрамо како ће током хиљаду година развоја — наше могућности незамисливо да порасту. Уз њих, биће могуће створити Универзум, и у свакој честици која образује Универзум, такође створити Универзум.

Испада да се реалност разликује од виртуалности, према извору који генерише информације и нашим способностима да их перципирамо. Свест може да се сматра антеном која хвата информације. Уколико наша „антена“ почне да прима информације из другог извора, или проширимо опсег њеног пријема медитацијом или, на пример, ДМТ-ом, ми ћемо да региструјемо другачију реалност (или виртуалност, како вам згодно) — видећемо различите слике и нови свет, на нашем унутрашњем монитору.

У већини случајева, реалност која се осећа је јаснија од оне која се замишља. Али, то није разлог да се верује како је оно што је примљено чулима реално, а оно што је ухваћено маштом илузорно. Ако су на јужној страни куће прозирна стакла, а на северној замагљена, из тога не следи да објекти видљиви кроз јужне прозоре постоје, а кроз северне — не. Сви су објекти подједнако реални. Само што неке посматрач види боље, а друге мање јасно.

Уколико нигде нисам направио неку грешку науштрб истине, постоји више од једне реалности. Међутим, ако је тако, који је смисао сваког овог реално/виртуално? Етикете су различите, а садржај је исти. Нема основе да свет делимо на реални и замишљени. Све што се перципира, није важно да ли чулима или разумом, све је истинска стварност. Оно што региструје само ум, а не и чула — то није фантазија и илузија, није ствар по себи, нити сена другачијег бића, него иста пуноправна реалност, као и она коју спознају чула.

Да ова најважнија могућа тврдња не прохуји неопажено, поновићу је, другим речима: постојање је доживљај. Све што се перципира, то је стварно и дубоко. Оно што није опажено, не постоји. Наглашавам: не да не постоји за вас, а заправо постоји, него уопште не постоји. Постоји само оно што региструјете путем чула, интелекта, интуиције итд. Чак и гласине да је негде нешто што ви не перципирате, постоје док ви имате слику о томе.

Постојеће је, значи, оно што се перципира. Није важно од кога. Није важно како. Важно је да свет, са свим својим објектима и појавама, представља утиснуто у свест. Оно што тамо није утиснуто, ни не постоји уопште. Одраз постојања и јесте само постојање.

Сам по себи, осећај нема независну вредност. Има само размере или снагу. Може да буде јак или слаб, али не може да буде добар или лош. То је као са ветром, може да се измери његова снага, али не може да се oцени да ли је у леђа или у лице (у нашем тумачењу добро или лоше), а да то није везано за саму ситуацију.

Када осећамо топло или хладно, видимо црвену или зелену боју, примамо мирис ружа или прљавштине, уверени смо да су сви ови осећаји својствени оним објектима, из којих потичу. Сматрамо да руже пријатно миришу, а нешто прљаво не, јер им је таква природа и то им је својствено, у истој мери у којој је округлост својствена кругу.

У реалности, атоми и молекули немају температуру, мирис, укус, ни боју. Осећај топлог и хладног — то је само брзина кретања, декодирана као топло и хладно. Осећај боје — таласи различитих дужина, које мозак дешифрује у боје. Иста ствар је и са мирисом — то је само декодирање облика молекула, перципирано путем носа.

Молекули неког облика су опасни, неког су безопасни/бескорисни, неког — корисни. Када уђу у нос, рецептори региструју облик молекула и шаљу информације мозгу. Он корисном молекулу приписује пријатан мирис, а опасном непријатан — сигнал за узбуну. Пријатност или непријатност — нису урођена, него придодата својства.

 На компјутер може да се инсталира програм који ће парне бројеве да оцењује као пријатне, чисте и добре, а непарне као непријатне, прљаве и зле. Бројеви су — апстракција мимо било каквих својстава. Оцену образује програм. Са истим успехом, он би могао да оцењује бројеве и супротно — да парне бројеве сматра за лоше, а непарне за добре.

Ми желимо да мислимо како је бело — увек бело, а црно — увек црно. Подсвесно желимо да сматрамо, како су информације које овакве истине доводе у питање празне приче, некакво мудровање са замлаћивањем. Зато што „одрицање од лажног расуђивања било би одрицање од живота" (Ниче, „С оне стране добра и зла“).

Човек је, по самој својој суштини — скуп програма. На пример, сада је у вама програм да је хрчак — умиљато створење, а пацов — одвратно. Ако промените програм — хрчка ћете доживљавати као одвратно створење, а пацова — као симпатичног чупавка.

Сократ је, својевремено, себи постављао питање: шта је то слобода? Одговор је тражио у разлици између човека и животиње, и дошао до закључка како човек може да влада својим инстинктима, а животиња не може. Даље се добија: ко влада собом, може да начини избор. Онај ко нема моћ над собом, роб је својих инстинкта и тај нема избора.

Одлично, слобода — то је избор. Да бисте направили избор, морате да имате полазну тачку. Ако ње нема, избор није ни могућ. Уместо тога, десиће се случајан исход, срећан или несрећан, али насумичан. Уколико су пред вама две црне кутије непознатог садржаја, можете да урадите нешто што је налик на избор, али чак и било какав инсект може да направи исти „избор“, тако што ће да се попне на поклопац једне од кутија.

За избор вам је неопходан еталон, од кога можете да пођете. То предодређује избор. Слично је и у поменутом примеру компјутера, који ће између парних и непарних бројева „изабрати“ добро. Шта је добро, не зависи од њега. Све је предодређено. Међутим, ако је тако, где је ту избор? Следити програм — зар се слободан избор на то своди?

Сократ се такође питао и: шта је то лепота? Девојка, пастув, закони, крчаг — све то може да буде лепо, али шта је то лепо, само по себи? У потрази за одговором, он сагледава различите могућности. У почетку, покушава да лепо доведе у везу са највећим могућим испуњавањем своје функције. Девојка је прелепа, ако привлачи погледе мушкараца, колико год је то могуће. Крчаг је прелеп, ако је доброг квалитета и облика. На томе даље гради хијерархију лепоте: пастув је лепши од крчага, а девојка је лепша од пастува.

Међутим, онда су смртоносни вирус или алати за мучење просто прелепи, ако своје функције обављају веома делотворно. Подударање са претходно утврђеном наменом не пролази као обележје лепог. Можда је, онда, лепота — некакво идеално биће, које чини оно у шта уђе прелепим, корисним и пријатним? Али, шта је онда са смртоносним вирусом који стекне лепоту? Лепота га не чини ни пријатним, ни корисним.

Даље овакво расуђивање не доноси никакав резултат. Појам лепоте измиче Сократу, чак и више од појма слободе. Нити је све лепо уједно и корисно, нити је све корисно уједно и лепо. На крају, принуђен је да закључи како је прелепо — тешко за схватање.

Са моје тачке гледишта, лепота је — програм, попут мириса или укуса. Оно што прија језику, то је укусно. Оно што прија оку, то је лепо. За неке укусе, пропорције и облике, испрограмирани смо тако да их сматрамо лепим, док друге сматрамо ружним, тако да у односу на то оцењујемо укус или лепоту неког објекта. Ако вас препрограмирају на друге пропорције, од раније лепо ћете почети да перципирате као ружно, а ружно као лепо.

У светлу оваквог размишљања, присећам се и Кантових речи: „Две ствари увек испуњавају душу новим и све јачим изненађењем и пијететом, што чешће и дуже размишљамо о њима — то су звездано небо над нама и морални закон у нама“. Оно што је њега испуњавало пијететом, морални закон и звездано небо — то су обични програми.

Човек је 100% везан за друштво. Ако би било која животиња од узраста младунчета до своје зрелости била одгајана у изолацији, а потом била пуштена да буде са својом врстом, спојила би се са том групом и постала неразазнатљива од осталих. Ако би човек од детињства био одгајан у изолацији, заувек би остао попут животиње. Уколико би одрастао у џунгли, добила би се животиња у људском облику. Ако одрасте међу људима, од њега настаје оно што називамо човеком. Сам по себи, човек је — само потенцијал, празан лист.

Након читања свих ових информација, у глави се јавља питање: шта је то човек? По чему је то он круна стварања и шта има у томе „човек“ гордо да звучи? Непристрасна анализа показује да човек — не звучи ништа више гордо, него свиња.

Појам „природа човека“ подразумева одређена ограничења. Заправо, он је празан као и појам „природа компјутера“. Човек је носилац скупа програма — урођених и развијених ставова. Одузмите од човека све програме, и он нестаје. Уместо човека, биће само тело.

Носилац програма не може да има своју природу, као што не може да је има ни јунак виртуалне игре. Унесите му било који програм — ето, баш баш било који — може идеал доброте, а може и крајњег зла, типа, да једе самог себе, и он ће такав програм да следи.

Немогуће је да се замисли било какво дно човека, и свако моралисање је празно. Све наше замисли о прихватљивом и неприхватљивом, о савести и несавесности, о добру и злу — све су то последице програма, химере, сан разума, танки слој позлаћености на свињској кожи. „Позлата ће се скинути, свињска кожа остаје! " (Андерсен, „Стара кућа“).

 



  

© helpiks.su При использовании или копировании материалов прямая ссылка на сайт обязательна.